Ispovest
Neautorizovana autobiografija Džulijana Asanža (1)
Imali smo volju da se suprotstavimo moćnicima
Usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov
privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž, glavni
urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma,
napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan bez njegove
autorizacije. Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju koje
ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova borba
protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima nade za
svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima
objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion
Books, Beograd).
Džulijan Asanž
Porodica moje majke je došla u Australiju
iz Škotske,
1856. godine. Vođa klana
bio je Džejms Mičel (James Mitchell),
seljak zakupac iz Damfrija, koji je živeo u isto vreme kada i radikalni škotski pesnik
Robert Berns (Robert Burns), takođe seljak. Berns se celog života bunio protlv
nepravde i tiranije, a napisao je i univerzalnu ,,Marseljezu" ljudskog
duha, A Mans a Man for a' That (Čovek je ipak čovek). Pesnik
je umro u bedi, u Damfriju, u vreme kada je moj rođak Mičel još bio dečak, i sigurno bi
razumeo želju Mičelove porodice
da emigrira. 1 oni su, kao i on, bili protestanti, potčinjeni zakonima
zvanične škotske crkve, a
njihov život na močvarnim poljima
bio je težak. Hju
Mičel (Hugh Mitchell),
zajedno sa En Hamilton (Anne Hamilton) i petoro dece podigao je stočnu farmu u Novom
Južnom Velsu, u Brajans
Gepu, nadomak Tenterfilda. Bio je dobro poznat u okrugu Nova Engleska i umro je
u osamdeset četvrtoj
godini, ostavivši za
sobom imetak od 121 funte i sina Džejmsa, koji je, baš kao i on, na vreme kupio komad zemlje u
Barni Daunsu.
Moj prvi kompjuter
Naš rad utiče na svet. Ali, priča ne počinje s radom:
rad počinje s
pričom. To
je razlog zašto sam
morao da se vratim u divljinu svog ranog detinjstva, zato što smo oboje -
moj rad i ja - počeli na
tim savršenim proplancima neznanja. Kada sam napunio šesnaest godina,
seo sam za svoj kompjuter i počeo da sve ostalo ostavljam za sobom. Sada su tu bili
kompjuterski stolovi, stare čarape, hrpe kompjuterskih disketa i načeti sendviči. Kompjuter i
ja bili smo jedno: noću smo
kretali u potragu za novim. Sledeća životna faza, koja je uključivala razbijanje kodova i hakovanje,
pokazaće se kao
prava veza sa budućnošću kojoj smo se
nadali. Uskoro sam lutao unutar kompjutera, u unutrašnjoj mreži u kojoj su
stotine hiljada kompjutera živeli u uzajamnoj sinhronizaciji, a tu sam bio i ja, koji
je pokušavao da
misli na jeziku samih kompjutera. Novi život se razbuktao u meni, ali i u drugima koje sam
usput upoznavao. Verujem da je moje lice zračilo plavom svetlošću, u spavaćoj sobi naše poslednje kuće, usred drveća, dok se sjaj nekog sasvim novog otkrića širio duboko u noć. Izgledalo je
kao da i sama pravednost može živeti s
one strane žmirkavog
kursora. U ono vreme kompjuteri su dolazili bez ičega; nisu u sebi imali nikakve programe.
To je jedna od stvari koje su izgubljene za novu generaciju klinaca koja dobija
svoj prvi kompjuter. Oni su danas prethodno napunjeni svim vrstama softvera,
moderne grafike i ostalim, ali, kada sam ja počinjao, tu je bio samo jedan sloj iznad
golog metala. Kucali biste u tu predivnu prazninu, čekali da se ona
ispuni mislima. Stvar je bila programirana da prihvati ono što pišete, i to je
bilo sve: kao tinejdžeri,
odlazili smo u taj prostor baš kao istraživači koji žele da otkriju
novi teren. Kao i u matematici, gde postoji oblast atoma, kompjutere imao
prostor i skup mogućih
zakonitosti koje su se mogle postepeno otkrivati. Sve zakone i oblike operacija
i sporednih efekata tek je trebalo otkriti. I to je bilo ono što smo radili. Uzbuđenje
se jedva moglo obuzdati: za nekoliko minuta na svom kompjuteru mogli ste naučiti nešto što je bilo
beskonačno.
Mogli ste da obučite svoj
kompjuter da ispisuje reč
,,zdravo" do u beskonačnost, neku komandu koja se nikada ne završava, a za mladu
osobu otkriće tako
duboke vrste moći je nešto, u najmanju
ruku, veoma uzbudljivo, a u krajnjoj liniji revolucionarno. Doduše, misli vam
moraju biti čiste.
Neprijatelji koji rade za progres
Mi smo bili u svojim sobama
i smejali se ispred ekrana. Ti momci su bili autoriteti. Nikada ih nismo
sretali. Ponekad bi ostavljali skrivene poruke u softverima, ispod slojeva zaštita, koje smo
hteli da zaobiđemo, a
ponekad je program bio izgrađen tako da napada delove naših kompjutera, dok smo mi pokušavali da provalimo
softver. Naš odnos s
kompjuterima bio je važan
element u proširivanju
naših umova. Naučili smo toliko
toga, toliko brzo, i sada smo znali da svoje kompjutere možemo naučiti kako da
prošire sopstvenu kompleksnost, na osnovu naših instrukcija. Nadmetanje između nas i proizvođača inicijalnih
softvera zapravo je ubrzalo proces: možemo biti neprijatelji, ali zajedno
smo pogurali celo umeće napred, kao što se to, pretpostavljam, događa u nekoj
izuzetno dobroj partiji šaha. Počeo sam da pišem programe.
Mnogo kasnije, zbog WikiLeaksa, neki ljudi će pomisliti da
je sve to bila samo stvar politike. Ali, veliki deo onoga što smo radili
vezan je za logiku kompjuterske inteligencije, odnosno za preciznu interakciju
s onim što
kompjuterska inteligencija čini neminovnim.
Svet je okrenut naopako
Imao sam šesnaest godina i
bilo je to moje vreme: pronašao sam svoj poziv, svoje umeće, svoje istomišljenike i svoju
strast, sve odjednom. Sigurno smo, u neku ruku, bili arogantni isto koliko i
neposlušni, ali
mladim Ijudima tog uzrasta je potrebno da osete sopstvenu snagu - a mi smo
prosto leteli. Mislim da mogu reći kako je Australija u to vreme smatrana za neku
vrstu provincijske baruštine.
Patila je od određene kulturne podređenosti, od definitivnog saznanja da je
zemlja živela u
stalnom zapećku u
odnosu na glavne tokove evropske kulture i američkog života. Na svoj mali način - mali, ali
koji će
postati veliki - mi smo se opirali tome. U to vreme živeo sam s
porodicom u predgrađu
Melburna, ali počeo sam i
da zauzimam svoje mesto u elitnoj grupi kompjuterskih hakera. Osećali smo se kao
samo središte sveta
koji se okreće, ništa manje značajni od vodećih kompjuterskih
majstora iz Berlina ili San Franciska. Melburn se rano istakao na svetskoj
kompjuterskoj mapi, što je
delom bila i naša
zasluga: igrali smo se globalnom predstavom o tome kako bi tehnologija mogla da
funkcioniše i ni
na trenutak se nismo osećali udaljenim
ili kao provincijalci. Osećali smo da bismo mogli da vodimo svet, što je prilično lep osećaj kada živite u dupetu
planete. Australija se uobičajeno zamišlja kao laguna u engleskom moru; britanska kultura
je nastojala da nas preplavi, sa svojim velikim kolonijalnim osećajem za
nacionalne vrednosti. To je bila naša stvarnost i zato, kada smo se borili, morali smo
se boriti kao kraljevi. Mentalitet hakera iz Melburna odisao je tom vrstom
drskosti. Nismo se osećali
odvojenim od glavnih tokova: mi smo bili glavni tok. 1 ako se ima u vidu da
inovacija često
zavisi od samopouzdanja - ma koliko prolaznog, ma koliko pogrešnog - sebe smo
videli na vrhu sveta. Leveleri iz XVII veka su hteli da ono što je politički podređeno
stave u prvi plan: istoričari su
kasnije pisali o Svetu okrenutom naglavačke.
Ljudi bez gospodara
Kristofer Hil je pisao
o ,,ljudima bez gospodara"," koji se otimaju vlastelinima, koji će postati
odmetnici ili razbojnici - ako je to potrebno. Moj bivši prijatelj iz
kompjuterskog podzemlja uživao bi
u rečima levelera
Vilijema Erberija (William Erbery): ,,...Lude su najmudrije, a ludaci
najtrezveniji medu Ijudima... Ako ludilo treba da bude u srcu svakog čoveka... onda je
ovo ostrvo Velika Ludnica... Hajde, budimo svi ludi, zajedno."
Bilo je to vreme novih ideja,
energije, posvećenosti.
Ideja o narodnom suverenitetu nad internetom, o ,,rađanju slobode" u toj
areni, još je bila
daleko od ostvarenja i za nju se uvek mora voditi ogorčena borba. To
sam saznao tek kasnije, ali mogli smo da se pozovemo i na Miltona, koji je
pisao o nekoj vrsti svetog opravdanja za građansku neposlušnost, o ,,naciji koja nije troma ili tupa, već puna hitrih, lucidnih
i prodornih duhova, sposobnih za izume, prefinjenih i ubedljivih u raspravama,
koji mogu ostvariti najviše ljudske
domete, kojima se možete težiti." Nismo
bili ni toliko ambiciozni, niti toliko sposobni, ali bili smo na tragu nečega o čemu svet do tada
nije ništa znao.
Iz naših soba
u predgrađima tražili smo i
pronalazili globalnu kompjutersku mrežu. ,,Vihor dolazi sa severa", pisao je jedan od
junaka Levelera. Dobro, možda je zaista tako. Ali, u modernom svetu okrenutom
naglavačke mogli
bismo reći da taj
vihor dolazi s juga i tako odati Australiji dužnu počast.
Manipulacija telefonskim linijama
U svakom slučaju, energija
koju smo imali bila je, makar samo nesvesno, povezana s mnogim velikim, neopevanim
naporima da se sloboda otme iz ruku nevidljivih sila. Neki od nas su možda bili toliko
zaslepljeni da su mislili kako će nam budućnost biti zahvalna - ali, nije bila. Žrtve te zablude čekali su
zatvori. Prava zora otkrovenja nije došla sa kompjuterom, već sa modemom. Kada sam to nabavio, znao
sam da je sve gotovo. Prošlost.
Stari stil.
Imao sam oko šesnaest godina
kada je ta nova zora svanula iz male kutije, koja je radila zaista sporo. Pre
interneta, osećaj za
globalnu kulturu u svetu kompjutera razvijao se kroz ,,oglasne
table" (BBS, ,"bulletin board system"). Ti
izolovani kompjuterski sistemi bili bi postavljeni, recimo u Nemačkoj, a vi biste
se povezivali telefonom i razmenjivali poruke i softver. Odjednom smo svi bili
povezani. Naravno, problem je bila cena međunarodnih poziva ali neki naši prijatelji
postali su stručnjaci za
manipulisanje telefonskim linijama. Zvali su se frikeri (phreakers). Tu
su i sve te gluposti o prvim kompjuterskim hakerima koji kradu novac iz banke i
tome slično: većina hakera koje
sam poznavao zanimala se samo za besplatne telefonske razgovore. To je sve bogatstvo
koje su stekli; ali, kakvo je to samo bogatstvo bilo provesti noć povezan sa svim
tim prekomorskim znanjem. Taj osećaj otkrivanja bio je skoro galaktički. Nekoliko
dana pošto sam
dobio modem, napisao sam program koji je modemu govorio kako da potraži druge modeme.
Skenirao je glavne poslovne centre Australije, a kasnije i drugih delova sveta,
da bi otkrio koji kompjuteri imaju modeme. Znao sam da se na drugom kraju
telefonskih linija nalaze zanimljive stvari. Samo sam hteo da otkrijem koji me
brojevi vode do njih; to je skoro bila samo stvar matematike, videti kako biste
se mogli poigravati s brojevima. Nije stvar u tome da je još u toj fazi to
bilo subverzivno: to su prosto bili sjajni izleti u daljinu i istraživanje sveta,
osećali
biste se kao da jašete na
nekom sasvim novom talasu, tehnološki najprefinjenijem delu industrijske civilizacije.
Osam odabranih
Bila je to smela pomisao,
ali i osećanje je
bilo veliko i ne mogu ga umanjiti. Stvar je bila prefinjena, ali ne i mi; za mnoge
od nas to je bilo kao kada smo kao klinci upadali u kamenolome ili napuštene zgrade.
Morali smo da vidimo šta ima
tamo. Prosto nas je svrbelo da preskočimo ogradu i uđemo. Bilo je uzbudljivo zaći u svet
odraslih i uputiti mu izazov. Tako počinje hakovanje. Poželite da prekoračite barijere
podignute da vas zadrže
napolju. Većina je
bila podignuta iz komercijalnih razloga, da bi se sačuvao protok
profita, ali za nas je to bila i bitka u dovitljivosti i vremenom smo uvideli
da su mnoge od tih barijera bile ozbiljne. Bile su postavljene da bi ograničile ljudsku
slobodu ili kontrolisale istinu, što je, pretpostavljam, samo druga vrsta protoka
profita. Počeli smo
tako što smo
ometali komercijalne težnje nekih kompanija i uzbuđenje je bilo neizmerno. Bilo je to kao
kada prvi put pobedite neku odraslu osobu u šahu. Zapanjim se kada nabasam na ljude koji ne mogu
da shvate uživanje u
svemu tome, zato što je to
uživanje u samom
stvaranju, u bliskom poznavanju nečega i njegovom pretvaranju u nešto novo. Hakovanje
je počelo da
nam liči na
kreativni poduhvat: bio je to način da se preskoče zidovi podignuti radi zaštite moći i da se nešto promeni. Držati ljude izvan
sveta kompjuterskih sistema bilo je, za ljude koji njime upravljaju, pitanje
kontrole, po mnogo čemu slično Orvelovom
shvatanju državne
kontrole, i za nas je bilo sasvim prirodno da radimo na tome, u svom mladalačkom pokušaju da istražimo svet.
Naravno, vlade su u to vreme imale kompjuterske sisteme čija je razvijenost
bila direktno srazmerna njihovom nacionalnom bogatstvu i vojnoj snazi. Najzanimljivija
je bila mreža X.25,
kroz koju je većina
zemalja vodila svoje poverljive vojne kompjuterske vebsajtove. Oko osam hakera
na svetu je otkrilo i delilo između sebe pristupnu šifru: prosto smo
ostajali bez daha gledajući kako vlade i korporacije sarađuju u toj vrsti
mreže.
Prestali smo sa fantazijama
A creme de la creme
svetske hakerske zajednice ih je neprestano posmatrao. Ulazio sam u svoje kasne
tinejdžerske
godine, a Berlinski zid je bio pred rušenjem, što će promeniti sve; bila je to velika, epohalna promena u značenju ideologije,
o kojoj se govorilo na vestima svake noći. Ali, mi smo već menjali svet. Kada bi se televizori isključili, a roditelji
otišli u
postelje, bataljon mladih kompjuterskih hakera ulazio bi u te mreže, pokušavajući da dovede do
promene, rekao bih, u odnosu između pojedinca i države, između informacije i uprave, koja bi se u pravi
čas pridružila rušiteljima zidova,
u njihovom nastojanju na sruše stari poredak. Svaki haker je imao nadimak, a moj je
bio Mendaks, po Horacijevom splendide mendax - uzvišeni lažov ili možda ,,sjajni
prevarant". Svidela mi se ideja da skrivajući se iza lažnog imena, tako što ću lagati ko sam
ili odakle sam, ja, tinejdžer iz Melburna, mogu zapravo da govorim mnogo verodostojnije
o svom pravom identitetu. Do tada mi je na kompjuterski rad već odlazilo mnogo
vremena. Počeo sam
da patim od hakerske bolesti: nesanica, neizmerna radoznalost, rešenost i
opsednutost preciznošću.
Brzo smo izašli iz
fantazije svega toga, da bismo shvatili da je reč o nekim sasvim novim elementima budućnosti. Virtualna
stvarnost - koja je bila jedna od glavnih tema naučne fantastike, a
koja je danas jedan od glavnih oslonaca života - za mnoge od nas je nastala na tim
auto-putevima kojima smo noću išli sami.
To je bilo nešto
prostrano. To je bilo intelektualno.
Hakovali smo vas!
Kao susret sa strancima u mrkloj
noći. Mislim da je
u to vreme bilo možda
pedeset ljudi iz celog sveta, protivnika i zaverenika, pri čemu su i jedni i
drugi činili
elitnu grupu kompjuterskih istraživača, koja je radila na najvišem nivou. Neke tipične noći, imali biste,
recimo, jednog australijskog hakera koji razgovara s italijanskim hakerom,
unutar kompjuterskog sistema nekog francuskog nuklearnog kompleksa. U okvirima
mladalačkog
iskustva to je bilo nešto od ćega staje mozak.
Danju biste išli
ulicom u supermarket, sretali poznate ljude, koji su vas možda videli samo
kao lenjog tinejdžera, a
vi znate da ste prošle noći bili negde
duboko u sistemu NASA. Na nekom osnovnom nivou, mogli ste se osetiti kao da
imate posla direktno s generalima i ljudima od vlasti, i neki od nas su s
vremenom osetili da dolazimo u dodir s centralnim političkim telima naših zemalja. To
nije izgledalo opasno; delovalo je prirodno. To nije izgledalo kriminalno:
izgledalo je oslobađajuće. Najzad, nismo
imali osećaj da
smo se upetljali u nešto van
svoje kompetencije. Kutija je bila naša. Gledali smo na Pentagon ili Citibank i
govorili: ,"...Hakovali smo vas. Počeli smo da
shvatamo sistem. Deo vaših kompjutera je sada naš. Preuzeli smo
ih da bismo od njih napravili opšte vlasništvo."
Niko do nas nije nikada povredio
bilo koga ili napravio neku štetu, u svojim noćnim pohodima, ali nikada nismo bili toliko naivni da
bismo poverovali kako će i
vlasti tako misliti. Do 1988. godine, australijske vlasti su nastojale da pronađu
neke probne slučajeve
kako bi opravdale Zakon o kompjuterskom kriminalu, tako da sam znao da moram
biti oprezan. Svoje diskete sam čuvao u košnici. Bio sam siguran da momci iz Kriminalnog istražnog biroa neće rizikovati da
budu izbodeni kada pčele
izbace svoje žaoke.
Bilo je nekoliko hakera, vrlo nadahnutih, s kojima sam se sprijateljio: Feniks
(Phoenix), Traks (Trax) i Glavni Osumnjičeni (Prime Suspect).
Zanimala nas je krađa struje
Poslednja dvojica su se povezala
sa mnom u grupu koju smo nazvali Internacionalni subverzivci. Išli smo u noćne pohode na kanadsku
telefonsku kompaniju Nortel, na Nasu i Pentagon. Jednom sam došao do lozinke
koja mi je bila potrebna za pristup Prekomorskoj telefonskoj komisiji tako što sam telefonom
pozvao njihovu kancelariju u Pertu i predstavio se kao njihov kolega. Dok sam
razgovarao s njima, pustio sam traku s lažnom kancelarijskom bukom - zujanjem fotokopira, kliktanjem
tastatura, žagorom -
da bih napravio pravi ambijent za svoju prevaru. Odmah su mi dali lozinku. Zvuči kao igra, što je na neki način,
pretpostavljam, i bila. Ali, kada je donet novi zakon, nismo se više osećali kao alpinisti
koji prodiru u prirodni rezervat da bi ga istražili, već kao kriminalci koje čeka deset godina
robije. Neki moji prijatelji su već bili hapšeni i znao sam da je samo pitanje vremena kada ću i ja postati
meta racije. Sticajem okolnosti, moj brat je bio taj koji ih je pustio unutra.
Imao je svega jedanaest godina. Pukom srećom, nisam bio kod kuće. U svakom slučaju, policija
nije imala dokaza i cela racija bila je pucanj u prazno. Kružile su svakakve
izmišljotine
o hakerima koji potkradaju Citibank. Sve su to budalaštine. Zanimala
nas je krađa
struje, za naše
kompjutere, krađa
telefonskih poziva i poštanskih
markica, a ne krađa novca.
O autoru
Džulijan Asanž (Julian Assange)
je glavni urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa. Godine
2010. dobio je nagradu časopisa Time
za ,,Ličnost
godine po izboru čitalaca",
kao i Sidnejsku mirovnu nagradu, dok ga je Le Monde proglasio ,,Čovekom
godine". Dobitnik je i ,,Britanske medijske nagrade" organizacije Amnesty
International, kao i Nagrade ,,Sem Adams" (,,Sam Adams Award")
za ,,Integritet u obaveštavanju".
U februaru 2011. godine, njegova organizacija Wiki Leaks bila je
nominovana za Nobelovu nagradu za mir, i to posle objavljivanja tri najveće zbirke
poverljivih dokumenata u istoriji: avganistanskih ratnih dnevnika, iračkih ratnih beležaka i Kejblgejta.
Sa Silet Drajfus (Suelette Dreyfus) koautor je ranije objavljene knjige
Podzemlje: Priče o hakovanju,
ludilu i opsesiji sa elektronske Granice (Underground: Tales of Hacking,
Madness and Obsessionfrom the Electronic Frontier, 1997).
Narudžbenica
Poručite knjigu Džulijana Asanža
za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374
ili pismom na adresu: Albion Books, Milesevksa 35, 11000 BEOGRAD.
Za nadrudžbine preko Tabloida,
specijalan popust 20%.
Reč izdavača
Nijednog trenutka se
nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije jedne od
svakako najkontroverznijih licnosti savremenog doba. Prošlog decembra, usred
bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda
američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu -
kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko
meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne
detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički
razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u
Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je
knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za
razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju
razotkrivanja - ističe Balov.