In memoriam
Srce ga je otkucalo
Među brojnim naslovima posvećenim iznenadnoj smrti
Ratka Buturovića, zvanog Bata Kankan sa pridevom „kontraverzni biznismen iz
Novog Sada", najsnažniji utisak ostavlja: Buturovića ubio infarkt.
On daje odgovor na pitanje postoje li ljudi koji umiru i ljudi koji moraju biti
ubijeni? Zašto je vest o smrti Bate Buturovića prva asocijacija da je ubijen!
Zar on nije čovek koji, pokazalo se može da umre bez nasilne smrti? Zašto neko
mora da ga ubije, pa makar to bio srčani udar?
Miroslav Vislavski
Ovaj utisak zapravo govori o svesti koja postoji o
nekim ljudima koji su nesvakidašnji, neobični... Koji su zbog mnogo čega
različiti od drugih, pa i po tome što su živeli ili žive na drugoj strani
zakona ili igraju na ivici zakonske regulative. Zbog toga što su bili racionalniji
od drugih, pragmatičniji, snalažljiviji, hrabriji i drskiji da se suoče sa
propašću države i iskoriste sve što im je u tim okolnostima u ponudi ili na
dohvat ruke. Zbog umreženosti sa sličnim profilima ljudi, ne samo na državnom,
već na regionalnom ili internacionalnom planu. Zbog toga što su na slabostima i
nedoraslosti nove politike i njenih perjanika u dvoipodecenijskom lutanju na
putu nove državne organizacije i sistema, zadovoljavali svoj interes i gradili
svoje ekonomske imperije, prerastajući u novu klasu kojoj su potčinjeni
obrazovani i pametni.
Ko je onda u tom procesu problem? Da li ljudi koje
nazivamo kontraverznim ili društvo i država koji su ih proizveli, koji
su im stavili u naručje svo bogatstvo kojeg smo se kolektivno odrekli odbacivši
vrednosne postulate, ideju, sistem, državu, slepo hodajući za slatkorečivim
obećanjima stranih plaćenika i korumpiranih protuva koje su nas dovele tu gde
jesmo? Pre ovih „sretnih vremena", nije postojala kategorija kontraverzan.
Ako jeste, bili su to marginalni, gotovo beznačajni primeri. Danas je to realno
stanje strukture društva, stvorenog bez oružane revolucije, u tranzicionim procesima
pokrenuti od „velikih reformatora" i „demokrata".
U takvom ambijentu je iznedren Ratko Buturović Bato.
Javnost ga je svrstavala u milje ljudi poput Juse Bulića, Željka Ražnatovića
Arkana, Branislava Lainovića Dugog i drugih žestokih momaka koji su imali
kriminalna dosijea i zatvorski staž, a koji su se našli u čitulji nakon što su
likvidirani u obračunima. Sve njih, Bata Buturović je dovoljno ili dobro
poznavao, imao dosta toga zajedničkog, ali osim pritvora nije imao zatvorski
staž. Prijave koje su podnošene protiv njega, nisu procesuirane. Bata
Buturović nije osuđivan.
Iznenadna, prirodna smrt Bate Buturovića
je bila novi povod za priču o njegovoj karijeri od „šanera" iz Nikšića do ekscentričnog
fudbalskog menadžera. Pominje se da je pre tridesetak godina radio u Beču kao
telohranitelj, da se u to vreme učestalo viđao sa pokojnim komandantom Draškovićeve
Srpske garde, Đorđem Giškom Božovićem.
Povratkom u Srbiju sredinom osamdesetih i nastanjivanjem
u Novom Sadu, menja prezime iz Buturović u Butorović, kako bi zameo tragove u
nekim zemljama zapadne Evrope, koje su mu uskratile gostoprimstvo. U zvaničnim
sudskim hronikama našao se pre osamnaest godina u slučaju Jelene Molnar,
tadašnje misice Vojvodine, čije beživotno telo je pronađeno u hotelu „Park"
u kome je Buturović koristio zakupljen poslovni prostor. Za smrt nesretne
devojke bio je optužen njegov telohranitelj koji se zabavljao sa žrtvom.
Javnosti je poznato da se sumnjičio kao najodgovorniji
za rušenje zida - bedema na Petrovaradinskoj tvrđavi, da mu se pripisivala
odgovornost za podmetanje požara u hotelu "Putnik" koji je nameravao
da privatizuje. Ništa od toga nije bilo. Ostale su samo priče, a o Buturoviću
je stvarana mit kao nevaljalom dečku koji odoleva svim zakonskim pretnjama.
Ipak, preko fudbala je doživeo najveću moralnu štetu i
kompromitaciju koja je posebno uticala na jačanje kolektivne svesti o njemu kao
pripadniku kriminogenih struktura. Nanela mu je Država prilikom sramnog manifestovanja
sile u spektakularnoj akciji žandarmerijske jedinice kada je uhapšen 29 januara
2008. Povod je bila sumnja za davanje mita od 3.000 evra fudbalskim sudijama za
pobedu FK Vojvodina, koji je predvodio kao predsednik, od 2006. godine. U pri tvo
ru je pro veo 30 da na, na kon čega je pušten da se brani sa slobode. Nedu go
zatim protiv njega, u Višem sudu u Novom Sadu, podignuta je optužnica. Iako je
održano pet naestak ročišta (poslednje pre mesec dana), taj proces nije
priveden kraju.
Filmski zapis i fotografije na kojima je Buturović u ponižavajućem
položaju koji ga prikazuje kako leži potrbuške na podu u svojoj kući, a ispred
sebe vidi samo žandarske čizme, vrteli su se mesecima u svim elektronskim i
štampanim medijima. Poruka o „snazi" države je bila više nego surova!
Mada neosuđivan, ovom kampanjom je još snažnije
prikazan kao lice sa druge strane Zakona. Istovremeno, neki drugi bogataši koji
su moćniji po kapitalu od Kankana, kao na primer: Miodrag Kostić Kole, Vuk
Hamović, Milan Beko, Predrag Ranković, Ružica Đinđić, Vojin Lazarević, Pero
Matijević, Čeda Jovanović, su „uspešni" poslovni ljudi koji nemaju
status na suprot Zakona. To su apsurdi vremena, države i sistema. Neko se
smatra i tretira mafijašem, a neko je kredibilan i sposoban poslovan čovek. Graničnik
nije postavljen po Zakonu i drugim normama, već po volji vlastodržaca.
Na optužbe da je deo crnogorske mafije, odgovarao bi
da se svojih prijatelja i familije ne odriče, a da su Brano Mićunović, Vesko
Vukotić, Zvezdan Terzić njegovi drugovi i komšije iz sela. Milo
Đukanović, crnogorski vladar u proteklih četvrt veka mu je brat od ujaka.
U sportu, Ratku Buturoviću u biografiji piše da je bio
predsednik FK Sutjeska Nikšić, većinski vlasnik košarkaškog kluba PAOK iz
Soluna, KK Radničkog N. Sad, predsednik Bokserskog kluba Vojvodina, Bokserskog
saveza Crne Gore i BS Srbije i Crne Gore, a od pre godinu dana i obnovljenog
Sportskog društva Vojvodina.
Kada je 2006. godine FK Vojvodina bio pred nestankom
sa sportske scene, nakon pogubnog perioda pod predsednikovanjem Miodraga
Kostića koji ga je doveo do ruba propasti, a od čega ga nisu povratili marginalci
koji su ga vodili nakon Kostićevog povlačenja 2004 godine, tadašnji prvi
operativac Cvetko Riđošić u paktu sa navijačkom grupom Firma su doveli Buturovića
na kormilo Kluba. Njemu je poverena Vojvodina bez uslova i ograničenja
nadležnosti. U rekordnom roku od par meseci je modernizovao Sportski centar „Vujadin
Boškov", izgradio nove objekte i sredio sve terene. Osvežio je stadion
Vojvodine, postavio sedišta i prihvatio zahtev navijača Stare Garde i Firme
da se preimenuje u „Karađorđe". Pod njegovim vođstvom Stadion je modernizovan,
u saradnji sa Atletskim klubom postavljena je tartan staza, izgrađena
jugoistočna tribina, postavljen savremeni semafor. Rušenjem upravne zgrade i
jugozapadne tribine pred Buturovićevu smrt, započeti su radovi na južnoj
tribini i zaokruživanje rekonstrukcije Stadiona. Ove godine je podignut još savremeniji
kompleks na Fudbalskom centru „Vujadin Boškov".
Otvorio je Fudbalsku akademiju u kojoj će fudbaleri
kluba pohađati redovan proces obrazovanja i vaspitanja. Započeo je mnogo, puno
uradio. Vojvodina je postala stabilan Klub, nezavisan od bilo koga: od
politike, Grada i Pokrajine, ali i od fudbalske organizacije. U tom smislu je s
jedne strane u prednosti, a sa druge strane u deficitu. Mada i dalje bez novih
naslova uz četiri učešća u finalu Kupa pod vođstvom Buturovića, deluje
pouzdanije i sigurnije od onih koji su uzimali trofeje.
Bio je apsolutni gazda, čovek odluke koji ih je svom
svojom demagogijom upakivao pod institucionalni okvir Upravnog odbora. Kao
takav, imao je poteze koji su ostali upamćeni po izuzetnim transferima igrača,
finansijskoj stabilizaciji Kluba, postavljanju i sklanjanju svojih saradnika i
konkurenata...Ilustrativno je bilo odstranjivanje Cvetka Riđošića, te „dobrovoljno"
odstupanje Vojislava Gajića „Aleksandra" 2009. godine, koji se oteo
kontroli i „naveo" Batu nakon pritvora da ponovo preuzme klub. Upamćen je
i po kontroli navijačkih grupa, svojoj privrženosti „najvernijim" i najvatrenijim
pristalicama kluba, po najmasovnijem pokretu pristalica kluba na utakmicama
finala Kupa pretprošle i ove godine kada je sedam, odnosno desetak hiljada vojvodinaša
pokrenuto u Beograd na utakmice odluke koje na njihovu žalost nisu donele prvi
kup u vekovnoj istoriji Vojvodine.
Da li Vojvodina ima alternativu harizmatičnog vođe?
Svi su skeptični u pogledu njene budućnosti, ali to ne izgovaraju. Nema
trenutno rešenja koje u sebi sublimira sopstveni ili tuđi kapital koji bi bio
garant stabilnosti, veze sa međunarodnim fudbalskim tržištem uključujući i
mafijaške krugove, autoritet koji izaziva respekt kod poslovnih partnera, strah
kod potčinjenih i igračkog potencijala koji po nekad mora više meseci da čeka
na prihode... Dok ne proradi izvor prihoda! Zato odgovor na pitanje postoji li
alternativa za Buturovića glasi: Nema - jedan je bio Bata Kankan!
Njegova smrt primljena je sa iskrenim žalom u, njemu
bliskim redovima. Ipak, nekima je to i veliko olakšanje, a nekima šansa da
popune mesto koje je neprikosnoveno držao nakon odlaska Branislava Lainovića Lajavog.
Komemoracija povodom smrti Ratka Buturovića nije
viđena u Novom Sadu. Procene su da je tom skupu prisustvovalo preko 700 ljudi.
Među njima su bili: rukovodstvo FK Vojvodina sa seniorskim timom, trenerima,
prepoznatljive fudbalske ličnosti, čelnici Fudbalskog saveza Srbije,
predstavnici fudbalskih klubova iz AP Vojvodine, bivši igrači Vojvodine,
veterani Kluba, sportisti i sportski radnici, vlasnici krupnog kapitala i druge
strukture sa kojima se viđao Bata Buturović. Od zvaničnika je primećeno
prisustvo Predraga Svilara, člana Gradskog veća zaduženog za sport i
omladinu. Od predsednika FK Vojvodina su se oprostili: Dušan Vlaović,
potpredsednik i Mladen Vučinić, predsednik veterana Kluba.