Postdemokratija

 

Plašenje mečke ili razdraživanje

 

Srbija se ponovo uzjogunila i odmah su usledile pretnje i sankcije, sa namerom da nas zaplaše i tako prikriju svoju nemoć. Ali i da testiraju nove srpske vlastodršce, mereći im savitljivost. EU je u krizi pa evropski moćnici nisu više moćni kao što su bili, ali baš zbog toga mogli bi da budu opasniji i da nam nanesu štetu i veću nego što izgleda da su u stanju. Zato bi i naša vlast trebalo pažljivije da im preti praznom puškom, jer i njima je jasno da ne možemo dati ono što nemamo, niti odbiti ono što nam se ni ne nudi, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu  

 

Piše: Mile Isakov

 

       Velika se politička frka napravila oko fudbala, neuobičajeno velika. Naši su se uspaljeni a poraženi momci, posle utakmice pokoškali sa mladim Englezima, a sa tribina su se izgleda čuli uvredljivi povici crnoputom igraču gostiju koji je, čini se, takođe nepristojno provocirao publiku. Naravno da nema opravdanja za takvo ponašanje na našim stadionima i da nam za to sledi primerna kazna, a možda i provokatoru, ali kakve to veze ima sa politikom. Ne bi imalo nikakve da tim povodom Britanski premijer nije bio „zgrožen", a njegov ministar za sport, da bi mu ublažio duševnu bol, zatražio da UEFA  izbaci sve naše selekcije i klubove iz svih međunarodnih takmičenja, što više liči na sankcije iz devedesetih nego na sportsku kaznu. Naravno, nemoguće je izbeći pitanje, kako se to Dejvid Kameron toliko razljutio na gestove zbog kakvih je kapitenu njegove reprezentacije samo oduzeta kapitenska traka, ali nije izbačen iz nje, dok se nije sam povukao. Stoga, teško je, gotovo nemoguće, oteti se utisku da su motivi politički, a ne fudbalski, zbog načina i tajminga u kojem nam se umesto genocida sada lepi nova etiketa za rasizam. A i onda je krenulo od fudbala, kada su naši oterani sa evropskog prvenstva.

       Posebno je zanimljivo, što se traži isključenje iz takmičenja iz kojih smo inače već ispali, što navodi na zaključak da nije cilj kazna, nego je namera da nam se održi politička lekcija, demonstrira sila i tako nagovesti šta nas sve još može snaći, ne samo u fudbalu. Simptomatično zato što se to događa u trenutku kad nova vlast u Srbiji, sve glasnije poručuje da ne pristaje na nove uslove i ucenjivanja, otvoreno postavljajući pitanje dokle će Srbija biti crna ovca Evrope zbog nedela počinjenih u njeno ime krajem prošlog veka, dok su države iz okruženja, koje su u dva mnogo veća rata bile na strani najvećih zločina u tom veku, uvažene članice EU. U trenutku kad na samo pominjanje ideje o podeli Kosova, stiže direktiva da imamo poštovati teritorijalni integritet te, makar samo formalno, još uvek naše Pokrajine.

Šta će nam uraditi EU ako ne budemo poštovali teritorijalni integritet Kosova? Neće nas primiti u svoje redove? Ajde! Pa to i onako ne planira u dogledno vreme.

       A šta ćemo tek mi slepci uraditi njima, ako nas budu prisiljavali da priznamo taj integritet, odnosno nezavisno Kosovo? Odustaćemo? Od čega? Od ulaska u EU koji nam se ni ne nudi i nije ni na vidiku? Od kojeg su i građani već digli ruke jer u to niko više ni ne veruje. Ni u naš ulazak, a boga mi ni u EU. To što je dobila Nobelovu nagradu, samo je još jedan signal da joj se bliži kraj. Takve se nagrade obično dodeljuju pred smrt.

       Nije Nobelovu nagradu dobila ovakva EU, koja uveliko ratuje i sa sopstvenim građanima i sa više država, nego njeni osnivači. Nagradu za mir je dobila ideja o jedinstvenoj i miroljubivoj Evropi, pre nego što sasvim ne izbledi u ratovima interesa, koji je odvlače u potpuno suprotnom pravcu. Uprkos pravednim ciljevima, u ujedinjenoj Evropi rasplamsavaju se nacionalizmi svih vrsta, ali i separatizmi, pošto ništa nije učinila tim povodom u slučaju svoje članice Kipra, i pošto je podržavala slične procese u slučajevima Jugoslavije, Kosova, Crne Gore, pa i Čehoslovačke, neprincipijelno i sa dvostrukim standardima. Najsmešniji je ipak njen napor da nas i svet uveri kako je otcepljenje Kosova u redu, ali otcepljenje njegovog severnog dela nije, mada je princip, ako uopšte postoji, isti: Na Kosovu žive mahom Albanci, koji neće da budu u Srbiji, a na severu Kosova Srbi, koji ne žele da ostanu zatočeni u albanskom Kosovu.    

       Ali, vratimo se našem aktuelnom slučaju u kojem sve izgleda kao plašenje mečke rešetom. Obostrano. I oni nama prete i mi njima, bez pokrića. Ali, ipak, nije to isto. Ni nalik. Mada nisu što su nekad bili, imaju oni poveći arsenal oprobanih metoda, uhodane mehanizme i značajna sredstva još uvek na raspolaganju. I gadnu naviku da ih upotrebe, a sad u krizi čak i više motiva da nam pokažu ko su i šta sve mogu. 

       Sve je počelo kada su predsednik Nikolić i premijer Dačić, gotovo jednoglasno, počeli da upozoravaju na nefer odnos prema Srbiji, kojoj se uvek iznova serviraju novi uslovi i sve veći zahtevi. U pomirljivom tonu, ali jasno i glasno, stavili su Evropi do znanja da Srbija sve teže podnosi nepravdu koja joj se čini tako što se od nje traži više nego od drugih kandidata za članstvo u EU, da stalno nešto daje, a ništa ne dobija. I građani Srbije su razočarani i sve manje je entuzijazma prema evropskim integracijama. A onda je, Dačić, odlučnije nego ranije, ponovio svoj stav da bi podela Kosova bila najbolje rešenje tog gordijevog čvora na užetu koje se neprestano zateže oko vrata Srbije.

       Na to su iz EU odgovorili zahtevom da poštujemo teritorijalni integritet Kosova, mada znaju da većina u Srbiji baš to i želi, da zadrži Kosovo i Metohiju u celini. Građani Srbije, koji neprestano obilaze Evropu uzduž i popreko, posebno su se potresli zahtevom da nam se ukine bezvizni režim. Zatim je usledio zahtev da budemo isključeni iz fudbalske Evrope, koji su navijači umesto kao kaznu doživeli kao olakšanje, jer im je dozlogrdila muka i bruka koju na tim utakmicama doživljavaju. Na drugoj strani, evropljanima se gaće tresu od kako im je Ivica Dačić poručio da će, ako nam ponovo uvedu vize, to imati veoma loše posledice po naše odnose sa njima. Ili kad im je Toma Nikolić zapretio: ako nas pritisnu oko Kosova, odustajemo!! Od čega? Od ulaska u EU? Odustali mi ili ne, od toga nema ništa bar narednih deset godina, a dotle ko živ, ko mrtav. 

       O čemu se tu zapravo radi? EU je u velikoj i opasnoj krizi, ekonomskoj pre svega, iz koje proizilaze i sve druge. Dok je bilo para bilo je i solidarnosti i pomoći manje razvijenim državama, prosto su ih mamili beneficijama, da ne kažem kupovali njihovo priključenje. Od kako je i Evropu zahvatila kriza sve je manje volje za proširenje EU, pa su umesto da odbijanjem zainteresovanih priznaju sopstvene slabosti, počeli da izmišljaju razloge kako da to izbegnu ili bar odlože do daljnjeg. To im je najlakše sa Srbijom, koja ima specifične probleme i neverovatnu naviku da se pravi kao da ih nema. Jel hoćete da budete drčni, OK, onda na popravni. Novi zahtevi i nove sankcije za greške u koracima, koje mogu a i ne moraju da se sviraju. Tek da se zna ko ima pištaljku.

       Sve već viđeno, a onda su nas bombardovali. Posle svega je ubijen Đinđić kad je zatražio podelu Kosova i jasno im stavio do znanja da Srbija ne želi da beskonačno čini ustupke i ispunjava sve nove i novije zahteve, a da ništa ne dobije za uzvrat. Još 2004. godine, u svojoj knjizi „ParaDos" ustvrdio sam da je to bio jedan od razloga Đinđićeve likvidacije, što je sa prezirom prećutano u našoj javnosti, jer trebalo je to iskoristiti za naše unutrašnje političke obračune. Da budem sasvim jasan, nisam ja u knjizi napisao da je atentat na Đinđića naručen spolja, ali jesam izrazio uverenje da su neki svetski centri moći dali za to zeleno svetlo, tako što su klimnuli glavom ili je okrenuli na drugu stranu kada su bili obavešteni da se atentat priprema, a bili su. Ni danas nemam dilemu da je ubistvo planirano u zemlji, ali kako je i podzemlje međunarodno povezano, a u svakoj državi postoji i vertikalna veza kriminala sa nekima u vlasti, sa planom za likvidaciju Đinđića sigurno su bili upoznati, pa i pitani i neki politički krugovi u Evropi.

       Sada, kad vidim nervoznu reakciju na ponovljene najave iz Srbije da i ona ima neke svoje zahteve, pa i ideju o podeli Kosova, još više sam uveren da je upravo to bio Đinđićev greh. Ta njegova želja da se sa njima nadmudruje i nadmeće, bila je neprihvatljiva nekim moćnicima novog svetskog poretka, a predlog za podelu Kosova prst u oko. Okolnosti su se u međuvremenu značajno promenile u međunarodnoj areni, tadašnji moćnici nisu više toliko silni, a tradicionalni protivnici sa istoka su višestruko ojačali i sve odlučnije se mešaju u njihove poslove, pa više ne mogu baš sve što požele. Nama to, ipak, ne znači mnogo, jer kakvi smo kilavi, i u tom smanjenom kapacitetu mogu nam naneti velike štete, mada je jasno da nas ne smeju ponovo vojno napasti. Međutim, ne bi bilo nikakvo iznenađenje, pa ni novost, da nam u nekakvom katastrofičnom scenariju ponovo bude dodeljena glavna sporedna uloga, žrtvenog jarca eventualne nove evropske kataklizme, po već oprobanom receptu pri raspadu Austrougarske u prvom svetskom ratu. Iz Principa. Gavrila.

       Dakle, ne mogu nam nešto veliko, kao što su mogli, ali ako im to drsko budemo nabijali na nos, uradiće svašta, tek da bi dokazali da mogu. Prema tome, ne treba im se klanjati, ni puzati pred njima, ali ni izazivati ih, ni potcenjivati. Kao u svemu u životu, najveća mudrost je pronaći pravu meru, zato je i mudrost. Zato politika nije za svakoga. Zato su naši političari svi nalik jedan drugome, ko jaje jajetu, jer nema mudrosti koja čini razliku. Sve ostalo su nijanse, a đavo je u detaljima.