Kontranapad

 

Kraj jedne beznadežne i početak neizvesne godine u srpskom sportu

 

Iz praznog pesimizma u šuplji olimpizam

 

Godina za nama je obilovala značajnim sportskim događajima u svetu i Evropi, na kojima su sa promenljivim rezultatima učestvovali naši sportisti. Očekivanja su bila znatno veća od ostvarenja. Da ne beše standardno dobrih kao što je Novak Đoković, vaterpolisti, strelci, retkih iznenađenja poput Milice Mandić, Ivane Maksimović koje su iz anonime uskočile među legende sporta, za ostale bi rekli da su pozitivna iznenađenja ili razočaravajući podbačaji.

 

Miroslav Vislavski

 

U politici sporta ništa novo. Državne institucije zadužene za sport su trome, limitiranih mogućnosti ili nespremne da se upuste u radikalne poduhvate. Delom je to opravdajuće, kako se država ne bi uplitala u nevladin sektor, odnosno u sportsku politiku strukovnih saveza. To je možda „evropski", ali kao što se u drugim oblastima meša kada se traži raščišćavanje, tako mora energičnije da se zainteresuje i utiče na određene pojave i ponašanja u vrhunskom sportu, počevši od kadrovske politike u sportskim institucijama od nacionalnog interesa pa na dalje... Jednostavno zato što strukovnim savezima i Olimpijskom komitetu Srbije obezbeđuje novac koji izdvajaju poreski obveznici.

Već sa početkom 2012. godine, domaći sport je ostao bez prvog činovnika. Snežana Samardžić Marković, bivša ministarka sporta i omladine je napustila Cvetkovićevu Vladu pre izbora i kraja mandata. Iznenada, ne pitajući Vladu, a možda ni svog partijskog lidera koji je u to vreme umesto današnjeg statusa Ministra za ekonomiju, već viđen u uniformi Vučićevske kreacije. Nije mogla da odbije poziv iz Evropske unije, vredan 13.000 evra mesečno. Sumnjam da je ona snosila trošak oproštaja na koktelu sa 400 zvanica u ekskluzivnom hotelu ZIRA. Oni koji su ispraćali Ministarku parama poreskih obveznika nikada nisu prijavlili javnosti iznos kojim je plaćena cena poštovanja jedne pobegulje.

Na ispraćaju je saopštila da odlazi na „izuzetno važnu funkciju" koju je „zaslužila svojim radom ali i rezultatima naših sportista", te da je to veliko priznanje za Srbiju i Srpski sport. Do danas nismo ni shvatili šta znači i kakav je sadržaj funkcije Generalnog direktora Direktorata za demokratiju Saveta Evrope, kao što ne vidimo da je našem sportu bolje. Što se tiče njegovog međunarodnog položaja, kao i položaja kadrova iz Srbije u međunarodnim institucijama, utisak je da nismo blagosiljani. Jednako ili još više smo na udaru kada se desi neki incident, posebno u fudbalu ili košarci. Bili odgovorni ili ne, kažnjavaju nas rigorozno. Kao da se radi o Haškom tribunalu, a ne o međunarodnim sportskim institucijama, Srbi su na tapetu za primer drugima. Žigošu nas kao huligane, varvare, rasiste, upozoravaju javnost na rizike sa kojima se sreću kada dođu na sportske događaje u Srbiji...

Ilustrativne su mere UEFE kao i reakcija FIFE u „Slučaju tuče sa Englezima" izazvane na utakmici mladih reprezentacija u Kruševcu. Ili kada se radi o nastupu sportista Kosova, gde bez obzira na činjenicu da ova tkz država nije član Ujedinjenih nacija, sve više je primera da oni dolaze i približavaju se učešću u zvaničnim međunarodnim takmičenjima. Za koji godinu ili pre, eto Kosova na Marakani ili u Areni...

Dakle, sva diplomatija koju je Snežana Samardžić Marković, vodila kao Ministarka sporta i sad kao Generalni direktor „evropskih demokratija", nije nam pomogla u međunarodnim organizacijama, tada kada bi nam je pomoć ovih institucija dobrodošla. O dovlačenju stranog kapitala, novcu za poboljšanje uslova za takmičenje ili opremu i rekvizite da ne govorimo. Izuzetak je učešće FIFE i UEFE u finansiranju nacionalne Kuće fudbala u Staroj Pazovi. Srpski sport je sve siromašniji, a značajnije donacija nisu na vidiku.

Period sa Snežanom Samardžić Marković obeležen je praznim obećanjima za menjanje sistemskog položaja sporta u Srbiji. Rešenja koja je obezbedila u državnoj politici za finansiranje reprezentativnih selekcija i Olimpijskog komiteta Srbije zadovoljavaju samo čelnike strukovnih saveza i OKS - a. Ujedno, olakšavaju pripreme sportista koji nastupaju pod zastavom Srbije. Ali to nije sistem. To je olakšica da pojedini „harizmatični" sportski lideri i dalje haraju ili planduju, a kako je najširoj sportskoj bazi koja nema na koga da se osloni, za državne činovnike nije pitanje. To je briga još uvek postojećih entuzijasta u selima, opštinama i gradovima.

Nakon izbora, u racionalizovanoj organizaciji Vlade Srbije, zadržano je Ministarstvo sporta i omladine. U kadrovskom pogledu, na čelu državnog resora su nekadašnji sportisti internacionalne klase: Alisa Marić, Predrag Peruničić i Nenad Borovčanin. Ovo su rešenja nakon dugog vremena u Ministarstvu da ga predvode oni koji sport razumeju i osećaju u njegovoj biti "iznutra". Nekada su takvu ulogu imali Vladimir Cvetković i Dragan Kićanović u Srbiji, a u Saveznoj Jugoslaviji Đorđe Perišić i Voja Andrić.

Fasada Ministarstva je u ovom slučaju dobra. Kako za političku opciju koja ih je postavila na te pozicije, tako i za oblast koju pokriva Ministarstvo. Koliko će ova trojka shvatiti potrebu reforme sporta i da li će za takav poduhvat imati "vetar u leđa" i od predvodnika borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala u državi, vreme će brzo pokazati.

Na najvećem planetarnom događaju prošle godine na Olimpijskim igrama u Londonu, učestvovao je rekordan broj sportista iz Srbije sa ukupno 115 takmičara. Od kolektivnih loptačkih sportova koji su bili veoma uspešni u istoriji igara, Srbija je bila zastupljena sa muškom i ženskom odbojkaškom ekipom i muškom rukometu i vaterpolu. Fudbal i košarka se nisu ni kvalifikovali. Od nade da će se u odbojci, a možda i rukometu desiti medalja do "podbačaja" vaterpolista koji su uzeli "samo" bronzu i neprijatnog suočavanja sa istinom da su Đoković, Tipsarević i ostali iz teniske ekspedicije, Čavić, Higl i drugi plivači ipak samo ljudi, a ne i mašine...

 Da su atletičari daleko od medalje koja nije osvojena više od pet decenija. Da ne beše tradicionalno uspešnih strelaca i novog iznenađenja koje je priredila Ivana Maksimović i još većeg sa tekvondistkinjom Milicom Mandić, Srbija bi bila sa najmanje medalja od raspada SFRJ. Ove dve devojke su sačuvale obraz Tomislavu Nikoliću koji je verujući Vladi Divcu, "najavio" deset medalja!

A, Vlade Divac i njegov saradnik Đorđe Višacki su dobili kredit sa novim mandatom na čelnim funkcijama OKS. Istina, pošto je prvi mandat Vlade Divac odradio nestatutarno, u obnovi mandata sve je bilo zbrzano za dvadesetak dana od raspisivanja do održavanja izbora na Skupštini OKS. I kako to bude kada se muljaju stvari, odmah nakon izborne Skupštine OKS, Etička komisija MOK je saopštila da je Đorđe Višacki učestvovao u skandalu oko prodaje ulaznica "na Crno" za Olimpijske igre u Londonu, što se kosi sa Olimpijskom poveljom.

Sjajan je uspeh ovih devojaka koje su zasenile bronzu Andrije Zlatića u streljaštvu i bronzu vaterpolo reprezentacije. Ali, loše je ukoliko ova dva sporta na koje se najmanje troši, treba da "vade" situaciju i daju lažnu sliku o uspešnosti našeg vrhunskog sporta i sposobnosti ljudi koji ga predvode. Zlobnici i kritizeri nekadašnjeg sistema hoće da kažu da je tekvondo I streljaštvo ono št je nekada bio boks ili rvanje…Pa malo morgen! Pomenuti sportovi u kojima smo donosili brojne medalje su bili među najpopularnijim u zemlji i među najposećenijim priredbama. Boks sigurno. Rvanje je svoj autoritet I kredibilitet crpeo u tradiciji koja doseže sa samim začetkom olimpizma. Da li će uspeh Milice Mandić sa prvim zlatom za samostalnu Srbiju, razviti pokret in održati kontinuitet uspešnosti na olimpijadama u budućnosti, najmanje zavisi od nje. Država i Savez se pitaju!

Bio najvredniji ili ne, ali fudbal je uvek na vrhu interesovanja sportske javnosti. Minula godina će se pamtiti po novom neuspehu i podbačaju nacionalnog tima. Nije učestvovao na završnici Evropskog prvenstva u Poljskoj i Ukrajini. Na početku kvalifikacija za Svetsko prvenstvon u Brazilu 2014, nakon četiri kola i osvojena četiri boda, daleko zaostajemo za Belgijom i Hrvatskom koje imaju po deset, a mi svega četiri boda.

 Iluzionisti veruju neosnovanom optimizmu selektora Siniše Mihajlovića, koji podgreva nadu da nije sve propušteno do Rija!? Za to vreme uz ogromno breme koje nosi Srpski fudbal, Tomislav Karadžić je dobio novi mandat. Poverenje je dobio od onih koji bez njega ne bi znali šta će sa sobom, pošto bi svoja mesta morali osloboditi mislećim i sposobnijim od njih. Ali kao što se Tomislav Nikolić, slika sa Miodragom Kostićem, tako se Ivica Dačić sokoli sa Tomislavom Karadžićem. Nakon svega logično je pitanje: gde smo, tu smo- u podzemlju!

Vaterpolo je ostao trofejan sport, ali je pokazao i svoje slabosti. Odlazak uspešnog selektora Dejana Udovičića sa kormila reprezentacije je opomena da se iza brda nešto valja. Povratak vedeta koje su izgubile inostrane angažmane usled brodoloma italijanskog vaterpolo tržišta u siromašnu Srbiju, uvezao je i konkurenciju autoriteta u ovom trofejnom ali realno nekonkurentnom sportu. Taj proces je pukao tamo gde se najpre moglo očekivati - na vrhu stručne piramide. Paralelno je stvaran na veštačkoj osnovi jak klub Radnički iz Kragujevca i obnovljen brodolomnik Crvena Zvezda. Privid je stvoren o najjačoj ligi u Evropi. Novac će se pokazati kao prva barijera održivosti visokog kvaliteta u ligaškom Srpskom vaterpolu. Ceh će platiti Vojvodina koja iz godine u godinu iz nemaštine i sa neobjašnjivim entuzijazmom stavra vrhunski kvalitet za potrebe Partizana, a sada i Crvene zvezde i Radničkog!

Rukomet se vinuo u sferu interesovanja sa organizacijom dva evropska i jednim svetskim prvenstvom u dve godine. Ako je poveravanje organizacije domaćinstva od strane međunarodnih rukometnih organizacija ciljno urađeno da se digne nekada uspešan sport na ovim prostorima, onda je to dobar znak. Takmičarski smo poradili što je realno u ovom trenutku materijalne i druge osnove za njegov razvoj. Čak i iznad očekivanja. Međutim, ukoliko se rukomet ne projektuje za deceniju unapred, imaće samo svoju epizodu u pokušaju povratka na lovorike.

Nova 2013 godina je godina novih izazova. Treba li nam vrhunski sport, moramo imati smišljenu strategiju, sigurnu materijalnu osnovu, dograđen sistem, kadrovsku selekciju koja neće biti na stranačkoj lojalnosti. Možemo li doći do toga da stvorimo takav ambijent?