Svet
Da li je
novi Papa Franjo izabran u Vašingtonu i po čemu ga pamte u rodnoj Argentini
Čija je
volja izbor Bergolja?
Izbor novog Pape, argentinskog kardinala Bergolja, pokrenuo je mnoga
pitanja. Da li je jedan Jezuita dobar za Jevreje (Jevreji misle da jeste)? Zašto toliki broj katolika u latinskoj Americi prelaze u protestante
(a broj zaista nije beznačajan)? Da li je novi Papa
- prevara? Konačno, da li je Papa Franjo ono što
rimokatolička baza želi? Odgovore na ova i neka druga pitanja potražio je
Milan Balinda, urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda
Milan Balinda
Kada je
argentinski kardinal Horhe Bergoljo izabran za Papu, i kad je
objavio da se zove Francisko, svi su to povezali sa Franciskom
(Franjom) Asiškim, voljenim svecom čija je slava premašila granice rimokatoličkih vernika. Neki su
pomislili da je ime uzeo po jednom drugom Franji, jednom iz redova Jezuitskog
jata. Naravno, mogao je da misli na obojicu i to bi onda bio mali doprinos
poznatoj vatikanskoj dramaturgiji i, pre svega, misteriji.
Bilo
kako bilo, ovaj sedamdesetšestogodišnji Argentinac (od
italijanskih roditelja) seo je na presto Svetog Petra i, najverovatnije, neće mnogo toga promeniti. Mnogo voli siromašne a i siromašnu Crkvu, što se nimalo ne dopada vatikanskoj Kuriji, ali pre svega
voli da bude konzervativan. Pitanje koje se nameće,
ne samo rimokatolicima, glasi: da li smo dobili pravog Papu ili smo dobili -
prevaru?
Kako se
kardinal Bergoljo ponašao za vreme argentinskog „Prljavog
rata" tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka dok je bio glavni
Jezuita u toj zemlji? Za razliku od pape Racingera koji je pripadao mladim nacistima
dok je bio, veoma, mlad, Bergoljo je u teškim argentinskim vremenima bio više
nego dovoljno odrastao. Precizniji podaci o njegovom ponašanju najverovatnije će uskoro isplivati, biće to pre nego kasnije. Naravno da niko nije besprekoran
tokom života, ali malo ko pretenduje da sedi na tronu Svetog Petra.
Rođen je 17. decembra 1936. godine u glavnom gradu
Argentine, Buenos Airesu. Otac, Mario Bergoljo, bio je železnički radnik, a majka, Regina,
domaćica. Bio je jedan od sedmoro dece
roditelja koji su emigrirali iz Italije. Zaređen
je za sveštenika tek u svojoj 33. godini
života. Ušao je u Jezuitski red. Završio je hemijski fakultet,
takođe je stekao titulu profesora teologije,
a doktorirao je u Nemačkoj. Kao mladić dobio je infekciju pluća,
opasna bolest u ono vreme, te mu je amputirano jedno plućno krilo.
Bio je na čelu argentinskih Jezuita od 1973. godine i ostao je na
tom položaju do 1979. godine, a njegovo je ponašanje tokom takozvanog
argentinskog Prljavog rata poprilično kontraverzno.
Kardinala Bergolja
je 2005. godine formalno optužio jedan advokat da je
bio saučesnik u vojnom kidnapovanju
dvojice jezuitskih sveštenika čije je anti-diktatorske poglede Bergoljo cenio kao „opasno
nepriličnim". Dvojica sveštenika, koje je Bergoljo izbacio iz Jezuitskog
reda, dve nedelje pre nego što su nestali, pronađeni su živi par meseci kasnije u
jednom od predgrađa Buenos Airesa.
Drogirani i polugoli.
Od te se
tužbe kasnije odustalo, ali su se debate o odigranom nastavile po argentinskim glasilima
i u nekoliko knjiga koje tretiraju taj mračni period argentinske
istorije. Nakon što je Crkva godinama odbijala
optužbe da je sarađivali s argentinskom vojnom diktaturom, kardinal Bergoljo
je svedočio 2010. godine da se on tajno
sastao sa generalom Horheom Videlom, vođom
vojne hunte, i admiralom Emilijom Maserom, komandantom mornarice i
glavno-optuženim za zločine diktatorskog režima.
Bergoljo je
tvrdio da je od njih tražio da puste sveštenike.
Godinu dana kasnije tužioci su ga pozvali da
svedoči o kidnapovanju dece, tema za
koju je optužen da mu je bila poznata ali nije
pokušavao da ta kidnapovanja zaustavi.
Bergoljo
je 2010. dao poduži intervju jednim argentinskim novinama u kome je branio
svoje držanje za vreme Prljavog rata.
Rekao je da je pomagao da se sakriju ljudi za koje se mislilo, zbog njihovih
političkih pogleda, da mogu da budu uhapšeni ili da može da im se dogodi da
nestanu. Tvrdio je da su mnogima pomagali da napuste Argentinu i da su
intervenisali kod vojnih vlasti da se uhapšeni puste. U svakom slučaju, novog Papu, koji odbacuje svaku krivicu kao klevetu,
optužuju da je bio „mekan" s vojnom huntom. Ukoliko je bio „mekan" s huntom,
to sigurno nije sa civilnim vlastima.
Kritikovao
je vladu Ernesta Kiršnera, muža sadašnje predsednice Kristine Fernandez, tvrdeći da je ta vlada „nemoralna, nepravična i nelegitimna" jer je dopustila rast socijalne nejednakosti u zemlji. Potom je ušao u
sukob sa predsednicom Fernandez jer je ona odobrila slobodnu cirkulaciju kontraceptivnih
sredstava, a, još gori „greh", legalizovani su homoseksualni brakovi koje
je kardinal Bergoljo nazvao „destruktivnim napadom na Božji plan".
Gospođa Fernandez je rekla da je „Bergoljijeva pozicija srednjovekovna".
Međutim, čim se saznalo ko je novi
Papa, argentinska predsednica je požurila da pozdravi Bergolja,
sada već Papu Franju. Bergoljo se ne ponaša po svim pitanjima „srednjovekovno". U svojim misama isticao je i ovakve stavove: „U gradu
Buenos Airesu, ropstvo je svakodnevna pojava". Takođe je govorio da „oni najsiromašniji za one koji imaju, ne postoje". Dodavao je da
je „društveni dug nemoralan, nepravedan i nelegalan". Ipak je glavnu brigu
novom Papi zadavala mogućnost da u Argentini, a i
u ostatku Latinske Amerike, prevlada komunistički
sistem. Zbog toga je argentinska rimokatolička crkva bila spremna da progleda
kroz prste zločine vojne hunte. U te zločine uključena su kidnapovanja i
ubijanja oko 30.000 ljudi. Nisu masovno streljani jer bi se to obilo o glavu
Hunte ali su čak i bacani u Atlantski okean iz
vojnih helikoptera.
Da to
nije moralo da bude baš tako može se videti iz primera susednog Čilea i kako se tamo Crkva ponašala nakon vojnog puča...
"Državni
udari" u Vatikanu
Odmah
nakon što je u Čileu 11. septembra 1973. godine
general Augusto Pinoče preuzeo vlast, kardinal Santijaga
de Čilea, Raul Silva Enrikez
otvoreno je osudio vojnu huntu. Neposredno nakon Pinočeovog puča Silva, i ostale crkvene
vođe, objavili su deklaraciju u kojoj su osuđivali prolivanje krvi. Kardinal je posetio nacionalni stadion
i šokiran onim što je video uputio je
svoje pomoćnike da odmah počnu da sakupljaju podatke o nevoljama hiljade onih koji su
tražili utočište u crkvama. Akcije
kardinala dovele su do direktnog sukoba čileanske crkve i vojne
hunte. Da je argentinski crkveni vrh odlučio da se ponaša kao njihova braća po veri u susednom Čileu, broj žrtava tokom Prljavog rata
bio bi mnogo manji.
Odmah
nakon što se Bergoljo pretvorio u Franju,
širom sveta počele su da kolaju
raznorazne verzije konspirativnog karaktera. Neke od njih mogu da budu i tačne, a neke su čist plod mašte...
Da li
je novi Papa izabran u Vašingtonu? A zašto su njegovi kardinali kojima se ispoveda Hrvati i kakve
to posledice ima na Srbe? Da li je Jezuita dobar za Jevreje (Jevreji misle da
jeste)? Da li je Papa mason? Zašto toliki broj katolika u
latinskoj Americi prelaze u protestante (a broj zaista nije beznačajan)? Ali, u suštini, veliko pitanje je da li je novi
Papa - prevara? Za one koji ne veruju ili za one koji nisu rimokatolici lakše je da smetnu s uma da Papu podržava (ili im je to namera) preko milijardu katolika širom sveta. Stoga se i nameće
pitanje: da li je papa Franjo ono što rimokatolička baza želi?
Kardinal Bergoljo dolazi iz Jezuitskog reda za koje se smatra da misle svojom
glavom i da su intelektualci koji politički i socijalno naginju ka
levici. Problem je u tome što su dvojica poslednjih Papa u Vatikanu izvršili kontrarevoluciju.
Poslednjih 40
godina desničarski kardinali preuzeli su
kontrolu nad vatikanskom kurijom i na taj način izbrisali su skoro sve
tragove liberalnih reformi koje je Jovan Pavle XXIII kroz konzilijum
poznatom kao Vatikan II počeo da sprovodi u cilju da
rimokatoličku Crkvu usaglasi sa modernim
vremenom. Važno je napomenuti da su kardinal Bergoljo, isto kao Racinger
i Karol Vojtila pre njega, deo desničarskih kontrarevolucionara
koji su agresivno sprečavali promene koje je
donosio Vatikan II. Papa Franja je dugogodišnji saveznik jedne
konzervativne katoličke organizacije (Komunion
i Liberejšen) koja insistira na suzbijanju uticaja evropskog socijalizma i
latinoameričke liberalne teologije.
Šta se dogodilo, smatraju neki intelektualci unutar
rimokatoličke crkve, je da su dvojica
prethodnik Papa izvršili neku vrstu „državnog udara" unutar Vatikana i
skrenuli promene ka kojima je crkva težila. Papa Franja će nastaviti takvu politiku i zato je izabran od strane većine kardinala koji su postali kardinali jer su ih
proglasili Jovan Pavle II i Benedikt XVI. Tako gledano moglo bi
da se zaključi , pre svega iz ugla rimokatoličkih vernika, da papa Franja nije ništa drugo do jedne prevare i njihovim ustoličenjem katolička crkva može samo da nastavi da gubi ugled i da gubi svoje vernike.
Bilo da oni napuštaju aktivno učešće u religioznim obredima,
bilo da prelaze u protestante, pre svega evanđeliste.
U
Latinskoj Americi katolička crkva vuče svoje korene još iz kolonijalnih vremena, još od
dolaska Kristifora Kolumba 1492. godine u taj deo sveta. Mada je većina evropskih doseljenika koji su sledili korake Kolumba
bili katolici, tek je 1537. godine Papa Pavle III objavio da su
američki starosedeoci ravnopravni s
Evropljanima, te im je stoga dozvoljeno da budu hrišćani. A tek su tokom 19. veka zemlje kao što su Čile, Kolumbija i Ekvador
potpisali ugovor sa Vatikanom i prilagodili svoje ustave proglašavajući se katoličkim državama.
Bez
obzira na dugotrajno prisustvo Rimokatoličke crkve u Latinskoj
Americi, prvi Papa koji je posetio američke kontinente bio je tek
1968. godine Papa Pavle VI. Posetio je glavni grad Kolumbije Bogotu a u
vreme njegovog putovanja latinoameričku scenu karakterisali su
konflikti i diktature. Građanski rat odigravao se u Gvatemali,
a vojna hunta vladala je u Brazilu. Somoza je gazdovao u Nikaragvi...Papa Jovan Pavle II prvo je posetio Meksiko 1979.
Vratio se u zemlju Asteka i Maja četiri puta. Meksiko posle
Brazila ima najveći broj rimokatoličkih vernika. Čitavih 96 miliona.
Interesantno je da u Meksiku postoji najjača odvojenost između Crkve i Države i ta situacija potiče još iz vremena Meksičke revolucije (početkom prošlog veka) kada su kreirani anti-klerički stavovi.
Kao
deo napora do privuče spoljna finansijska
ulaganja Fidel Kastro je pozvao papu Jovana Pavla II da poseti Kubu. Bilo je to
1998. godine i poseta se pratila kao spektakl širom planete. Inače, jedva nešto preko 50 odsto Kubanaca
kažu da su katolici tako da je Kuba
među zemljama Latinske Amerike s
najmanjim procentom sledbenika Vatikana. Kubanska revolucija proglasila je
svoje ostrvo zemljom ateista i mnogi su sveštenici proterani, a veći broj njih poslat je u kampove za reedukaciju. Situacija
se donekle promenila s padom berlinskog zida i urušavanjem Sovjetskog Saveza nakon čega je Kuba ostala bez finansijske podrške komunističkog sveta. Papa Benedikt XVI
takođe je bio u poseti ovom tropskom
ostrvu.
I mada
je u Latinskoj Americi rimokatolička crkva je jedinstvena
institucija, neki posmatrači tvrde da ona deluje u
svoje četiri forme...
Tradicionalna
crkva
Vernici ove rimokatoličke grane veruju da je
Crkva jedino sredstvo da se ostvari spasenje. Njihova ideja se ograničava samo na ono što se dogodi unutar
crkvenih zidova i da je misa centralno vozilo da bi se stiglo do spasenja. Bog
je odredio sve rituale kroz koje katolik mora da prođe ako je nameran da mu se pridruži u Raju. Za mnoge starije i donekle imućnije Latinoamerikance to je jedini način na koji se religija upražnjava.
Ta teologija pravi striktnu razliku između tela i duše, politike i religije, istorije i beskrajnosti, ovog
sveta i zagrobnog života. I mada je takva crkva
krajnje institucionalizovana, vernici su fokusirani na ličnom spasenju. Skoro da ne postoje motivacije da se obrati
pažnja na političke, socijalne ili
ekonomske probleme.
Narodna
religija
Za
široke latinoameričke mase katolicizam je deo
istorije i običaja još od vremena španskih osvajanja. Ta
Narodna religija uključuje zabave i praznike na
kojima se sakupljaju ogromne mase vernika da obožavaju likove Device Marije ili
nekog drugog sveca pokrovitelja. Ti skupovi osim što
sadrže religiozni karakter takođe su kulturna i komercijalna događanja. Mnogi na kolenima puze do crkve, drugi im stavljaju
peškire uz put da bi im ublažili bol, treći se šibaju po leđima, neki su privezani na
krstove, a tu su i prodavci osvežavajućih napitaka i meze da se prezalogaji, ima dosta plesanja,
muzike i pevanja. Ovakve manifestacije odigravaju se u mnogim zemljama Latinske
Amerike, a autor ovih redova bio je prisutan na tim manifestacijama u Nikaragvi
i Meksiku. Ideja te grane religije je da - ako ti nešto uradiš za Boga, Bog će da uradi za tebe. Drugim rečima, očekuje se čudotvorna intervencija. To takođe implicira da niko nije kovač svoje sreće i odgovoran za svoju
sudbinu.
Progresivna
crkva
To je
crkva Vatikana II koji pokušava da spoji
tradicionalno hrišćanstvo i savremeni način života. Mise se drže na narodnim jezicima, svira se na gitari, a takođe se čita iz Biblije. Diskutuju
se i teme koje nisu na jelovniku tradicionalnih crkava. Ovu crkvu najviše posećuju uglavnom mlađi i obrazovaniji vernici. I mada ta crkva sprovodi
programe da olakša siromaštvo stanovnika, ona ne insistira na ukazivanje uzroka,
bilo ekonomskog bilo političkog, tog siromaštva.
Nova
crkva
Takođe je zovu i Radikalna crkva, ili Revolucionarna, a prišivaju joj i još nekoliko manje učtivih naziva. Crkva je fokusirana na opšte poznatoj istini na velika većina Latinoamerikanaca jedva sastavlja kraj s krajem, da
preživljava od dana do dana. Glavni cilj Nove crkve je da ohrabri stanovništvo
da se oslobodi opresije. Ovo je crkva za najsiromašnije među siromašnima, ali to ne znači da je najmnogobrojnija.
Vernici koji se skupljaju pri ovoj crkvi ipak su u manjini u Latinskoj Americi.
I bez obzira na mnoge socijalno-radikalne stavove, i ova crkva deluje u okviru
zvaničnih dokumenata Rimokatoličke crkve. Ova crkva je bila potpomognuta i od državnog vrha u Nikaragvi i to, naravno u doba Sandinista.
Međutim, vernici ove grane iako imaju mnoga marksistička rešenja za svoje ekonomske
probleme, nisu marksisti. Ističu da su pre svega hrišćani i da podržavaju revolucije sve dok
one vode računa o siromašnima.
A 1.
Papa slomljenog srca
Amalija
Damonte
je pre mnogo godina odgovorila negativno na bračnu
ponudu Horhea Bergolja. Nakon što je Bergoljo izabran za
Papu, gospođa Damonte, 76 godina stara,
izjavila je za argentinsku televiziju da joj je mali Horhe, tada je imao 12 ili
13 godina, ponudio brak, u pisanoj poruci, i da je ona to odbila: „Rekao je da
ako ja ne kažem 'da' on će da postane sveštenik. Njegova sreća što sam ja rekla 'ne'".
Amalija
i Horhe odrastali su u istom komšiluku u Buenos Airesu gde
gospođa Damonte još uvek živi. „Bio je zagrejan za mene...Igrali smo se ovde na ulici. Bio je jako fin...Bio je
pristojan dečko...".
U
jednom intervjuu iz 2010. godine, kardinal Bergoljo je priznao da je imao
devojku pre nego što je postao sveštenik i da je plesao tango. „Bila je u grupi
prijatelja sa kojima sam plesao, a onda sam otkrio moj religiozni poziv".
A 2.
Bajden
se ne klanja
Američki potpredsednik Džo Bajden nikome ne ljubi ruke, bilo da je to kraljica, bilo Papa.
Još kao mladi senator trebalo je da se sretne sa britanskom kraljicom ali ga je
pre toga telefonom pozvala majka koja mu je rekla da ljubi kraljičin prsten. Godinama kasnije, kada se sastao sa papom Jovanom
Pavlom II majka mu je poručila da ne ljubi papski
prsten. Džo Bajden, katolik i dete siromašnih irskih emigranata, ističe
da mu je otac govorio da je suština života „u
ponosu".
Bajden
je grupi Iraca u Vašingtonu ispričao kako mu je majka govorila da niko nije „bolji" od njega i da on mora svakoga da tretira sa poštovanjem ali isto tako mora da od svakoga zahteva da ga
poštuju.
A 3.
Franja neće u papsku palatu
Nekoliko svetskih glasila objavilo je da je papa Franja obavestio one koji se
brinu o njemu da njega ne interesuje raskoš i da neće da se preseli u renoviranu papsku palatu. Takva bi
odluka bila u potpunosti u skladu sa načelima Jezuitskog reda.
Nakon dugog nagovaranja, izjavio je potparol Vatikana, Papa Franja je pristao
da se iz male sobice Doma svete Marte preseli u jedan od skromnih
apartmana u istoj zgradi. Ubedili su ga predočivši mu da će morati da prima goste i
da mu je zato potrebno više prostora.
Dom
svete Marte namenski je podignut da bi u njemu boravili kardinali u vreme izbora pape.
U domu ima 120 soba i nekoliko skromnih apartmana. Papa je svoju odluku da neće da se preseli u papsku palatu objavio nakon jutarnje
mise na koju je bio pozvao veću grupu gostiju koja se,
između ostalog, sastojala od vatikanskih
baštovana, novinara vatikanskog glasila Observatore
Romano, čistača ulica i osoblja Doma svete Marte.
U
Vatikanu tvrde da ne znaju „koliko dugo će trajati 'eksperiment'
sa boravkom Pape u Domu svete Marte".
A 4.
Na
srpskom-Franjo
Rimokatolička crkva je vekovima bila sklona tajanstvenosti, drami i pompi. Dekoracija i teatralna napetost nisu
izostali ni ovoga puta kada je izabran novi papa dok je još, kao u Šekspirovim
dramama prepunim obrtaja, stari Papa bio živ. Preko 150.000 ljudi na vatikanskom
trgu Svetog Petra čekali su da se iz malog dimnjaka
pojavi beli dim, a to isto su očekivali ispred svojih
televizora preko milijardu ljudi širom sveta. Samo par dana
nakon što su bili zaključani, 115 kardinala odlučilo
je da će novi „bezgrešni poglavar" najmnogobrojnije hrišćanske crkve biti jedan Argentinac. Skromni, ponizni,
simpatični „kardinal siromašnih" iz Buenos Airesa koji
nije živeo u biskupskoj palati, nije se
vozio biskupskim kolima i nije zapošljavao biskupskog kuvara,
a nije imao ni oba plućna krila, jedan i jedini
- Horhe Mario Bergoljo.
Kardinal Bergoljo odlučio je da će se od tog trenutka zvati, na latinskom, Franciskum.
Italijani se nisu dvoumili da se radi o Frančesku, Španci o Francisku, Hrvati o Franji, mada su Dalmatinci
rekli da je to Frane...
Mi smo
se u Srbije dosta kolebali i to zbog Franje Tuđmana,
a i zvučilo nam je mnogo hrvatski, i
nismo se dosetili da bi mogao da se zove Francisko isto kao što se grad u Kaliforniji
zove San Francisko, te smo, nakon navaljivanja naših
uglednih novina, odlučili da je to ipak Franja,
mada, kažu mnogi, a ne mora da znači da su u pravu, da ime Franja nije u duhu srpskog
jezika.
GLOSA
Papa
Franja je dugogodišnji saveznik jedne
konzervativne katoličke organizacije (Komunion
i Liberejšen) koja insistira na suzbijanju uticaja evropskog socijalizma i
latinoameričke liberalne teologije
GLOSA
Dvojicu
sveštenika koje je kardinal Bergoljo izbacio iz Jezuitskog reda, dve nedelje
pre nego što su nestali, pronašli su žive, par meseci kasnije u jednom od predgrađa Buenos Airesa. Drogirane i polugole