Feljton
Svetozar Đ. Radišić: Osvajanje slobode-
ratovi budućnosti (1)
Novi neprijatelji, ubeđuje prijateljski
Najnovija knjiga publiciste,
"Osvajanje slobode-ratovi budućnosti", nekadašnjeg vršioca visokih dužnosti
u Vojsci Jugoslavije, pukovnika dr. Svetozara Radišića, govori o šokantnoj
istini da Srbija i nekadašnja Jugoslavija nisu imali oformljenu doktrinu
odbrane "u najkritičnijem delu naše istorije". Ovo je naročito
vidljivo u delovima Radišićevog istraživanja koji se tiču fenomena
nenaoružanih oblika agresije. Uz saglasnost autora i izdavača,Tabloid
objavljuje delove iz ove intrigantne knjige, koja ima, kako je dr. Smilja
Avramov napisala u svojoj recenziji, "terapeutsko dejstvo".
dr. Svetozar Radišić
Početkom 1991. godine u časopisu Generalštaba
OS SFRJ predložio sam da se formira grupa eksperata različitih specijalnosti,
na nivou Štaba Vrhovne komande, radi pomoći načelniku Generalštaba u pripremi
predloga odluka. Razlog je bio očekivano razbijanje SFRJ i raspad JNA zbog
prepoznatog sukoba interesa velikih sila, nasleđenih i potisnutih nacionalnih
aspiracija i nesloge unutar garniture na vlasti.
Bilo je izvesno da tadašnja državna
administracija neće proglasiti ratno stanje, što je zemlju uvelo u stanje
neizvesnosti. Teorijski cilj predloga bilo je iniciranje promena u teoriji
ratne veštine u skladu s mogućim problemima koji su se nametali u savremenoj
praksi, a praktični cilj - ponuda konkretnog rešenja u uslovima
nefunkcionisanja na saveznom nivou institucija koje su imale preciziranu ulogu
u odbrani zemlje.
Ključni razlog za taj predlog bilo je sprečavanje
da oružane snage ostanu, iz bilo kojeg razloga, bez optimalnog rukovođenja i
komandovanja na najvišem nivou, budući da se bez pravih rešenja u upravnoj
strukturi države ne može realizovati dužnost rodoljuba da se svim snagama i
sredstvima brani otadžbina.
U isto vreme, u stručnim i teorijskim
radovima, pravovremeno i sa suštinskim primedbama, kritikovao sam rešenja u
najosetljivijem vojnom području - pripremi za rat, gde pripada i borbena
gotovost.
Javnost sam obavestio i upozorio da, kada
je reč o značajnom segmentu predmeta ratne veštine - borbenoj gotovosti,
postoje brojni teorijski i doktrinarni propusti i problemi u praksi. Objavio
sam da borbena gotovost nije dovoljno korektno definisana, da joj sadržaj nije
utemeljen do potrebnog nivoa, te da nisu ustanovljeni svi mogući kriterijumi
kojima bi se doprinelo njenom teorijskom određenju. To znači da još uvek nije
dovedena u stanje koje može da se kontroliše i kojim može da se upravlja. U naučnim
napisima i studijama posebno sam naglasio da se sve anomalije proistekle iz
nedovoljne teorijske određenosti borbene gotovosti teško mogu i nabrojati jer
se sastoje od niza problematičnih i suboptimalnih rešenja.
Brojni problemi u praksi izgradnje i održavanja
borbene gotovosti pravovremeno su navedeni u savremenoj teoriji ratne veštine.
O toj temi, koja je u Titovo vreme
pripadala „tabu temama", napisano je dovoljno studija koje su mogle da
posluže za usavršavanje procesa u kojem nastaje borbena gotovost, a i za
pripremu za rat, koja je mogla biti mnogo kvalitetnija. Da su jedinice imale
objektivnu ocenu otklonili bi se uzroci postojećih problema i/ili bi mnogi
nadležni i nenadležni bili svesni da se više od postignutog ne može postići.
Iz loše rešenog odnosa teorije, doktrine,
regulative i prakse proizašli su brojni novi problemi. Isto važi za kadrovsku
politiku, koja je i sada, godinama posle razbijanja (raspada) SFRJ i predloga
da se formiraju navedeni timovi, veliki problem.
Kadrovska rešenja još uvek ometaju vojnu
organizaciju kao sistem, a i sistem za izgradnju borbene gotovosti. Nije najveći
problem to što se veoma često menjaju ljudi na ključnim funkcijama, mnogo je veći
problem to što novopostavljeni neprestano uvode organizacijske novine koje sprečavaju
sistem da se stabilizuje, budući da se sva prethodna rešenja omalovažavaju i
odbacuju.
Zbog nedostatka objektivnog pristupa
„kadrovanju" retko ko radi na mestu na kojem može najviše da pruži. To se,
naravno, odražava i na način rešavanja problema. Šta znači nedovoljno dobra
organizacija najbolje pokazuje primer izrade doktrina i formacijski raspored
ljudi koji bi mogli da budu eksperti za izradu takvih dokumenata.
Predviđanja koja sam objavio u nekim
tekstovima bila su surovo realna. Na primer, u lekcijama za najviše vojne škole
upozorio sam da, ukoliko se ne oživotvori koncept svedimenzionalne odbrane,
postoji objektivna opasnost da se u vojnim štabovima, zbog nepoštovanja
stvarnosti, računa odnos snaga koji se nikad neće dogoditi.
Objavio sam brojna upozorenja da nadležne
institucije ne raspolažu sa dovoljno znanja o savremenim kretanjima u svetu, da
su znanja o savremenim ratovima nedovoljna i da su veliki sistemi nespremni za
izazove u informatičkoj sferi.
Posle svega što se dogodilo na prostorima
prethodne Jugoslavije, neverovatan je i verovatno neponovljiv paradoks da SRJ
od formiranja nije imala doktrinu odbrane, što znači da ona nije postojala ni
kada je SRJ neoprostivo i fatalno raketiralo i bombardovalo 19 najmoćnijih
zemalja sveta.
Agresija na SRJ olakšana je nedovoljnom
pripremljenošću države za odbranu. Međutim, ta agresija je neoprostiva jer niko
nema pravo da oprosti samo jednu nedužnu žrtvu. Rezultat agresije može da bude
fatalan ukoliko gubitke, koji nisu samo materijalne prirode, nikada i niko ne
uspe da nadoknadi. Izvesno je samo da će sve biti zaboravljeno, prekriveno lažima
i obmanama, ili izbrisano. Državna doktrina nije izrađena ni šest godina posle
agresije na SRJ 1999. godine, a poznato je da su ostala secesionistička žarišta
na preostalom srpskom tlu i nedovoljno prijateljska politika urednika svetskih
zbivanja.
Takođe se zna i da je proces mondijalističke
regionalizacije usmeren na razbijanje svakog nacionalnog bića.
Imperija uma
Tražeći razloge za nepodnošljivu, nejasnu
i opasnu ekonomsku, političku i vojnu situaciju na srpskim prostorima i
organizacioni i mentalni haos u jedinoj državi na planeti koja je legalno mogla
da bude srpska, pokušao sam da budem objektivan i da nađem neko razumno i
razumljivo opravdanje.
Prvi razlog su nove odlike vremena i
prostora koje utiču na promene u razvoju ljudskog društva i najnoviji svetski
poredak. Vreme kao da izmiče, a ljudi ga uglavnom „troše" za prepoznavanje
vitalnih informacija i savladavanje prostora sve raznovrsnijim komunikacijama i
kretanjima.
Planetarni prostor je sve istraženiji,
manji a potrebniji, značajniji i zagađeniji. Broj pronalazaka u jedinici
vremena je sve veći u skladu sa zakonitostima geometrijske progresije. Naučna
dostignuća se, uglavnom, veoma brzo upotrebljavaju u vojne svrhe, a doktrine,
zbog procedure usavršavanja, sve češće kasne za tehničkim i tehnološkim
postignućima. Postalo je poslovično da se tehnička sredstva prvo uvode u naoružanje,
a potom se razrađuju odbrambena rešenja. To je osnovni razlog što u teoriji i
praksi ratne veštine već postoje sintagme „svedimenzionalni rat", „geofizički
rat", „meteorološki rat", „neokortikalni rat", „kompjuterski rat",
a nema preciznih doktrinarnih rešenja za neutralisanje efekata tih vrsta
ratova.
Drugi razlog je razdešenost društvenog i
državnog sistema koja je postala prirodna. Nelogično je i pomisliti da sve
treba besprekorno da funkcioniše posle razbijanja i raspada SFRJ, SRJ, SCG i
prestrukturisanja vojske, od klasične multinacionalne JNA do gotovo
jednonacionalne Vojske Jugoslavije, Vojske Srbije i Crne Gore i Vojske Srbije.
Treći razlog je dostignuti nivo razvoja
teorije i prakse ratovanja. Civili u svim društvenim strukturama, očevidno, još
nisu shvatili da je rat u većem obimu iz vojne sfere prešao u njihovu sferu.
Nekada je država gubila rat, teritoriju i tekovine u fizičkoj sferi - u sukobu
dve vojske, a sada se rat može izgubiti u drugim dimenzijama, koje prevashodno
pripadaju civilima (ekonomska, tehnološka, informaciona, kulturna, religijska
itd).
Sada vojna sila služi kao pretnja i
poslednje sredstvo za primoravanje druge države da prizna poraz i prilagodi
svoje ponašanje interesima jačeg. To znači da u ratu više ne postoje nedužni i
da je prirodno to što ima sve više civilnih žrtava.
Rat u eri u kojoj vlada „imperija
uma" mnogo je suptilniji: poraz i robovanje nisu prepoznatljivi jer su
ogrnuti plaštom navodne demokratije, medijskih fraza i međunarodno-pravnog
licemerja.
Suštinski, savremeni rat se uglavnom gubi
i dobija u mentalnoj sferi, medijskom propagandom i pretnjama, a u pozadini tog
rata raspoređeni su, po dubini, ekonomski pritisci, informatički sistemi i, na
kraju, snažni raketni sistemi i nepogrešivo precizno sofistikovano
elektromagnetno i nuklearno oružje.
Četvrti razlog je istina da znanja političara
i vojnih lica o doktrini nisu usaglašena. Oficiri bolje razumeju, barem iz tri
razloga, društvene promene nastale zbog rata na prostorima prethodne
Jugoslavije nego većina pripadnika drugih profesija.
Prvo, oni zbog prirode posla, radi
pravovremenog uočavanja eventualnog ugrožavanja bezbednosti države, neprestano
istražuju svetske megatendencije i, za razliku od drugih profesija, izučavaju
ih u vojnim školama. Drugo, za sada jedino vojna lica izučavaju strategije i
doktrine stranih zemalja, a one su osnova svih globalnih procesa. Treće,
oficiri su još jednom, kao mnogi njihovi prethodnici kroz istoriju, postupajući
prema važećoj regulativi i poštujući odluke legalnih i legitimnih državnih
institucija, učestovali u ratovima na prostoru prethodne Jugoslavije. Pritom,
suočeni s neumitnom istinom o interesima i moći, osetili su i razumeli suštinu
svih savremenih društvenih kretanja i stekli iskustva koja su dragocena za
odnos prema oporoj stvarnosti.
Peti razlog je nepripremljenost Srba za
„novi svetski poredak" koja je proistekla iz neprepoznavanja
sopstvenih interesa i ciljeva u procesu regionalizacije i nesnalaženja za vreme
raspada i razbijanja SFRJ i Jugoslovenske narodne armije. Kasno su saznali da
su scenariji u vezi sa ratom na prostorima prethodne Jugoslavije objavljivani
još 1977. godine u komandno-štabnim školama zemalja članica NATO i njujorškim
igricama za decu i da su planovi o regionalizaciji razrađivani decenijama
ranije.
Jano-tajno komandovanje trupom
Da ne bude zabune, u ovom tekstu se, pored
Srba, podrazumevaju i svi oni koji dele sudbinu Srba u saživotu s njima, jer još
nisu napravljene toliko „pametne" rakete ili bombe koje pri bombardovanju
Beograda, Novog Sada ili Niša mogu da razlikuju Srbe od ostalih građana.
Uostalom, svi ljudi koji žive zajedno sa Srbima, na srpskom prostoru, osim
zajedničkog straha od mondijalističkog zla osećaju i zajedničku potrebu da mu
se pridruže ili suprotstave. Oni koji nisu Srbi, a žive sa njima i dele njihovu
sudbinu, ne treba da uzmu za zlo to „posrbljavanje" (jer pravi Srbi nikad
ne posrbljavaju i ne prevode u svoju veru). Istina je da su jednako ugroženi,
budući da su kreatori „novog svetskog poretka" nacionalni daltonisti i, nažalost,
ili na sreću, ne razlikuju nikog na srpskim prostorima.
Problem koji uslovljava nacionalna
(ne)svesnost je veliki, budući da su globalizacija i regionalizacija usmereni
na uništavanje država i poništavanje specifičnosti naroda, pa su globalisti
nacionalizam proglasili za tragediju. Važan deo procesa globalizacije jeste
stvaranje evropske superdržave (Evropska unija) čije članice, u državotvornom
smislu, postepeno odumiru i gube suverenitet. Zanimljivo je da stvaranje džambo-države
prati i intenzivna regionalizacija, podela koja će: a) osigurati visoku
efikasnost Unije, i b) ekonomskim i drugim razjedinjavanjem zemalja članica
sprečiti eventualno napuštanje zajednice. Takođe je zanimljivo da se nova veštačka
tvorevina kabalista zasniva i na poništavanju religija nastalih u poslednja dva
milenijuma.
Tako se pod kontrolom Vatikana, uz pomoć
„Nju ejdž" pokreta, kroz najnoviju verziju ekumenizma, istovremeno
objedinjuju i poništavaju islam, hrišćanstvo, judaizam, budizam, hinduizam, šamanizam,
sve sekte i kultovi.
Uostalom, simbol Evropske unije je
biblijski: narušena „Vavilonska kula" (zgrada Evropskog parlamenta) i
zastava iz doba Vavilona - žute zvezdice na plavoj pozadini. Simboli tzv. novog
svetskog poretka su još stariji, staroegipatski, sa obeliscima iz tog doba
raspoređenim na mestima najznačajnijih globalističkih događanja, u Astani,
Rimu, Parizu, Londonu, Vašingtonu...
Nepripremljenost Jugoslovena za rat, onih
koji su bili na ključnim funkcijama, uslovila je da vojni školski centri JNA
postanu sabirni centri za izbeglice i oficire iz drugih republika. Na
teritoriji Srbije pripadnici JNA iz drugih republika uglavnom nisu išli u rat,
na obuku i gađanja, i u svim institucijama zadržani su pojedinci i na značajnijim
funkcijama. Događalo se da su u vreme rata u Hrvatskoj teritorijalnim organima
te republike upućivani na ratište osnovni dokumenti kriptozaštite (za tzv.
tajno komandovanje trupom).
Obrazloženje je bilo i naivno i tipično
vojničko: „Niko nije naredio da se ti dokumenti tamo ne upućuju". U nekim
visokim vojnim ustanovama pojedini Hrvati su bili odgovorni za ratni plan i u
toku rata u Hrvatskoj, iako je taj plan najstroža tajna. Pojedini Slovenci
ostali su na najvišim pozicijama u JNA i posle završetka rata u Sloveniji.
Gospodin Anton Tus je poslednjeg
radnog dana u JNA uredno i svečano ispraćen u penziju, a sutradan se iz Zagreba
javio posredstvom televizije. Bio je postavljen za glavnog stožera oružanih snaga
Hrvatske. Samo malom broju ljudi bilo je čudno što je on do poslednjeg trenutka
u JNA imao pristup svim informacijama o sistemu RV i PVO i gotovo svim vojnim
tajnama.
Perfidni kreatori rata
Kada sam pisao da je SRJ u ratu i da država
nema doktrinu odbrane, te da je koncepcija ONO i DSZ neupotrebljiva, oni su, u
korist ličnog interesa i karijere, proglašavali takve iskaze za političke
stavove neprimerene za objavljivanje. Pokazalo se da zbog takvih osoba SFRJ
nije proglasila ratno stanje, a kasnije je tzv. međunarodna zajednica optužila
da je bila agresor. To je trebalo predvideti, budući da je i laicima jasno da
se, po međunarodnom pravu, snage države koja nije u ratu zatečene izvan
sopstvene teritorije proglašavaju za paravojne snage.
Naravno, ovde namerno ne pominjem i ne
uzimam u obzir perfidniju mondijalističkih kreatora balkanskog rata koji su računali
na takvo ponašanje jugoslovenskog rukovodstva i iskoristili ga tako što su
svojim odlukama da se priznaju administrativne granice za državne stvorili
uslove za ključni pravni privid: da se jugoslovenske snage ne nalaze na
sopstvenoj teritoriji.
Na tom namernom „previdu" zasnovani
su razbijanje SFRJ, progon Srba i regionalizacija. Osim navedenog u primerima,
iz redakcijski prihvaćenih tekstova izbacivane su rečenice u kojima je, na
primer, pisalo da je SRJ u ratu, ili da iz nekog razloga ne funkcioniše
dovoljno dobro državni ili vojni sistem, ili da doktrina odbrane ne postoji, da
vojna doktrina nije dobra itd. Na taj način objavljivani su krnji tekstovi, bez
saglasnosti autora. Događalo se i da autori budu u nemilosti zbog objavljenih
tekstova. Prevelika autorska sloboda katkad je imala, i ima, veliku cenu.
Opisani „rezon" je provereno poguban.
Problem je veći kada se zna da su nagrade, odlikovanja, odlazak u škole, činove
i postavljenja dobili oni koji nemaju svoje mišljenje, „nemaju jezik", „ne
talasaju"...
Oni često ne ispunjavaju uslove i ne zaslužuju
to što su dobili. Naravno, reč je o izuzecima, ali za njih svi ubrzo saznaju, što
nesporno šteti ugledu Vojske i demorališe kvalitetniji kadar. Ocenjivanje je, u
stvari, sučeljavanje sa istinom. Realna ocena može samo da pomogne da se reše
postojeći problemi, dok nerealna produžava agoniju.
Sedmi razlog je uticaj korupcije i
nepotizma na sve vrste profesija. Zbog ta dva fenomena pojedinci godinama
opstaju na mestima za koja nisu osposobljeni, nemaju odgovarajuće rezultate
rada i na to niko ne reaguje. Razlog za to su i i „kontrolori", koji su
izabrani i postavljeni na isti način i koji ne znaju kakvi rezultati mogu da se
postignu na tim mestima. Poseban problem su plagijati (u muzici su to
kompozicije, u književnosti - najčešće naslovi knjiga, u nauci - sadržaji
napisa i studija...).
Susretao sam ljude koji su otvoreno
preuzimali, potpisivali i prekrajali tuđe radove i objavljivali ih kao svoje a
da za to niko nije odgovarao. To je moguće jer je regularna kontrola izgubila
legitimitet, snagu i smisao.
Ubeđen sam da se sve navedeno ne bi
dogodilo da su SFRJ i SRJ imale respektovanu doktrinu odbrane i odgovarajući
odbrambeni sistem. Budući da doktrinu odbrane mogu da naprave samo eksperti, i
to isključivo timskim radom, državni organi moraju da budu svesni takve potrebe
i da ih okupe, ako postoje, ili da ih posebno obuče i, potom, optimalno organizuju.
Čini se da preduslovi za formiranje strategije i doktrine odbrane u Srbiji još
ne postoje, a one su uslov za opstanak jer se u njima razrađuje kako da narod
(građani) ne strada i ne nestane u budućem vremenu.
Beri R. Pouzn je u Izvorima ratne doktrine objavio više
stavova koji su korisni za pristup u izradi naše doktrine odbrane:
„Države koje slede doktrine odvraćanja
izložene su napadu neprijatelja... Male države, kad im zaprete moćni
protivnici, pribegavaju doktrinama odvraćanja...
Kad god se države suočavaju sa
bezbednosnim pretnjama, a nedostaju im sredstva zbog veličine zadataka ili
sopstvenog siromaštva, možemo očekivati da vidimo doktrine odvraćanja...
Države status quo mogu da
budu naklonjene defanzivnim doktrinama prosto zato što znaju da one verovatno
neće zadavati prvi udar. Pošto očekuju da pretrpe prvi udar, razumno je da ulože
veći vojni napor da bi se osposobile kako da ga dočekaju."
Navedene stavove izabrao sam zato što se
neprestano govori o doktrini odvraćanja. Trebalo bi razmisliti zašto i general Alfred
Kraus tvrdi isto o doktrinama u kojima se garantuje potencijalnom
neprijatelju da će prvi započeti svaki ratni sukob.
(Nastaviće se)
A 1.
Agresija drugim sredstvima
Preko svetskih medija svakodnevno pristižu
„umirujuće informacije", poput one da su narod i država koji „misle"
kako će se braniti kada budu napadnuti opasni i da uzaludno troše novac i vreme
jer u svetu pod kontrolom svetske finansijske elite „agresija više neće
biti".
I neće, svakako ne onako prepoznatljivih
kao do sada...
Jednako uživam u tekovinama svih naroda i
mislim da bi svet bio siromašan bez raskoši koju pružaju sve postojeće kulture,
o kojima nema dovoljno brige. Na šta bi ovaj svet ličio bez Italijana, Grka, Španaca,
Meksikanaca, Brazilaca, Argentinaca, Indonežana, Eskima, Iranaca i Iračana,
Indusa, Kineza...?
GLOSA
Sloboda društvena, i sloboda
nacionalna, i sloboda internacionalna, bez oslobađanja od sebe samog, samo su zavodljiva
i lažljiva imena raznih tamnica, raznolikih kaveza.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović
O autoru
Prof. dr Svetozar Đ. Radišić Rođen
je 20. juna 1949. godine u Leskovcu. Osnovnu školu pohađao je u Brežicama
(Slovenija), Beloj Crkvi i Vršcu, gde je i završio (1964) i gimnaziju je (1968)
završio u Vršcu. Vojnu akademiju protivvazdušne odbrane (1972) završio je u
Zadru. Komandno-štabnu akademiju KoV JNA (1983), poslediplomske studije (1990)
i doktorat o temi "Upravljanje sistemom za izgradnju borbene
gotovosti" završio je (1994) u Centru visokih vojnih škola OS "Maršal
Tito" (odnosno u Centru vojnih škola Vojske Jugoslavije) u Beogradu.
Najviša dužnost u Vojsci bila mu
je - portparol Vojske Jugoslavije. Obavljao je visoke funkcije u Gardijskoj
motorizovanoj brigadi, u Kabinetu SSNO, zatim u Upravi za obuku i školstvo,
Upravi za informisanje i moral Generalštaba Vojske Jugoslavije i Upravi za
strategijske studije Saveznog ministarstva odbrane. Bio je više godina glavni i
odgovorni urednik opštevojnog teorijskog časopisa "Vojno delo". U
penziju je otišao (2005) sa dužnosti pomoćnika za strategije i doktrine u
Kabinetu načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore.
Narudžbenica
Knjiga se može naručiti na telefon
O62/448965,
ili na e-mail: svetozarradisicŽyahoo.com