Srem
U sred plodne vojvođanske ravnice, narod
umire u bedi i beznađu
Pola Srema, gladuje i drema
Mada je Sremska Mitrovica nezvanično
beogradska industrijska zona (a u ratnim uslovima granična linija odbrane Beograda),
ovaj strateški važan grad propada zastrašujućom brzinom. Avetinjski izgledaju
zatvorene radnje, zapuštene ulice, propali socijalistički giganti i brojna
sirotinja, među kojima mladi ljudi tek stasali za život, kojima je
sudbina, što se tiče zaposlenja, već zapečaćena. Nije bolje ni u susednim opštinama
Rumi i Šidu. Srem je jednostavno opljačkan, napušten i predat neizvesnoj
sudbini.
Sava Nadrljanski
Nekada jedna od najmoćnijih regionalnih
industrijskih zona u Jugoslaviji, nalazila se u Sremskoj Mitrovici, na obalama
Save. Bio je to privredni centar dostojan starog, istočnorimskog sjaja. A onda
su došla demokratija i tranzicija, pljačka i bezumlje, pa je na sred
najplodnije ravnice počela da niče sirotinja, zajedno sa korovom. Danas ovaj
grad ne liči ni na šta, jer je mračan, prljav, jadan i uništen. Od 2000 ugostiteljskih,
trgovinskih i zanatskih radnji u
Sremskoj Mitrovici, skoro polovina je zatvorena tokom 2012. godine! Čuvena
Zanatlijska ulica je potpuno prazna i izgleda avetinjski. Bivši radnici nekadašnjeg
giganta, fabrike celuloze "Matroz", danas se nalazi ulici, ili se
snalazi kako zna i ume, na pijaci ili na ispomoći u poljoprivredi, koja je takođe
skoro potpuno uništena.
Ona je samo jedna od preko 300
vlasnika trgovinskih, ugostiteljskih i zanatskih radnji koji su podneli zahtev
za trajnu odjavu u 2012. godini. Mada u opštini nemaju precizne podatke iz
republičke Agencije za privredne registre o tačnom broju odjavljenih i
prijavljenih radnji u ovoj godini u Udruženju preduzetnika Sremske Mitrovice
tvrde da je oko 30 odsto od ukupno 2.000 radnji - zatvoreno. Mitrovčani jedva
preživljavaju mesec za mesecom, sastavljaju kraj sa krajem, kupuju samo najnužnije,
promet je u radnjama prepolovljen, omladina masovno odlazi i grad se nalazi pred
katastrofom kakvu u svojoj istoriji nije doživeo od pada rimskog carstva.
Zbog toga što je Sremska
Mitrovica bila nekada jedan od vodećih centara prehrambene, drvoprerađivačke
industrije i industrije celuloze i papira u Jugoslaviji, posao demokratskih
kriminalaca koji su pokupovali sve što je moglo da se kupi, masovno otpuštanje
radnika je bilo najvažniji posao: isterali su na ulicu čak 12.000
radnika! Ovaj nezapamćeni pomor radništva u jednom gradu veličine Sremske
Mitrovice, ni do danas nije kako treba sankcionisan, jer su vlasnici većine
kupljenih preduzeća izbegli sve obaveze iz kupoprodajnih ugovora, oštetili državu
i doslovno zgazili ceo region Srema u kome danas ravnopravno vladaju
korumpirani državni organi (sudovi, tužilaštva i policija) sa par kriminalnih
klanova i njihovih ispostava u svim vladajućim strankama.
Uprkos svemu tome, tradicionalno
banditski visoke državne dadžbine, nisu nikada bile veće! Podivljale tržišne
inspekcije sprovode zastrašujuće nasilje pa za manjkove u kasi od samo desetak
dinara zatvaraju radnje do mesec dana, kažnjavaju novčano od 50 hiljada
do pola miliona dinara. Svakih pola godine radnici od svoje, ionako bedne plate
u uslužnim delatnostima, moraju za sanitarnu knjižicu da plate po 2.000 dinara.
Ima i bizarnih nameta, poput mesečne takse za korišćenje fiskalnih kasa!
Mada je Sremska Mitrovica skoro
mrtva, u njoj se, kao gangrena, šire banke, doslovno u svakoj ulici. Sa druge
strane, potpuno je devastirano i poljoprivredno dobro "Pinki", koje
je "u zlatno doba" bilo vodeći proizvođač voća u Srbiji, zapravo, među
tri najveća u bivšoj Jugoslaviji. Ono je već duže vremena u stečaju.
"Pinki" je privatizovan je 2004. godine, i od tada traje njegovo
razapinjanje i pljačkanje. Sadnice voća godinama nisu bile obrađivane, gubici
su porasli do neslućenih visina. Pre dve godine pokrenut je i stečajni
postupak.
Skoro 400 hektara voćnjaka na
jugu Fruške gore, više od miliona stabala poljoprivrednog dobra „Pinki",
pre nepunih dve godine ostalo je da propada, a 650 hektara obradivih površina
novi gazda je izdao u zakup. Oko 600 radnika „Pinkija" je ubrzo ostalo bez
posla. Radnici sa ekonomije „Mutalj" su iseljeni iz radničkih
stanova, koje je novi vlasnik kupio kod privatizacije „Pinkija". Prazne
zjape poslovna zgradu i hladnjača a napuštena su i dva veštačka jezera za
navodnjavanje voćnjaka. To je prava slika srpske tranzicije u Sremu. Ali,
ko je i kako razvlači imovinu "Pinkija" celu jednu deceniju, o tome u
Sremskoj Mitrovici svi ćute. Jednom će i to stići do šire javnosti, ali,
za "Pinki" je već kasno. Posebna priča u ovom gradu su stečajni
upravnici. Poznat je slučaj čoveka koji je na toj funkciji imao rekordnu mesečnu
bruto platu, oko 12.000 evra, tokom tri godine vođenja postupka u bivšem državnom
preduzeću! Kao direktor firme spremne za bankrot, prihodovao je više od menadžera
svih najprofitabilnijih državnih preduzeća! O brodarstvu koje je nekada ovde
bilo razvijeno na obalama Save, danas nema ni govora. Ono će možda i isplivati
nekada, ali, Mitrovica neće. Ne ovakvom državnom politikom, i ne u ovoj
generaciji...
Ali, ne propadaju u Sremu samo
preduzeća nego i kulturno blago, i to na svakom koraku! Tako, na primer,
propada Sremska kuća u Neštinu, važna građevina iz 18. veka, koja samo što nije
srušila, mada je to jedan od najstarijih srpskih spomenika u Fruškogorju i
Sremu. Nestaje polako i jedina branič-kula u Sremu, blizu banje Vrdnik,
koja je izgrađena još za vreme rimskog cara Probusa. Oko nje raste korov,
umesto da bude na turističkoj mapi, sa oznakama na tablama pored auto-puta.
Zato neverovatno zvuči podatak da je dr. Nenad Lemajić, član i osnivač
Pokreta "Mitrovica Evropska Regija", kad je osetio da politički
propada o on i njegova koalicija, najavio kako ide iz politike i seli se u Beč
da izučava istoriju! A u sred Mitrovice ne radi nijedna kulturna institucija,
ne radi čak ni bioskop, a kad slučajno naiđe neka gostujuća pozorišna trupa,
karte za predstave su preskupe. Život u ovom gradu je, jednostavno, izgubio
svaki smisao i to pokazuju snažne migracije radno sposobnog stanovništva u
pravcu Beograda i Novog Sada.
Mesta bliže Beogradu, poput Inđije,
Pećinaca i Šimanovci su zahvaljujući činjenici da su u industrijskoj zoni
glavnog grada, nešto i dobila, ali zato Ruma, susedna opština do
Mitrovice, intenzivno propada. I ono što je izgrađeno u prošlom veku
poput sportske hale i Kulturnog Centra (KC-a) doslovno se raspada. Ruma nema
bazen, jezero je prljavo, gradske ulice su prepune rupa, izbočina i padova sa
kojih se voda sliva prema kućama. A, kanalizacija u ovom zaboravljenom gradu ne
prima dovoljne količine vode! Ruma je, to se spolja odmah vidi, od ostalih
mesta u Sremu najviše zaostala. Bolje je reći, brže od ostalih nestaje!
Uprkos svemu tome, ovdašnje Javno
stambeno komunalno preduzeće deli plate od 70 hiljada dinara i više, a angažovani
penzioneri, redovno u alkoholisanom stanju, isključuju grejanje već posle 21 čas,
mada osiromašeni rumljani plaćaju grejanje cele godine, i to skuplje nego u
Beogradu, Novom Sadu ili Sremskoj Mitrovici za istu kvadraturu! Na žalost,
spisak apokaliptičnih slika u ovom delu Srema, podugačak je, i svaki
"kadar" rečito govori o razmerama privredne katastrofe ovog, nekada
bogatog regiona. Tamo dalje na zapadnoj strani, na granici sa Hrvatskom, leži
mrtvi Šid, malo veće selo koje se nekada, svojom moćnom industrijom,
kandidovalo da bude ozbiljna gradska sredina. Ali, to je bilo u jednom drugom
vremenu i u drugoj državi.