Osvrt

"U traganju za izgubljenom adresom" - ispovedna proza srpskog književnika Ivana Ivanovića (2)

Provincijalac na putu prema slavi

Od kako je književnosti vode se rasprave koja je uloga pisca u društvu. Romantičari su smatrali da je pisac isto što i Bog, demijurg, stvaralac sveta. Viktor Igo je isticao da je posao pisca da se približi Bogu, a da je od svih pisaca to najviše pošlo za rukom Šekspiru. Realisti su držali da je pisac istražitelj društva, Balzak je rekao njegov sekretar. Posao pisca je pre svega da se kritički odnosi prema društvu. Modernisti su u piscu videli buntovnika ("Pobunjujem se, dakle, postojim!" - Kami), revolucionara koji bi da menja svet. Pisac je javni tužilac društva.

Ivan Ivanović

Moje shvatanje književnosti kaže da je pisac pre svega branilac čoveka, njegov advokat. Moguće je da sam do ove formule došao zato što sam bio u prilici da se stalno branim. Na jednom mestu sam napisao, da sam, uz Radeta Drainca, bio najnapadaniji pisac u Srbiji. „I u književnosti, kao i u drugim oblastima života, postoje titule sa prefiksom naj. Kad je reč o piscima, recimo: najbolji, najčitaniji, najprevođeniji, najuticajniji... Jedna od tih titula može da bude i najnapadaniji. Mislim da ova titulu, ma koliko ona bila kontroverzna, pripada piscu Ivanu Ivanoviću, to jest meni."

Kad nekoga sudski napadaju, ostaje mu da uzme branioca, odnosno advokata. Mogu da se podičim da su me branili vrsni advokati (Srđa Popović, Milivoje Perović, Dragoljub Todorović...). Ipak, glavna odbrana je na samom piscu. Ja sam se branio kroz literaturu. Moja literatura je moja najbolja odbrana!

Prvo pitanje na koje sam morao da odgovorim u ulozi samoadvokata bilo je: Šta ću ja u literaturi? Zašto sam još u prokupačkoj gimnaziiji, pedesetih godina prošlog veka, krenuo da tragam za prokletom književnom adresom, kad je to, opšte je poznato, najgora adresa. Bog prema meni nije bio baš škrt (mada me je stalno kažnjavao!), dao mi je i druge talente, veće od književnog. Tako me je obdario matematikom, pa sam sve negde do sedmog razreda gimnazije slovio kao najbolji matematičar, sa perspektivom da postanem graditelj. A, ja se zalepio za devojku literaturu, nedostižnu seljačetu iz Žitnog Potoka, koje je krenulo da osvaja novi svet. Svi mi provincijalci smo zamišljali da smo Korzikanci i da ćemo jednoga dana da osvojimo Pariz! A nismo uspeli da se nametnemo ni sopstvenom zavičaju!

O tome kako sam se presaldumio od matematičara u književnika pisao sam u dva-tri romana, i u autobiografiji (neobjavljenoj) pod naslovom „Epitaf za jeretika". Rukopis sam ustupio profesoru Pravnog fakulteta u Beogradu, Jovici Trkulji, koji ga je inkorporirao u svoju knjigu „Uspon i pad Ivana Ivanovića - Anatomija progona jednog pisca". Knjiga je objavljena, o njoj se uporno ćuti, bar od strane književnika. Ja ću se u ovom tekstu pozvati na samog sebe, odnosno citirati svoj rukopis...

Rani radovi budućeg pisca

Ja sam iz Žitnog Potoka došao u Prokuplje u četvrti razred gimnazije. Kad sam preboleo dečje bolesti migracije, uspeo sam da se nametnem među gradskom decom kao ponajbolji đak u generaciji. Osnovni problem mladih građana bila je matematika, a ja sam se upravo tu odlikovao. Znalo se: ko je najbolji matematičar, taj je najbolji đak! Nešto sam slabije stajao iz književnosti, jer je bilo načitanijih đaka od mene. Ali ja sam to nadoknađivao lakoćom reprodukcije gradiva, prosto sam bio profesorska matrica. Zbog toga su me prokupački domicili prozvali bubalicom, što je meni teško padalo. Srpski mi je predavao profesor Dragoljub Šarac, koji je imao unakaženo lice. (Valjda je stradao u požaru.)

Bio je ozbiljan, van gradiva nije išao, tražio je da se reprodukuje predavanje. A ja sam tu bio majstor, umeo sam tačno da nabrojim sva mesta u koja je Dositej Obradović putešestvovao!

Na pismenom zadatku je bilo boljih od mene i to me je pogađalo. (Jedino sam bio najbolji kad je tema bila iz gradiva.) Na literarnu sekciju, dabome, nisam išao, jer sam tu imao kompleks inferiornosti. Valjda je književnost bila za Prokupčane, a ne za došljake sa sela!

Tad se dogodio jedan pismeni zadatak koji me je u svemu razorio. Pošto je Dragoljub Šarac otišao na bolovanje, za kratko ga je zamenjivao direktor Gimnazije, Buda Ilić. Već prvog dana smo radili pismeni zadatak. Profesor je došao, podelio nam sveske i rekao nam - Pišite šta hoćete! To se zvalo slobodna tema. Direktor nas je ostavio dva časa da cedimo svoj dotadanji život, a on je otišao na neki sastanak u gradu. (Ne verujem da je bio član Komiteta!)

Ta dva sata bila su najteža u mom gimnazijskom školovanju. Bio sam konsterniran, nisam imao šta da pišem! Nisam imao nikakav doživljaj da opišem. Šta da ispričam: kako sam čuvao dedine volove u Žitnom Potoku i gledao koridu na vašarištu kad su se sudarili zadružni bik Iran i seoski bičić Muronja, kad je državna grdosija morala da beži na radost čitavog kraja? (Kao u pripoveci Petra Kočića!); kako su Žitnopotočani igrali fudbal u partizanskom Bojniku i pobedili zahvaljujući Cigančetu Šefku, za koga smo ispreli priču da je Brazilijanac! (Bojnik se zbog toga žalio, pa je utakmica poništena!); kako su ih u Kosančiću nadmudrili kad su ih nahranili pasuljem i napojili rakijom, pa ih onda propisno isprašili? Ali to nisu uzvišene teme, to su seljačke priče. Taman posla da to stavim u pismeni zadatak! Na kraju sam nešto smandrljao i dobio tri plus! Tragedija! Buda dao petnaest petica mladim građanima koji su imali bogat život. A bubalica iz Žitnog Potoka raskrinkan! Antitalenat za literaturu!

Razume se da me je ovaj debakl ozbiljno pogodio. Odjednom sam shvatio da sam šupalj i prazan i da moje petice nemaju nikakvu težinu. Nisam bio načitan! I otad, do kraja gimnazije i posle na svetskoj književnosti, fanatično sam čitao. Već u sedmom razredu sam bio najnačitaniji u razredu. A tad mi je za profesora književnosti došao Buda Ilić, za koga mogu slobodno da kažem da je bio čarobnjak usmene reči. (Kasnije sam s njim mogao da poredim samo Nikolu Miloševića!) Pred kraj sedmog razreda gimnazije uspeo sam da se školi nametnem kao pisac. Za to je zaslužan, naravno, Buda Ilić.

Kad nam je Buda došao za profesora, nastava književnosti se u potpunosti izmenila. On nije bio klasičan predavač, nastojao je da u nastavu uključi učenike. Običavao je da na početku časa priča šta on čita. A čitao je mnogo, gotovo svakog časa je govorio o novoj knjizi.

Ja sam pažljivo pratio profesorova izlaganja i nastojao sam da odmah pariram. Po završetku časova išao sam u Gradsku biblioteku i tražio knjigu koju je profesor preporučio. Tako sam pročitao sve knjige koje i Buda! Radilo se o modernoj literaturi. Čitao sam Sartra, Kamija, Hemingveja, Foknera, Dos Pasosa, Tomasa Vulfa...Ušao sam u modernu.

Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman "Fudbalska generacija ili Vreme sporta i razonode". Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni!

Na književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca "Crvene konjice", Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.)

Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam čekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe.

Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem šokiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu.

Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu!

- Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac.

Prva književna adresa

U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak! Bez kompleksa inferiornosti. Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao "Pevanje i mišljenje" Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića.

Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču "Nikad nije kasno", iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića.

Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske konferencije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog Komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije.

Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije, Buda Ilić. - Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - rekao je Buda na sastanku Komiteta.

Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije.

Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv "Nikad nije kasno" i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.)

Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa "Crvenim kraljem".) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, "Ljubavnik ledi Četerli".) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: - Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat!

Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: - Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva!, poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!)

Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od "Almanaha" Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara.

Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda.

Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio "Crvenog kralja"! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.)

Da zaključim ovo poglavlje, prokupačka Gimnazija bila je moja prva književna adresa. Mala, ali velika! Koju sam izgubio kad sam završio gimnaziju i otišao na univerzitet.

Neprijatelj nove vlasti na čelu književnog društva

U to vreme u književnosti se vodila velika polemika: realizam ili modernizam? Novine su bile pune tekstova na ovu temu, stariji pisci su se uglavnom opredeljivali za realizam, a mlađi za modernizam. U poeziji su se pojavili sa apstraktnom i nekonformističkom poezijom Vasko Popa i Miodrag Pavlović. Polemika se prenela i u Prokuplje, na jednom literarnom sastanku u Gimnaziji to je bila tema. Moj profesor Buda Ilić opredelio se za realizam i zastupao tezu da je modernizam dekadentan i pomodan.

Svi veliki svetski pisci bili su realisti! Buda je naročito preferirao Lava Tolstoja i Boru Stankovića. Postavio je imperativ da njegovi đaci moraju da pročitaju „Rat i mir". Gimnazija se razlikuje od stručnih škola po negovanju kulta ovog Tolstojevog romana. „Rat i mir" je norma za upis u intelektualce! Budina je bila čuvena maksima: „Profesori su danas poslednji intelektualci, ali među njima je intelektualaca sve manje!" Kad je profesor predavao Boru Stankovića, pretvorio je to u svečanost: „Danas imam čast da vas upoznam sa najvećim srpskim piscem Borom Stankovićem!"

Modernizam je u Prokuplju stekao uporište u Književnom društvu Rade Drainac. Ja ni danas ne znam kako je došlo do osnivanja tog društva, ko je to pokrenuo. Društvo je osnovano pri Narodnoj biblioteci, a predsednik mu je bio profesor romanistike, asistent na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Miodrag Šijaković. I to je bio paradoks. Društvo dobija ime tada strogo zabranjenog pesnika Rada Drainca, koje se gotovo nije pominjalao.

U to vreme je Drainac bio pisac sa lošom adresom, izopšten iz srpske književnosti, lažni modernista u srpskoj poeziji, nepoželjan u komunističkom zdravom društvu. I dok u Beogradu, gde vladaju nadrealisti, na čelu sa Oskarom Davičom (časopis Delo), Drainca nema u književnosti, jedan mali književni klub u Prokuplju dobija njegovo ime!

Toliko sam se bavio Draincem, napisao jedan roman po njemu, više tekstova i rasprava, ali nisam mogao da dokučim kako je bilo to moguće u zemlji gde su svi vozovi bili strogo kontrolisani. Da li su to neke liberalne snage u komunističkoj partiji pustile probni balon u Prokuplju za povratak Draica u srpsku književnost? Do prvog štampanja Drainčeve poezije proći će još šest godina (1960) a do pesnikove rehabilitacije (1961) još jedna godina više. A tek Miodrag Šijaković? Pre neku godinu je na mojoj književnoj večeri u Prokuplju jedan profesor (mislim da se zove Zoran Bašić?) ispričao kako Šijaković umalo nije izgubio glavu kad su komunisti došli na vlast. Naime, kao gimnazijalac bio je član Ljotićevog Zbora i kao takav neprijatelj komunista.

Oznaši su Šijakovića sproveli vezanog kroz Prokuplje kao neprijatelja nove vlasti. I sad on predsednik književnog društva sa imenom najmodernijeg srpskog pesnika! I to na adresi koje nema na mapi javnog života!

Bilo kako bilo, tek između Gimnazije i Drainca vodio se pravi mali rat u Prokuplju, kao između Savremenika i Dela u Beogradu. Realista Buda Ilić i modernista Miodrag Šijaković književni su neprijatelji, kao nekad nadrealisti i Rade Drainac.

Ja u toj književnoj svađi nisam umeo da se opredelim. Na jednoj strani, oduševio me je Drainac, kad sam došao do jedne njegove prošvercovane knjige. Najveći buntovnik u srpskoj poeziji! Tvorac srpskog modernizma! Na drugoj strani tradicionalista Bora Stanković ("Staro, staro mi dajte!"), sami vrh srpskog realizma. Ipak, moja prva objavljena gimnazijska priča u Topličkim novinama, „Gaga", bila je u modernističkoj školi, a objavio je zagovornik realizma Buda Ilić. Tako je još u gimnaziji u Prokuplju počeo moj književni paradoks, koji se nije završio do današnjeg dana.

(Nastaviće se)

O autoru

Ivan Ivanović je jedan od najznačajnijih književnika-disidenata posleratne Srbije i Jugoslavije. Rođen je u Nišu, 19. decembra, 1936. godine.

Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, nakon čega je bio otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije.

U literaturu je ušao 1972. godine, čuvenim romanom "Crveni kralj", koji je obeležio i njegov život i celokupnu njegovu književnu karijeru.

Komunistička vlast je roman zabranila, pisca osudila na zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih romana, da bi tek krajem devedesetih, njegova dela dobila na značaju, kada je, konačno i bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.

...

Grupa nezavisnih pisaca, nezadovoljna opštim stanjem stvari u književnom i kulturnom životu u Srbiji, samoorganizovala se u Književno društvo „Pisci bez adrese", kako bi izrazila svoj kritički stav i javni protest protiv ovog bolesnog stanja u javnom životu države. TABLOID objavljuje ispovednu prozu "U traganju za izgubljenom adresom" člana ove grupe i svog stalnog saradnika, pisca IVANA IVANOVIĆA, koja ujedno predstavlja teorijsku platformu delovanja KD „PISCI BEZ ADRESE".