Zrenjanin
Povodom
desetogodišnjice ubistva fudbalskog kluba Proleter
Bal vampira na
deponiji
Neuspesi i
razočaranja Zrenjanince čine okrutnima, ogorčenima i spremnima na svakojake bedastoće,
uz totalnu ravnodušnost prema sopstvenoj sudbini. Centar Banata je danas razrušeno
postolje sa kojeg su ukrali i spomenik nekadašnjoj sportskoj slavi grada.
Proizvod je (ne)uspešnih politikanata, karijerista, olupina od ljudi i neiživljenih
likova. Igra sa uterivanjem novca sugrađana u privatne džepove i stavljanje
ljudske duše na kocku, ubili su nekada treći najjači grad Jugoslavije.
Zoltan Horvat
Na stranu poslovična (ne)pismenost
fudbalskih hohštaplera i bitangi, nepogrešivih kolovođa u propast, ali je
tragično što se ne nazire obnavljanje fudbala u Zrenjaninu. Vredan pažnje je
pokušaj Amira Teljigovića, bivše legende Proletera, da oživi ideju o
ponovnom pokretanju voljenog kluba, ali za tešku i mukotrpnu akciju potreban je
spreman tim različitih ljudi sa istim ciljem. Lokalni fudbalski drmatori, još
uvek žive od fudbala ali ne i za fudbal, i ono malo para, dele klanovski.
Sudijska "elita" je tu daleko najjača. Danas je nekoliko hiljadarki
za suđenje velika para u nemaštini, i po cenu da te na nekoj seoskoj utakmici, nameštenoj
naravno, jure kroz kukuruze, da te strefi cigla iz publike, ili da te namlate
lokalne rmpajlije nezadovoljne mahanjem zastavice ispred njihovog nosa.
Mali gradski amaterski klubovi danas imaju
status bednika, jer su joj (bedi) sami ponudili utočište. Gradnulica, ŽFK
Banat, Borac, Lehel...tavore, ili su na putu da budu pokojnici. Iz gradske kase
se za amaterski klub godišnje izdvaja po 150 hiljada dinara. Taman toliko da se
delimično potplate sudije i delegati, odnosno da se lova vrati, "na mesto
zločina". Za redovne aktivnosti, nema ni filera, pa ti sad treniraj za džabe
a zimi se kupaju hladnom vodom u ruiniranoj svlačionici, gde sve duva od
promaje. Otuda roditelji ne dozvoljavaju svojoj deci da treniraju u, tamo
nekom, bednom gradskom klubu.
Beda je proces koji guta
Nekoliko ovdašnjih privatnih fudbalskih
škola gde roditelji svakog meseca keširaju ljubav dece prema fudbalu, pokušava
sa „proizvodnjom" budućih kompletnih igrača. Ima nekih pomaka, nikne po
koji talenat, ali većina fudbalskih pitomaca završi na težačkim poslovima,
poput pokretne trake kablova u Drekslmajeru, sretni što su uopšte dobili
bilo kakav posao (bolje reći rmbačenje), uz ugovor na dve godine.
Zlatana Ankić, bivša uspešna karatistkinja je aktuelni gradski
ministar za sport. Skromna i staložena dama je apsolutno nemoćna u ulozi
statiste pored takvih "univerzalnih titana", poput Davida Dače Dimkića,
pomoćnika gradonačelnika zaduženog za finansije. Visoki gradski činovnik SNS-a
vedri i oblači na sve strane, pa se nekima iz kase deli, i šakom i kapom, a
neki, bogme, poput njegovog stranačkog sabrata, ovdašnjeg bivšeg vođe navijača,
danas novopečenog pokrajinskog poslanika, samo šakom u glavu sparingpartnerkama
na ulici.
I u gradskom sportskom savezu je, kao da
je važno kako se tamo ko zove i kakvu funkcij(ic)u obavlja, od neprocenjive
važnosti koji dres nosiš. Ako ti trenutno na grudima piše, FK Naprednjak,
preživećeš u sportsko-birokratskoj fotelji do sledeće (političke) izmene. Ako
si pri tome vešt, pa u vitrinama imaš navijačke rekvizite svih boja i oblika (DS,
LSV, SNS...), karijera pasivnog posmatrača propasti zrenjaninskog sporta iz
udobne fotelje ti je zagarantovana. Naravno, uz platu, za višedecenijski lezilebovićki
rad. Ima i izuzetaka, volontera, kojima je fudbal, čast. Milenko Cukućan,
predsednik Gradnulice, rukovodi preskromnom, ali dobrom atmosferom u amaterskom
klubu uprkos totalnoj besparici. Iako je klub ove sezone ispao iz područnog
ranga, naselje Gradnulica ostaje dobra fudbalska kuća - dobrih ljudi.
Među zrenjaninskim aktivnim sportskim Few
good men-sima je i Miodrag Mića Ličina, predsednik ovdašnjeg
košarkaškog saveza. Internacionalni košarkaški sudija je jedan od ovdašnjih najređih
i doslednih primera dobrog organizatora na relaciji savez-početnik-klub-dobar
trener-takmičenje-afirmacija.
Koliko danas Zrenjanin ima ekipnih prvaka
države? Dva, stonoteniski i rvački klub. Malo li je na ovu skupoću? Šalu
na stranu, beda je proces koji je progutao i ovdašnji sport. Ima li nade? Ima,
biće bolje...u Norveškoj, Finskoj, Danskoj...
Goran i Đeba
veruju u čudo
Guzonje u Zrenjaninu
nemaju konkretan plan izlaska iz krize zrenjaninskog sporta, nemaju ga ni na
dnevnom nivou, i apsolutno su nezainteresovani za organizovano animiranje dece
i njihovo dovođenje na sportske terene. Slučajevi Gorana Milanova (36) i
Steve Dostanića - Đebe (69) možda nisu poučni, ali su očajnički
koraci pokazivanja beskrajne ljubavi prema deci i želji da se nastavi sa
takmičenjem. Stadion ŽFK Banata na najvećem gradskom naselju Bagljaš, kluba
koji "slavi" 90 godina postojanja, u katastrofalnom je stanju. Tribine,
opasne po bezbednost, svlačionice i prateći objekti, blagi užas. Prethodna
uprava je pobegla glavom bez obzira, ponevši usput po koju upotrebljivu
stvarčicu za kućnu upotrebu. - Krećemo od apsolutne nule, deci Bagljaša treba
pomoći da krenu u svet sporta iz svoje avlije, kaže nam Goran dok posmatra Đebu,
bivšeg igrača ŽFK Banata kako završava sa košenjem trave na terenu običnom
električnom kosilicom?!? (počeo sa košenjem u 6 ujutru, završio u
20,30).
ŽFK Banat (praktično
ne postoji), poput mnogih ovdašnjih amaterskih klubova, duguje na ime režijskih
troškova (voda, struja) preko dva miliona dinara. Stigle su i sudske presude i
izvršna rešenja. Goran i Đeba, ko dve avetinje, pokušavaju da spasu fudbalski
obraz Bagljaša nesebičnim ličnim angažovanjem i uključivanjem u rad OD NULE
svih onih sugrađana koje nije sramota besplatno zapeti. Toliko je nezaposlenih,
da se, ako se želi, može izabrati sjajan tim ljudi. Počev od povratka iz mrtvih
devedesetogodišnjeg tužnog slavljenika, ŽFK Banat.