Razaranje

Požarevac: dokle se došlo sa urnisanjem zaostavštine Milene Pavlović Barilli

Neslavne igre sa slavnim imenom

Kako je Galerija pretvorena u neformalni klub Crljenčana, ko se kiti tuđim perjem, kako je pokradeno autorsko delo Jelice Milojković i zbog čega je po svaku cenu prevod poezije poveren makar kome. Kako se i dalje sistematski kompromituje zaostavština velike umetnice, Milene Pavlović Barilli, za koje je navodne zasluge od 2006. godine na njenom čelu totalni autodidakt Rade Stanojević i po kojoj je liniji Stanojević uopšte zalutao u muzeologiju? Koje je sve projekte Stanojević neuspešno minirao, gde je završio najveći deo tiraža monografskog kataloga iz 2009. godine, zbog čega je isečena Milenina trešnja, ko je zamislio da bude njen doživotni upravnik...

Stanislav Živkov

Iz dana u dan se sve više potvrđuje da po kriterijumu negativne selekcije raznorazni bizarni likovi po partijskoj liniji doživotno imenovani na raznorazne položaje, sistematski kompromituju i degradiraju sve ono što po službenoj dužnosti trebaju da čuvaju, poštuju i unapređuju, samo kako bi po svaku cenu sebi za života podigli svojevrstan spomenik sačinjen od primitivizma i nestručnosti, pakosti i diletantizma.

Najbolji primer za tako nešto svakako je nedavni skandal koji je upriličio doživotni direktor fondacije Milenin dom iz Požarevca, odnosno neformalnog kluba Crljenčana, izvesni Rade Stanojević, po profesiji totalni muzeološki autodidakt!

Zahvaljujući njegovoj bahatosti potpuno je kompromitovano izdavanje sabrane poezije Milene Pavlović Barilli a sve to zahvaljujući višegodišnjoj opstrukciji odluka Upravnog odbora Fondacije, višegodišnjem ignorisanju profesionalnog istraživačkog rada stručnjaka sa najvišim muzejskim zvanjem, miniranjem autorskih projekata i prisvajanjem tuđih rezultati rada.

Naime,Upravni odbor Galerije doneo je još 29.11.2005.godine Odluku o štampanju ilustrovane knjige Milenine poezije, o čemu je novi upravnik Stanojević obavešten dopisima od 16.8. i 06.09.2006.godine br.209 i 209-1.

Štampanje publikacije sa poezijom koja je naknadno pronađena u SAD-a i u dokumentaciji g-đe Olge Bataveljić, koju je muzejski savetnik Jelica Milojković uredila i dizajnirala, ulazila je u Program rada Galerije svake godine ali upravnik iz samo njemu znanih raloga godinama nije dozvolio da knjiga ikada bude objavljena čitavih osam godina . O kvalitetu knjige najbolje govori činjenica da su kao prevodioci poezije bili angažovani vrhunski stručnjaci: prof.dr Radivoje Konstantinović prof. Nikola Bertolino a knjiga je trebala da bude obogaćena sa faksimilom rukopisa Milene Pavlović Barilli koji su dobiveni iz SAD-a.

Ipak Jelica Milojković je poeziju Milene Pavlović Barilli uspela da publikuje u monografskom katalogu retrospektivne izložbe održane u Galeriji SANU, 2009.godine. Pošto je Stanojeviću i to smetalo, Stanojević se svesrdno angažovao na sistematskom miniranju izložbe Milene Pavlović Barilli u Galeriji SANU u Beogradu, koju je videlo 93.588 posetioca. Naravno, ovoliki broj posetilaca je jako zasmetao direktoru-štetočini Stanojeviću koji je najpre dogovoreni tiraž od 1000 primeraka kataloga-monografije prepolovio na 500, a potom je za prodaju poslao najpre 30, potom 20, i na kraju 50 primeraka publikacije da bi na kraju najmanje 200 primeraka publikacije "nestalo" iz Galerije u Požarevcu.

Tako mnogi nisi mogli da publikaciju kupe u Beogradu, dolazili su Požarevac. Međutim, iako su u Galeriji bili kamarisani paketi s monografijom, posetioci su odlazili bez publikacije, ogorčeni i gnevni, jer Stanojević nije dozvolio prodaju monografije. Umesto toga, posetioce je dočekao raskupusan primerak kataloga kao i broj mobilnog telefona Stanojevića koji je distribuciju kataloga pretvorio u privatan biznis pri čemu se nikada nije saznalo gde je završilo oko 2.500.000 dinara koliko je zarađeno prodajom tiraža od 500 primeraka po ceni od 5.000 dinara!

Učitelj iz Crljenca, dogurao do direktorske fotelje

Nakon odlaska Jelice Milojković, upravnik Rade Stanojević je, bez obzira na činjenicu da je kompletan sadržaj monografije zaštićen u Zavodu za intelektualnu svojinu, bez znanja i ikakve dozvole Jelice Milojković uzeo iz štamparije Kompromis dizajn prelom monografije iz koje je izvukao kompletnu poeziju na tri jezika (italijanski,francuski i španski) čije je prevođenje povereno, po njegovim rečima "zavičajnim" ljudima iz prostog patriotskog razloga da sve bude na lokalnom nivou jer akademici i doktori nauka ionako više nisu na ceni. A "našim" ljudima trebalo je dati i autorske honorare pošto imamo para za bacanje. Tako su po Stanojevićevom ključu angažovani „eminentni" prevodioci poezije i to izvesna Tijana Stević sa italijanskog, te Slaviša Radovanović i Milica Lilić, koji su preveli stihove sa francuskog i italijanskog jezika.

O kakvim se „eminencijama" ovde zapravo radi, najbolje govori činjenica da je Radovanović svojedobno upropastio prevod kataloga izložbe Bijenale 1997, te da je tadašnji lektor kataloga morala čitav posao da radi ispočetka krsteći se pritom i levom i desnom rukom Radovanovićevim lingističko-prevodilačkim biserima! Najtragičnije u svemu ovome je činjenica da je tokom pripreme knjige Jelice Milojković u zaostavštini Milenine majke pronađena i originalna Milenina sveska sa stihovima na srpskom jeziku ali Stanojeviću očito nije odgovaralo da se objave autorski prepevi same umetnice, i to iz prosto proširenog razloga jer je trebalo do kraja upropastiti trud Jelice Milojković i nabaciti tezgu ekipici prevodilaca! Tako je Stanojević dao kompletan materijal novom kustosu Galerije, Violeti Tomić koja je poeziju štampala u drugoj štampariji.

Publikacija je predstavljena na konferenciji za štampu, u petak, 12. decembra ove godine o čemu su brujali požarevački mediji a još više kuloari pošto je i stručnoj i široj javnosti daleko više poznatija gospođa Jelica Milojković, kao osoba najzaslužnija za sistematsko istraživanje života i dela Milene Pavlović Barilli, koja je tokom svoje duge i bogate naučne karijere priredila veliki broj izložbi i organizovala prikupljanje njenih slika raspršenih po celom svetu, a pod čijom je upravom sve do 2006. godine galerija, odnosno sada zadužbina Milenin dom, odnosno sada već neformalni Klub Crljinčana u svakom pogledu napredovala.

Tokom svoje plodonosne karijere, Jelica Milojković je stekla najviše zvanje muzejske savetnice, objavila je preko 170 bibliografskih jedinica: predgovore svih kataloga izložbi Milene Pavlović Barilli u Parizu, Bukureštu, Bratislavi, Pragu, Brnu, Rimu, Briselu, Rijeci, Trstu, Beogradu, Novom Sadu, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Pančevu, Vršcu, Nišu kao i brojne studije objavljene u naučnim časopisima, te nekoliko monografija o Mileni Pavlović Barilli, među kojima je krunu njenog višedecenijskog rada predstavljao monografski katalog "Zvezdanim tragom - Milena Pavlović Barilli - sto godina od rođenja" (Galerija SANU, 2009.) koji je fondacija objavila povodom otvaranja istoimene izložbe u najeminentnijoj beogradskoj galeriji.

Na žalost je taj napredak naprasno prekinut imenovanjem totalnog anonimusa Radeta Stanojevića na mesto upravnika. Od tada traje sistematska destrukcija same zadužbine i kompromitovanje imena i dela Milene Pavlović Barili.

Nikada nikome nije bilo jasno po kom kriterijumu negativne selekcije je iskopan Stanojević, kao ni čemu i kome je bilo od interesa da se rad Fondacija doslovce urniše. Ali, ako se zna da je Stanojevićev drug iz detinjstva i gradski odbornik sa liste SPS-a u Požarevcu, izvesni Miodrag Miloševića-Tiće, onda stvari postaju daleko jasnije.

O tome kakav je muzeološki kapacitet Stanojević najbolje govori njegova biografija iz koje saznajemo da je nakon završene učiteljske škole 1975. godine diplomirao srpski jezik i književnost, a potom par godina radio kao učitelj u rodnom Crljencu. Od 1978-1982 radio u Teritorijalnoj odbrani PMRZ Smederevo, pa kao sekretar gimnazije "Jovan Šerbanović" i profesor u požarevačkoj Gimnaziji, gde je 1995. bio po SPS listi imenovan na mesto direktora. Nakon smene, radi kao profesor u požarevačkoj gimnaziji.

Ukratko, on sa umetnošću, kulturom slikarstvom i muzeologijom nikada nije imao nikakve veze. Za nepoznate zasluge nagrađen je mestom upravnika Fondacije Milenin dom u Požarevcu 1. Jula 2006. godine, a 23 aprila 2010. je bez raspisanog konkursa ponovno imenovan na isto radno mesto na kome bi očito hteo da dočeka "zasluženu" penzijicu.

Lektor izgubljen u muzeju

Statut Fondacije je, međutim, prekršen neposredno po stupanju Radoslava Stanojevića na dužnost novog upravnika, pošto je kao totalni muzeološki autodidakt , tj kao profesor srpskog jezika kome bi bolje bilo da se bavi lekturom i korekturom tuđih tekstova. On je, bez ikakvog poznavanja muzejskog kodeksa i delatnosti zaštite kulturne baštine, bez poznavanja zakona koji regulišu ovu materiju i bez poznavanja razlike između ustanova i zadužbina, "hrabro" krenuo u realizaciju vlastitih planova i ideja, ignorišući zakone i normativna akta Fondacije, nipodaštavajući rad stručnih službi.

Međutim, malo je poznato da već nekoliko godina traje sudska afera koja je nakon svega tri godine kao prvi rezultat donela prvostepenu Presudu Višeg suda u Požarevcu kojim se poništava Rešenje Skupštine Grada Požarevca o davanju saglasnosti na imenovanje, bez raspisivanja javnog konkursa, upravnika Galerije Radoslava Stanojevića.

Međutim Presuda za poništenje Rešenja o imenovanju direktora Narodnog muzeja u Požarevcu bez javnog konkursa još nije doneta ni posle četiri godine, jer se sporovi razvlače, ulažu prigovori i žalbe i sve je još uvek nalazi u Apelacionom sudu!

Svoje štetočinstvo, Stanojević je započeo odmah po dolasku u Galeriju, i to tako što je najpre posekao trešnju koju je zasadila majka Milene Pavlović Barilli kako bi njegovi bivši učenici na kalkanu susedne zgrade namolovali totalni kič „mural" koji Stanojević redovno stavlja kao novogodišnju čestitku u lokalnom listu „Reč naroda".

Kao totalni diletant i autodidakt, Stanojević je odmah po stupanju na dužnost pokazao da ni o čemu pojma nema te je dve godine pripremanu izložbu u Češkoj ( Prag i Brno ) otkazao tri dana uoči transporta, da bi, posle žučnih rasprava s odgovornim osobama u Ministarstvu spoljnih poslova, ambasadi u Pragu i Ministarstvu kulture, nevoljko dao pristanak da izložba krene.

Kako bi sebi osigurao lojalne saradnike Stanojević je svojedobno bez konkursa primio radnicu sa završenom Višom mašinskom školom koja je radila kao organizator marketinga poslova , da bi je nedavno zamenila snajka sadašnjeg gradonačelnika Ivana Ilić.

Inače po Sistematizaciji radnih mesta koju je Stanojević progurao 2006. godine poslovi koje je Stanojević izmislio za ovo radno mesto , nemaju osnova ni u Uredbi Vlade, ni u muzejskoj praksi, jer je za poslove marketinga potrebno poznavanje muzejske delatnosti i položen stručni ispit (VII stepen).

Pošto se par godina kasnije zaleteo i probio dogovoreni budžet Stanojević je najavio da će linearno smanjiti plate svim zaposlenima. Osim ovoga Stanojević se proslavio još nekim kapitalnim kadrovskim obogaćivanjima Fondacije pa je tako u njoj osvanuo izvesni Ranko Milinković sa završenom gimnazijom koji amaterski i diletantski priprema kvazi projekte ( Ulica kulture , Bijenale "U svetlosti Milene"), organizuje i vodi konferencije za medije, a glavne reference su mu prethodni staž u Ergeli u Ljubičevu, a bavio se i prodajom stanove GIK STIG - a).

Malo je poznato da je Milinković svojedobno kao suvlasnik PP "Zdrav kao dren" ostao dužan pozamašnu svotu Upravi prihoda čiji su ga inspektori godinama jurili i tražili u Galeriji da bi mu na kraju bila zaplenjena radna knjižica.

Milinković je u Fondaciju navodno došao na insistiranje tadašnje vladajuće koalicije (čitaj PSS ), a primljen je bez javnog oglašavanja i elementarne dokumentacije! Neposredno po stupanju na dužnost, Stanojević je pokušao da Fondaciju uvede u indirektne proračunske korisnike deponovanjem potpisa u trezoru i gašenjem računa kod poslovnih banaka. Ovaj potez, sračunat na dobivanje većih sredstava iz budžeta, nije mogao da se odmah realizuje jer su zadužbine kao neprofitne, registrovane u Ministarstvu kulture RS, a ne u Privrednom sudu, tako da je od svog osnivanja Fondacija Milenin dom imala račune kod Komercijalne i Inteza banke.

Iz Budžeta Požarevca, Fondacija je dobivala skromne dotacije, dok je preko 70% sredstava osiguravala iz vlastitih izvora prihoda. Međutim, već posle svega dva meseca, na insistiranje političkih struktura, Stanojević je u Trezoru otvorio račun i deponovao potpis i to bez Rešenja Privrednog suda o registraciji. Pozatvarao je sve račune kod komercijalnih banaka.

Krađovođa u galeriji

Zahvaljujući ovoj akrobaciji od početka 2007. godine, Fondacija postaje budžetski korisnik, a novac se, osim za plate, izdvaja i za uglavnom nepotrebne investicije preko kojih se zapravo stalno prao novac a sve mahinacije i nenamensko trošenje su prikrivani fiktivnim računima, a podjednako benevolentno se raspolagalo i sredstvima dobijenim od Ministarstva kulture. O tome govori čuveni "slučaj" Bijenala iz 2007. godine, kada su navodne administrativne usluge i putni troškovi žirija plaćeni 270.000 dinara, dok je sama manifestacija prema komentarima gostiju iz Beograda u najmanju ruku ličila na cirkus!

Umesto da je produžio postojeće ugovore koji su po Zakonu o autorskim pravim Galeriji godišnje donosili oko 500. 000 dinara, Stanojević se zadovoljio dotacijama iz budžeta i sredstvima od zakupa lokala!

Tako recimo, iako Fondacija ima s PP Rubin Ugovor o ustupanju korištenja autorskih prava na ime proizvodnje i prodaje likera s imenom i reprodukcijama slika Milene Pavlović Barili, ova prava u toku 2007. godine i 2008. godine nisu iskorištena, tako da je Rubin i dalje neovlašteno proizvodio i prodavao likere, bez ikakve naknade Fondaciji. Stanojević je takođe naneo znatnu štetu Fondaciji prihvatanjem velikih dugovanja od oko 200.000 dinara bivšeg zakupca, PP Dabar prema Elektromoravi, iako je prethodni upravnik sa direktorom Elektromorave već postigao dogovor da Elektromorava ova sredstva potražuje od PP Dabar sudskim putem . Velika šteta naneta je i sklapanjem štetnih ugovora sa muzejima u Srbiji pri čemu je sve troškove transporta i osiguranja preuzeo na Fondaciju iako je svuda praksa da je to obaveza muzeja koji prihvata izložbu!

Nemilice su arčena sredstva na ime reprezentacije i naknade za rad 7 članova Upravnog odbora bez ijednog člana iz reda zaposlenih tako da je samo tokom 2007.godine članovima upravnog i nadzornog odbora isplaćeno 662,350 dinara.

Osim toga Stanojević i pojedini članovi Upravnog odbora vikendom su uzimali robu za vlastite potrebe iz samousluge na Starom korzou, ne potpisujući otpremnice, koje je kasnije, na zahtev Stanojevića potpisivao pomoćni radnik. Takođe je Stanojević na račun Fondacije kupovao i kompletna odela u prodavnici Afrodita u Požarevcu!

Čitavo ovo vreme, Stanojević je zapravo parazitirao stavljajući sebi u zaslugu sva dostignuća i sve uspehe u zemlji i svetu koje je zapravo postigla Jelica Milojković a u poslednje vreme, kako bi zabašurio svoju totalnu nesposobnost i svoje štetočinstvo Stanojević se "proslavio" kićenjem tuđim perjem. Tako je, mrtav hladan izjavio kako je zadužbina Milene Pavlović Barilli nedavno imala i navodnu inovaciju misleći pri tome na navodno iznenadan poziv za izložbu Mileninih slika u Zagrebu, u drugoj polovini prošle godine, koja je imala zapaženu posetu, zaboravljajući pri tome da je isti taj Stanojević, podjednako uspešno kao neurohirurg koji sam sebi operiše mozak, učinio apsolutno sve kako bi to gostovanje po svaku cenu onemogućio! Kao da je izložba u Zagrebu inicirana nedelju dana pre otvaranja, a ne godinu i po dana ranije.

Pričica o takozvanom iznenadnom pozivu za izložbu Mileninih slika u Zagrebu (10. novembra 2013.), zapravo je samo maska kojom se po svaku cenu pokušalo sakriti mnogo toga a pre svega činjenica da je Izložbu u elitnoj galeriji „Klovićevi dvori" u Zagrebu, zapravo zvanično inicirala Ambasada R. Srbije u Hrvatskoj, još 9. aprila 2012. godine, dakle godinu i po dana se radilo na njoj! Projekat je miniran tako što finansijska sredstva uopšte nisu blagovremeno obezbeđena, jer upravnik Stanojević nije dozvolio da se Ministarstvu kulture Srbije oktobra 2012. godine pošalje prijava na konkurs za finansiranje projekata od značaja za Republiku za 2013. godinu.

Naša ambasada je morala da traži sponzore u Zagrebu, kako bi se projekat uopšte realizovao, pri čemu je sve troškove puta i boravka Jelici Milojković i kustosu Violeti Tomić moralo da plati Srpsko nacionalno vijeće (SNV), iako ono nije ni planiralo da finansira izložbu!

Autor izložbe J . Milojković je boravila u Zagrebu na temelju službenog poziva domaćina Galerije "Klovićevi dvori" i molbe Radoslava Pavlovića, savetnika za kulturu predsednika R.Srbije. Uprkos tome, R. Stanojević se oglušio o zvaničan poziv domaćina i molbu savetnika predsednika, ne izdavši putni nalog za autorku izložbe, te je J . Milojković morala vlastitim sredstvima platiti putne i boravišne troškove posete Zagrebu. SNV je platilo petodnevne hotelske troškove za autora izložbe J . Milojković i V . Tomić, kao i po pet pripadajućih dnevnica, sve u skladu s hrvatskim propisima s obzirom da je reč o organizaciji registriranoj u Hrvatskoj.

Naravno, pošto mu sistematsko podrivačko delovanje nije uspelo, Stanojević očito zbog duboke žalosti nije došao na otvaranje izložbe koja se održavala pod visokim pokroviteljstvom predsednika R.Srbije. ali je zato sa sve kamarilom i odelom iz Afrodite išao u Banjaluku na daljnje kićenje tuđim perjem.

Tako je tamo osvanuo u već čuvenom tamnom sivoplavom odelu , koje je u međuvremenu postalo i malko tesno sa sve belom košuljom i prugastosivom kravatom a da bi se sve koloristički slagalo, sa Stanojevićem je kao članica delegacije osvanula misteriozna dama u crnom za koju su u Banjaluci pomislili da je neki eminentni stručnjak da bi se ispostavilo da je u pitanju Stanojevićeva najbliža i najintimnija saradnica u svim nepočinstvima. Tačnije, krađovođa u galeriji, odnosno klubu Crljenčana pošto je očito da je Stanojević uspeo da sroza galeriju koja je postala obična „porodična" kuća - na to i liči, jer je Stanojević zatvorio za javnost memorijalnu sobu, pošto u njoj radi nova istoričarka umentosti Violeta Tomić koju je izbacio iz nekadašnje zajedničke kancelarije u kojoj se sada sam baškari.

Štaviše i ova porodična kuća sve više liči na seosku zadrugu gde svako može da dođe na čašicu pića drži sastanke SPS-a i uz rakijicu "ćućori" sa svojim Crljenčanima (seljacima iz okoline Petrovca na Mlavi). Samo još nedostaju rakijski kazan i lomača u dvorištu, koje svinjče i gumenjaci pa da ugođaj bude kompletan!