Za Srbiju ratovali, zbog izdajnika gladuju

Sve će to narod pozlatiti

Marionetska vlast u Beogradu najviše proganja one koji su se nekada borili za ovu državu. Zbog toga proganja vojne penzionere kojima uskraćuje njihova zakonom zagarantovana prava, koja im je potvrdio i Ustavni sud Srbije. Jedina krivica korisnika vojnih penzija je ta što, dok su bili u aktivnoj službi, nisu se bez borbe predali okupatoru, kao kvislinzi na vlasti. Neoprostiv greh.

M. Grabež

Sramota je za Srbiju što odluke Ustavnog suda ignorišu državne institucije i što je jedini način da se one primene masovni izlazak građana na ulice. Ustavni sud je najviša sudska instanca u svakoj zemlji i njegove odluke su obavezujuće za sve, bar bi tako moralo da bude po zakonu, ali u „naprednoj" Srbiji neki su i iznad suda, zakona i Ustava.

Problemi vojnih penzionera su počeli 1. januara 2008. kada je na snagu stupilo Rešenje o vanrednom usklađivanju penzija kojim je PIO Fond utvrdio da penzije treba uvećati za 11,06 odsto. U Rešenju nije naveden nijedan izuzetak, ali je neko naknadno obustavio pomenuto povećanje samo za vojne penzionere.

Korisnici vojnih penzija, nezadovoljni ovakvim postupkom tužbama su zasuli Upravni sud koji odbija njihove zahteve, zbog čega se oni obraćaju Ustavnom sudu Srbije.

Ustavni sud je usvojio ustavne žalbe i Odlukom Už-8405/2013 od 11.12.2013. godine utvrdio da je presudom Upravnog suda U. 10614/13 od 25. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava RS i na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, i poništio presudu ovog suda i naložio da nadležni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe, a u obrazloženju tih odluka zauzeo decidno pravno stanovište da vojni penzioneri imaju pravo na vanredno usklađivanje - povećanje penzija za 11,06 odsto od 01.01.2008. godine i da je to moralo biti učinjeno po službenoj dužnosti, jednako kao i za civilne penzionere.

Državni organi, koji bi morali da sprovedu pomenutu odluku USS, jednostavno su se ućutali. Žalba na presudu Ustavnog suda nije moguća, zbog čega su i Fond PIO i Upravni sud odlučili da se prave da presudu ne primećuju.

U martu mesecu 2014. Upravni sud poništava prethodna rešenja Fonda PIO i vraća mu predmete na ponovno odlučivanje. Republički fond, međutim, ne postupa po sudskim odlukama i predmete sakriva po fiokama.

Kada je istekao zakonski rok od 30 dana u kome je državni organ dužan da donese rešenje, vojni penzioneri pišu urgenciju i traže da se odmah, a najkasnije za sedam dana postupi po odluci Upravnog suda. Ni tada se ništa ne dešava.

Kako je istekao zakonom predviđeni dopunski rok, penzioneri se u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima, obraćaju Upravnom sudu i traže da on donese neposredno izvršno rešenje kojim bi se zamenio upravni akt koji nije doneo Fond PIO. Od tada je prošlo više meseci, a Upravni sud još uvek ćuti.

I zvanično Udruženje vojnih penzionera ćuti. Većina čelnika ovog udruženja je na državnim jaslama, pa im se ne isplati da se zameraju vlastodršcima. Tokom poslednjeg uličnog protesta penzionera, predsednik Udruženja vojnih penzionera, Ljubomir Draganjac je čak organizovao prijem u jednom obližnjem hotelu. Smatrao je da će tako od ulice da odvrati članove svog udruženja koji bi radije jeli i pili nego se smrzavali na ulici. Prevario se.

Prepušteni sebi, korisnici vojnih penzija formiraju neformalnu grupu, koja je u međuvremenu narasla na skoro 1.000 članova, a koja počinje da organizuje proteste ispred zgrade Vlade Republike Srbije u Beogradu. Na prvom protestu održanom 17. novembra 2014. bilo je svega tridesetak učesnika. Već nedelju dana kasnije na protestu je bilo deset puta više učesnika - oko 300. Na poslednjem protestu 22. decembra bilo ih je nekoliko stotina..

Vlast, međutim, ne odustaje od svog protivustavnog delovanja. Umesto da naredi Fondu PIO da postupi u skladu sa zakonom, i presudom USS, Vlada bi da pregovara sa penzionerima. Ministar odbrane Bratislav Gašić delegaciji vojnih penzionera 24. novembra obećava sastanak sa ministrima Aleksandrom Vulinom i Dušanom Vujovićem. Nepoznato je o čemu bi se na ovom sastanku pregovaralo, kada je ustavna obaveza države da bez pogovora sprovodi odluke Ustavnog suda.

Čak ni do tog sastanka, koji bi bio razgovor gluvih telefona, nikada nije došlo. Vlast se pravda da u budžetu nema para da ispuni zahteve vojnih penzionera i sprovede presudu Ustavnog suda. Ta ista vlast od svojih do gladi dovedenih građana zahteva da redovno izmiruju svoje obaveze. Da li bi nadležni organi uvažili argumentaciju nekog siromaška kako nema para i odustali da mu, na primer, isključe struju?