Naprednjaci i Nazadnjaci

 

Leba bez motike

 

Slavko Drinski

 

    Živeći daleko u svetu, nezadovoljan nejasnom slikom političke ne-stvarnosti Srbije, koja jasno pokazuje šta se dešava na površini kipećeg lonca, zovem prijatelja iz Beograda da kroz njegove oči vidim kakvi se to otrovi krčkaju na samom dnu...

 Prvo ga pitam šta se dešava sa "Vanglom." On počinje da se smeje, i ja se brzo ispravljam pitajući šta se dešava sa političarem koji se zove "Šerpa." On me ispravlja i kaže da verovatno mislim na tamo nekoga ko se zove "Čanak."

    - Nije to ništa - kaže moj sagovornik. - Nisi mnogo pogrešio. Ako ne možeš da zapamtiš ime bilo kog našeg političara velikog galamdžije, a ima ih mnogo takvih, slobodno ga zovi Noša, i to puna, i bićeš u granicama istine.

    Divim se elokvenciji Srba i srpskog jezika, jer u moje vreme, dok sam živeo u Srbiji, kao delu Jugoslavije, političar je bio samo neko ko je krao, lagao, i jeo leba bez motike. Dok se srpski rečnik širi, Srbija se, kao zemlja, sužava.

    Odričem se pokušaja da užase Srbije vidim iznutra, i ograničavam se na simptome - koji se izdaleka uvek bolje vide nego iz blizine:

 

    Kada bi Srbija izgorela

 

   Političke partije se smenjuju na vlasti. Samo narod nikako da se smeni, ali se na tome uveliko radi, kako na domaćem, tako i na svetskom planu. Novi ljudi su na vlasti, i poltroni polako prelaze na njihovu stranu; zna se da su to oni isti koji su sadašnje vlastodršce blatili pre i za vreme izbora, ali zadovoljstvo koje izaziva laskanje je neodoljivo; gordost, smrtna bolest, se uvek usunja na malena, okrugla vrata koja su od pozadi.

   Najveće galamžije svih političkih struja se uporno uče umetnosti diplomatije, to jest danas kažu jedno, a sutra drugo; laž više nije laž ako se nazove diplomatijom; isto kao što i prevara prestaje to da bude - ako se nazove biznisom.

 Evo, vec decenijama držimo govore sumnjivog rodoljublja upotrebljavajući velike reči. Ovo podseća na jednu starinsku priču o proševini, gde je mladoženja bio glup, pa mu rekli da u tazbini upotrebljava samo krupne reči, a on to izrazio ovako: "...Bačva. Kaca. More. Nebo. Taste, kada bi tvoja velika kuca izgorela, ala bi to bio veliki žar!" Tako i političari koriste samo krupne reči, ali sve to zvuči kao: "Bačva. Kaca. Kada bi Srbija izgorela, kako bi to bio veliki žar!"

 

    Narod je realnost

 

   Neko od vođa hoće sa Amerikom i Evropom, a neko sa Rusijom. Ima i onih koje hoće i jedno i drugo pomešano kao špricer. Da ih čovek upita da li hoće ili hleb ili mleko, kao iz puške bi odgovorili da hoće udrobljeno. Onda, političari se razleteli svuda po svetu, kao da vode politiku koja se zove idi mi-dođi mi. Zar su nemoćni da svetu kažu da za to već postoje plaćeni ambasadori čija je dužnost da prenose diplomatske poruke; da je narod osiromašio i ogladneo zbog američke i evropske politike prema Srbiji, bestidno opljačkan do gole kože od pređašnjih razbojnika - pređašnjih kvislinških vlasti, i da je potrebno vaditi zalogaje iz dečijih usta da se namire kolosalni putni troškovi za putovanja čija je najveća svrha da nečije dupe vidi puta.

    Oko Tome Nikolića je dignut gvozdeni zid; niti on može da vidi narod, niti narod njega. Narodni tribun, koji je odvojen od naroda, gubi svaku vezu sa realnošću, jer narod je realnost. Ako bi on skinuo kravatu, obukao se u prosto odelo, svratio na službu u prostu seosku crkvu, u seosku kafanu, ili seo na trotoar sa prosjacima, kojih ima sve više, dobio bi pravi i pošten savet šta da radi - neuporedivo bolji od onih koje dobija od prvih saradnika koji su podigli ogradu oko njega.

  

      Posao cveta

 

    Šta se to ovih dana dešava sa Naprednjacima? Da li su to među njima izašli na površinu nazadnjaci koji su se do sada vešto krili? Ili postaje sve jasnije ko je do sada među njima tajno prdeo u tikvu sa Tadićem, pa se tikva nadula i hoće uskoro da pukne? Šta se krije ili pokriva sa aferom i hapšenjima za korupciju, ili sa policijskim prisluškivanjem prvih ljudi u zemlji?

   Aleksandar Vučić je godinama tajno pratio ekonomski kriminal. Nikada ništa po ovom pitanju nije uradio, ni da pokuša da spreči, ni da opomene javnost.

Silna šteta je učinjena, a Vučić je počeo sa hapšenjima samo onda kada mu je to odgovaralo da dobije velike političke poene. Ko kaže da su najveći redovi u Srbiji za kupovinu ove ili one hrane. Najveći redovi su za prijem kod Vučića, a u redu stoje privredni kriminalci nudeći veliki novac da ne bi došli na crnu listu. Posao cveta.

    Vucic je tragičnim glasom, punim patosa, sa izrazom mučenika nad čijom crnom sudbinom ceo narod treba da se rastuži i zaplače, objavio da je njega i Nikolića prisluškivala policija. Zasto bi policija, koja jede iz ruke ova dva čoveka, rizikovala svoj posao, svoj životni opstanak, opstanak svojih porodica, prisluškujući svoje gazde? To bi bilo besmisleno kao kad bi muž piljio kroz ključaonicu da vidi kako mu se žena presvlači u spavaćoj sobi. Ako je neko to radio iz policije, onda je za to sigurno dobio naređenje. Mogući naredbodavac nije samo jedan, a među njima je mogao da bude i sam Vučić.

 

   Kadija te tuži - kadija ti sudi

 

   Na kraju, kao kec na desetku, dolazi sprdnja i farsa koja se zove sud u Hagu. I ova galama može da sakrije prljave stvari koje su u toku. Svetska štampa je otkrila rupu na saksiji pišući da je Sud izgubio ugled poslednjim odlukama.

Istina je da ga nikada nije ni imao, a ono što se nema ne može ni da se izgubi. Radi se o sudu koji sudi za ratne zločine mnogo duže nego sto ratovi traju. Toliko im se, gotovo dve decenije, uspalila sedalica od sedenja da ne mogu da vise sude, pa makar im svi mi hladili ranjeni deo lepezom. Tolike su pare zaradili da ne bi bilo čudo ako dobiju i isplaćenu odštetu u novcu za povredu na radu.

   Svaka pobuna, svaki protest, i svako razočarenje nemaju nikakvu svrhu. Svako ko ovo radi samo pokazuje da je budala koja je verovala da postoji pravda tamo gde je svaka pravda odavno rekla laku noć.