Postdemokratija
Smak sveta je ipak bio neko rešenje
Šta bi sa tim smakom
sveta, da mu se nije štogod dogodilo? Naravno, nismo to mi zabrinuti za njega,
nego za sebe, jer kako je Basara upozorio: Ako ne dođe taj smak sveta, najebali
smo! A postoji i vic u kojem se tvrdi da je došao do nas, ali odmah i odustao
uz komentar: Pa ja sam tu već bio! Najtužnije je što i mi imamo osećaj da smo
stari znanci i da njegova poseta nije najgore što nas može snaći, konstatuje
Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u
Izraelu.
Piše: Mile Isakov
Jeste
li primetili da se niko oko vas nije preterano uzbudio zbog najave sudnjeg
dana, navodno zakazanog za 21. decembar, mada su se mediji, u nedostatku boljih
ideja, svojski potrudili da od toga naprave nekakvu senzaciju. Uprkos nemuštim
porukama naših medija koji su, u očiglednom nedostatku znanja, zdravog razuma i
duha, širili izvesno strahopoštovanje prema proročanstvu Maja, koje ne postoji,
niko se nije previše uplašio, niko uspaničio. Nisu baš tvrdili da će smaka
sveta sigurno biti, ali ni da sigurno neće, sve nekako u stilu – mož da bidne,
al ne mora da znači. Mada su voditelji raznih emisija i njihovi izveštači sa
lica mesta na planini Rtanj, na kojoj se inače ništa nije događalo, delovali
zabrinuto, čak i kad su kiselog lica prepričavali viceve, to se u narodu nije
primilo. Svi su ostali mirni i dostojanstveni. Jesmo li zaista toliko hrabri
ili smo oguglali na katastrofe? Jesmo li se zbilja toliko emancipovali ili smo
se predali i pomirili sa sudbinom? Verovatno ima svega toga po malo, uz
nesumnjiv zaključak da medije više niko ne uzima ozbiljno, da se više ništa o čemu
nas obaveštavaju ne uzima suviše ozbiljno.
Sve
većem broju ljudi je očigledno jasno kako tragično srljamo u propast, pa je
logično da se mnogima učinilo da je smak sveta jedan od načina da se sa time
prekine, da se to jednom završi. Toliki je strah od svakog novog dana, da ni
najava poslednjeg ne može da proizvede veći. Stara je mudrost da je bolje
jednom umreti kao čovek, nego sto puta umirati kao kukavica. Bolja je smrt,
nego život u večitom strahu od smrti.
Završili smo jednu mučnu godinu i ušli u novu za koju svi kažu da će biti još
gora. Šta može biti gore od toga? Smak sveta? Neće biti. Kao što neizlečivi
bolesnik pred svoj kraj počne da ga priželjkuje što pre, tako i mi ponekad poželimo
da se ova agonija, koja traje već više od dve decenije, jednom okonča. Na bilo
koji način. Kraj sveta se stoga može učiniti kao baš zgodna mogućnost, došao bi
iznenada, brzo i bez velikih muka, a sa punom satisfakcijom pri pomisli da će
tako dolijati i svi naši dušmani.
Sa druge strane, odmah posle neuspelog smaka sveta, došla je Nova godina, koju
je većina dočekala sa sličnom ravnodušnošću. Kao što najavljena propast sveta
nije izazvala strah i paniku, tako ni Nova godina, nije izazvala posebno oduševljenje
ni euforiju. Čak, utisak je da su obe te krajnosti dočekane na isti način, nekako
suviše ležerno, sa nedoumicom i nepoverenjem. Kao da nam je svejedno, kraj
sveta ili početak nove godine, samo da se nešto dogodi. Nešto što će prekinuti
ovo. Ovo što niko ne zna šta je, dokle će trajati i kako završiti. Ovo što,
kako mi reče jedan čo'ek, nema drugog imena do Ovo. Ako je tačno da Ovome može
doakati samo Ovo, onda nam se loše piše, bez obzira da li nam dolazi smak sveta
ili Nova godina.
I nije to samo naš
specijalitet, tako je manje više u celom svetu, samo što je kod nas uvek malo gore,
pa time i vidljivije. Duboka ekonomska kriza, za koju predugo nema rešenja,
stvara neizvesnost i besperspektivnost, a to kod ljudi rađa strah za
egzistenciju i život uopšte. I najveće svetske sile su zabrinute i bez ideja,
ne snalaze se i stvari im sve očiglednije izmiču kontroli. I kod njih je sve više
nezaposlenih i zabrinutih za posao, a sve manje vere u sistem i državu. U
Evropi sve je više uličnih protesta, a u Americi oružja i masovnog ubijanja. Čak
i u Rusiji, tradicionalna čvrsta ruka, ne uspeva da sve drži u šaci. Kina je
uhapsila smak sveta, odnosno sve koji su u njega poverovali, ali sve teže
uspeva da kontroliše socijalne razlike, koje su eksplodirale posle velikog
ekonomskog praska. U svetu je sve više siromašnih i gladnih, a sve manje bogatih,
i sve je veći jaz između njih. Nema sredine, nema više dobro stojeće srednje
klase. Svi koji nisu bogati su zapravo siromašni, tako da svi koji imaju i kuće
i automobile pod hipotekom, preko noći mogu ostati na ulici i bez ičega. Nije
onda čudo što se arapsko proleće izmetnulo u srednjevekovni fundamentalizam,
jer generalno umesto vere u budućnost, kao jedini spas se javlja vera u onaj
svet. U sopstvenoj nemoći ljudi se okreću svemoćnom i čekaju njegovu pomoć,
smerno prihvatajući sve znake koji navodno sa neba dolaze, zašto ne i kraj
sveta.
Svakoga dana milioni svetova se ruše, smak sveta je u toku, to je proces a ne
jedan događaj, jedan kraj. Mnogo je više raznih krajeva. Sve sami krajevi,
nigde početka. Čekamo kraj krize, kraj mandata ove, pa one vlasti, kraj letnjih
vrućina, kraj ledenih dana...
Sve
miriše na veliku katastrofu, na ratove, kao što je to uvek bilo kroz čitavu
istoriju ljudskog roda. I prirodne katastrofe koje će svakako doći izazvaćemo
sami. Možda se jednog dana i svemir pokarabasi i šutne ovu našu loptu, ali to što
može doći za par hiljada godina ne sme biti opravdanje da se mi sa njome tako
igramo.
Da bi
se prikrila čovekova odgovornost za sopstvenu sudbinu, najlakše je sve
prebaciti na više sile, a sve se može i tako tumačiti. Naročito kad se najavi
smak sveta i počnu tražiti dokazi, onda se u svemu mogu prepoznati znaci
katastrofičnog proročanstva.
Evo
naprimer naš slučaj. U centru Svilajnca, na jednoj brezi nastanilo se 12 sova.
Zaista vrlo neobično, ali tako je već dve godine i niko se tome nije čudio dok
nije došlo vreme za smak sveta. Tek tada su mnogi primetili i počeli to da tumače
kao nekakav znak, kao predskazanje. Naravno, stiglo je i na televiziju, koja je
mudro o tome izvestila tako što je intervjuisala prolaznike, pa ko naiđe i šta
mu prvo padne na pamet. Smak sveta je zaobišao Svilajnac i svi će opet
zaboraviti na sove, mada je u pitanju vrlo nesvakidašnja i čudna pojava. Zašto
baš u Svilajncu, i to u centru grada gde je najveća gužva i buka, zašto sove,
zašto baš 12 i zašto sve samo na jednom drvetu. Zašto baš na brezi?
U nekim kulturama sova je simbol
mudrosti, u nekim se predstavlja kao ljubimac boginje bogatstva, u nekima se
povezuje sa umetnošću, a u najvećem broju ipak sa smrću i nesrećom, tako da se
sve može tumačiti na različite načine. I ovako i onako.
Valjda zbog toga što je uvek budna i večito
na oprezu, sova je zaštitni znak skoro svih vojnoobaveštajnih službi sveta, pa
i srpske, ali se pri tom zaboravlja da ona jako slabo vidi. Preciznije, odlično
vidi na daljinu, ali u blizini slabo, na desetak santimetara oko sebe apsolutno
ništa. U prevodu, na vojnu situaciju to znači da služba sa znakom sove, dobro
vidi sve slabosti neprijatelja, a uopšte ne vidi svoje. Znaju ko nam sve radi o
glavi spolja, ali ne i iznutra. Zvuči nekako poznato...
A evo
i jednog primera iz sveta. Povodom najavljenog smaka sveta, svi pričaju o čovekovoj
nebrizi prema prirodi i svojoj planeti, baš kao što se o ženama govori samo za
8. mart. Naravno, tema je globalno zagrevanje i katastrofične posledice
takozvanog efekta staklene bašte, koji ljudi proizvode preteranim stvaranjem štetnih
gasova. I zagađenja svake vrste, koja će vremenom dovesti i do nestašice čiste
vode za piće. Tako se, ovom prilikom, neko setio i nedavnog otkrića jezera
slatke vode u sred slanog okeana. Naime, nedavno je otkriveno da u Boforovom
moru, delu Severnog ledenog okeana koji zapljuskuje obale Aljaske i Kanade,
postoji jezero slatke vode koja se praktično ne meša sa slanom morskom vodom. I
to jezero bez obala uopšte nije malo, naprotiv, dva puta je veće od najvećeg
tropskog jezera i drugog po veličini slatkovodnog jezera na svetu, afričkog
jezera Viktorija.
E sad, to se može čitati prosto kao čudo
neviđeno, kao predznak opšte katastrofe zbog očiglednog otapanja glečera
Arktika, a može i kao inspirativan fenomen, čijim izučavanjem možemo otkrivati
mnoge tajne prirode i sticati nova saznanja i nove ideje. Dakle, može biti
zastrašujući predznak, ali i izazov čovekovim mogućnostima za bolje razumevanje
planete na kojoj živi i koje će ga učiniti boljim i jačim, spremnijim i
sposobnijim da dela i uživa u saglasju sa prirodom, a ne protiv nje. I protiv
sebe.