Druga
strana
Otvaranje
Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Goran Petrović, dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac zadužen za američki sektor, prvi beograđanin koji je stao na čelo te Službe, specijalno za Tabloid, u petom nastavku, piše o dosijeima građana i potrebi za lustracijom, uzimajući
za pretpostavljeni primer urednika ovog lista Milovana Brkića i na koji bi način
trebalo postupati u slučaju njegovog dosijea
Goran
Petrović
U prethodnih
nekoliko tekstova saznali smo osnovne stvari o lustraciji, doušnicima,
dosijeima i tome kako se prema njima odnose ozbiljne službe, pa je red da na
kraju kažemo nešto i o tom famoznom otvaranju tih tajnih dosijea. A ono što je
u toj priči najvažnije je banalna činjenica da je otvaranje
dosijea, ma šta smatrali dosijeom, i ma šta podrazumevalo to otvaranje, suštinski povezano sa lustracijom, jer je po nekima to
otvaranje jedino i suštinsko sredstvo a po meni jedno od sredstva, za njeno
sprovođenje.
Zato što se polazi od pogrešne pretpostavke da se u
tim dosijeima nalaze sve tajne ovog sveta i obilje činjenica i dokaza koji mogu omogućiti lustracionoj komisiji da odradi svoj posao.
Primera radi,
ako bi se danas urednik ovog glasila Milovan Brkić kandidovao za direktora policije, a ja mislim da je to
sjajna ideja, lustraciona komisija bi, da je imamo, morala da od raznih
službi bezbednosti zatraži njegov dosije ili podatke o njemu i ostvari uvid u
njih kako bi videla da li je Milovan, recimo, kršio nečija građanska i ljudska prava. I to je to.
Dosije,
odnosno dosijei, ako ih o njemu ima više službi bi se ''otvorili'' samo za potrebe komisije a za
javnost tek ako bi komisija utvrdila da je Milovan kršio nečija ljudska prava i
preporučila mu da povuče svoju kandidaturu, a on tu preporuku ne bi ispoštovao.
Prema ovim zakonima, dakle, ako nema lustracije nema ni otvaranja dosijea, jer
otvaranje nije samo sebi cilj.
Da, reći će pobornici blanko
otvaranja svih dosijea svih službi, ali praksa je, barem novija i barem u
Evropi kojoj i mi težimo, da se nakon demokratskih promena u jednoj državi
otvaraju dosijei koje su vodile zloglasne tajne službe u vreme kad vladajući režim u toj državi nije bio demokratski. Ma ok, saglasan. Kud svi Turci
tu i mali Mujo. Ako je takva praksa, neka bude. Odnosno, što se RDB-a tiče već je bila, jer je to
jedina služba do sada koja je u Srbiji otvorila te vajne dosijee, što se ne može reći i za druge službe naročito vojne.
Što i pored
sve medijske halabuke i galame nije izazvalo nikakvu pažnju javnosti jer je svoj dosije u DB-u pročitalo manje od 400 ljudi. Što će reći da je još davne 2001.god. vlada Republike Srbije donela uredbu
kojom je i naloženo i sprovedeno otvaranje
dosijea onih koji su bili pod tretmanom te službe, samo zato što su bili
neistomišljenici režima, odnosno ''unutrašnji neprijatelji''. Ne dakle
neprijatelji države i naroda, već neprijatelji to jest protivnici autokratskog lidera i
njegovog režima.
Shodno tome, da upotrebimo isti primer, ako je Milovan Brkić kritikovao Slobodana Miloševića i njegov režim i samo zbog toga bio
predmet operativne obrade od stane službi bezbednosti, saglasan
sam da i za potrebe lustracije, a i bez toga, ostvari pravo uvida u svoj dosije
i da ga ako hoće obznani celokupnoj javnosti.
Ali, ako je
Milovan obrađivan od strane službi bezbednosti, čak i u tom nedemokratskom
režimu, zašto što je radio za rusku obaveštajnu
službu, ili zato što je bio saradnik zemunskog ili Šarićevog klana ili simpatizer
Al Kaide, OVK ili neke druge terorističke organizacije, onda sa
punim pravom pitam: zašto bi služba koja je vodila ovakav dosije isti pokazala Milovanu?
Ili bilo kome drugom. Osim na njegovu radost i radost ruske obaveštajne službe,
ili radost pomenutih kriminalnih klanova, ili terorističkih grupa sa kojima je sarađivao.
Naravno, sve to pod hipotetičkom pretpostavkom da je
on to zbilja radio. I ne samo to, pitam i koja bi normalna i ozbiljna služba to
uradila bila ona služba demokratskog ili nedemokratskog režima?
No lustracije nije bilo i po svemu sudeći je neće ni biti a teško da će biti i tog neselektivnog otvaranja dosijea i pored toga
što to traže neke strukture iz EU
ili neki subjekti na unutrašnjoj političkoj sceni pa je sve ovo naklapanje dokonog kolumniste.
Ali kad već ''naklapamo'', hajde da to činimo do kraja. Ionako nemamo pametnija posla.
Da razmotrimo
još jedan ''argument'' onih koji se zalažu za otvaranje apsolutno svih dosijea
jer su ubeđeni da se u njima nalaze
informacije koje mogu biti od koristi građanima ove nesrećne i napaćene zemlje.
Hajde da otvorimo ta tajna dosijea i jednom za svagda rešimo sva nerešena
ubistva iz prethodnog perioda kliču oni. Hajde, kažem i ja,
jer je otkrivanje počinilaca zločina i drugih kriminalnih aktivnosti svakako
legitiman i valjan razlog za otvaranja dosijea.
Ali,
istovremeno moram i da vas pitam da li vi zbilja mislite da se u tim dosijeima
nalaze odgovori na sva ta pitanja jer ja pouzdano znam i tvrdim da je odgovor-
na žalost ne.
Verujte mi na
reč. Jer, za mene su 15 godina kao najobičnijeg operativca bili otvoreni odnosno dostupni za čitanje svi dosijei DB-a od '45. naovamo, koji su se
nalazili u arhivi. Stoga mogu da vam kažem, da ja u njima, a pročitao sam ih na stotine ili možda hiljade, nisam naišao na bilo šta tome slično. Na tragove a pogotovo
ne činjenice ili dokaze o ubistvima,
likvidacijama ili bilo kakvom kriminalu ili nedozvoljenim i nezakonitim
aktivnostima službe.
I na kraju da li zbilja ima onih koji misle ili žive
u ubeđenju da u dosijeu Slavka Ćuruvije piše ko ga je ubio ili u
dosijeu Ivana Stambolića da je ubijen i zakopan
na Fruškoj gori? Da li ima onih koji
misle da su Rade Marković i Legija zajedno sa
ostalima noć pre zločina na Ibarskoj magistrali napravili radni dogovor i isplanirali
pomenuti masakr, a onda po pravilima službe sačinili službenu belešku i uložili je u dosije Vuka Draškovića? Nadam se da nema.
Uostalom, nađoše
li članovi te vajne državne komisije formirane od političara, ministara, istoričara i ostalih eksperata
kojima su bile dostupne sve arhive i svi podaci svih državnih organa, bilo šta
suvislo o streljanju Draže Mihailovića, ili o mestu njegovog večnog
počivališta. Ne naravno.
A ako nema u papirima možda ima u glavama? Nekih
operativaca ili pripadnika službe naravno. Možda ali čak i oni koji su se u službi neposredno bavili licima koja su ubijena, barem iz mog
iskustva, često nemaju nikakva dodatna
saznanja o onome što se desilo predmetima njihovih
obrada mimo onoga što biva poznato i policiji nakon
uviđaja i najširoj javnosti.
Verovali ili
ne, pre mnogo godina razgovarao sam sa kolegom koji je nekoliko meseci pre
ubistva jednog funkcionera tada vladajuće partije, koje je do dan
danas ostalo nerasvetljeno, bio zadužen za njegovo prisluškivanje i najdirektnije
ga, zato što smo bili ne samo kolege već i prijatelji, pitao, zna li ko je ubio pomenutog i zašto?
I znate šta mi je odgovorio? Prosto - nemam pojma! Ne zato što je bio nepoverljiv prema meni ili što je hteo da mi to zataji, već zato što stvarno nije imao
pojma jer slušajući
svakodnevno mesecima pokojnika nije čuo ništa interesantno ništa što bi bio bilo kakav
trag ili nagoveštaj onoga što se desilo. Nije bilo nikakvih privatnih ili
poslovnih problema, nikakvih svađa, sukoba ili ne daj bože
pretnji od bilo koga. Baš ničega. I shodno tome o
njegovom ubistvu u njegovom dosijeu baš kao ni u glavi operativca koji ga je
slušao nema ničega!!
A vi, ako hoćete ili ako morate, otvarajte šta vam drago. Samo onda nemojte da me pitate zašto mi
nismo MI6.