Svedočenje

 

EKSKLUZIVNO: Istina o čoveku koga je Zapad osudio na smrt

 

Ko je ubio Slobodana Miloševića i zašto

 

Holandski teolog i istoričar Robin De Rajter (1951-2007), napisao je fascinantnu knjigu o smišljenoj likvidaciji Slobodana Miloševića, kojom pobija globalnu propagandu o bivšem predsedniku Srbije kao zlotvoru i masovnom ubici. Rajter između ostalog u knjizi tvrdi: "...Miloševićev politički cilj bio je da Kosovo ostane u okviru Srbije i da se spreči da albanska većina protera sa Kosova srpsku manjinu. Nije se podsticala rasna mržnja, niti se sprovodilo etničko čišćenje. Naprotiv, Milošević i članovi socijalističke partije stalno su naglašavali koje prednosti za Srbiju ima njen multinacionalani sastav...".  Nepunu godini po završetku rukopisa, i Robin je umro.Beogradska izdavačka kuća Metaphysica ustupila je Tabloidu ekskluzivno pravo da objavi u nekoliko nastavaka delove iz ovog Rajterovog dela, napisanog poslednje godine njegovog života.

 

Robin De Rajter

 

 Devedesetih godina prošloga veka svet je bio očevidac dugogodišnje krize u Jugoslaviji i užasnog građanskog rata u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Zvanično se tvrdilo da jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević sanja o Velikoj Srbiji i da su on i srpski narod odgovorni za rat na Balkanu. Milošević je predstavljen kao ekstremni nacionalista, čija ideologija počiva - baš kao i u antisemitskim, nacističkim tiradama - na mržnji i preziru prema svemu onome što nije srpsko u Jugoslaviji. U pokušaju da se zemlja očisti, počelo se sa proterivanjem i eliminisanjem svih nepoželjnih etničkih grupa. Svi bosanski muslimani i kosovski Albanci postali su žrtva novog holokausta.

 Srbi su žigosani kao novi nacisti, a Slobodan Milošević je dobio titulu balkanskog kasapina. Medijima su kružile potresne slike koncentracionih logora, masa ubijenih građana i priče o genocidu, silovanju i etničkom čišćenju. Svetski mediji su javno proglasili Srbe nacistima...

 

Zapad mora da osvoji Srbiju i oslobodi je od nacizma

 

U svom govoru povodom praznika Memorial Day američki predsednik Bil Klinton je rekao sledeće: "Miloševićeva vlada je, baš kao i nacisti u Nemačkoj,  došla na vlast tako što je uspela da natera stanovništvo da prezire druge rase i narode i da veruje da oni nemaju pravo na postojanje." Zahvaljujući štampi koja je obilovala zastrašujućim i potresnim  pojmovima kao što su etničko čišćenje i koncentracioni logori, poređenje sa nacističkom Nemačkom i gasnim komorama u Aušvicu  brzo se nametnulo. Javno mnjenje je na taj način ubeđeno u neophodnost sprečavanja humanitarne katastrofe i neizbežnost mirovne intervencije NATO -a.

Posle NATO intervencije, 1. aprila 2001, rano ujutru,  jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević uhapšen je zbog zloupotrebe vlasti i položaja i pronevere novca. Dvadeset devetog juna izručen je Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju  u Hagu.

 Smrt Slobodana Miloševića je povod da se ova knjiga, koja je pre tri godine objavljena na italijanskom i nemačkom, sada objavi i na holandskom. Ona sadrži sve aktuelne činjenice i detalje u vezi sa ratom na Balkanu, Tribunalom i suđenjem Slobodanu Miloševiću. Smrt Slobodana Miloševića je okončala haški proces.

Vrhovni tužilac Karla del Ponte ne žali zbog maratonskog suđenja Slobodanu Miloševiću. Ona smatra da se nije radilo samo o presudi bivšem predsedniku, već i o žrtvama u čije ime je bilo neophodno da se govori o činjenicama rata na Balkanu. Milošević se sa time potpuno slagao, a poznavao je činjenice i te kako dobro. I on je uvek iznova tvrdio da istina o ratu mora da se obelodani. Sada je na istoričarima da donesu sud o bivšem predsedniku i pravim uzrocima ratova na Balkanu.

Nepristrasnom analizom prave pozadine ovih ratova, ova knjiga doprinosi toj težnji. Veliki broj istorijskih činjenica i podataka u ovoj knjizi  ne slaže se sa slikom koju mnogi imaju o Slobodanu Miloševiću. Ključne ličnosti u stvaranju te slike su ljudi koji pripadaju haškom sudu. I oni nisu sami.

...Američki istoričar Beri Litači rekao je sledeće:

"...Milošević je najdemonizovanija ličnost u toj demonizovanoj zemlji. Njega braniti od velike je važnosti, a pri tom nije neophodno da se čovek slaže sa svakom njegovom odlukom. Naime, braniti Slobodana Miloševića znači stati u odbranu svih onih malih zemlja koje se bore da zadrže pravo na  samoodlučivanje. Njegov zločin sastoji se u tome što se uporno suprostavljao zapadnim silama i multinacionalnim kompanijama koje nameravaju da između sebe podele jugoslovenska bogatstva. U tome je bivši jugoslovenski predsednik pokazao veću čvrstinu od mnogih vođa i na istoku i na zapadu koji su veoma lako pristajali na diktate 'čuvara' ljudskih prava..."

Sam Milošević bio je potpuno svestan opasnosti. "Znam da me ovo može koštati glave," rekao je povodom odluke da se suprostavi najmoćnijoj vojnoj alijansi na svetu. Slobodan Milošević rodio se 2. avgusta 1942. godine u Požarevcu. Majka mu je bila učiteljica, a otac sveštenik. Svoju ženu, Miru Marković, upoznao je decembra 1958. u požarevačkoj biblioteci.

Evo šta o tome kaže sama Mira: "Od trenutka kada smo se upoznali, nismo se više rastajali, ako se izuzmu kasnija Slobina putovanja u inostranstvo. Kada je bio na putu, imao je običaj da me zove svaki dan ponekad i nekoliko puta na dan. Taj dan u Požarevcu, dok je napolju vejao sneg, bio je početak jedne izuzetno intenzivne veze. Uvek smo bili zajedno, o svemu smo mogli da razgovaramo, o mnogim stvarima bili istog mišljenja, i imali široki krug zajedničkih prijatelja."

 

Slobodanovi kontakti sa Rokfelerom

 

Mira Marković, koju neki nazivaju 'crvena veštica' i ' balkanska Ledi Magbet', rođena je u moravskoj šumi. Roditelji su joj bili partizani. Njena majka, Vera Miletić, studirala je francusku književnost na univerzitetu u Beogradu. Prekinula je studije da bi se pridružila partizanima. Vrlo brzo našla se pri vrhu na nacističkoj crnoj listi. U pomenutoj šumi pokušavala je zajedno sa ostalim partizanima da se probije kroz nemački obruč i tu je desetog jula 1942. godine rodila Miru.

Dvoje ljudi iz Požarevca dobili su zadatak da bebu predaju dedi, Dragomiru Miletiću, tako da bi Vera mogla da nastavi borbu. Kasnije Nemci su je zarobili i posle užasnog mučenja u zatvoru, streljali. Miru je očuvao deda. Studirala je sociologiju, i u toj oblasti takođe i doktorirala.

Slobodan Milošević postao je član KPJ 1959. Diplomirao je 1964 na Pravnom fakultetu u Beogradu. Posle odsluženja vojnog roka započeo je karijeru kao finansijski savetnik u skupštini grada Beograda. Postao je generalni direktor Tehnogasa 1974.

Ivan Stambolić je proglašen za predsednika Srbije 1975. i samo nekoliko nedelja kasnije Milošević je, pošto je uživao veliki ugled kod predsednika, imenovan za direktora Beobanke, najveće kreditne institucije u zemlji. Tu se našao na pravom mestu: bio je moderni socijalista, poštovan od  starijih članova partije, govorio je tečno engleski i bio dovoljno iskusan i otvoren da bi mogao da se uhvati u koštac sa direktorima najuticajnijih banaka u svetu. Ovo je bio važan period u životu tada još mladog Miloševića: predstavljao je banku koja je brojala više od 70 službenika, stalno je prisustvovao svim mogućim međunarodnim sastancima privrednih organizacija, imao odlične kontakte sa Dejvidom Rokfelerom.

Mnogi su ga smatrali pouzdanim poslovnim partnerom a i prijateljem, ali najbolji kontakt imao je sa Lorensom Iglbergerom, koji je šesdesetih godina prošlog veka bio diplomata u Beogradu i koji se toliko založio za pomoć posle zemljotresa u Skoplju da su ga nazvali 'Lorens od Makedonije'. Rečju, Milošević je bio uspešan čovek, koji je održavao veze sa međunarodnim ekonomskim 'esteblišmentom'.

U Beogradu Milošević je polako počeo da uzima sve više učešća u političkim diskusijama vezanim za budućnost zemlje, gde je pokazao jako osećanje odgovornosti. Naime, odlučio je da napusti zavidni položaj direktora Beobanke da bi vršio znatno manje privilegovanu, političku funkciju.  U partiji je vladala politička kriza; zemlji su bili potrebni ljudi spremni da se posvete traženju rešenja. Mira Marković je o tome rekla: "Nisam se suprostavljala njegovom izboru jer sam ga dobro poznavala: Slobodan je bio čovek koji je opšte interese stavljao iznad sopstvenih."

 

"Govorio sam kao pojedinac, kao čovek, kao Srbin"

 

 Po preporuci Ivana Stambolića Milošević je 1984. godine postao partijski sekretar na nivou grada Beograda, a 1986. lider Komunističke partije Srbije. Partijski ljudi insistirali su sve više na promenama i liberalizaciji političkog sistema. Milošević je sigurno bio čovek koji je mogao da spreči rascep u partiji: bio je mlad, otvoren, napredan i, s obzirom na svoje dugogodišnje bankarsko iskustvo, sposoban da iskoristi mogući privredno-ekonomski preokret za pozitivne promene uz najmanji mogući prateći rizik. Uz to bio je politički potpuno čist i niko za njega nije imao ni reč kritike. Privatno živeo je veoma skromno sa ženom i dvoje dece.

U svom prvom zvaničnom govoru Milošević je insistirao na zajedništvu i jedinstvenom frontu, zbog čega je štampa bila puna hvale za ovog novog partijskog sekretara. Intelektualna elita i oni koji su se neosnovano u nju ubrajali, oštro su kritikovali politiku partije. Sledećim rečima Milošević je zadobio mnoga srca: "Šta znači nekoliko stotina pisaca naspram dvadeset hiljada radnika iz Rakovice?" Postajalo je sve očiglednije da mu je najvažiji onaj sloj društva koji sebi ne može da priušti luksuz.

U tom periodu na Kosovu su vladali nemiri. Martinović, srpski seljak sa Kosova, napadnut je na svom imanju i silovan flašom. Izbio je skandal pošto su, posle prve istrage, albanske vlasti pokušale da  predstave incident kao  'auto-erotski' čin. Ovaj slučaj izazvao je među Srbima snažno osećanje kolektivne frustracije.

Milošević nije voleo da bude u centru pažnje; međutim, okolnosti su ipak do toga dovele. Srpsko stanovništvo na Kosovu izražavalo je sve veće nezadovoljstvo, situacija se zaoštrila i na inicijativu predsednika Stambolića, Milošević je otputovao u Prištinu da smiri rasplamsale emocije.

U kulturnom centru grada sreo se sa Azemom Vlasijem dok se napolju okupljala masa Srba, uglavnom seljaka. Policija je upotrebila pendreke, poletelo je kamenje i prslo je nekoliko prozora. Milošević je pošao da vidi šta se dešava. Slučaj je hteo da ga prati TV kamera što je situaciju učinilo još napetijom. Na vratima Milošević se obratio okupljenima i zatražio da se umire. Kada je neko uzviknuo: "Oni nas tuku!", izraz lica mu se promenio, oči zasijale, i rekao je glasno: "Niko vas ne sme tući!" Ove reči potekle su spontano, iz dubine srca. Jednostavno, bio je dirnut onim što je video i čuo. Nevolja obeshrabrenih zemljaka, koji su tako dugo patili, koje su vlasti tako dugo zanemarivale, duboko ga je potresla. Milošević je reagovao ne kao političar, već kao čovek.

 Usledila je oštra kritika od strane nekih članova partijskog rukovodstva: kako se usudio ovaj mladi čovek da sebi dozvoli takve izjave; ko ga je opunomoćio da daje takva obećanja? Milošević je bio zapanjen: "Kakvu sam vrstu dozvole mogao da tražim? Govorio sam kao pojedinac, kao čovek, kao Srbin."

 

Verovao je u tržišnu ekonomiju

 

 Mira Marković je o tom događaju rekla sledeće: "Tek kasnije sam shvatila šta se tada u Prištini sa njim dogodilo. Isplivalo je na površinu nešto što je u njemu uvek bilo prisutno: pri susretu sa Srbima sa Kosova ispoljila se duboka naklonost prema jadnim ljudima u potlačenom položaju. Ti ljudi su ga prepoznali i pružali mu ruku, starice su mu davale jabuke; od toga dana ništa više nije bilo kao ranije. Svi srpski mediji otkrili su novog čoveka." Milošević je prihvatio funkciju predsednika Srbije 1989. godine.

 Slobodan Milošević je verovao je u tržišnu ekonomiju i u višepartijski sistem. On je uveo demokratske promene u Srbiji, ali se pritom čvrsto držao principa jugoslovenskog ustava: nezavisnost, sloboda i socijalna pravda. Međutim okrenuo je leđa međunarodnom kapitalu time što je zajmove MMF-a upotrebio za isplatu  zaostalog ličnog dohotka nastavnom i vojnom kadru.

 Zbog svojih ubeđenja Milošević je uleteo pravo u zagrljaj vođama Novog svetskog poretka. Sve dok je sprovodio reforme i privatizaciju državnih firmi po ukusu Rokfelera i njemu sličnih, bio je njihov miljenik; ali je od onog trenutka kada se pokazao 'neposlušnim', potpuno izgubio njihovu podršku.

 Od tog momenta etnička i nacionalistička osećanja počela su da menjaju svoj karakter i poprimaju sve češće nasilnički i organizovani oblik. Ono što se događalo neodoljivo je podsećalo na scenario s početka Drugog svetskog rata.

 Milošević je održao 28. juna 1989. godine na istorijskom Kosovom Polju govor kome je prisustvovalo oko milion ljudi. Međunarodni mediji su u više navrata prikazali taj govor kao Miloševićev poziv na stvaranje velike Srbije. Pritom su neprekidno koristili njegovu izjavu: "Niko vas ne sme tući." Međutim namerno su prećutali činjenicu da je 80-ih godina, pod pritiskom albanskih separatista, više od 40.000 Srba napustilo Kosmet. U tom periodu stradali su mnogi Srbi, a njihove crkve i manastiri su rušeni i grobovi skrnavljeni.

 U jednom drugom govoru Milošević je rekao sledeće:

"...Srbija nikada nije bila zemlja u kojoj žive samo Srbi. Danas, više nego ikada ranije, u njoj žive ljudi raznih nacionalnosti. Ubeđen sam da je to za Srbiju prednost. Nacionalni sastav stanovništva u svim zemljama na svetu menja se upravo u tom pravcu. Građani raznih nacionalnosti, veroispovesti i rasa žive u miru zajedno, i to sve uspešnije. Ne smemo dozvoliti da se sudi o ljudima na osnovu njihovog porekla ili njihove veroispovesti. Jedina podela koja je u socijalizmu dozvoljena, je podela na radne i neradne ljude, na poštene i nepoštene. I zato svako ko pošteno radi i poštuje druge bez obzira ne njihovu nacionalnost, treba da se u granicama naše zemlje oseća da je kod kuće."

Da je Milošević hteo da pobudi u masama želju za stvaranjem Velike Srbije, onda je tada  bio pravi trenutak. Međutim on nikada ni jednom rečju nije spomenuo Veliku Srbiju. Naprotiv, govorio je uvek pomirljivo i jasno je pokazao da je spreman da zajedno sa Tuđmanom nađe rešenje za Hrvatsku. U odlučujućim godinama (1990 - 1992) Milošević je jasno dao do znanja da  on želi da se Jugoslavija održi, ali i da je spreman na podelu zemlje, pri kojoj bi Srbi zadržali područja na kojima žive. Očigledno, Milošević niti je imao u planu Veliku Srbiju, niti je svojim govorima podsticao na mržnju među narodima i na etničko čišćenje.

 

Milošević u "Vašington postu"

 

 Novinarka Elizabet Vimout imala je dvočasovni razgovor sa Miloševićem. Evo nekoliko citata iz tog razgovora, koji je objavljen u časopisu Washington Post:

 "...U Srbiji živi najmanje dvadeset šest nacionalnih manjina. Svi oni imaju ista prava. Uzmimo na primer, Mađare, koji žive na severu: imaju škole u kojima se govori mađarski,  izdavače, radio i TV programe, novine itd. Nema nikakvih problema. To isto važi i za Slovake, Bugare, Ruse, a takođe i za većinu albanskog stanovništva na Kosovu. Većina Albanaca su dobronamerni ljudi i imaju ista prava kao i sve ostale manjine u Srbiji.

 "Samo na Kosovu ima oko 1.800 pravoslavnih crkava. Na Kosovu žive razne nacionalnosti: Srbi i Crnogorci, Albanci, Romi, Turci i muslimani. Nijedan narod na Kosovu ne sme biti u povlašćenom položaju. Stanovište srpske vlade, svih političkih partija i svih građana jeste da svako, bez obzira na nacionalnu pripadnost, mora da uživa ista prava u Srbiji..."

 "...U osnovi, ako se izuzmu albanski separatisti, mi nemamo problema ni sa jednom manjinom. Jedan deo albanskog stanovništva pridružio se pokretu za otcepljenje. Taj pokret vodi grupa političara koje čovek mirno može nazvati nacistima. Objasniću vam zašto koristim baš tu reč: naime, njihov cilj jeste etnički čista država. Takav cilj nikada i nikako ne može biti demokratski. Naša vizija je potpuno suprotna njihovoj: mi verujemo da ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost ili na njihovo poreklo, mogu i treba da žive zajedno."

 "Nadam se da shvatate da je problem na Kosovu separatistički problem, a ne opšti problem sa Albancima. Postoji jasna razlika između separatista i naših albanskih sugrađana; jasna razlika između dobronamernih Albanaca i onih koji ubijaju, siluju, kidnapuju. Policija na Kosovu štiti građanstvo. Albanci su isto tako žrtve terorista kao i Srbi. Policija štiti sve građane: Srbe, Albance, Turke, Rome."

 "...Morate razumeti da je miran život na Kosovu moguć jedino ako se sa svim stanovnicima Kosova postupa na isti način. To je najvažnije. Kada neki narod, na primer Turci, koji, otprilike sa 40.000 stanovnika, čine najmanje brojnu manjinu, ne bi mogli da računaju sa time da su ravnopravni, kakva bi onda bila njihova sudbina?  Sada imaju svoje novine, svoje radio i TV programe, škole na turskom itd. Zašto bi oni morali da budu građani drugoga reda u zemlji u kojoj autonomni Albanci propisuju zakone? Srbi ne smeju vladati nad Albancima, ali ni Albanci nad Srbima, a ni nad Turcima, niti nad bilo kojim drugim nrodom, jer svi oni imaju podjednako pravo da žive ovde....".

 

Optužbe na temelju pretpostavki

 

 Jugoslavija je bila jedna od malobrojnih evropskih zemalja  koja nije gledala na svoj multinacionalni sastav kao na nedostatak. Zato nije  čudno što su Romi bili i ostali tako lojalni ovoj zemlji. Oni i Srbi dele istu istorijsku sudbinu: oba naroda su patila. Romi su se integrisali u srpsku zajednicu. Tu su oduvek imali mnogo bolji položaj od svojih sunarodnika u Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji ili bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Za vreme Drugog svetskog rata, Hrvatska vlada je proterala iz Hrvatske sve Rome. Oni su prebegli u Srbiju. Kada su na Kosovu pripadnici UČK počeli sa napadima, Romi su opet prebegli u Srbiju. Romi su sebe smatrali Jugoslovenima i znali su da će u Srbiji biti prihvaćeni.

 Glavni tužilac za haški Tribunal, Luiz Arbur, sastavila je 27. maja 1999. godine, protiv Slobodana Miloševića i još četiri vodeća srpska političara, optužnicu dugu 24 stranice, u kojoj, između ostalog, piše da " U gradovima, selima, pa i čitavim oblastima na Kosovu,   Albancima život više nije bio moguć." Optuženi se takođe terete za "sistematsko sprovođenje nasilja i terora protiv albanskog stanovništva pri čemu su stotine kosovskih Albanaca izgubile život." Sjedinjene Države su juna 1999, za izručenje jugoslovenskog predsednika, ponudile čak i nagradu od pet miliona dolara.

 Optužba Luis Arbur protiv Slobodana Miloševića zasnivala se na pretpostavci da je on, zbog svog položaja, lično odgovoran za ratne zločine počinjene za vreme rata na Kosovu. Ovako jedno rigorozno stanovište moglo bi se prihvatiti jedino u slučaju da se širom sveta dosledno primenjuje, a onda bi moralo da se sudi mnogim američkim predsednicima i mnogim predsednicima drugih zemalja.

 

 

 Reč autora

 

Pored istraživača i arhivara sa kojima već godinama sarađujem, nekoliko priznatih istoričara i naučnika izuzetno mi je pomoglo u radu na ovoj knjizi. Posebno se zahvaljujem holandskom advokatu i savetniku Slobodana Miloševića, gospodinu N.M.P. Stajnenu.

U završnoj fazi pisanja ove knjige, Jan Kleton radio je od jutra do mraka zajedno sa mnom. Zahvaljujem mu se za njegov veliki doprinos u korigovanju  teksta. Razgovori sa Nikom Varkeviserom, članom organizacija Slobodan Milošević Freedom Centre i Međunarodni komitet za odbranu Slobodana Miloševića (ICDM), predstavljali su takođe važan izvor  detaljnih informacija. Rainer Rup, nemački novinar-istraživač, u mnogome je zaslužan za uvide koje sam stekao i  pokušao da izrazim u ovoj knjizi. Rainer Rup radio je više od deset godina u glavnom štabu NATO-a u Briselu, gde je, kao funkcioner, imao pristup tajnim dokumentima i informacijama. Pisac i novinar, Mišel Kolon, dozvolio mi je da upotrebim neke informacije i fotografije iz njegove izuzetne knjige Blefiranje - Velike sile, Jugoslavija i budući ratovi.

 

 

 A 1.

 

U ime istine

 

Ova knjiga je napisana u ime istine. Njen cilj je da čitaoci steknu ozbiljan uvid u ono što se zaista u Jugoslaviji desilo. Podaci potiču iz najpouzdanijh izvora. Čitajući je, čitalac postaje porotnik koji  će, na osnovu činjenica, a ne pretpostavki, biti u stanju da sam razotkrije stvarni tok događaja na Balkanu i donese sopstvene zaključke.

 

A 2.

 

Beleška o piscu

 

Robin de Rajter rođen je 6. marta 1951. godine u Enšedeu, Holandija. Rano detinjstvo  proveo je u svom rodnom gradu. Kasnije se sa svojim roditeljima preselio u Španiju gde je studirao teologiju, istoriju i španski. Diplomirao je 1974. godine. Robin de Rajter je, posle kraće bolesti, umro 2007. godine.

 

 

Narudžbenica

 

Izdavačka kuća Metaphysica, ul. Solunska br. 10, Beograd, Stari Grad, tel. 011/2920062, 064 3073668, 062 336460, 063 8295488, kao i na e-mail adresu metaphysicsterŽgmail.com