Amerika

Rvanje plutokratije i demokratije, ili: čije su američke ulice?

Debeli mačori protiv mršave sirotinje

Sve što ostatak sveta zna o Sjedinjenim Državama bazira se na informacijama koje stižu iz američkih izvora. Naime, nisu ni francuski, ni nemački, ni bilo koji drugi svetski mediji ti koji su otkrili detalje o policajcima koji upucavaju po ulicama američkih gradova mlade Afroamerikance, o rupama u budžetu koje se pune uglavnom zahvaljujući pozajmicama iz Kine, o plutokratama što preuzimaju potpunu kontrolu u Americi, o mentalno poremećenim koji po školama ubijaju na desetine đaka, a teško da će neke brazilske, na primer, novine otkriti ljubavnu aferu dok se odigrava u nekom kutku Bele kuće. Veći deo sveta ne voli Ameriku, a mnogi je mrze. Negativne priče o Americi, koje nam serviraju američki mediji, nadjačaju bilo šta dobro, koje nam takođe serviraju odande, tvrdi urednik Tabloida Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Kad Amerikanci izađu na ulice gradova širom zemlje da bi protestvovali i borili se za svoja prava, ostatak sveta tvrdi da je to „kraj" Amerike. Slabo ko u tim protestima prepoznaje glas naroda i legitimnu borbu za pravdu, demokratiju i slabo ko pomisli da će celom svetu biti bolje ako i kada „dobri" Amerikanci nadvladaju one „loše".

Amerika se menja i nije ona ista od pre 10, 20 ili 30 godina. Šta je veoma slično tokom svog tog vremena je da vodeći mediji objavljuju bez kompromisa sve loše što se događa u zemlji, kao i sve dobro i sve glupo, ali nikada, ikada, ne dovode u sumnju sam sistem društva. Ima gomile publikacija koje i o toj temi pišu, ali one nisu ni jedne od preko hiljadu dnevnih novina ili nacionalnih TV kanala. Osim što nikada ne sumnjaju u američki Ustav, kapitalizam i hrišćansku religiju, vodeći mediji ne insistiraju na informacija o još nekoliko tema i to uglavnom o ekonomiji. Ne pišu da je od poslednje ekonomske krize Amerika postala bogatija za 34 biliona dolara, što bi bilo 100.000 po glavi stanovnika, a još manje da se taj novac slio isključivo u džepove bogatih. Ne insistiraju da osmoro najbogatijih Amerikanaca prave više para nego 3,6 miliona radnika na minimalcu.

Ovi se podaci objavljuju, zato ih ovde i imamo, ali se ne mogu naći na stranicama vodećih medija. Dalje, u tim prepoznatljivim izvorima informacija slabo kad se objavi da velike američke kompanije, i one najjače i najvažnije, uglavnom ne plaćaju poreze u Americi, već u zemljama „poreskog raja" rasutim po svetu. Ne razjašnjavaju staru priču da su se mnogi bogati obogatili sopstvenim radom, priču koja više nije istinita u većini slučajeva, i da su današnji super-bogati uglavnom nasledili svoja bogatstva. Američke biznis novine znaju da u suštini pišu za nekih pet do sedam odsto čitalaca koji su bogati i koji veruju da njihovo bogatstvo pomaže svima. I, na kraju, televizijske vesti i druge emisije trivijalnošću zaglupljuju prosečnog američkog gledaoca. Ovo važi pre svega kada se radi o međunarodnim događajima.

Vodeći mediji i njihova politička priča s kojom većina Amerikanaca već živi dobar niz godina, govorimo o prosečnim osobama, izbacuje senzacionalne krizne vesti jednu za drugom. To je izraslo u takozvanu neprestanu „šok doktrinu". Narod je u većini zaluđen blic vestima koje stimuliraju strah u ljudima ali ne i njihove mozgove. Te vesti, bilo da se radi o Islamskoj državi, Eboli ili zašto bi se trebalo plašiti nepoznatog, zaglupljuju američko građanstvo. Na kraju krajeva, neoliberalna korporativna plutokratija vlasnik je američkih medija i ona diktira šta ti mediji objavljuju bez obzira na napore urednika koji su im svakim danom sve slabija protivteža. Ljudi koji žive u permanentnom strahu šta će poznato ili nepoznato da ih lupi po glavi, nisu u stanju da se pobune i da zahtevaju sistemske promene. Ali, čak i u takvom okruženju, narod i dalje ume da se organizuje i povikne svoju istinu ističući svoje zahteve.

Ulice američkih gradova svakodnevno se pune kolonama demonstranata, bilo da se radi o ubistvo nekog Afroamerikanca od strane militarizovane policije, bilo da se radi o zaštiti ljudske sredine. Specijalizovana glasila alternativnih medija, uglavnom na internetu, iznose svoje viđenje istine. Kad ne bi postojala ta ravnoteža, Amerika, a sa njom i ostatak sveta, već bi bili u totalnom haosu.

U srži svih problema u Sjedinjenim Državama, ipak leži borba između većine običnih Amerikanaca i manjine plutokrata. Odnosno, između demokratije i plutokratije. Niko još nije siguran koja će strana pobediti, a u međuvremenu političari se još ne usuđuju da javno proglase da bi samo bogati morali imati politička prava. Kako bogata manjina uspeva da preuzme sve više vlasti u Sjedinjenim Državama? Novac je moćno oružje! Hrani korupciju svih vrsta i boja.

Američka alternativna štampa tvrdi da su Sjedinjene Države najviše korumpirano društvo na svetu. Gledano iz „prostog ugla", u Americi se vrti najveća količina novca, a novac korumpira bez obzira koliko dobro funkcionišu državne institucije.

Korupcija u Sjedinjenim Državama, a o tome ceo svet može da čita, započinje dugim predizbornim kampanjama koje koštaju ogromne količine novca. Nije jednostavno ustanoviti koja količina tog novca je u suštini korupcija. Primera radi, milijarde dolara se troše, a 3.000 lobista rade za američke banke, da bi političari naštimovali zakone po ukusu tih banaka. Američki vojni budžet, koji je nešto veći od zbira budžeta 12 zemalja koje slede, je suludo „napumpan" i polovina tog novca odlazi u ruke privatnih preduzetnika koji pružaju raznorazne usluge vojnim snagama. To je veoma plodno tlo za korupciju.

Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) je korupcija sama po sebi. A novac u svom korupcionom obliku duboko se uvukao u pore američkih medija. Na primer, više se ne zna da li naučnici tvrde da karbon-dioksid iz isparenja uništava ili unapređuje globalnu ljudsku okolinu. Bogati su u savršenoj poziciji da podmićuju političare. Nekih 400 američkih milijardera imaju više novca nego 150 miliona najsiromašnijih Amerikanaca. A ipak i uprkos svemu tome, ne mogu svi političari da se kupe i ne može svaki Amerikanac da se korumpira. Još 2008. godine izabran je progresivni crni predsednik Barak Obama koga su, istina, uspeli da ukrote, ali kome je ostalo još dve godine mandata da pokuša da sprovede nešto od onoga što je obećao. Uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Kubom je jedan od tih „ličnih" poteza američkog predsednika.

Prošla, 2014. godina, kada se pogleda iz ugla raspodele bogatstava, dosta podseća na 1929. i doba velike ekonomske krize. Rast ekonomije Sjedinjenih Država tokom poslednjih par godina je pozitivan i značajan. Izveštaji, iz oktobra meseca, ukazuju na najnižu stopu nezaposlenosti u poslednjih šest godina. Otvoreno je 214.000 novih radnih mesta. Dakle, Amerikanci rade, ali šta rade? Uglavnom slabo plaćeni posao. Donji deo Amerikanaca, 90 odsto njih, kao i 0,1 odsto onih koji su bogati, kontrolišu po 22 odsto bogatstva zemlje. Ali, vrh bogatih, njih 0,01 odsto su stavili šapu na 11,2 odsto celokupnog bogatstva. Tih 0,01 odsto čine 167.000 familija koji u proseku vrede nekih 371 milion dolara. Realna primanja jednog odsto najbogatijih uvećana su od 1986. do 2012. godine 3,4 puta, dok su 90 odsto na dnu videli poboljšanje samo 0,7 puta.

Amerika, koja izgleda da više nije „zemlja mogućnosti", ima sve manje novostvorenih i obogaćenih preduzetnika, a sve više „starog novca". Naslednici drže ekonomske konce u rukama.

Mada i glavni mediji ponekad pišu o tome, oni ne insistiraju učestalo da bi američka vlada morala mnogo više da investira u javne projekte kako bi novac stigao do običnih građana i omogućio im više da troše podstičući čitavu privredu. Plutokratija ima i novca i znanja da bi sprečila širenje ideja o finansijskoj pravdi. Mnogo su se bili naljutili, i to oni najbogatiji sa Volstrita, kad ih je Obama nazvao „debelim mačorima".

Žestoko su reagovali i Obama je od tada, a to je bilo pre nekoliko godina, morao da „spusti loptu" i da više nikad ne naziva mačore „debelim mačorima". Možda američki predsednik ne sme to više da radi, budući da treba biti mudar u politici, ali mnogi demonstranti na ulicama uzvikuju mnogo teže reči, i to u stilu - „Zatvorite policajce ubice" ili „Uhapsite sve policajce", aludirajući na ubistava Afroamerikanaca po ulicama, i ne samo njih, od strane policije.

Mase insistiraju da su ulice njihove. Odnosno, da je Amerika njihova i da ne pripada ni policiji, ni političarima, ni plutokratiji. Bogati ćute i puštaju da novac govori umesto njih.

Sve to što se događa u američkom društvu može da se prati, ili direktno na internetu, ili posredstvom prevoda, ali je druga stvar šta od toga svetski gledalac i čitalac hoće da shvate i prihvate.

Vesti iz Sjedinjenih Država svetu ne šalju samo iz Vašingtona, one stižu i sa ulica američkih gradova. Šta svet može da od događaja nauči, zavisi od njih samih. Budući da dobar deo stanovništva planete ne voli Ameriku, ili je čak i mrzi, moguće je postaviti pitanje zašto toliko veliki broj njih bi ipak htelo da živi i radi baš u Sjedinjenim Državama. Naročito mlađi.

Da li to američki mediji namerno prenose i dobre i loše vesti iz svoje zemlje da bi tako širili njihovu propagandu, ili, što je isto moguće, oni to objavljuju za sebe same, a na ostatak sveta i ne misle. Jeste, to je razlog jer je Amerika ipak poprilično arogantna i ne haje šta o njoj govore Francuzi, Sudanci ili Filipinci.