Čekajući rat

Mogu li Amerikanci dovesti do oružanog konflikta između Rusa i Evrope?

„Jastrebovi" šire krila

Ministar odbrane SAD Ešton Karter, na tajnom savetovanju američkih generala u Štutgartu, priznao je da ekonomske sankcije nemaju nikakvog uticaja na kurs predsednika Ruske Federacije Putina. Prekookeanski „jastreb" je nagovestio da „postoje i druge stvari koje treba da uradimo", tačnije: „da damo podršku i povećamo vojnu podršku evropskim zemljama". Zašto? Za kontrolu „ruske agresije". Ako tako govori visoki oficir, to nije nimalo slučajno. To nije samo fantazija pričljivog vojnika. Iza njegovih reči, kao po pravilu, već stoje praktični planovi, koraci, dejstva, koji ne vode ka miru. Već samo ka ratu, zaključuje, inače veoma obavešteni dopisnik Tabloida iz Moskve Viktor Hlistun

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

G-8 promenjen u G-7

Tabloid je detaljno pisao o tome da SAD, a ukorak za njima i EU, pokušavaju da oslabe, a potom i slome Rusiju, da dovedu do smene rukovodstva i našeg predsednika Vladimira Putina. Podsećam da prvi zadatak, zadati što je moguće veću štetu zemlji uvođenjem ekonomskih sankcija, nije naročito uspeo. Narod nije ustao protiv „diktatora Putina", upravo suprotno, skupio se oko njega. Rejting predsednika porastao je na 87-89%. Nisu uspeli ni sa međunarodnom izolacijom RF, iako Barak Obama ni do dana današnjeg ne želi to da prizna.

Poslednji put je govorio o tome na samitu šefova zemlja „velike sedmorke", G7, koji je održan u junu u Nemačkoj. Novinari su odmah taj samit prozvali „najskupljim i najbeskorisnijim ćaskanjem". Nisu daleko od istine, jer su za održavanje samita nemački poreski obveznici izdvojili 350 miliona evra. Za čuvanje gostiju bilo je angažovano 20.000 policajaca! Od koga su ih čuvali?

Ali, glavna stvar nije u troškovima. Kako su primetili mnogi eksperti, na samitu na koji nije pozvana Rusija, glavna tema razgovora bila je... Rusija! U Rusiji ima poslovica koja kaže: „Bez mladoženje su pravili svadbu". O čemu se radi?

Kao što je poznato, pre godinu dana bila je „osmorka", a ne „sedmorka". Posle povratka Krima u Rusiju, a na insistiranje SAD, zemlje elitnog kluba su isključile RF iz „osmorke". Tako smo dobili G7.

Ipak, na samitu se odjednom ispostavilo da danas bez učešća Rusije i Putina, većina međunarodnih problema jednostavno ne može da se reši. To se tiče konflikta u Ukrajini, ratova na Bliskom Istoku, u Siriji i Iraku, nuklearnog potencijala Irana, globalnog otopljavanja i ekologije... Jasno je da su u odsustvu predstavnika Rusije razgovori o ovim problemima bili obično ćaskanje. Stručnjaci iz raznih zemalja govorili su o tome da je G7 već proživela svoj vek i da treba stvarati G12, G14. Na kraju krajeva, bez Kine, Rusije, Indije, Brazila, međunarodne probleme i probleme života ljudi na Zemlji nemoguće je rešiti. U tom kontekstu, predsednik SAD Obama, sa svojim zaključcima je delovao ne samo kao „hroma patka" (igra reči koja znači funkcioner kome ističe mandat, ali i slabić) kako ga nazivaju u domovini, već kao da je hrom u obe noge, i da ništa ne primećuje od onoga što se dešava oko njega. Evo i primera. Na zaključnom brifingu, Barak Obama je rekao:

„Velika sedmorka" drugi put se sastaje bez Rusije. To svedoči o potpunoj izolaciji Ruske Federacije.

A sada o onome što se dešavalo oko njega. Istog dana kada je Obama govorio o „punoj izolaciji" Rusije i Putina, u Moskvi se odigravao susret parlamentaraca zemalja BRIKS-a (Rusija, Brazil, Indija, Kina i Južnoafrička Republika). Deputati su razgovarali o predstojećem samitu šefova država BRIKS-a, koji se odigrava u junu ove godine u Rusiji, u gradu Ufa. Broj stanovnika država „velike sedmorke" (SAD, Nemačka, Velika Britanija, Kanada, Francuska, Italija, Japan) je pet puta manji od broja stanovnika zemalja BRIKS-a. Ako se porede ekonomije, svakome je jasno da je u ekonomskom smislu BRIKS mnogo jači od G7. A uticaj - on će brzo doći. Već dolazi: nekoliko država je zatražilo prijem u ovo udruženje. Nije slučajno što mnogi posmatrači nazivaju G7 međunarodnom organizacijom koja pripada prošlosti.

Miroljubivi agresor

Jasna stvar, samit G7 nije prošao bez okrivljavanja Rusije i Putina za agresiju. Ali, tu Evropljani ništa nisu mogli sami da smisle. Zato su ponavljali ono što je nekom prilikom rekao i sada ponavlja, kao mantru, Barak Obama. Tako je kancelar Nemačke, Angela Merkel u programskom članku za japansko izdanje Joimuri, posvećenom samitu „velike sedmorke" G7, imenovala glavne pretnje svetskoj bezbednosti. Po mišljenju gđe Merkel, to su prisajedinjenje Krima Rusiji, epidemija virusa Ebole i islamska teroristička organizacija na Bliskom Istoku IDIL. Upravo te reči je Barak Obama dva puta izrekao. Prvi put na otvaranju Generalne skupštine UN u septembru 2014, a ponovio je ovo „bajanje" na samitu „velikih dvadeset" već u novembru iste godine u australijskom Brizbejnu. Jadna Angela! Da je bar nešto novo smislila...

U svakom slučaju, i budali je jasno ko je bio komandant parade na samitu G7 u Nemačkoj. Na šta su mnogi međunarodni mediji obratili pažnju? Na fotografiju na kojoj Barak Husein Obama sedi na klupi u pozi mentora, širi se kao gazda, žvaće svoju žvaku (nije je ispljunuo čak ni dok je pio pivo, što je silno nasmejalo Nemce), a gđa Angela Doroteja Merkel kao da pred njim igra. Zli novinarski jezici su odmah prokomentarisali ovu fotografiju: ona kao da ističe ko u evropskom domu „naručuje muziku". Mi nećemo napraviti tako opšti zaključak, već konkretniji, koji se tiče savetovanja G7: predsednik SAD stigao je u Nemačku, na samit (uzgred, njegov tim brojao je 1.000 ljudi), zato da bi se još jedanput uverio da lideri glavnih evropskih država još uvek „igraju kako im on svira", tojest bespogovorno se potčinjavaju prekookeanskim „jastrebovima". Potrebno je da Rusiju svi smatraju agresorom, i smatraće je, potrebno je da se produže ekonomske sankcije protiv RF (čak i na sopstvenu štetu), biće produžene, potrebno je pojačati ih, pojačaće se. Potpuno je nebitno da li postoji razlog za sankcije ili ne. Tako je bilo i ovog puta.

Na insistiranje Baraka Obame, sankcije protiv Rusije, za koje su se neke država EU nadale da će ih ukinuti u julu, produžene su. Merkel je posle samita primetila da povodom toga nije bilo nikakvih sporova. Formalni izgovor: Rusija se ne trudi da obezbedi mir u Donbasu, iako ukrajinska vojska narušava sve dogovore o primirju i produžava da ubija mirne građane samoproglašenih Donjecke i Luganske Narodne Republike - DNR i LNR. Sankcije su produžene bez obzira na to što su sva narušavanja primirja od strane Kijeva utvrdile međunarodne organizacije (OEBS, Crveni krst). I bez obzira na to što Rusija uopšte nije strana u konfliktu u Donbasu, a „agresor" se ponaša nekako čudno: šalje na istok Ukrajine kolone sa hranom i lekovima, iako je Kijev objavio potpunu blokadu Donbasa, isporučuje Ukrajini prirodni gas po sniženim cenama, iako Kijev ne plaća svoje dugove itd. Vrlo miroljubiv agresor!

Pred samit i verovatno na samom samitu, pojavila se nova linija ponašanja za Evorpljane u odnosu na agresiju od strane Rusije. Amerikanci sada predlažu ne samo da se Ruska Federacija smatra pretnjom miru, govore o tome na svakom koraku, već se spremaju da se odupru „agresoru". SAD, naravno, naglasak stavljaju na vojni blok - NATO. Za naoružavanje je potreban novac i Evropa je dužna da odreši kesu kako ne bi pala u ruke „agresoru".

Prvi je, o mogućem vojnom sudaru NATO i Rusije, u oktobru prošle godine, govorio tadašnji šef Pentagona, Čak Hejgl. On je rekao da američka armija treba da bude spremna za borbu sa oružanim snagama Rusije koje se nalaze „na pragu NATO-a". Eto tako: nisu armije NATO i SAD došle na granice Rusije, nego... Uostalom, imam zapisnik sa pres konferencije gde je ovo izgovoreno. Poznati novinar agencije AP, Met Li, direktno je pitao predstavnika Pentagona, Džona Kirbija šta je imao u vidu njegov šef Hejlg kada je govorio da se „ruska armija nalazi na pragu NATO", ako je svoje granice proširio NATO, a ne Rusija?

- Drugim rečima, NATO se približava Rusiji, a ne obratno. Zar ne treba u tom ključu posmatrati situaciju - pitao je novinar. Predstavnik Pentagona je odgovorio da širenje Alijanse ne treba shvatati kao neku pretnju ili akt agresije.

- Ali, čujte, vi se približavate ruskim granicama, a zatim okrivljujete Rusiju za to da se ona približava granicama NATO-a - produžio je Met Li. Na to je Kirbi odgovorio da se vojni blok približava granicama Rusije zato što Rusija kobajagi narušava teritorijalnu celovitost Ukrajine.

Ne bih sad navodio brojne argumente koji dokazuju zašto Rusija neće napadati zemlje NATO, jer su oni očigledni: vojni budžet RF je desetak puta manji od vojnog budžeta SAD i Evrope. Vladimir Putin, odgovarajući na pitanje italijanskih novinara iz lista Korijere dela sera, vrlo slikovito je rekao povodom pitanja o napadu Rusije na NATO:

- Takve misli može da smisli samo bolesna glava, pa i to samo u snu...

Ipak, u istom intervjuu, Putin je primetio da njegova zemlja ima dovoljno snage, duha i oružja za zaustavljanje bilo kakvog napada na Rusiju. Tako je bilo uvek i tako će uvek i biti.

„Nevidljivi" u Evropi

Naravno, povodom zastrašivanja Rusa ratom sa Evropom mogao bih da se našalim i prisetim anegdote o ruskim tenkistima. Oni su izašli iz svojih tenkova u Berlinu ili Parizu, seli u kafić da popiju pivo. Jedan kaže: „Da li je tačno ono što se priča da smo mi izgubili informativni rat od Zapada?" Ali, nešto mi se ne šali. Radi se o tome da Amerikanci pred očima celog sveta, sa reči prelaze na praktična dela i traže dela i od svojih evropskih satelita. Prisetite se vojnog marša američkih vojnika i tehnike po šest zemalja Evrope. On je počeo u Estoniji i završio u Nemačkoj. A zatim je stotine američkih tenkova počelo da pristiže i dalje pristižu u zemlje koje se graniče sa Rusijom. Nažalost i na razočaranje američkih „jastrebova", tehnika nije proizvela nikakav utisak na Ruse. Uzgred, tada je i nastala anegdota o tenkistima. Ali, Amerikanci se verovatno i ne pripremaju za rat na kopnu. To za njih nije „u trendu" i opasno je. Šta je onda?

U junu, u vreme samita G7, Pentagon je prebacio u Evropu, zbog učestovanja na vojnim vežbama, tri strateška bombardera-raketonosca B-52. Da, taj tip aviona dobro je poznat srpskim građanima iz vremena bombardovanja. Jedan takav avion je bio oboren na srpskom nebu, iako se smatrao „nevidljivim". Tri aviona koja su stigla u Evropu mogu da nose nuklearne bojeve glave. Biće stacionirani u Velikoj Britaniji i učestvovaće na NATO vežbama „Baltops and Saber Strike" koji se uskoro održavaju „u vodama Baltičkog mora i na teritoriji pribaltičkih zemalja i Poljske". U saopštenju za javnost piše: „Učestvovanje bombardera demonstrira sposobnost SAD da projektuje svoje mogućnosti za izvođenje fleksibilnih globalnih udara velikog dometa". Uz pomoć ovih bombardera „SAD planiraju da sinhornizuju strateška dejstva i mogućnosti" sa savezničkim armijama u Evropi. Prema saopštenju, „letove će opsluživati 330 vojnika iz sastava Globalne udarne komande ratnog vazduhoplovstva SAD".

Malo je dobroga

Kakvu pretnju za Rusiju i Evropu imaju bombarderi koji su stigli u Veliku Britaniju? Evo kako ovaj događaj komentariše bivši načelnik protivavionskih raketnih trupa ratnog vazduhoplovstva vojske Rusije, general-potpukovnik u rezervi Aleksandar Gorkov:

- Glavna pretnja, koja dolazi od bombardera, jeste korišćenje krstarećih raketa. Avio-rakete AGM-86ALCM sa nuklearnom bojevom glavom primenjuju se za delovanje u zoni dejstva borbene avijacije i protivvazdušne raketne odbrane protivnika. Oni imaju određen sistem navođenja i mogu da deluju po ciljevima sa razdaljine od 700-800km, a kao što je poznato, lete na veoma malim visinama prilagođavajući se reljefu. Jasno je da će njihova masovna primena proizvesti probleme u protivvazdušnoj odbrani. Ipak, za borbu sa njima i mi imamo supersonične borbene aviona MiG-31. Oni se zovu avio-raketni kompleksi dugog dometa za presretanje. Za nas je jednostavnije da se borimo sa nosačima raketa, nego da odbijamo masovne napade „krilatih ubica" (krstarećih raketa).

NAPOMENA: SAD je aktivno koristila svoju stratešku avijaciju u Vijetnamu, za otkrivanje i razbijanje protivvazdušne odbrane Hanoja i Hajfona. U vreme operacija protiv Sadama Huseina, 1996. godine, dva bombardera B-52H praktično su svojim raketama uništili energetska postrojenja i komunikacione centre u Bagdadu. Godine 1998, takođe u Iraku, B-52H i B-1B su bombardovali industrijske objekte. Godine 2003. na teritoriju ove zemlje bombarderi B-52H su ispustili 100 krstarećih raketa. U Evropi su B-2 prvi put bili upotrebljeni u okviru operacije „Udružene snage" protiv Srbije. Oni su poletali sa aerodroma u Velikoj Britaniji, zaobilazili Evropu, ulazili u vode Sredozemnog mora i odatle zadavali udarce.

Iz napomene se vidi da je strateška avijacija SAD napadala ili u slučajevima slabih sistema PVO, ili u slučajevima potpunog odsustva PVO. Ali, Rusija na svojim zapadnim granicama ima odličnu protivvazdušnu odbranu. Od pojavljivanja američkih strateških bombardera u Evropi, naravno, malo toga može biti dobrog. Ipak, Rusi ne pokazuju posebnu bojazan i ne treba da je pokazuju. Mislim da to shvataju i Amerikanci. Zato mi se čini da oni, u okviru mogućeg rata Evrope sa Rusijom, spremaju, da tako kažem „podršku" iz vazduha kopnenim operacijama. Piloti koji obavljaju letove, učestvuju u vežbama u blizni naših granica, na taj način proučavaju maršrute delovanja, geografske, klimatske osobenosti vazdušnih puteva, itd.

Veoma zanimljivo gledište povodom pojavljivanja pomenutih aviona u Britaniji pokazao je i bivši komandant 4. armije ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, general-potpukovnik u rezervi, heroj Ruske Federacije, Valerij Gorbenko:

- Strateška avijacija ima ozbiljnu ulogu u vazdušno-kosmičkim operacijama, posebno ako se uzme u obzir da bombarderi nose rakete sa nuklearnim punjenjem. Što se tiče kobajagi nevidljivih aviona, to je mašta, a ne činjenica. Apsolutno nevidljivih mašina - nema. Recimo, na jugoslovenskom nebu koje je bilo pokriveno sredstvima PVO naše proizvodnje, oboren je ne samo „nevidljivi" avion Lockheed F-117 Night Hawk, već i Notrhrop B-2 Spirit, iako SAD to uporno odriču. O tome u svojim memoarima detaljno piše penzionisani potpukovnik 250. protivavionske raketne brigade Srbije, Đorđe Aničić. Njemu se može verovati. Ali, želim još nešto da kažem. Ako je sistem PVO dobro organizovan, ako je radarsko polje pokriveno, avioni tipa Stelt mogu uspešno biti otkriveni i uništeni, i to ne samo sa zemlje, nego i iz vazduha.

Provokator je pronađen

Da bi počeli rat, potrebni su ne samo uslovi i želja političara, već i povod. U našem slučaju, „jastrebovi" iz SAD su se silno nadali da će to biti ulazak ruske vojske u Donbas. Silna kuknjava novih ukrajinskih lidera o tome nikoga nije ubedila, jer nikakvih dokaza o prisustvu ruske vojske u Donbasu, nema. I ne može da bude: Rusija ne odgovara i neće odgovarati na provokacije, iako je svakom Rusu teško da gleda kako od bombi, granata, raketa „hrabre" ukrajinske armije i metaka nacionalne (čitaj nacističke) garde, ginu mirni građani, njihova slovenska braća. Da, ruski dobrovoljci, kao uostalom i srpski, idu da se bore sa kijevskom huntom. Ali, ne i vojska.

U junu je predsednik Ukrajine Petar Porošenko postavio bivšeg predsednika Gruzije, Mihaila Sakašvilija za gubernatora Odeske oblasti. Ukratko ću vas podsetiti ko je Sakašvili. Taj čovek je došao na vlast u Gruziji posle tzv. revolucije ruža, koju su organizovale američke službe bezbednosti. Za vreme svoje vladavine, on je doveo gruzijski narod na ivicu opstanka, uveo je mučenje u zatvore, uništio, čak i fizički, mnoge poznate opozicionare, ukrao stotine miliona dolara iz državne kase, za šta se našao na međunarodnoj poternici, i sada se krije u Ukrajini...

Ali njegovo glavno „dostignuće" bilo je otpočinjanje rata protiv naroda Južne Osetije, koja je bila deo Gruzije. Sakašvili je narod Južne Osetije nazvao „separatistima" i poslao na njih tenkove, višestruke lansere raketa Grad, artiljeriju i gruzijske vojnike i oficire koje su obučili američki instruktori. Noću, 8. avgusta 2008. godine, ta armada je krenula na glavni grad Južne Osetije, Chinval. Poginulo je mnogo naroda. Ono što je važno jeste to da su se na periferiji Chinvala nalazile ruske mirovne snage, saglasno međunarodnim sporazumima. Oni nisu dozvolili da se razviju sukobi između Gruzijaca i Osetijana. Četa ruskih boraca držala je položaj više od dva dana, mnogi su poginuli od granta kojima je direktno gađana zgrada u kojoj su se nalazili mirovnjaci. Rusija je donela odluku da uvede vojsku. Čim su se pojavili u Južnoj Osetiji, hvaljeni gruzijski vojnici koje su obučili američki instruktori i koji su bili naoružani američkim oružjem, razbežali su se kao zečevi. Rat je bio završen za TRI DANA.

A sada imam dva pitanja, na koja, mislim, svaki čitalac može sam da odgovori bez mnogo muke. Prvo pitanje: koliko bi dana izdržali ukrajinski vojnici, koje su takođe obučavali američki instruktori, ako bi u Donbas stvarno ušle regularne jedinice ruske vojske? Drugo pitanje: da nije Sakašvili postavljen za gubernatora upravo zato da bi napao susednu republiku Pridnjestrovlje, jer se ono graniči sa Odeskom oblašću i jer se tamo već mnogo godina nalazi ruski mirovni odred?