Su(lu)dovanje

Davno izgubljena čast srpskih sudija i državnih tužilaca, i njihova zlodela (54)

Žrtve neizvršenih dela

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković. Zašto se nemo posmatra propadanje i sunovrat Srbije i zbog čega je onda čudno što Evropska unija ne otvara ni jedno poglavlje u pregovorima sa Srbijom, pa ni ono o pravosuđu. O tome piše urednik Magazina Tabloid Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik uprave u policiji.

Milan Glamočanin

Kada je utvrđeno da se preko DNK analize mogu otkriti počinioci najtežih krivičnih dela, jer je ova metoda, takoreći, stoprocentno pouzdana, iz američkih zatvora je oslobođeno na desetine crnaca koji su već robijali i po trideset godina, za ubistva koja nisu počinili.

Čim je putem DNK analize utvrđeno da nađeni tragovi krivi ne pripadaju osuđenima, tužilac je, bez protivljenja, prihvatio da povuče optužbu, da oslobodi nevinog, i da mu država isplati milione dolara odštete.

U Srbiji, kada nekog osude, tom nema spasa, ako nema novca, ili nekog važnog u okruženju ministra pravde Nikolice Selakovića. Svakodnevno, u redakciju Magazina Tabloid stiže desetine ''slučajeva'', u kojima građani opisuju nevolje svojih najbližih...

Idealna veza: žena sudija muž advokat

Zoran Čumić iz Užica je već izgubio svaku nadu da će pravda doći i po njegovog sina Zorana, koji je nekoliko godina u zatvoru. Miloša je Viši sud u Užicu osudio na jedanaeset godina zatvora, pod optužbom da je je 1. septembra, u 11 sati 2008. godine, u Češkoj, u Karlovim Varima, opljačkao zlataru ''Oriosa'', odnevši iz nje oko 180 hiljada evra vredan nakit.

Miloš je osuđen i da je sa izvesnim Markom Dabićem izvršio još jednu provalu, za koju su njih dvojica osuđeni na po pet godina zatvora, a za pljačku zlatare osuđen je samo Miloš Čumić, i to na sedam godina zatvora.

Nadu da će njegov sin Miloš biti oslobođen, nakon što su njegovi advokati podneli Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, Zoran je izgubio, nakon što je Apelacioni sud u Kragujevcu preinačio rešenje vanraspravnog krivičnog veća užičkog suda, koji je dozvolio ponavljanje krivičnog postupka, u odnosu na Miloša Čumića, i odbio da se ponovo održi suđenje.

Ispred Miloša i njegove pravde isprečila se zamenica višeg javnog tužioca u Užicu Jasminka Penezić Popović. Jer je njen suprug, advokat Gavrilo Popović, prijatelj vlasnika Gradske kafane u Užicu Nikole Totovića.

Ko je onda Nikola Totović? Uprava kriminalističke policije - Služba za kriminalističko-obaveštajne poslove i prikrivene islednike, dostavila je Višem sudu u Užicu 20. oktobra 2011. godine, nakon izricanja prvostepene presude obaveštenje o izvršiocima krivičnog dela pljačke zlatare ''Oriosa" u Karlovim Varima u Češkoj.

Citiramo dopis koji nosi oznaku ''O''. strogo poverljivo...

''...Na osnovu dobijenih obaveštajnih informacija, kao izvršioci pomenutog krivičnog dela navode se dva lica, koja su zajedno sa Dabićem (Markom), izvršila isto, dok se Čumić (Miloš) u potpunosti isključuje iz istog. Kao izvršioci navedenog krivičnog dela, izvor navodi Totović Nikolu, od oca Milovana, rođen 29.9. 1980. godine u Užicu, sa prebivalištem u Sevojnu.... (od 1. decembra 2008. godine do 27. septembra 2010. godine navedeni se prezivao Ružičić) i Zjalić Milan, rođen 21. marta 1981. u Šibeniku, Republika Hrvatska, sa prebivalištem u Arilju, ulica...

Naime, tokom razgovora sa izvorom, isti kategorički potvrđuje učešće gore navedenih u oružanoj pljački u Karlovim Varima, iznoseći nove detalje. Izvor navodi da su Totović i Zjalić posebno došli u Češku, i da su obojica odseli kod Dabića u stanu, koji su napustili odmah po izvršenju krivičnog dela.

Nekoliko dana po dolasku u Češku, Totović je u gradu Kadanj, ukrao PMV marke ''Mercedes'', C klase, kojeg su kasnije koristili za izvršenje krivičnog dela. Isti je ušao kasnije u kuću vlasnika vozila, uzeo ključeve, a zatim iz garaže isto odvezao do garaže do Karlovih Vari, gde ih je namenski ostavio na

ulici nekoliko dana.

To je učinjeno da bi se proverilo da li ''Mercedes'' koji je, inače, bio star nekoliko meseci, ima ugrađen GPS uređaj. Kada su se, nakon 3-4 dana uverili da vozilo nema ugrađen navedeni uređaj, Totović i Zjalić su otišli po isto, i dovezli ga na nepoznatu lokaciju, gde su ga sakrili do dana kada su ga upotrebili za oružanu pljačku.

Nakon krivičnog dela nad zlatarom ''Oriosa'', u Karlovim Varima, izvršenog 1. septembra 2008. godine, Dabić, Totović i Zjalić vozom odlaze do Beča, odakle Totović i Zjalić za Srbiju, a Dabić se vraća u Češku. Izvor navodi da su pomenuta lica ukradene predmete iz zlatare "Oriosa'' prodali za oko 180.000 hiljada evra, čime je svaki od njih dobio po oko 60 hiljada evra.

Za Totovića se pouzdano zna da je novac dobijen izvršenjem navedenog krivičnog, a i drugih krivičnih dela, upotrebio za renoviranje ''Gradske kafane'' u Užicu, čiji je i zakupac sada, i za čiju zakupninu plaća mesečni novčani iznos od 3.000 evra.

Upitan za učešće Čumića (Miloša) u navedenom delu, izvor navodi da je isti, po njegovim informacijama, imao nameru da izvrši pljačku navedene radnje, ali da je od toga odustao. Naime, Dabić je dana 31. avgusta 2008/ godine (dan pre navedene pljačke) svojim PMV vozilo, odvezao Čumića na železničku stanicu "Holešovice'' u Pragu, odakle je isti vozom otišao do Beča, a zatim se prebacio u Srbiju.

Izvor navodim da pouzdano zna da je Zjalić Milan, do pre izvesnog vremena, nosio sat marke ''IWC Schaffhausen'' crne boje, sa narukvicom crne, ili teget boje, a da postoji mogućnost da se isti i danas nalazi kod njega.

Po saznanju obaveštajnog radnika, pripadnici češke policije poseduju određene tragove papilarnih linija i DNK, za koje se sumnja da potiču od izvršioca gore navedenog dela, a isti ne potiču od Čumića i Dabića. Po rečima izvora, postoji velika mogućnost da bi naknadnom proverom pomenuti tragovi odgovarali Totović Nikoli i Zjalić Milana...''.

Akt je potpisao načelnik Službe, glavni policijski savetnik mr Slavoljub Nedeljković. Interesantno je da ovaj dopis nije upućen zamenici javnog tužioca u Užicu, jer policija raspolaže operativnim podacima o njenim vezama u podzemlju i stepenu korupcije, koja ide preko njenog supruga, koji je advokat. Ovaj akt nećemo citirati.

Zahtev za ponavljanje krivičnog postupka u odnosu prema Milošu Čumiću, vanraspravno veće Višeg suda u Užicu je usvojilo, samo u odnosu na pljačku zlatare u Karlovim Varima. Zamenica javnog tužioca ulaže žalbu, i Apelacioni sud ukida rešenje, i nalaže užičkom sudu da sprovede izviđajne radnje, odredi veštačenjem koliko je bilo potrebno da Čumić dođe u Srbiju, iz Češke. Zatim da se uđe u listing njegovih razgovora mobilnim telefonom i locira pozicija odakle je zvao.

Viši sud u Užicu izvodi sve te dokaze i zaključuje da postupak treba ponoviti. Ali, tako kad zamenica tužioca može to da podnese. Ona zove Kragujevac, predsednicu suda Dubravku Damjanović, i veće Apelacionog suda u Kragujevcu, u sastavu: Aleksandar Blanuša, predsednik veća, Olga Peković i Ljubodrag Vuković, članovi veća, odlučuju 14. aprila, prošle godine, da postupak ne treba ponoviti! Obrazloženje sudija je, zaista, mizerno.

Miloš Čumić se ipak nada da će sudije Ustavnog suda Srbije usvojiti njegovu ustavnu žalbu, i da će stati na rep sudskoj mafiji koja ga je poslala na sedmogodišnju robiju, za krivično delo koje nije izvršio. Osim ako pipci zamenice javnog tužioca iz Užica ne dosežu i do Beograda.

Kolege su me obavestile koliko informacija imaju o srpskim sudijama, o njihovim opijanjima, ugovaranju poslova, primanju novca...Da sam se silno obradovao. Ipak će to jednog dana moći da posluži da se mafija iz sudskih odora presvuče u zatvorska odela.

Koliko ubica, nekažnjeno šeta Srbijom? Koliko je nerasvetljenih ubistava?

Zašto ubistvo Boška Peroševića nikad nije istraženo?

Jedan od najuticajnijih funkcionera SPS-a, čovek od poverenja Slobodana Miloševića, Boško Perošević, likvidiran je na Dan bezbednosti, 13. maja 2000. godine, pred te-ve kamerama, tokom otvaranja Poljoprivrednog sajma u Novom Sadu. Atentat na predsednika pokrajinskog Izvršnog veća i prvog socijaliste Vojvodine uzdrmao je Srbiju, a nikada nije rasvetljena njegova politička pozadina.

Od bezobzirne likvidacije, tadašnje prvog političara Vojvodine Boška Peroševića, prošlo je 15 godina, ali je ostala ista dilema - je li ga ubila komšijska ljubomora, ili produžena ruka političke zavere.

Prva verzija je dobila, osim policijske, i sudski epilog, a druga je ostala u sveri nagađanja i pretpostavki, koje nisu odbačene. Zahtevi iz Evropske unije da se razotkriju političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, otvaraju nova pitanja: čiji je interes da se Peroševićevo ubistvo ne nađe u žiži interesovanja evropskih zvaničnika, odnosno kome odgovara da se ne otkriju inspiratori i nalogodavci.

Zvanično, obarač povukla ruka Milivoja Gutovića, Peroševićevog komšije iz Ratkova. Gutović je bio čuvar na Novosadskom sajmu. Tog dana je imao slobodan dan, ali ga je šef obezbeđenja pozvao da radi, a sat uoči dolaska delegacije u kojoj je, pored Peroševića, bio i Dragan Tomić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije, Gutoviću je saopšteno da je slobodan!

Tog kobnog dana, svi članovi delegacije imali su službeno obezbeđenje, osim Peroševića! A po nalogu iz vrha MUP-a, oko predsednika Skupštine oformljen je i drugi prsten zaštite, koji su činili novosadski operativci.

Sestra Milivoja Gutovića, Margita Rackov iz Ratkova, tvrdi za Tabloid da njen brat Milivoje nije ubio Boška Peroševića, jer su drugovi iz detinjstva. Ona tvrdi da njen brat, koji je već 15 godina na lečenju u KPD Bolnica u Beogradu, o ubistvu ne želi da progovori ni reči, mada sada povremeno dođe na vikend.

Ona dodaje da je i Slobodan Milošević, na suđenju u Hagu, potvrdio u Hagu, da Milivoje Gutović nije ubio Boška Peroševića. Milošević je dodao da je to učinio neko iz Bačke Palanke (ko?). Mada je u to vreme policija pokušala da navodnog ubicu Gutovića dovede u vezu sa tadašnjim Otporom i SPO-om, tvrdeći da je on bio član ovih pokreta, to je kasnije, na sudu izbačeno iz optužnice.

I Boškova supruga Marina Perošević je za medije rekla da ne veruje u zvaničnu verziju događaja. Zaslužuje li slučaj Boška Peroševića da bude iznova istražen?

Dakle, policija je, srećom, zadokumentovala zlodela sadašnjih srpskih sudija i javnih tužilaca. Valjda će doći vreme i za veliku čistku.

A 1. Jadan, umro je gladan

Poslednjeg dana maja ove godine u Kazneno-popravnom zavodu Niš umro je tridesetpetogodišni G.M, osuđenik koji je poslednje dve godine bio prikovan za krevet, jer je bolovao od multiple skleroze. Nesrećni čovek je bio osuđen na sedam godina i 10 meseci zbog teške krađe, a kazna mu je isticala 4. oktobra 2016. godine.

Krivično delo zbog koga je bio osuđen nije imalo elemente nasilja, a na izdržavanju kazne nije disciplinski kažnjavan. Bio je nepokretan, a ipak je zadržan u zatvoru kao da se radi o svirepom masovnom ubici koji je voljan i u stanju da ponovi krivično delo. Do isteka kazne mu je ostalo manje od godinu i po, odnosno manje od petine kazne određene presudom.

Po Zakoniku o krivičnom postupku svako osuđeno lice može posle isteka polovine dosuđene kazne da bude pušteno na uslovni otpust. U ovom slučaju zakon nije važio. Zakon inače nikada ne važi za osuđenike koji nisu pripadnici organizovanog kriminala i nemaju pare da podmite sudije i zaposlene u zatvoru.

U KPZ Nišu ne postoji prava bolnica, već ono što se tako naziva u stvari je stacionar u kome izvesno vreme mogu da borave manje bolesni osuđenici. Oni teško bolesni se prebacuju u KPD Bolnicu u Beogradu, a najteže bolesni u civilne bolnice.

KPD Bolnica ima odeljenje intenzivne nege, ali to je samo obična soba koja je odmah do ambulante, tako da medicinsko osoblje može da čuje dozivanje bolesnika. Ni ovde, međutim, ne postoje uslovi za prinudno hranjenje osuđenika, niti aparati neophodni za održavanje u životu najtežih slučajeva.

Zbog pogoršanja zdravstvenog stanja G.M. danima nije ni jeo, ni pio. U „bolnici" KPZ Niša ne postoji šok soba, ne postoji intenzivna nega, niti elementarni uslovi da neko bude veštački hranjen i održavan u životu. Uprkos svemu nikome nije padalo na pamet da G.M. bude prebačen u neku gradsku kliniku, gde bi mogao da bude spasen. Osoblje "bolnice" Kazneno-popravnog zavoda mirno je gledalo agoniju čoveka na samrti, a da niko nije hteo, ili smeo, da reaguje. Ljudski život u srpskim zatvorima ne vredi ništa, odnosno samo onoliko koliko osuđenik može i hoće da plaća osoblju i sudijama.

Iako je jasno da je G.M. umro zbog nečije nesavesnosti, KPZ Niša je izdala saopštenje kako nisu utvrđene nikakve sumnjive okolnosti?! Upravnik ovog zavoda je Aleksandar Grbović, ali svakodnevne poslove vodi njegov zamenik, Željko Gradiška, koji je zbog svoje sklonosti ka osobama istog pola smenjen sa mesta upravnika KPZ Zabela kod Požarevca.

Ovo, inače nije prva smrt jednog teško bolesnog osuđenika u KPZ Nišu. Do sada nikada niko nije odgovarao zbog neljudskog postupanja prema osuđenim licima u srpskim kazamatima.