Kontranapad
Finansijska
strava i užas u Crvenoj zvezdi koja više ne može da živi od stare slave
Posledice Vučićevog noćnog plenuma
Ponavlja
se: Kad je teško, onda Čović! Ovaj izborni slogan koji je korišćen u vreme aktivnog
političkog života političara Nebojše Čovića, ustvari predstavlja identifikaciju
jednog sposobnog i pametnog privrednika i sportskog radnika. Šta god mu
zamerali njegovi protivnici, pada u vodu pred činjenicom da čovek zna da radi
svoj posao i da ume da se ponaša u okviru nadležnosti i zakonodavne regulative.
To je dokazivao i još uvek dokazuje! U privredi, politici ili sportu...
Miroslav Vislavski
Rezultati
koje postiže na određenim poslovima i zadacima pokazuju da je to tako i da nema
slučajnosti. Nebojši Čoviću mogu svašta da pripisuju, ali ne i da je bio
miljenik politike i njenih gazda. Da je tako, možda bi postao vodeći u državi
ako se uzme u obzir ko je sve bio na toj poziciji...
On
je svoj i siguran u ono što zna i radi. Ne ide po svaku cenu glavom kroz zid,
svestan da pamet, znanje, stručnost, sposobnost, nisu primarni u zemlji čuda u
kojoj živimo, ma kako se zvala u minulih četvrt veka. Pokazivao je i svoju
pragmatičnost, što je izgleda neminovnost za profil savremenih političara. Ona mu
je koristila u privredi i u sportu. Sve što se odnosi na njega u ovim redovima,
potvrdio je i poslednjim primerom kada je nakon dugih pregovora, procena i teških
iskušenja u početnoj fazi spašavanja doveo „izgubljen slučaj" KK Crvena
zvezda, do kredibilnog kluba. Onakvog, kakvog potrebuje košarkaški sport u
Srbiji, regionu i Evropi. Njegov izbor u sastav Radne grupe u FK Crvena zvezda,
samo je potvrda kvaliteta koje poseduje da odgovori izazovu vremena i problemu
pred koji je stavljen, a još više u nalaženju rešenja koja su danas po mnogima
gola iluzija!
Ko je Radujko i dokle Radujko?
Prerano
je govoriti o uspehu na putu povratka nekadašnjeg Evropskog šampiona i lidera
jugoslovenskog i srpskog fudbala. Ali, sportski autoritet i kredibilitet
Dragana Džajića i angažovanje Nebojše Čovića su veliko ohrabrenje da će se nešto
desiti. To nešto su želje ogromnog broja pristalica crveno belih i svih
iskrenih i razumnih ljubitelja sporta, da Crvena zvezda ponovo bude jedan od
uglednih klubova na Evropskoj sceni.
Ono što
je važno, svakako su ukazivanja Nebojše Čovića na momentalne rezove koji bi
doneli disciplinu poslovanja. Neuspešna firma ne može da ima ogromne
funkcionerske i druge plate u uslovima ogromnih dugovanja, kao ni nesrazmerne
ugovorne obaveze i stimulacije ni za šta, ceneći da odavno nema takmičarskih
rezultata. Ili, astronomske troškove priprema sa bulumentom
"prijatelja" kluba i korumpiranih novinara, putovanja, troškova
reprezentacije, telefonskih računa, rasipanja na sve strane...Dakle, "mora
da se postigne potpuna racionalnost u poslovanju, kontrola svakog dinara"
poručuje Čović.
Da li će
ovaj tandem imati valjanu pratnju u članovima Radne grupe koja treba da
konsoliduje klupsko poslovanje, vreme će vrlo brzo pokazati. Prosečnim građanima,
ljubiteljima sporta i poznavaocima fudbalske zakonomernosti koju čini velika
baruština sa brojnim krokodilima, imena i kratke (dosovske biografije) ne
ulivaju poverenje kada se radi o njihovoj sposobnosti i autoritetu za rešavanje
komplikovanih problema. Radujko, Ćulibrk, Kokeza, Lemajić, Antić su kadrovi
nekoga ili nekih. Zvali se oni Gazprom, DS, SPS, Vučić, Dačić, bilo kako...
U
javnosti nije poznato da su nešto veliko i značajno uradili za opšte dobro,
tokom svoje kakve takve karijere. Savetovali su, politizirali, muljali i špijali...Većina
nije nešto konkretno radila, niti gradili van svojih životnih odaja.
Crvenoj
zvezdi je potreban generalni remont. Sve se mora ispočetka, a pre toga veliko čišćenje
naslaga vremena krađe, bahatosti, manipulacija, zloupotreba i svega drugoga što
je donelo vreme marginalnih klošara koji su sa, nametnutim nam lažnim
vrednostima, preuzeli Klub. Ako bi Crvena zvezda položila taj ispit u narednom
periodu, onda bi to bio veliki zaokret. Za Crvenom zvezdom kao zamajcem u obračunu
sa lažnim vrednostima i njihovim proizvodima, mogla bi da usledi katarza našeg
fudbala i sporta u celini. Da li je to preveliki teret i zalogaj za Nebojšu Čovića
i Dragana Džajića i hoće li se i na koji način ostvariti Vučićevsko obećanje u
vampirskom dobu dana kada je predstavio legendarnog Džaju pred očima javnosti
kao spasonosno rešenje za Crvenu Zvezdu, najavljujući da će Država da pomogne
klubu i njegovom rivalu sa Banovog brda?
Vučićevo trpanje
Od kada
je na vlasti, Aleksandar Vučić pokazuje sve manire koje je najvećim delom
kritikovao kod svojih političkih protivnika u vreme kada je bio u opoziciji. On
pokazuje da je vlast! Dozvoljava da ponavlja iste greške koje je činio njegov
"omiljeni" predsednik Boris Tadić, pa se trpa svuda tamo gde smatra da
zastupa interes naroda i građana.
Slučaj
Crvena zvezda, sasvim sigurno nije interes naroda, već dela naroda koji navija
ili želi dobro ovom velikom sportskom klubu. Njegova je lična stvar i procena
da li je trebao u gluvo doba noći da pravi scenu pred očima javnosti sa
Draganom Džajićem i Radnom grupom. Međutim, stvar je države da li njen zamenik
premijera Vlade i Ministar odbrane može svojom voljom u ime Države da se upliće
u stanje u jednom sportskom klubu, ma bio on i Crvena Zvezda!
Još više
je stvar Države ima li on takva ovlašćenja da bez odluke državnog organa, Vlade
Srbije pre svega, može da najavljuje državnu intervenciju, pomoć Države. Gde to
piše da Država treba da rešava (pomaže) nesavesne, kriminalizovane, bahate,
neodgovorne i nesposobne poreskim olakšicama ili repreogramom dugova za neplaćene
poreze. I to u vreme kada neko tamo ima prava i do nedavno je primao zarade i
druga primanja koja se mere hiljadama ili desetinama hiljada evra? Šta drugi da
kažu zašto su oni plaćali porez Državi koja ih ne pomaže? Gde piše da su samo
Crvena zvezda i Partizan klubovi (sportska društva) od nacionalnog interesa pa
treba da budu podržavani od poreskih obveznika. Šta je sa drugim uspešnim
sportskim institucijama koje su državi donosili međunarodne trofeje i slavu.
Zar u taj koš ne mogu da se svrstaju rukometaši šabačke Metaloplastike,
rukometašice beogradskog Radničkog, odbojkaši Vojvodine, vaterpolisti Bečeja
koji su danas neki drugi klub...
Svi
oni su morali da plaćaju poreze, kao i drugi fudbalski klubovi koji bi po uzoru
na zatečeno stanje u Crvenoj zvezdi mogli biti podržani od Države i koji bi
bili uspešniji nego što jesu da im se na putu nisu isprečavale nečastive radnje
dva "Srpska sportska brenda" ili poganog sistema koji je darivao
beogradske rivale naslovima i tada kada nisu zasluživali. Danas bi od raspada
SFRJ, uz ime Obilić, pored Crvene zvezde i Partizana bio još po neki klub među
laureatima - šampionima Države! To pravo i mogućnost imali su Vojvodina, OFK
Beograd, Rad ili još neko.
Iscelitelji Zvezdine agonije
Zato su
poruke Nebojše Čovića kojima pozdravlja smelost i odlučnost Aleksandra Vučića
ispoljene umešavanjem "Vlade" u Zvezdinu situaciju principijelne i
odgovorne. On ukazuje na ono što smo u više navrata apostrofirali na ovim
stranicama, a radi se o redefiniciji položaja Srpskog sporta. Njemu je potreban
sistem u kome će se stvari jasno postaviti kao državna politika, a još više je
potreban Zakon koji će omogućiti ravnopravne uslove za sve klubove vrhunskog
kvaliteta. U takvom ambijentu bi do izražaja dolazila kreativnost, stručnost,
znanje, sposobnost bez obzira gde: Subotici, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Kruševcu,
Kosovskoj Mitrovici. Taj ambijent bi dokazao da vrednosti postoje i van
Beograda i da Država ima ozbiljan sistem. Na žalost, Srbija je u "sistemu
autoriteta" koji funkcioniše četvrt veka bez obzira na stranačke boje koje
su u modi u Srbiji. Takav sistem, koliko god bio kritikovan u opoziciji, uvek
je najprihvatljiviji kada se opozicija ušuška u odore vlasti. Valjda po tom
modelu funkcioniše i Aleksandar Vučić.
Mnogo
je neprijatnosti doživeo Dragan Džajić (opravdano ili ne, svejedno) da bi poput
Drakule bio promovisan za Iscelitelja Zvezdine agonije. Njegov sportski
kredibilitet i doprinos afirmaciji zemlje i naroda u misiji koju je predvodio
decenijama u Crvenoj zvezdi, zaslužuje večito poštovanje. Način na koji su ga
nedorasli za vođenje države i njihov bezbednosni sistem hapsili i predstavili
svetskoj javnosti, ostaje takođe zauvek zastrašujuća poruka kako nikogovići
mogu da zloupotrebe čoveka i unize vrednost koja je sportska ikona jednog
naroda, kada se dočepaju poluga državne sile.
Nakon
njegovog dostojanstvenog i ponosnog povlačenja pred hordom koja od raspada one
velike i ozbiljne zemlje kreira klimatske (ne)prilike, gradeći Zvezdu kao
nacionalnu ili nacionalističku ruinu, a ne instituciju sportskog šampiona, za
njim su posezali oni koji su bili u datom trenutku ispred njega u hijerarhiji
organizovanja: Zvezdan Terzić, Tomislav Karadžić, Vladan Lukić. Nije mu polazilo
za rukom da se vrati svojoj životnoj opsesiji - fudbalu. Koliko zbog okolnosti
u kojima je hapšen poput najvećeg kriminalca, toliko zbog neiskrenosti
zagovornika njegovog ponovnog angažovanja u fudbalu.
Osam godina je dugo...
Njegov
povratak "na mesto zločina" ne mora biti koban. Istina, okolnosti pod
kojima se vratio su osenčene, stručnjaci tvrde nezapamćenim primerom u praksi,
abolicijom Vlasti koja je primenjena pre izrečene presude. U isto vreme, zbog
istih dela nisu abolirani Vladimir Cvetković, čija karijera kao košarkaša nije
slabija od Džajićeve fudbalske i Miša Marinković, ugledni funkcioner Crvene
zvezde. Sva trojica su pre četiri godine uhapšeni u istom danu i zbog sumnji da
su počinili ista krivična dela! Šta je onda razlog zašto najbliži Džajićevi
saradnici nisu abolirani, pitanje je za predsednika Tomislava Nikolića. On je
zajedno sa svojim partijskim drugovima koliko juče, na najgori način
komentarisao samovolju svojih prethodnika. Ali kada je neko Vlast, on ne
prepoznaje sopstvenu samovolju, bez obzira što je ona "u okviru ustavnih
nadležnosti".
Dragan
Džajić je i u vreme stasavanja u vrhunskog fudbalskog funkcionera imao
logistiku ozbiljnih privrednika i uticajnih ljudi politike. Njegov autoritet je
bio garancija da će se logistička pratnja ovaplotiti takmičarskim rezultatima.
To je tako i bilo, da bi se u deceniji devedesetih njegov autoritet prepričavao
uništenju kluba u procesu sveopšteg propadanja. Taj autoritet je bio garancija
inostranim partnerima koji su verovali Džajiću, pa su na konto toga kupovali po
ceni koju niko pametan ne bi platio za neke igrače zbog kojih je on deceniju
kasnije bio na udaru Zakona. Džajić je na taj način davao finansijsku
stabilnost klubu u nevremenima devedesetih.
Kada se
danas posmatra situacija u kojoj Dragan Džajić zalaže svoj fudbalski autoritet,
treba imati na umu da je on već osam godina u diskontinuitetu dnevnog rada. U
tom periodu mnogo što šta se promenilo, a ponajviše vrednosni poredak. Pobedi
li Džajić sa Čovićem, to je trijumf vrednosnog kvaliteta. Ukoliko ostanu
usamljeni, šansa za Crvenu Zvezdu i za Dragana Džajića je definitivno
izgubljena za duže vreme.