Tabloid je pozvan
Sudbina stranke i predmeta u čeljustima
poslodavca, advokata i sudova
Od Jasmine do Dragice, preko
Violete i Olivere
Rešenje o raskidu ugovora o radu potpisala
sam u prostorijama poslodavca, odnosno Pireus banke 26. novembra. 2009.
godine s tim da primerak meni dat nije istovetan primerku koji ostao
poslodavcu. Naime, zadnja strana primerka koji ostaje poslodavcu sadržala je
komentar pisan rukom ''direktora ljudskih resursa''.
Poslodavac je Nacionalnoj službi za zapošljavanje
dostavio obrazac odjave dana 21. novembra 2009. godine, dakle, punih šest dana
pre nego mi je uručeno rešenje o otkazu.
Inače, sva četiri razloga za raskid
ugovora o radu navedena u rešenju su puka želja neostvarenih snova direktora
ljudskih resursa i to posle jednogodišnjeg maltretiranja i šikaniranja.
Tužbu sam podnela u roku propisanom
zakonom i to 25. decembra 2009. godine u Nišu, gde sam i obavljala svoje radne
aktivnosti. Odgovor na tužbu advokat poslodavca je podneo tek 5. marta. 2010.
Na ročištu održanom u Osnovnom sudu u Nišu
8. juna. 2010. godine (šest meseci i 15 dana nakon podnošenja tužbe) kod sudije
Jasmine Miladinović, sud se oglasio nenadležnim.
Moja žalba je odbijena na Višem sudu
u Nišu iako se skoro istovremeno odvija postupak u Nišu jedne bivše koleginice
protiv istog poslodavca zbog otkaza po istom tipskom ugovoru.
Za slanje predmeta u Beograd bila su
potrebna četiri meseca i devet dana! Do
ročišta zakazanog za 26. septembra. 2011. godine, u Prvom osnovnovnom sudu
promenile su se još dve sudije!
Obzirom da sam sve to vreme preživljavala
bez ikakvih sredstava za život kao samohrani roditelj tada maloletnog deteta teško
sam obolela od nehormonskog invazivnog karcinoma sa pozitivnog
espresijom HER-2 (3+).
Moj novi advokat upućuje sudu zahtev
2. avgusta.2011. godine, za privremene mere koji 5. avgusta. 2011. godine biva
dodeljen sudiji Violeti Ignjatović koja je 12. septembra. 2011.
godine donela Rešenje o izvršenju. Do današnjeg dana to rešenje mi nije
dostavljeno i nije mi poznata njegova sadržina - i pored obraćanja predsedniku
suda 4. septembra sa pritužbom.
I pored toga, 26. septembra. 2011. godine,
održano je ročište i to po zahtevu za privremene mere, jer, čini se, da ni
sudija Olivera Profilović nije imala informacije o radu sudije Ignjatović.
Tom prilikom je sudu dostavljena kompletna medicinska dokumentacija nakon obe
operacije. Ona je 17.oktobra. 2011. odbila zahtev našavši da sam radno
sposobna, te je 04. novembra 2011. upućena žalba Višem sudu koja 22. decembra
biva dodeljena sudiji Dragici Ljumović. Po mojoj žalbi Viši sud nije
imao nikakvih aktivnosti. Istovremeno, predmet u Prvom osnovnom sudu je
dodeljen novom, četvrtom sudiji.
U martu mesecu odustajem od žalbe, sve u
nadi da ću time ubrzati proces i imati priliku da za života kažem pred sudom i
dokažem da mi je otkaz ugovora o radu dat bez ijedne povrede radnih obaveza,
procedura poslodavca ili zakona.
Viši sud i dalje ništa ne preduzima, a ni
Prvi osnovni sud nije potraživao predmet nazad.
Uvidevši da po kasnijim tužbama mojih bivših
koleginica širom Srbije sud zakazuje i održava ročišta, shvatila sam da mi je
povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (za radni spor je taj rok šest
meseci, najduže dve godine). Zamolila sam advokata da napiše urgenciju ili nešto
slično predsedniku suda, što je on odbio bojeći se da će tako da se zameri
sudijama.
(Ime autora poznato redakciji)