Francuska
Bilans pred fajront
La kriza i la konkurentnost
Francuska polako, al sve više i više počinje da
liči na Grčku. Nezaposlenost i državni dugovi munjevito rastu a standard života pada li pada.
Nakon što je izgubila svoje troduplo A, koje je neka vrsta bankarskog ordena časti za
sigurne platiše, Francuska ekonomija je zaribala i nikako da krene sa mrtve tačke.
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Možda ovo i nije kraj sveta ali mora se priznati da
situacija dosta liči na neku mini apokalipsu. Kako drugačije objasniti da u zemlji
slobode i visokog standarda oko 160. 000 ljudi svake godine digne ruku na sebe.
Mnogi se promaše ali bar 10. 000 uspe da se uradi. To je u proseku 30 žrtava
dnevno! Po jedno skraćivanje muke svakih 50 minuta. Ali ni živi
nisu bolje sreće. Prosudite sami: 870 000 Francuza je na uličnom kazanu, 5. 000. 000 traži
bilo kakav posao a 90 odsto već zaposlenih, ustvari su poluzaposleni jer im je radno
mesto katapult stolica.
Za to vreme sveže izabrani Predsednik Oland ne
vredi više od trećine glasova. Ni
njegovo radno mesto nije posao do penzije već na pet godina. Njemu može
izgledati kratko a Francuzima predugo. Možda je to razlog što
se Oland ovako žuri da uradi Francusku. Velike reforme su u toku i sve na štetu
radnog naroda a na veliko zadovoljstvo privilegovanih. Narod je na ulicama,
batinaši takođe sa pendrecima i suzavcem spremnim za akciju.
Zakon mora da se poštuje, tvrdi ministar
policije dok pujda svoje kerove na omladinu i seljake kojima otimaju
imanja da bi bogatašima velike firme Vansi napravili aerodrom u blizini grada
Nanta.
Zakon je zakon i hajka na vozače je
postala grana privrede. Kažnjava se na veliko i na malo grupno i u detalje. Oni koji
prekorače 30 kilometara na sat, koliko su odredili po mnogim delovima grada, isti
oni koji sa sirenama na krovu piče preko
stotke.
Kažnjavaju se radnici na crno i gazde koje
su ih zaposlili, prostitutke i njihovi klijenti. Kažnjavaju
se putnici bez karte u metrou i vodiči bez licence u velikom gradu
muzeju. Zakon je zakon i mora da se poštuje. Za to vreme pravi
gangsteraj cveta a mafijaši se međusobno ubijaju u Parizu, Lionu,
Marselju ili na Korzici koja je usput budi rečeno dobila titulu
najnesigurnijeg dela sveta. Nigde se u odnosu na broj stanovništva toliko ne
ubija kao na ostrvu lepote.
Tone li tone lađa francuska
Konstatacija je tragična!
Francuska polako, al sve više i više počinje da
liči na Grčku. Nezaposlenost i državni dugovi munjevito rastu a standard života pada li
pada. Nakon što je izgubila svoje troduplo A, koje je neka vrsta bankarskog
ordena časti za sigurne platiše, Francuska ekonomija je zaribala i nikako da krene
sa mrtve tačke. A zna se i zašto je tako kako je. Bar znaju političari. Za
sve su krivi Kinezi! Ima ih ko Kineza a rade za male nekonvertibilne pare i još plus svega
proizvode sve što moderan svet kupuje. Pogotovo je tragično što ti Kinezi ne
proizvode samo kineske specijalitete već izvoze i ono što su do nedavno uvozili
i što je bio monopol zapadnih industrija.
OK, njihova roba nije tako kvalitetna ali tako
jeftina da su jadni francuski bogataši popadali u očaj beznađa. Ta, molim vas
lepo; kako da ti fini ljudi, ta cenjena francuska gospoda i dalje ostane bogata
i kako da bogati svoju decu ako im posao ga kradu neki novi bogataši s one
strane planete. A životne potrebe ostaju skoro iste. Luksuzne
jahte i privatni džetovi su sve skuplji, dok cene zamkova na svim sunčanim
obalama skaču ko lude, a i da ne pominjenjemo svakodnevne sitnice i namirnice.
Znate li pošto su sada kilo tartuf pečurkica
ili samo jedna obična kutija beluga kavijara? Ne, nije bogatima lako ni kad je samo raja u
krizi... Ne kupuju bednici ništa. Treba biti human i razumeti jednog prosečnog
bogataša, pogotovo ove nove političare koji su tek uzeli vlast a
već nemaju od čega da se obogate. Korupcija je u opasnosti i trba je spasti jer je to
svuda prva grana industrije i majka bogaćenja bez granica.
Procenat na benefit je godinama bila sigurna
lova a sada je i to stavljeno u pitanje. Nema dovoljno profita. Sve pare odoše
u Kinu ili na Tajvan. E pa upravo zbog toga je i ganc novi francuski Predsednik
Oland nedavno uzviknuo eureka kada mu je na pamet pala ideja stoleća: La
konkurencija! Francuzi mogu da proizvode jeftinije i da budu konkurentni na
tržištu.
Uf, spas u zadnjem trenutku. Doduše vlada ne kaže
baš kome može biti konkurentna ta radna snaga koja radi 35 sati nedeljno i vuče
minimalac od preko 1.120 evra mesečno.
Da se čovek zapita kako to desničarskoj
kapitalističkoj vladi nije palo na pamet već se morala čekati
socijalističko ekološka levica da bi se narodu jasno i ljubazno reklo: cenjena stoko bez
repa, dosta ste se grebali od jadnih bogataša, vreme je da se okrene list. Ima
da radite više za manje pare a država će za uzvrat da malo više pomogne vaše gazde. Da se
ljudima olakšaju dažbine kako ne bi propali ili delokalizovali. Mora Francuska
biti konkurentnija na globalnom tržištu. Ceo ovaj satirično komični
komentar na račun novih ekonomskih mera je delo nezahvalne raje koja se nadala da će
promena režima doneti boljitak. Ljudi su I ovde verovali da se to može postići
mirnim demokratskim putem, onako ubacivanjem glasačkih
listića u kutije.
Harakiri na francuski način
"Konkurentnost" je postala sveprisutana tema
u javnom životu Francuske. Ideja ove medijske varalice je proizišla iz
pameti velikog vođe Fransoa Olanda i njegove snobovske klike socijalista koja zavodi teror
nad narodom i to iz tobož humanitarnih razloga : da bi se sprečila delokalizacija
industrije izmišljena je nova ili savremena konkurentnost. Ona stara, koja je
nekada bila stvar modernog dizajna i visokog kvaliteta proizvoda je
usavršena tako što je sada na prvom mestu cena koštanja rada.
Čovek koji radi mnogo košta čoveka
koji ga eksploatiše. To ne može da se trpi, pogotovo u zemljama koje se više ne tretiraju kao geografske
celine. Realnost je učinila da su države postale stranice na
internetu ili virtualne ekonomsko monetarne pokrajine globalne države.
Danas poboljšanje konkurentnosti pretvara
"stranicu Francuska" u jedan čisto ekonomski koncept. Pred našim očima
geografija se pretvara u ekonomiju dok se nova vlast pretvara da ništa ne
primećuje. Ni razloge ni posledice.
Teoretski gledano, izmišljen je novi način
razmišljanja. Ne trebamo mi njima već oni nama. Nije bitno ko radi
već onaj ko daje posao. Tako zalogaj bolje klizne, izdaja se ladno proguta i
recesija shvati kao spas. Bar nama nije nepoznato stezanje kaiša i prodavanje
magle.
Do nedavno je država bila geografski i politički
pojam prostora omeđenog granicama. Zahvaljujući slobodnoj konkurentnosti ta se prevaziđena
geografija sada uklapa u novi jedinstveni ekonomski prostor, u kome važi zakon
finansijski jačeg.
Tehnika na principu ko koga zezne. U tako nabudženom
moderanom svetu, prevara je deo ustava, politika i mediji zamenjuju
planiranje, marketing postaje ideologija a profit jedina religija. Evropska unija kao posledica
"Lisabonske strategije" je garancija očuvanja te nove mape
sveta koja se zove "globalni prostor za slobodnu razmenu".
Lepo Ime za lepu prevaru. Ova jasna veza između konkurentnosti i državnih
granica podržana je od strane Svetskog ekonomskog foruma, koji svake
godine objavljuje rang listu globalne konkurentnosti".
Taj dokument je ustvari biblija za novu religiju
bezbožnih bankara. Ona je pravi udžbenik za izgradnju hijerarhijske mape
međunarodnih konkurentnosti. Standardizirana vizija za novi svetski poredak
gde su u centru ekonomski jaki određeni da dominiraju perifernim
narodima i da ubiraju profite i kamata. Kao da je od Boga dato da se doveka bogati, bogate a
sirotinja raja može i da krepa. Ionako se nakotilo sveta da neki već razmišljaju
kako da se to svede na neku razumniju cifru.
Samo sloga Evropu spasava
Ipak sve nije izgubljeno jer je teorija konkurentnosti veoma
kontroverzna a i sam koncept je neuverljiv za konkretnu aplikaciju. Na primer:
ne postoji jasna granica između konkurentnosti, hvaljen od strane velikih međunarodnih
aktera (MMF, Svetska banka) i dampinga koji te iste institucije osuđuju.
Ciljevi svake nacionalne konkurentnosti su totalno protivrečni da je malo
verovatno da služe bilo čemu drugom osim kao izgovor za opravdavanje
nepopularnih ekonomskih mera (poput povećanja PDV-a, na primer ). Ali današnji
svet nije stao za jednu kontradikciju više.
Jedino nikome od ne pada na um da se Evropa ujedini i da uvede
takse koje bi je štitile od nelojalne konkurencije naroda koji imaju robovlasnički
sistem i gotovo nikakve socijalne troškove. Kako neko može biti konkurencija
onom ko radi od jutra do sutra za šolju pirinča? Odgovor je jednostavan i nema
drugog rešenja. Evropa treba da se složi da bi bila jača od Kine pa i same
Amerike.
Kriza nije ni svetska niti je ekonomske prirode. Ona je
ustvari kobna politička igra izabranih uz saradnju organizovane bankarske
mafije. Mastriški ugovor je posmrtna plakata Evrope. Englezi su minirali uniju tako što su nametnuli jednoglasnost u sistem glasanja
po ekonomskim pitanjima. Zbog toga ne može ni svoj budžet da izglasa.
Ekonomsko politički rat unutar Evrope bi se već pretvorio u revoluciju
gladi da višepartijski sistemi demokratija ne služe ideji razdora u
svakoj zemlji članici ponaosob.
Da se radnici i seljaci nikada više ne bi
složili ili ne daj Bože iz potaje potegli kuke i motike. Ničega se
obesni toliko ne plaše kao ove dve alatke koje su pokazale svoju efikasnost
kroz istoriju starog kontinenta. Rat koji neće da se nazove svojim imenom
tinja u Evropi. Klasna borba je pravi naziv onoga što se dešava.
U tom ratu šutih i rogatih svakog dana samo u
Evropskoj Uniji padne po 200 žrtava. Upravo toliko ljudi sami sebi oduzimaju živote .
U ovoj godini koja još nije prošla već je dobrovoljnom smrću umrlo 56 000 ljudi žena i
dece. Tako su samoubistva vodeći uzrok nasilne smrtnosti u
Evropi ispred ozloglašene drumske hajdučine koja ubere globu od oko
47.000 automobilista i njihovih saputnika.
Eto gde se svet nalazi na kraju ove godine i na
samo nekoliko dana od najavljene apokalipse 21. decembra. Mnogi se već plaše da će tim
povodom smrtnost u svetu porasti jer je beznadežnost u ovom svetu tolika da
mnogi vide bolje sutra na onom svetu. Jedina dobra vest iz Francuske se odnosi
samo na naše ljude koji tamo žive.
A 1.
Odlazak
Najzad je otišao Dušan T.
Bataković, najgori ambasador Srbije u Parizu i to ubedljivo svih vremena, kako
rekoše neki njegovi dojučerašnji prijatelji i podanici. Za
novog će tek da se čuje kako će da nas predstavlja i brani. Ako
nas bude predstavljao i branio, što nije sigurno obzirom na reputaciju
koju imamo i to ne samo u Francuskoj već i u
ostalim delovima sveta. Ali to je već neka domaća tema.