Intervju

Dr Dragan Pavlović, urednik naučno-političkog francuskog časopisa „Dialogue" o Briselskom sporazumu

 Bez prava, bez obaveza, bez zakona

Briselski sporazum je podelio ne samo Srbe u Srbiji, već i sve naše iseljenike, gastarbajtera a naročito intelektualce širom sveta. Jedan od najaktivnijih i najobjektivnijih analitičara je Dr Dragan Pavlović, koji je ujedno  osnivač i urednik (od 1992.) naučno-političkog časopisa „Dialogue". Dr Pavlović je poznat kao autor teksta o projektu kanala Dunav-Morava-Vardar. Njegovim člankom se aktuelna vlada obilno poslužila u svoje vreme kako bi obogatila svoja izborna obećanja, a onda je sve palo u vodu. Porazgovarali smo sa Draganom Pavlovićem u nadi da će i ovaj intervju privući pažnju publike, i inspirisati odgovorne za sudbinu Srbije, da malo porazmisle o svojim odlukama i njihovim posledicama.

M. Urošević

Kako posmatrate sadašnju situaciju na Balkanu, a posebno na Kosovu?

Kosovo i Metohija su danas pod okupacijom, a taj entitet („Kosova") se ne bazira na principu jednakih prava svih građana već na etničkom principu, te automatski i po svim standardima spada u takozvanu nepravednu zajednicu. Briselski sporazum ne garantuje dovoljnu zaštitu i nikakvu eksplicitnu autonomiju srpskog življa. Čak i srpska policija biti pod upravom Prištine. Albanske jedinice, bi mogle biti prisutne u srpskim opštinama i de fakto sprovodile vlast. Slično je sa pravosuđem. Delimično je samostalno, ali viši organi, kao i vrhovni sudovi, su pri tom, u Prištini. Pored toga, subjektivni nedostatak sporazuma je i to, da on na izvestan način potvrđuje suverenitet ovog entiteta, što je takođe u suprotnosti s Međunarodnim pravom i našim interesima. Ako bi se ovi argumenti korektno predstavili, verujem da bi neki bolji sporazum bi bio moguć. Što se tiče Balkana, otvoreno kršenje pravnog poretka počelo je „mišljenjem" Badenterove komisije o komadanju Jugoslavije. Briselski „sporazum" je deo te logike. Sve u svemu, sporazum je više nesporazum i kao takav  ne  bi smeo biti potpisan od strane Srpske vlade. Ovaj sporazum je prevara.

 

Šta vi nazivate pravednom državom?

 

Vrlo jednostavno, Pravedna država je zajednica zasnovana na jednakim pravima svih njenih građana. Ovaj koncept "pravedne države" bi trebalo da bude najvažniji argument u našim pregovorima, pogotovo što su ljudska prava postala ključna u današnjem društvu. To naravno koriste neke države - kao Sjedinjene američke države - u nameri da prošire svoj uticaj, te arbitrarno određuju koje su države "nepravedne", obaraju njihov režim i stavljaju ih u neki vazalni odnos, eksploatišući njihove resurse. To je, naravno, zloupotreba koncepta. Nasuprot, u procesu stvaranja novih država, motivisanom upravo ostvarenjem ljudskih prava, stvaranje novih, nepravednih država bi bila katastrofalna greška koja dovodi do novih, često većih, nepravdi. Samo "Kosovo" je takav entitet, stvoren nasilno. Greška je znači već učinjena. Otuda i proističe pravo Srba i NE-Albanaca da odbiju da žive u toj nepravednoj "drzavi", a i njihovo pravo na samoopredeljenje i referendum u tom smislu bi takodje bili legalni.

 

Može li se početak pregovora za ulazak u EU uslovljavati prihvatanjem Briselskog sporazuma ?

 

U načelu rešavanje problema otvorenog narušavanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji je veliki problem koji se mora rešavati na nivou UN i Saveta bezbednosti, a ne od strane pomoćnih komisija EU i kroz trivijalne trgovačke manipulacije. U ovom momentu se naša vlada upustila u pogađanje na niskom nivou. Mediji pokušavaju da nas ubede da je EU za nas veoma atraktivna, što ja ne verujem. Svakako, ulazak u EU bez mnogo obaveza, treba prihvatiti, ali istovremeno treba nezavisno obezbediti ostvarivanje ljudskih prava na Kosovu. Mislim da se treba vratiti na arbitražu u Savetu bezbednosti UN, jer briselski akt, nastavlja kršenje pravnog poretka, slično kao što je Nemačka činila pred II Svetski rat. Ovakva arogantna politika narušava krhki svetski pravni poredak, koji je rezultat napora racionalnog uma u toku više hiljada godina. Nije ovde reč o apstraktnom „božjem pravu već  o važećem međunarodnom pravu, zbirci pravnih akata koja definišu prava država i opšte principe pravnog poretka. U pitanje je stavljena vrednost osnovnih humanih vrednosti i konkretnih ljudskog života. Dužnost je inteligentnog i racionalnog ljudskog bića da tome stane na put i vrati tok istorije na pravi put civilizacije, humanosti i razuma.

 

Kakve su nam perspektive s obzirom na prošlost?

Srbija je propustila mogućnost da se do kraja devedesetih godina koristi pravom na odbranu od terora secesionističke pogranične manjine (pravo koje garantuje Međunarodno pravo). Srećom postoje i drugi načini zaštite. Odnosi među državama se osnivaju bez sumnje na vojnoj sili i, između ostalog, na komunikacijama, interesima i u maloj meri na poverenju (težnjama i ugovorima). Za poverenje je potrebno zajedničko istorijsko iskustvo. Germanski svet, tj. Zapadna i Centralna Evropa i Severna Amerika, tj sve zemlje koje proizlaze iz Svetog Rimskog Carstva Nemačkog Naroda, istorija pokazuje, deluju kroz vreme veoma monolitno. To je osnova EU i Zapadne alijanse u prošlom i ovom veku. Srbija, i svakako Rusija, tu ne pripadaju. Nasuprot, komunikacije su sve vise univerzalnog karaktera i svima dostupne, te Srbija je, nema sumnje, u jako dobrom položaju u svakom pogledu.

Na žalost, Evropa nas za sad vidi kao trećerazredne isporučioce primarnih proizvoda, jeftinu radnu snagu i relativno malo tržište. Evropa tu greši. Vraćanje izmeštene proizvodnje iz Azije na tlo Evrope, koje je u toku, zahtevaće da EU kontroliše zemlje kao sto je i Srbija. Otuda interes EU za Srbiju. Nasuprot, Srbija može da ima neke koristi od ulaska u tu EU konfederaciju i logično bi bilo da se veoma oprezno, s dosta ograničenja sa njene strane, upusti u labavo članstvo, bez mnogo obaveza ili bar da ima neki poseban status u ekonomskim razmenama. Ja mislim da je ovo drugo naša prava opcija. Kako primanje u članstvo u EU nije sigurno a " vrednost " samog članstva problematična (vidimo problem Grčke recimo), „prodavac" (EU),  " tvrdi pazar " i pokušava da uslovi ulazak u EU Briselskim sporazumom, tj. našim napuštanjem Kosova; u stvari koristi valutu niske vrednosti za nesto što je Srbiji od ogromne važnosti. Time nam se nameće pogrešan zaključak da je članstvo u EU od velike važnosti.

Šta da se radi a da ne crknemo od gladi?

Mi smo u stvarnosti u geopolitičkom delu realpolitike (vojna sila određuje politiku), gde „meka sila" (novi američki metod u međunarodnim odnosima) ima malo tačaka oslonca u našem regionu. Zato moramo i dalje računati s ozbiljnim i realnim pretnjama i oprezno ostati u sferi mogućeg. Prosto rečeno : ići skoro do samog kraj sa zahtevima da se naši interesi i pravda sprovedu, ali pri tom izbeći rizike koje nagoveštavaju gore pomenute brutalne pretnje. Negovanje dobrih odnosa sa našim Zapadnim partnerima, uz istovremeno iskrenije angažovanje s Istočnim partnerima, je kompleksno ali moguće.  Ne treba biti naivan. Postoji opravdana bojazan da Međunarodno pravo ne samo što ne funkcioniše u praksi već i kao teorijski koncept nestaje kao neupotrebljiv.

To se ogleda u tome što su odluke o vojnoj intervenciji u zemljama Bliskog i Srednjeg istoka sve češće bez mandata UN i što se ne vide teorijske mogućnosti kako bi se Međunarodno pravo sprovodilo, kad je kršeno od strane Velikih sila. Mislim da će ovaj problem dugo ostati nerešen, ali da to ne ugrožava samo postojanje Međunarodnog prava. U ostalom, želja kriminalaca nije da se zakoni ukinu; njihov ideal je da zakoni što bolje funkcionišu i važe za sve - sem za njih. Pravo jačeg je, inače, ugrađeno u samo Međunarodno pravo: pravo veta u Savetu bezbednosti UN. Zakon, tj. pozitivno pravo, je potpuno različit od koncepta pravde. Privremena suspenzija zakona, ne ukida pravo. Naša je dužnost da poštujemo zakone i da istovremeno budemo vođeni pravdom, možda ne uvek onako striktno i sledimo primer Antigone, koja će radije umreti u ime same „božje" pravde, nego živeti u svetu bez nje. Pravda, istina, ne pobeđuje bas uvek - a posebno ne onda ako se mi za nju ne zalažemo ni  dovoljno ni inteligentno. Gospodo,  molimo obezbedite ljudska prava za sve u a priori i u stvarnosti nepravednoj državi Kosovo. Nikakav  sporazum ne može da definiše samo vlast u Prištini  a ne modalitete autonomije (i zaštite prava) na teritoriji pomenutih opština.

A ako oni neće, šta onda?

 

Ukoliko ne dođe do sporazuma, onda je status quo najbolje rešenje za sad, uz pojačanje zaštitnih mera i nadzor i garancije od strane Međunarodne zajednice. Uz to, potrebna je široka rasprava, a ne razgovori u četiri oka, naprimer jedna konferencija o Kosovu. Tako kako se sad to radi, samo se u tišini i tajno provlači jedan zločinački režim kosovskih vlasti na mala vrata Evrope i civilizovanog sveta. I ne treba zaboraviti: Ništa ne prejudicira status Kosova i Metohije i zakone ne treba menjati. Treba samo sačekati. Granice garantuje Međunarodno pravo, a od nasilno potpisanih ugovora nas štiti Bečka konvencija o zakonima i sporazumima iz 1969 (1980). Ne treba se bojati nasilno potpisanih ugovora  kao sto su Dejtonski ili Kumanovski sporazum. Vladavinu prava ne može ukinuti nikakav nametnuti dogovor, nikakav trivijalni potpis g. Dačića ili bilo koga, nikakav referendum, nikakav diktat jačih, nikakvo nasilje, nikakav teror, nikakvo bombardovanje, nikakva okupacija, nikakva Amerika, nikakav NATO, nikakva EU. Ta teritorija pripada svim izgnanim i njihovim naslednicima i državi Srbiji. Samo treba znati sačekati, imati strpljenja u odnosu na trenutnu okupaciju Kosova i Metohije.