Uvodnik

(Pr)osudite sami

Majka Angelina

Milovan Brkić

Majka je najsnažniji oslonac svojoj deci. Kod Slovena, majka je život, večna podrška. Sergej Jesenjin je u Pismu majci opisao staricu, ''koja za njim brižna tuži svaki dan, i izlazi na drum, ko u šetnju, zavijena u stari kaftan''.

Majka uvek pokušava da sina izvede na pravi put. Tako i u narodnoj pesmi majka Jevrosima uči sina Marka. "Sine Marko, živ ne bio majci, ostavi se sine oranja drumova, već ti posej šenicu bjelicu, te ti rani i sebe i mene.''

Tuga majke za izgubljenim sinom, ili sinovima je večna i neutešna. Ona bi im poklonila život svoj. Ali bi ih uvek žrtvovala za ideale nacionalne slobode i pravde.

Stojanka, majka Knežpoljka, kuka za svoja tri izgubljena sina na Kozari, Prosari... za Srđanom, Mrđanom i Mlađanom. Ponosna je što ih je rodila, i opet bi ih, da ih rodi, poslala u borbu za slobodu. I dok posle rata klasaju žita, sve cveta, ona odlazi iz života, uverena da je smrt njenih sinova donela Kozari i Knežpolju slobodu, novi život.

Oj sinovi, moji sokolovi, ne budite srca izdajnička, već budite srca junačkoga, sokolio je Starac Vujadin svoje sinove.

Ovih dana zemljom Srbijom haraju dva brata, po materi. Aleksandar i Andrej. Surovi, oholi, bolesni, ludi, gori od paše i subaše, od četnika, ustaša, ili Švaba. Pljačkaju, prete, otimaju crno iza nokata, izdaju sve i svakog, Srbiju izdaju, za Boga ne znaju.

Njihova majka je srca kamenoga. Ćuti. Ne javlja se.

Angelina Vučić je neuspešna novinarka. U penziji je. Hladna, neosetljiva. Ne pada iver daleko od klade.

Za vreme dejstva NATO alijanse, bombardovana je i zgrada Radio televizije Srbije. Angelina je bila u zgradi te kobne večeri. Sin njen, ni trideset mu leta nije bilo, kao ministar informisanja, javio je majci da odmah napusti studio...Da bi smanjili bes građana, NATO bombarderi su uvek srpskom General-štabu najavljivali koje će ciljeve gađati.

Majka Angelina je poslušala savet svoga sina. Izašla je iz studija, i sa sobom povela jednog od zaposlenih, koji je bio izbeglica z Sarajeva. Otišli su u obližnju kafanu, da popiju piće. Deset minuta kasnije, bombe su pogodila zgradu RTS-a. Angelinu to nije dotaklo. Kao da su stradale neke divlje životinje. Nije je pogodila ni smrt novinara Slavka Ćuruvije usred rata, na Veliki Petak, kojoj se njen sin neobično radovao, naručivši je.

I dok je pozivao na pljačkanje, na nasilje, na izlazak na svete srpske granice, njen sin Aleksandar nije pitao majku da li je pametno to što čini. Majka je gledala svoja posla. Zanela ga je sa kolegom Fahri Musliuom. Kasnije je to potvrđeno i DNK-a analizom. Fahri ceo život živi u Beogradu sam, u Prizrenu mu živi žena. Krv nije voda. Otuda i Aleksandar vodi računa o dupetu, a žene ga interesuju onoliko koliko i njegovog biološkog oca.

Svaki građanin Srbije je svestan da je Aleksandar duševno oboleo. Opasan i po sebe, i okolinu.

Majka Angelina se preselila u centar grada, u Nemanjinu ulicu. Oni retki koji je poznaju, tvrde da je ljuta separatistkinja. Iz Bečeja je.

Angelini Vučić, uljuljkanoj i opijenj od snage svojih sinova, ne pada napamet da pozive Aleksandra, da ga majčinski pomazi po kosi, da ga posavetuje. Da kaže - ''sine Aco, živ ne bio majci, ostavi se sine pljačkanja Srbije, već ti radi kako zakon kaže...''.

Niko ne pamti da je Angelina Vučić bilo kome pomogla. Razmišljao sam, kako bi reagovala da je Bog i njoj dodelio sudbu Stojanke, majke Knežpoljke (Poema Skendera Kulenovića).

"...Njina majka, srca kamenoga", odgovorio bi slepi guslar Filip Višnjić.