Feljton
Džon R. Šindler:
Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (6)
Suočenje
generala JNA i imama SDA
Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka
administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci,
mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim
posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom
delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i
bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu
"Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima
priređuje najinteresantnije delove.
Džon R. Šindler
Bosanski
parlament je 15. oktobra 1991, uz podršku bosanskih Hrvata i muslimana,
proglasio suverenost republike, potez koji su odbacili bosanski Srbi, potvrdivši
na svom refe rendumu održanom 9. i 10. novembra da žele da ostanu u
Jugoslaviji. Alija Izetbegović je razgnevio JNA naredivši rezervistima
muslimanima da se ne odazivaju pozivu. Tada je, 19. decembra, obavestio
generala Vojislava Đurđevca, komandanta 4. korpusa JNA, sa štabom u
Sarajevu, da SDA namerava da traži nezavisnost Bosne, što je bio čin u kojem je
Đurđevac video praktičnu objavu rata.
Kao što se moglo
i očekivati, Izetbegović se potom delimično ogradio od svoje izjave, osta
vljajući za sobom konfuziju i podozrenje u vojnim krugovima da je patološki
nepošten. Prisu stvo vojske u Bosni bilo je povećano na sedam korpusa, uključujući
veliki broj trupa koje su napuštale susednu Hrvatsku, a krajem godine Generalštab
je postavio generala Milutina Ku kanjca na čelo novoosnovane 2. vojne
oblasti u Sarajevu. Kukanjčev zadatak je bio da spreči katastrofu.
"ok je
jugoslovenska vojska pokušavala da smanji tenzije, postojala je skrivena strana
borbe da se Jugoslavija održi na okupu, a posebno da se spreči nezavisnost
Bosne. KOS je imao nekoliko dobro smeštenih agenata u Sarajevu. Aleksandar
Vasiljević, general-major i načelnik vojne kontraobaveštajne službe,
kasnije je priznao da je KOS „u sa mom vrhu musli manske partije imao dvojicu
svojih ljudi" koji su podrobno obaveštavali Beograd o plano vima i
namerama SDA.
Procena
situacije Kontraobaveštajne službe bila je sledeća: treba sprečiti savez između
bo sanskih muslimana i Hrvata po svaku cenu, jer bi ovaj savez „bio fatalan po
srpsku naciju u Bosni i Hercegovini". Na osnovu informacija insajdera, KOS
je zaključio da „posebno nega tivnu ulogu može igrati Alija Izetbegović, koji
je neodlučan političar sklon islamskom funda mentalizmu". Dalje, KOS je
izveštavao da „njegove tvrdnje o civilnoj državi treba shvatiti uslovno".
Imperativ je bio sprečiti SDA da obrazuje oružane snage, muslimansku armiju ko
jom bi, izvestio je KOS, „prema nekim operativnim saznanjima, komandovao Alija
Izetbego vić...". Tokom 1990. i 1991. godine, KOS je vodio nekoliko
kontraobaveštajnih operacija u Bosni s ciljem sprečavanja nezavisno ti Bosne.
Bilo je
izvesnih uspeha, na primer operacija Brana krajem 1990. koja je,
zahvaljujući prećutnoj saradnji bosanskog ministra unutrašnjih poslova Alije
Delimustafića, sprečila sarajevske vlasti da se dočepaju tona i tona oružja
koje je pripadalo bosanskoj Teritorijalnoj odbrani, rezervnoj snazi za čije je
naoruža nje KOS strahovao da će pasti u ruke SDA. Ali, i sam KOS je bio uključen
u naoružavanje bosanskih Srba u operaciji velikih razmera poznatoj kao Ram.
Beograd je želeo
da naoruža Srbe u Hrvatskoj i Bosni plašeći se da je Jugoslavija na putu
raspada. Tajni projekat je počeo sredinom 1990, a vodila ga je srpska Služba državne
bezbednosti odana Miloševiću. (Pored savezne službe državne bezbednosti, svaka
republika je imala i vlastitu službu državne bez bezbednosti.)
Ram je poveren „vojnoj
liniji" SDB-a, koja se bavila paravojnim poslovima. Generalštab JNA nije
bio upućen u plan, jer su Milošević i srpska tajna policija smatrali vojsku
nedovoljno srpskom i stoga nepouzdanom, mada su pojedini pouzdani oficiri, uključujući
pripadnike KOS-a, podržavali slanje oružja hrvatskim Srbima, a počevši od leta
1990. godine, posmatrači su zapazili neuobičajeno velike pošiljke, koje su na
deklaracijama imale oznaku „teška hrana", kako se kamionima JNA prevoze
preko Bosne za Hrvatsku.
Pošiljke oružja
bosanskim Srbima krenule su početkom 1991. pošto su Srbi u Hrvatskoj već bili
opremljeni. Mada se naoružanje sastojalo uglavnom od lakog oružja, i to ne
skorije proizvodnje, bilo ga je dovoljno da se opremi mala armija.
Ram je bio kamen temeljac šire
strategije Beograda kojom bi srpsko stanovništvo ostalo u Jugoslaviji, čak i
ako se Hrvatska i Bosna otcepe; srpskim manjinama u tim republikama pomoći će
se oružjem i štitiće ih JNA.
KOS nije znao
šta da radi i za koga da radi
Jasno je da su
početkom 1991, pre no što je Jugoslavija počela otvoreno da se raspada, pro
miloševićevski elementi u Generalštabu JNA bili pesimisti koji su očekivali
slom države; oni su želeli da sačuvaju sve srpske zemlje u trećoj Jugoslaviji,
a Ram je predstavljao paravojnu stranu ove strategije. Ali niko
se nije potrudio da ostatku oficirskog kadra saopšti ovaj tajni plan.
Stoga je ironično,
plan Ram imao manje uticaja na tok događaja nego što se očekivalo,
jer su izvođači, u svojoj opsednutosti tajnošću, propustili da generale JNA na
terenu obaveste o to me šta se dešava. Zato su garnizoni JNA u Bosni krajem
1991. godine zloslutno izveštavali o zagonetnim pošiljkama oružja svim etničkim
grupama - uključujući i bosanske Srbe, čije je oružje krišom stizalo iz
arsenala JNA!
Čak je i unutar
KOS-a po postojalo znatno nerazumevanje o tome šta su njegovi zadaci u Bosni:
da li vojska i njeni špijuni treba da spreče nezavisnost Bosne ili da pomognu
da do nje dođe pod uslovima prihvatljivim Beogradu? Ovakva zbrka je izazvala
ozlojeđenost među oficirima JNA koji su pokušavali da ublaže rastuću krizu i
kojima su tajne operacije nekih pripadnika KOS-a otežavale život. Nije čudo što
je jedan viši oficir JNA smatrao vojnu obaveštajnu službu u Bosni „potpuno
nesposobnom i nemoćnom da bilo šta što joj se da u zadatak obavi kako
treba".
Isto
toliko zagonetna i ništa manje značajna bila je reakcija Alije Izetbegovića na
plan Ram. U proleće 1991, čuvši za ilegalnu podršku JNA bosanskim
Srbi ma, sarajevska uprava bosanske Službe državne bezbednosti, koja je bila
lojalna JNA, povela je istragu.
Istragom su
ubrzo otkrivene brojne informacije o bezočnim aktivnostima na bosanskom tlu
koje Beograd pomaže, uključujući i snimljene razgovore između Miloševića i
Karadžića u kojima se raspravljalo o pošiljkama oružja: jedan general JNA, Nikola
Uzelac, komandant 5. korpusa u Banja Luci, takođe je snimljen kako
razgovara o planu Ram. Te uznemirujuće vesti su procurile i izazvale
medijsku senzaciju kad su krajem septembra počele da se u nastavcima pojavljuju
u nekoliko vodećih sarajevskih novina.
Bosanska
tajna policija obavestila je Izetbegovića o planu Ram krajem
maja, mesecima pre nego što se priča pojavila u štampi, ali je on pokazao malo
interesovanja; ni bes javnosti izazvan pojavom priče u bosanskim medijima nije
ga podstakao na akciju.
Izetbegović
je na sličan način reagovao i kad je saznao da su visoki funkcioneri SDA
agenti KOS-a: iako je mnogo pre rata znao da su Salim Šabić i Alija
Delimustafić špijuni Beograda, nije učinio ni šta da ih ukloni sa moćnih položaja.
Neki od oficira
sarajevskog SDB-a zaključili su, bez do kaza, da KOS i Beograd zapravo žele da
zadrže Izetbegovića na vlasti jer će njegov islamski radikalizam sigurno
diskreditovati bosansku nezavisnost; polazeći od njegovog neobjašnjivog nečinjenja,
nekolicina bosanskih lovaca na špijune spekulisala je - bez trunke dokaza - o
to me da je i sam Izetbegović vodeća krtica KOS-a u Sarajevu, budući da ga je
tajna policija zavrbovala dok je služio neku od svojih kazni zatvora.
Patriotska
liga i oružje iz Slovenije
U drugoj
polovini 1991, suprotno Izetbegovićevim javnim izjavama o mirnoj budućnosti,
SDA je bila veoma aktivna u pripremama za rat u Bosni za koji je vođstvo
stranke znalo da predstoji. Već u junu, još pre nego što su Slovenija i
Hrvatska proglasile nezavisnost i deset meseci pre no što je došlo do otvorenih
sukoba u Bosni, vrh SDA je odlučio da obrazu je sop stvene paravojne snage, a
iza zatvorenih vrata neki partijski lideri su otvoreno tvrdili da je rat neizbežan.
Rađanje
muslimanskih paravojnih snaga, poznatih kao Patriotska liga, jeste priča
o po zadini bosanskog rata o kojoj se najmanje izveštavalo; u većini zapadnih
ratnih izveštaja ona se pominje uzgred, ako se uopšte i pominje.
Patriotska liga
je bila pod komandom Hasana Čengića, trideset četvorogodišnjeg imama
koji je poticao iz jedne od najuglednijih muslimanskih porodica i 1983. godine
bio optužen za jedno sa Izetbegovićem.
Poznat kao
„leteći imam" zbog svojih čestih putovanja po islamskim zemljama, Čengić
je bio sposoban organizator i posvećeni islamista sa „zavereničkom
logikom" koja je plašila i prijatelje i protivnike; pre kraja 1991.
godine, organizovao je tajne pošiljke oružja u Bosnu kako bi opremio svoje
paravojne trupe, uključujući i pošiljke iz Slovenije koja je već stekla
nezavisnost i bila srećna da u isti mah zaradi novac i zada teškoće Srbima.
Muslimani su
1991. i u Beču kupovali naoružanje i municiju bivših članica Varšavskog pakta,
dok je Liban slao višak oružja svojim bosanskim istovernicima.
Važno je istaći
da je Patriotska liga osnovana kao privatna milici ja SDA, a ne kao oružana
snaga Bosne; njene oficire je birala stranka, a osnovana je da bi služila
Izetbegoviću i ostvari vanju njegovih težnji. Finansiranje Patriotske lige bilo
je prioritet za Izetbegovića. Paravojna snaga, koja se oslanjala na strukturu
jedinica bosanske Teritorijalne odbrane, zahtevala je oružje, municiju, zalihe
i uniforme.
Hasan Čengić
je poslat u prijateljske islamske zemlje da prikupi sredstva; blagonaklonim slušaocima
je govorio da je novac potreban kako bi se obezbedila svemuslimanska država u
Bosni.
Edhem
Bičakčić, veteran Izetbegovićeve grupe i suđenja iz 1983, sažeto je odredio
„pri marni interes SDA: „...muslimanska država će nam omogućiti opstanak, a
ne zajednički život za koji drugi narodi nisu zainteresovani". Ubrzo
je KOS počeo da dobija obaveštenja o tome da SDA planira snage od trideset
hiljada ljudi, obučenih i opremljenih uz pomoć Irana i Saudijske Arabije. Špijune
Beograda isto toliko je brinulo i to što SDA vrbuje muslimanske oficire JNA za
komandni kadar i vođstvo Patriotske lige. Dok su se Čengić i ostali pripremali
za rat, Izetbegović je nastavio da igra dvostruku igru, što je podjednako izluđivalo
i prijatelje i neprijatelje...
Kukanjac je
bio potpuno nesposoban
Adil
Zulfikarpašić,
ostavljajući po strani svoju odbojnost prema SDA zarad bilo kakve šan se za
mir, sastao se sa Izetbegovićem sredinom jula 1991. godine, da bi razgovarao o
podeli vlasti sa Srbima kako bi se izbegao rat. Kad se Izetbegović vratio iz Vašingtona
23. jula, posle razgovora sa visokim funkcionerima Bušove administracije o tome
kako da se spreči rat u Bosni, učestvovao je na zajedničkom sastanku sa
Zulfikarpašićem i Muhamedom Filipovićem, sa muslimanske strane, i Radovanom
Karadžićem i još dva visoka funkcionera SDS-a, Nikolom Koljevićem i Momčilom
Krajišnikom, koji su predstavljali bosanske Srbe. Na tom sastanku
Izetbegović je pozitivno i optimistički izjavio: „...Mislim da su naša stanovišta
veoma bliska, da smo blizu postizanja sporazuma", i zatražio od Filipovića
i Koljevića da sačine nacrt sporazuma između Srba i muslimana. Ali Izetbegović
jedva da je i izašao iz sobe, a već je povukao svoj zahtev. Da zlo bude
još veće, nastavio je da pregovaračima podmeće nogu i u direktnom televizijskom
prenosu.
Predloženi plan
o podeli vlasti, koji su Bosanci shvatali kao način da se izbegne rat, bio je
tema emisije na sarajevskoj televiziji u kojoj su učestvovali Filipović i
Koljević. U toku emisije u studio je stigao faks iz štaba SDA u kojem je pisalo
da stranka neće učestvovati ni u kakvom dogovoru o podeli vlasti sa Srbima.
Ovaj incident je Filipović opisao kao „apsolutno politički štetan" i više
nije očekivao da će Srbi verovati Izetbegoviću ili SDA.
Tenzije su rasle
ne samo u Sarajevu već širom Bosne. Nekoliko meseci pre početka otvore nih
neprijateljstava u aprilu 1992. godine, događali su se brojni slučajevi
lokalnog nasilja u celoj zemlji; uglavnom su privlačili malo pažnje, a na
Zapadu nikakvu, ali su zatrovali jednu već ne zdravu političku atmosferu.
Nekoliko
najgorih incidenata dogodilo se u dolini Drine, u istočnoj Bosni, u kojoj je mešovito
muslimansko i srpsko stanovništvo gajilo duboko uzajamno nepoverenje. I SDA i
SDS su bili aktivni u ovoj oblasti šireći propagandu, novac, ali i oružje.
Muslimani su strahovali da se Srbi spremaju za rat u sprezi sa JNA, dok su se
Srbi pla šili Izetbegovićevog plana o islamskoj državi, a brinulo ih je i
pojavljivanje paravojnih snaga SDA. Obe strane su u leto 1990. počele da se
tajno naoružavaju u mestima u dolini Drine, a na si lje „milo za drago"
postalo je uobičajeno u jesen te godine, sa napadima, ponekad smrtonosnim, koje
su vršili i Srbi i muslimani.
Kad je Milutin
Kukanjac stupio na položaj najvišeg generala JNA u Bosni, čekao ga je nezavidan
zadatak da održi mir...
On je bio vojnik
koji se strogo držao propisa, dobronameran, ali nije bio političar; na taj položaj
je došao jer je bio omiljen kod generala Blagoja Adžića, načelnika
Generalštaba JNA, ali je bio potpuno nesposoban da se snađe. Nije pomagalo ni
to što su ga savezno Ministarstvo odbrane u Beogradu i KOS držali u mraku. Čini
se da su Kukanjčeve namere bile iskrene, ali mu nikada nisu stavljene na
raspolaganje snage potrebne da ispuni svoj zadatak.
Poput
većine generala JNA, i Kukanjac je bio protiv Izetbegovića koga je smatrao
neprijatnim kameleonom sa opasnim shvatanjima, ali ni je imao izbora osim da
sarađuje s njim.
Bivši viši
oficir JNA sažeto je izneo kako je vojska shvatala vođu SDA: Smatrali su ga
ekstremistom poznatim još iz Titovog vremena. Ni su ga uzimali ozbiljno, mada
je od služio kaznu zatvora zbog nacionalističkih aktivnosti...Vukao je poteze
koje je vojno rukovodstvo proglašavalo neustavnim i nezakonitim, a onda
prestajalo da se brine o njima. Pa ipak je bilo savršeno jasno da je jedino čega
se Alija Izetbegović plašio bila JNA. Izetbegović je znao da je imperativ da se
vojska, što je više moguće, drži van bosanskih poslova, a posebno da se JNA ne
dopusti da poremeti planove SDA.
Izetbegović
laže, Vasiljević frustriran
Početkom 1992.
vojna kontraobaveštajna služba suočila se s teškom situacijom: svesna da se muslimanske
vođe pripremaju za rat velikih razmera, nije znala šta povodom toga da
preduzme. Veliki napad koji bi preduhitrio paravojne snage SDA nije dolazio u
obzir iz političkih razloga.
Načelnik KOS-a
Aleksandar Vasiljević, ne znajući šta da preduzme, zatražio je sastanak sa
Izetbegovićem. Susret je organizovao bosanski ministar unutrašnjih poslova
Alija Delimustafić za koga se znalo da je vrlo bli zak KOS-u (činjenica koju ni
je pokušavao da prikrije), a održan je 5. februara u Izetbegovićevom kabinetu.
Susret je imao „pre svega preventivni karakter", prema Vasiljeviću, koji
je lideru SDA predočio čvrste dokaze o muslimanskim pripremama za rat.
Vasiljević je
rekao Izetbegoviću da želi da ga upozna s „tajnim vojnim organizovanjem" u
Bosni, će ga predsednik treba da bude svestan; Izetbegović je, pretvarajući se
da je izne nađen, odgovorio da je ideja „smešna".
Šef KOS-a je na
to izneo određene informacije o Patriotskoj ligi, ali je Izetbegović rekao da
još uvek ne može da poveruje da je to istina. Vasiljević mu je tada pokazao
interne dokumen te SDA, od kojih su neki bili šifrovani, koji su se ticali
organizacije i razmeštaja jedinica Patri otske lige, koje je očigled no
pribavila krtica KOS-a na visokom položaju u stranci. Na to je Izetbegović
odgovorio da te snage nisu ilegalne i da im je jedini cilj odbrana muslimana;
potom je razmislio i dodao da dokumenti izgledaju neautentični, da mora da ih
je Vasiljeviću neko podmetnuo. To je frustriralo Vasiljevića, koji je priznao
da je njegov oponent „zaista ve liki igrač". Tada je izneo svoj adut,
tajno načinjeni video-snimak sastanka Patriotske lige - u šta se naizgled ne može
sumnjati, ali je Izetbegović i dalje poricao da je bilo šta pogrešno u po
stupcima SDA. Za Vasiljevića je to bilo izluđujuće iskustvo koje ga je uverilo
da je dijalog sa muslimanskim rukovodstvom neplodan, a zapravo je to bila klasična
Izetbegovićeva predsta va.
A 1.
Dosije
kupljen za 40 hiljada švajcarskih franaka
Špijuni tajne
policije ubacili su se među Mlade muslimane, što je prouzrokovalo hapšenja koja
su dovela do suđenja 1949. i 1983, i nije bilo razloga da se veruje kako se
bilo šta pro menilo. Zaista, KOS se infiltrirao u najviše nivoe partijskog
establišmenta Stranke demokrat ske akcije. Salim Šabić, blizak Izetbegovićev
prijatelj i vođa zagrebačkog ogranka S"A, bio je jedan od tri
potpredsednika partije, izabrana 1990.
Bio je i agent
vojne kontraobaveštajne službe. Pokazalo se da su govorkanja o Šabićevim vezama
sa tajnom policijom dobro zasnovana. Zabrinut zbog subverzije KOS-a, Adil
Zulfikarpašić je pribavio kopiju Šabićevog policijskog dosijea od Josipa
Manolića, novog hrvatskog premijera i oficira tajne službe, koji se ranije
nalazio na čelu aparata SD-a u Hrvatskoj. U konfuziji koja je pratila slom
komunističkog režima 1990. i 1991, mnogi spisi tajne službe nestali su pod
sumnjivim okolnostima. Zulfikarpašić je kupio dosije za 40.000 švajcarskih
franaka - koji je nedvosmisleno potvrdio da je Šabić značajan špijun KOS-a- i
pokazao njegov sadržaj Izetbegoviću. Manolić, dobar kontraobaveštajni oficir,
savetovao je da Šabić bude pod kontrolom, tj. postavljen na položaj na kojem neće
moći da pravi štetu, ili, što je još bolje, da bude iskorišćen kao dvostruki
agent, drugim rečima, iskorišćen za dostavljanje pogrešnih informacija KOS-u.
GLOSA 1
„...muslimanska
država će nam omogućiti opstanak, a ne zajednički život za koji drugi narodi
nisu zainteresovani"
(Edhem Bičakčić)
GLOSA 2
Milošević i
srpska tajna policija smatrali vojsku nedovoljno srpskom i
stoga nepouzdanom
O autoru
Džon R. Šindler
je
profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši
analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu
bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan,
"radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke
ANB za Balkan.