Istočni front

Dok Ukrajina tone u glad i beznađe, predsednik Porošenko uvećava svoju poslovnu imperiju

Oligarha hrani rat

Pre godinu dana mesto predsednika Ukrajine zauzeo je oligarh Petar Porošenko. Više od polovine ukrajinskih birača nezadovoljno je radom šefa države i samo 17% njih ocenjuje njegov rad kao zadovoljavajući. Lider radikalne partije, deputat Vrhovne rade, Oleg Ljaško nazvao je izbor Porošenka za predsednika „greškom naroda za koju Ukrajinci sada plaćaju". Ipak, ljudi bliski predsedniku i „dvorski" političari smatraju svog šefa, ako ne najboljim političarem na celom svetu, onda bar u Evropi. Kako je vladao državom, šta je obećao a šta nije ispunio za godinu dana rada novi predsednik?

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Plati, beži ili ratuj

U vreme priprema za predsedničke izbore, kandidat za šefa države je govorio ono što su od njega želeli da čuju obični ljudi. Tako rade mnogi političari. I to je razumljivo, ali ipak obećanja moraju da budu zasnovana na kakvoj takvoj realnoj osnovi, perspektivi. U suprotnom, u njih niko neće poverovati. Nekoliko puta sam pogledao video snimak u kome Porošenko govori pred običnim vojnicima. Iskreno govoreći: ne može mu se osporiti oratorsko iskustvo. On i ne govori, već se pesnicom busa u grudi:

- Vojnik koji ratuje neće biti obveznik koji služi po pozivu. Tamo će biti dobrovoljci. Vojnik će dobijati hiljadu grivni dnevno. Njegov život biće osiguran na milion grvini.

- Kada će to biti - čuje se da neko iz mase uzvikuje pitanje, a Porošenko mu govori:

- Zapiši: to će biti 26. maja, kada postanem predsednik!

Kakav govornik! Kako tome čovek da ne poveruje?! Čuvši obećanja, mnogi su počeli da uzvikuju da će za 1.000 grivni dnevno da se jave u dobrovoljce. I stvarno su su se javili!

Umesto komentara: 16. maja je Generalštab saopštio da danas „suma za ukrajinskog vojnika u zoni borbenih dejstava u Donbasu iznosi 1,800 grivni ili 88 dolara". Treba dodati da se plate često ne isplaćuju na vreme, a snabdevanje vojske je takvo da vojnici moraju da troše novac na hranu, na proizvode za ličnu higijenu, cigarete, pa čak i na odeću. Prema podacima ukrajinskih novinara, amrija obezbeđuje 30-40% od neophodnih uniformi.

Izjavom da će ratovati dobrovoljci, Porošenko je takođe preterao. U maju je u zemlji počela peta mobilizacija za godinu dana Porošenkove vladavine. U vojsku je pozvan skoro ceo sastav Ljvovske opere. Većina mladih pokušava da plati da ne bi išla u vojsku, ili beži iz zemlje. Da ih ne bi pozvali u vojsku, treba da daju mito koji iznosi više od 12000 grivni. Ko nema toliko novca, beži. Podaci migracione službe Ruske Federacije govore da se trenutno u Rusiji sakriva više od 500.000 vojno sposobnih ukrajinskih muškaraca. Iz Ukrajine je u Rusiju, za poslednjih godinu dana, otišlo oko 1.500.000 ljudi. Još milion Ukrajinaca dolazi u Rusku Federaciju da radi. Malo njih odlazi na rad u Evropu, jer je teško dobiti vize.

Taktika poraza

U sledećem obećanju koje je dao na dan pobede na presedničkim izborima, Porošenko je odlučio da se prikaže kao vojni strateg. Ipak, on nije postao samo predsednik, već i glavnokomandujući oružanih snaga Ukrajiine (OSU). Podsećam da je prilikom dolaska novog predsednika na vlast, antiteroristička operacija (ATO), čitaj: kaznena operacija, protiv stanovništva samoproglašenih narodnih republika - Donjecke i Luganske - već trajala mesec dana, ali pozitivne rezultate nije imala. I to bez obzira na to što su u ATO učestvovali ne samo odredi policije i narodne garde, već i redovna vojska OSU, koja na raspolaganju ima i tenkove, avione, artiljeriju, uključujući rakete i raketne bacače. Znajući da ukrajinski narod mašta o tome da se rat što pre završi i da bude mir, „mirotvorac" i glavnokomandujući Porošenko je odlučno izjavio da će učiniti sve za pobedu nad nepokornim stanovnicima Donbasa, koje u Kijevu zovu „teroristima i separatistima". Rekao je tada i ovo:

- Kraj antiterorističke operacije na istoku meri se satima, a ne mesecima.

Čak i ako se predsedniku da popust na figurativno izražavanje, jasna je namera „vojnog stratega" da brzo, za nekoliko dana, završi operaciju protiv „terorista i separatista", kako bi uspostavio mir u Donbasu. Kada već govori o tome, znači da u glavi ima plan kako da to ostvari. Ukrajinci su tako i birali: ako obećava, znači da će i da ispuni obećanje. I, naravno, obradovali su se: konačno će se okončati rat. Zato su i glasali za novog predsednika.

Ali, usledili su crni dani i za nacionalnu gardu, i za vojnike i oficire OSU, i za borce kaznenih bataljona koje plaća oligarh Igor Kolomojski, i za najamnike iz nekih evropskih zemalja. Dva dana pre inauguracije, 5. juna 2014. godine, Tabloid je nazvao Petra Porošenka „predsednikom ratnog stanja". I nije pogrešio: rat se rasplamsao novom i još jačom snagom. U tom ratu, glavnokomandujući se prikazao kao potpuna neznalica u ratovanju. Nizali su se poraz za porazom, vojska je upadala u zasede, opkoljavali su ih dobrovoljci i uništavali ili uzimali ratni plen. Istrajnost i kobajagi odlučnost da se bore sa „separatistima" i „teroristima" „do potpune pobede", umesto da se sa njima dogovaraju, dovela je do velikih tragedija. Najveća nesreća dogodila se kod mesta Ilovajska u Donbasu. O njoj i danas ljudi govore sa jezom. A evo šta se tamo dogodilo.

Pucali u leđa

Kod Ilovajska, zbog netalentovanog planiranja vojne operacije, velika grupa (nekoliko bataljona OSU, nacionalne garde i kaznenih odreda) našla se u okruženju jedinica narodne odbrane Donbasa. Bilo je beskorisno suprotstavljati se. Predsedniku Porošenku se obratio komitet majki vojnika sa molbom da zaustavi ubistvo. Dobrovoljci su predložili da ukrajinske snage ostave tehniku (borna vozila, artiljerijska oruđa i lansere raketa Grad) i da bezbedno izađu iz okruženja preko humanitarnog koridora. Tu inicijativu dobrovoljaca podržao je predsednik RF Vladimir Putin. Zbog čega bi bilo još mrtvih? Ipak, ukrajinski silnici pod komandom svog načelnika Porošenka, izričito su odbili da koriste te koridore. Odlučili su: vojnici moraju da umru, ali ne i da se predaju. Bez obzira na molbe za pomoć, predsednik i njegov „džepni" ministar odbrane general Geletej ništa nisu preduzeli za spas svojih ljudi. Štaviše, general Geletej zvanično je objavio da se u zoni ATO uvode specijalni odbrambeni odredi koji će pucati na sve vojnike koji počnu da se povlače. Upravo tako! Takvi odredi se, na sreću, nisu zvanično pojavili, ali slučajeva kada su nacisti kaznenih odreda pucali na mlade vojnike Oružanih snaga Ukrajine koji nisu hteli da ratuju protiv svojih sugrađana ima na stotine. Obično su im pucali u leđa.

U Ilovajskom kotlu, prema najskromnijim procenama, poginulo je oko hiljadu vojnika. Otprilike isto toliko ukrajinskih momaka se predalo i spaslo sebi život. Ipak, zvanični Kijev govori o tome da je kod Ilovajska poginulo svega oko 200 ljudi. Do današnjeg dana majke traže i ne nalaze mnoge svoje sinove, ni među živima, ni među mrtvima. Brojke se sakrivaju zato što su ogromne i šire strah među običnim građanima.

A iz drugog okruženja, u avgustu 2014. godine, 438 vojnika i oficira OSU i graničara, da ne bi poginuli u borbi sa lokalnim dobrovoljačkim jedinicama, zatražili su da ih prime u... Rusiju. Pustili su ih preko granice u rejonu punkta Gukovo, umili, nahranili, obukli, obuli i - poslali kući, porodicama. Vojnici i oficiri koji su se čudom spasli iz Ilovajskog i drugih kotlova prošle godine, postavili su ultimatum Porošenku: ili mi ili general Geletej. Predsednik je morao da smeni sa mesta ministra odbrane svog ljubimca, kojeg tek što je tu postavio. Valerij Geletej dao je ostavku. A zašto i da ne ode, ako je, po svedočenjima ukrajinskih novinara, za vreme svoje službe u armiji, uspeo da skupi toliko novca da je sagradio lepu kuću u maglovitoj Engleskoj. Sada može da postane podanik njenog veličanstva, britanske kraljice.

Mir na papiru

Sa dolaskom novog ministra odbrane, Stepana Poltoraka, taktika vojnih dejstava gotovo da se nije promenila. Kao i pre, na glave mirnih građana Donbasa padale su aviobombe, rakete, mine, artiljerijske granate. Otuda tako mnogo poginulih na istoku Ukrajine. Prema podacima nemačkih obaveštajaca, njihov broj prelazi 50.000. Mirni građani, od dece do staraca, ubijeni su samo zbog toga što su izašli na referendum za federativno ustrojstvo države, pod nazivom Republika Ukrajina. Zamislite samo: 50.000 života. Ako to nije genocid nad građanima koji se ne slažu sa vlašću i predsednikom, i to samo po jednom pitanju, šta je onda? U Donbasu Porošenka zovu „krvavi Petar". Naravno, u Ukrajini o tom broju poginulih ne govore. Te podatke ne pominju ni međunarodne organizacije. A moguće je da mnogi jednostavno ne žele da ih primete.

I pored toga, u septembru prošle godine, na insistiranje Ruske Federacije, u Minsku su se okupili predstavnici Ukrajine i narodnih republika istoka, i ipak potpisali dokument o primirju. Njegovu osnovu napisao je lično Vladimir Putin. Po tom planu, dobrovoljci i ukrajinske snage preuzeli su obavezu da održavaju primirje, da uvedu pojas razdvajanja između ratujućih strana itd. Generalno, na papiru je sve delovalo lepo i mudro. A u praksi...

Jedan od prvih koji je rekao da ukrajinska armija traži popunu sastava i pregrupisavanje, koje će sprovesti odmah posle početka primirja, bio je predsednik Porošenko. Armija je dobila novu tehniku, oružje. Odredi najbliži prvoj liniji borbe produžili su da bombarduju mirne gradske četvrti. Za to vreme, nacionalna garda, a posebno dobrovoljački odredi nacista (Ajdar, Azov, Djepar-1, OUN - Organizacija ukrajinskih nacionalista i druge) koristili su priliku da na teritorijama koje su zauzele - kradu, siliju, ubijaju.

Mir na papiru prestao je gotovo odmah čim je potpisan u Minsku. A u februaru su Porošenko i njegovi vojni savetnici odlučili da je vreme da se krene na narodne dobrovoljačke odrede. To opet nije izašlo na dobro, opet je nekoliko velikih elitnih delova OSU upalo u okruženje. Ovoga puta na lokalitetu Debaljceva. Neću opisivati tragediju koja se tu odigrala, zato što je njen scenario gotovo u potpunosti isti sa onim iz Ilovajska. Samo što je ovde direktni krivac za pogibiju nekoliko hiljada pripadnika oružanih snaga Ukrajine glavnokomandujući i predsednik Ukrajine, Petar Porošenko.

Radi se o tome da su se 12. februara u Minsku okupili rukovodioci tzv. normanske četvorke - šefovi Rusije, Nemačke, Francuske i Ukrajine, kako bi usvojili plan za načine ostvarivanja mira u Donbasu. Za to vreme je u orkuženje narodnih dobrovoljačkih jedinica dospela velika grupa ukrajinskih snaga. Njih su opkolili borci dve armije - Donjecke i Luganske (dve republike su u međuvremenu, na dobrovoljnoj bazi, oformile svoje armije), koji su od opkoljenih ukrajinskih snaga tražili da priznaju poraz, ostave oružje i izađu iz okruženja preko humanitarnog kordona. Tokom savetovanja sa „normanskom četvorkom", glavnokomandujući Porošenko je izjavio da armija OSU nije ni u kakvom orkuženju, da niko nije opkoljen. Da, situacija je složena, ali o porazu nema ni govora. On je ponovio to nekoliko puta, i šest puta je, kako su utvrdili ukrajinski stručnjaci, zvao Generalštab u Kijevu. Ne priznajući poraz u Debaljcevu (meni se čini da je to učinjeno samo iz lične ambicije), Porošenko nije dao dozvolu svojim snagama da se povuku. Rezultat: broj poginulih dostigao je hiljade. Tačan broj do danas nije poznat.

Ali, Porošenko kao da za to i ne zna. Vrativši se iz Minska u Kijev, on je objavio da je prilikom „planiranog povlačenja" u Debaljcevu poginulo oko 40 ljudi. Tako se, prema predsednikovim rečima, pogibija hiljada vojnika pretvorila u promišljen i uspešan vojni manevar. Za njegovo sprovođenje komandiri koji su ostavili vojnike i pobegli sa bojnog polja, dobili su nagrade. Komandiru 128. brigade, pukovniku Sergeju Šaptaleu, koji je među prvima pobegao iz Debaljceva, predsednik je dodelio zvanje Heroja Ukrajine.

Više od hiljadu vojnika OSU poginulo je na donjeckom aerodromu. Iz istog razloga: netalentovano planiranje i ogromne ambicije glavnokomandujućeg. A mir koji je u Donbasu pre godinu dana obećao Porošenko, ostaje u domenu mašte. Taktika vođenja rata sa „separatistima" na istoku se produžava. Sada oružane snage deluju u specijalnim diverzantskim grupama koje napadaju ne samo dobrovoljce, već i obične građane DNR i LNR. Ubijaju ih, kidnapuju kako bi ih posle razmenili za svoje vojnike ili dobili za njih otkup. Niko nije kažnjen čak ni za javne prestupe u zoni antiterorističke operacije. Tu deluje princip: sve pripisati ratu.

Predsednik rata

Dok pišem ove redove povremeno uključujem tv da bih pogledao poslednje vesti. Evo, Barak Obama govori o tome da će SAD podržavati „demokratski izbor" ukrajinskog rukovodstva i njegove napore da ispune sve članove dogovora Minsk 2 koji je donela „normanska četvorka". Podsećam da je po tom dogovoru do danas sve teško naoružanje trebalo da bude povučeno na ne manje od 50km od linije razgraničenja zaraćenih strana. Tojest: na domove mirnih građana Donbasa ne bi trebalo da padaju ni bombe, ni granate, ni rakete.

Gledam tv ekran. Moj poznanik, vojni novinar Jevgenij Podubni izveštava iz Gorlovke, predgrađa Donjecka. Užasno! Da li raketa, da li granata, pala je na privatnu kuću. Glava porodice je ubijen, prepolovljeno je telo njegove dvanaestogodišnje ćerke, njena majka je teško ranjena, ostala je bez jedne ruke. Ona je uspela da baci dalje od sebe još jednu ćerku, bebu od 12 dana, i ona je preživela. Četvorogodišnji sin je izrešetan gelerima, lekari se bore za njegov život. Dobrovoljci Donjecke Republike ne odgovaraju vatrom na vatru, jer su oni ispunili dogovor Minsk 2 i pomerili svoju artiljeriju u pozadinu. Tako izgleda primirje o kome glasno govori po Evropi i Americi predsednik Ukrajine Petar Porošenko. Pritom on, obavezno, uvek doda da u Donbasu Ukrajina vodi rat protiv velikog i strašnog agresora koji poseduje atomsku bombu - Rusije, i da preko istoka zemlje prelazi „linija fronta za zaštitu evropskih vrednosti". Zdravi ljudi, naravno, ne veruju nijednoj Porošenkovoj reči, ali takvih je sada malo među liderima EU i SAD. Ipak, ima ih.

Ipak, glavno pitanje ostaje otvoreno: zašto se Porošenko bori za mir samo na rečima? ZAŠTO? Odgovor je, kako mi se čini, sasvim jednostavan. Porošenko je pre svega OLIGARH, a tek na drugom ili čak trećem mestu - predsednik. Čitajte Karla Marksa: ako je profit 300%, onda se oligarh neće libiti ni ubistva. Evo još jedne činjenice: za godinu dana predsednikovanja, oligarh Porošenko je uvećao svoju imovinu za SEDAM PUTA. Samo Međunarodna investiciona banka koju kontrolišu predesednik i njegova porodica, tokom 2014. godine povećala je svoju imovinu za skoro 1,5 put. Porošenko je zaboravio na svoje patetično obećanje da će prodati svoj biznis, kako to političarima određuju ukrajinski zakoni. Njemu nije prijatno kada ga novinari pitaju zašto nije prodao fabriku čokolade Roshen (ime potiče od prezimena PoROŠENko) u ruskom gradu Lipecku, ako Rusiju smatra agresorom, protiv kojeg ratuje u Donbasu. Pitanje je retoričko: zašto da prodaje, ako je profit dobar!

Koraci od Evrope

Rat se ne prekida, ne samo zato što se na njemu bogati sam predsednik i njemu bliski ljudi. Ako se prekine rat, narod će početi da se pita zašto se ne sprovode obećane reforme, zašto do dana današnjeg Ukrajinci ne mogu da putuju u Evropu kada požele i bez viza, kako je obećao predsednik, zašto EU ne govori o prijemu Ukrajine u svoje redove. Zašto su smanjene penzije i plate, zašto raste nezaposlenost. Zašto je, na kraju krajeva, kriminal prešao sve granice. Takvih „zašto" je mnogo. I to nisu pitanja koja imaju samo građani Ukrajine, već i zapadni pokrovitelji.

Ali, njihova pitanja Porošenku i njegovom timu imaju i drugi karakter. Evo jednog od poslednjih primera. Krajem maja, kao i uvek, premijer Jacenjuk i predsednik Porošenko uputili su se u evropske zemlje da mole da se odloži rok za otplatu kredita koje je Ukrajina ranije uzela. Trenutno je država u velikim dugovima - više od 100 milijardi dolara. Državni trezor je prazan, nema odakle da se plati. Samo Rusiji (agresoru!) Ukrajina duguje 28 milijardi dolara. Jasno je da produženje roka za otplatu duga niko od Evropljana ne želi da da - prijateljstvo je prijateljstvo, demokratija je demokratija, a novac je novac i dug treba platiti. Tu su Ukrajinci napravili korak, ne prema Evropi, već na suprotnu stranu: izneli su pitanje o dugovima pred deputate Vrhovne rade. Većinom glasova koje u Radi ima „Blok Porošenko" doneta je odluka da se dugovi - ne plate! Možda ne verujete, ali tako je. Parlament je dozvolio vladi da ne plaća dugove bankama drugih država. Neizvršenje novčanih obaveza? Vlasti Ukrajine za to ne mare. Mi ratujemo protiv Rusije, pomagajte gospodo Evropljani i Amerikanci.

Ne prema Evropi, a od nje, u bukvalnom smislu reči, napravila je Ukrajina i ovaj korak: zakonodavci su doneli rezoluciju o tome da se prema građanima koji se nalaze u rejonu sprovođenja antiterorističke operacije neće sprovoditi Konvencija o zaštiti prava čoveka i osnovnih sloboda. To znači da ljudi koji žive u LNR i DNR ne mogu da se žale evropskom sudu pravde povodom bilo kakavog prestupa koji protiv njih čini ili je učinila kaznena kijevska hunta. Nemam snage da komentarišem ovakvo varvarstvo...