Druga strana

Vreme trežnjenja

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju opisuje početak istorijskog pada SAD-a kao jedine supre sile. Imperija je, zaključuje on, u svom neizbežnom istorijskom padu, još uvek dovoljno snažna da taj pad vremenski odloži, ukoliko povuče razumne poteze. Do sada, oni nisu bili iskreni i vodili su samo ka tome da, umesto svojom snagom, bogatstvom i napretkom, pomognu drugima i ostvare svoju vodeću i dominantnu ulogu u svetu, razaraju sve ono što se kosi sa shvatanjem jedne super sile

Vlado Dragićević

Ako je po Marfijevom zakonu, onda kada sve ide kako treba, očito da se nešto previdelo.

Uljuljkana u snove jedine super sile, američka Administracija je smetnula sa uma da i Rim na reči Potomak može doživeti sudbinu svih, do sada istoriji poznatih imperija.

SAD su prihvatile zagrljaj globalne nadmoći nakon Drugog svetskog rata, kada su pretpostavile da su one te koje snose odgovornost za suprotstavljanje ekspanzionizmu tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Tokom godina Hladnog rata, sa ovim se nastavilo, a nakon raspada Sovjetskog Saveza, SAD su preuzele ulogu jedinog činioca u borbi protiv raznovrsnih pretnji sa kojima se svet suočavao. Prihvatanjem ove uloge, Administracija je na sebe preuzela i veliku odgovornost.

Doba Hladnog rata je za američke stratege pretpostavljalo postojanje dve super sile, a takav odnos trebalo je da bude zagarantovan za sva vremena. Međutim, međunarodna politička i ekonomska scena, sklona istorijskim previranjima, dovela je te iste stratege u poziciju suočavanja sa, kako su govorili, istorijskom prilikom koja se pojedinim nacijama pruža samo jednom u veku, a to je da jedna nacija postaje jedina super sila, pa samim tim i dobija u zadatak da takva ostane dugi niz godina.

Ipak, politika uspostavljanja američke supremacije po svaku cenu, rezultirala je činjenicom da se imperija rastrgla, te tako došla u situaciju da su globalni interesi i obaveze postali daleko veći nego što je ona bila u stanju da im na pravi način odgovori.

A onda su usledile greške. Bušova politika u Iraku, nakon invazije ove zemlje i rušenja režima Sadama Huseina, uvukla je SAD u trošak od 25. milijardi dolara za stvaranje nove iračke armije.

Do polovine 2014. godine, ova Armija je postojala samo u glavama američkih generala, sa oko 50.000 nepostojećih, a zvanično prikazanih vojnika. To je omogućilo pripadnicima Islamske države da lagano uđu u Severni Irak i zaplene ogromne količine američkog oružja. Naravno, za njegovo korišćenje, njima nisu bili potrebni instruktori.

Istovremeno, regionalne sile, kao što su Kina, Indija, Rusija, Iran, Saudijska Arabija i Turska, razvijaju i uzdižu svoje ekonomske i vojne potencijale i koristeći razvučenost jedne imperije, počinju da dovode u pitanje američku dominaciju. Obamina Administracija pokušava da na ovo iznađe adekvatan odgovor, ali čini grešku za greškom, u Ukrajini, Siriji, Iraku, Jemenu i Južno-kineskom moru.

Dakle, izgledalo je da je sve kako treba, a tako nije bilo. Sudeći po izjavama američkih zvaničnika i političke elite u Vašingtonu, ništa se nije promenilo. SAD su i dalje jedina super sila. Predsednik Barak Husein Obama je veoma svestan da to nije baš tako, ali i dalje ne želi da odbaci viziju američke supremacije. Takozvana "Obamina doktrina" gura SAD sa jednog mesta na drugo, sa jednog kriznog područja na drugo, bez obzira na činjenicu da se javljaju pokušaji kako bi se izbegla dublja involviranost.

Dobija se utisak sveopšteg cirkusa, kada se više ne zna da li je nešto strategijski planirano, ili je plod zaslepljenosti nekadašnjom veličinom. Nakon što je Kina iskoristila priliku američkog angažovanja u Iraku i Avganistanu i ostvarila svoje strategijske interese u Jugoistočnoj Aziji, predsednik Barak Husein Obama i njegovi savetnici odlučuju da smanje američko prisustvo na Bliskom Istoku i pojačaju ga na zapadnom Pacifiku.

Ovo koristi armija Islamske države i uvećava teritoriju pod svojom kontrolom. Slede dogadjaji u Ukrajini, pobuna Hutija u Jemenu, međusobne borbe različitih milicija u rasparčanoj Libiji...

Kada se sve ovo uzme u obzir, nije teško zaključiti da su SAD supersila u padu. Bilo u Evropi, Aziji ili na Bliskom Istoku, na sceni se pojavljuju drugi učesnici. Osnaženi i samouvereni, oni ignorišu američke diktate, ili im se aktivno suprotstavljaju.

U ovom ključalom loncu. Predsedničku kampanju 2016. godine će zasigurno obeležiti pozivi na povećanje vojnog budžeta, tvrdi stav prema Rusiji i Kini i širenje američke prisutnosti na Bliskom Istoku.

Ipak, kazaljke na časovniku istorije se ne mogu vratiti u nazad, u 2002. godinu, kada su SAD bile u svom zenitu. Američko bogatstvo i američka energija, očigledno pate od obmana. Kina je danas daleko snažnija nego što je to bila pre 13. godina, Rusija se na veliko oporavila od onoga u čemu se nalazila nakon Hladnog rata, u Iraku su amerikance zamenili Iranci i oni sada predstavljaju dominantan strani faktor u toj zemlji. Naravno, i ostale države su značajno ostvarile stepen svoje samostalnosti u političkim i drugim akcijama. U ovakvim okolnostima, pokazivanje mišica bi Vašingtonu donelo samo nevolje, pa čak i poniženje.

Došlo je vreme da se prestane sa pretvaranjem. Treba priznati da je kraj američkoj globalnoj vladavini, a da svi drugačiji snovi predstavljaju samo puku fantaziju. Realnost je nešto posve drugo. Ona pokazuje da SAD-e više nisu jedina svetska sila. Na svetu postoje i drugi, možda ne isto toliko snažni, ali svakako ne toliko slabi da bi mogli biti objektom američkog napada. Vašingtonu je jedino preostalo da se fokusira na saradnju sa svim silama - od kojih su najvažnije Rusija, Kina i Iran - i pokuša da prevaziđe razlike koje objektivno postoje, ne pokušavajući da, igrajući i dalje ulogu najjačeg, izazove globalni haos na planeti.

Tvorci američke politike moraju shvatiti šta se to previdelo, napustiti način mišljenja i ponašanja jednog jedinog na svetu. SAD više nisu jedina globalna super-sila.

Naravno, to je gorka pilula koju treba progutati. Ukoliko to ne budu u stanju, onda će pre ili kasnije, pod daleko težim i ozbiljnijim okolnostima, morati da se suoče sa realnošću.

Jedna imperija je u svom neizbežnom istorijskom padu, još uvek dovoljno snažna da taj pad vremenski odloži, ukoliko povuče razumne poteze. Do sada, oni nisu bili iskreni i vodili su samo ka tome da, umesto svojom snagom, bogatstvom, napretkom pomognu drugima i ostvare svoju vodeću i dominantnu ulogu u svetu, razaraju sve ono što se kosi s shvatanjem jedne super sile. SAD moraju stvoriti potpuno drugačiju strategiju, smanjenjem vojnog prisustva u inostranstvu, napuštanjem pozicije svetskog policajca i subjekta koji je jedini i neprikosnoveni sudija. Tako nešto se više nikome na ovom svetu ne dopada, a posebno onaj ko se sam sebi najviše dopada.

Quo Vadis USA?