Tragom vesti

Mafijaški rukopis upravnika u Šabačkom pozorištu

Karajićev karaharem

Već duže od jedne decenije Šabačko pozorište od prestižnog srpskog teatra polako tone u bestidni kriminal klasičnog mafijašluka, pa bi mu mogli ,,pozavideti" i autentični Sicilijanci i Koza Nostra. Mafijaški rukopis upravnika Zorana Karajića, njegove uže i šire porodice, isprepletan sa kombinatorikom i zloupotrebom još dve porodice šabačkog glumišta, zatvorio je svaku vrstu slobode i slobodnih informacija i pretvorio ovu uglednu javnu ustanovu u privatnu prćiju za ličnu promociju i zaradu nekolicine ljudi.

Milica Grabež

Najveći deo časnih pojedinaca u ovom Pozorištu, polušapatom priča o zloupotrebama i marifetlucima Karajića i njegovih mafijaških pajtosa, ali javno ne smeju da preduzmu ništa, jer su pipci Karajićevih podzemnih štakora predugi i niko nije siguran.

Zoran Karajić je upravnik pozorišta od 2005. godine. Više se ne zna kad je bio vršilac dužnosti, a kad upravnik, ali se pouzdano zna da je prilikom poslednjeg izbora falsifikovao Statut ustanove i promenio odredbu o školskoj spremi, dajući sebi tako mogućnost da kao srednjoškolac konkuriše i sam sebe postavi uz prećutnu saglasnost Upravnog odbora i Osnivača - Skupštine grada Šapca.

Svi su u tom trenutku znali da je ovakvim postupkom prekršen Zakon o kulturi, koji imperativno određuje da upravnik pozorišta ovog ranga mora da ima završen fakultet, ali ko te pita.

Tu decenijsku poziciju upravnika i ,,v.d" upravnika, Karajić je iskoristio za potpunu privatizaciju šabačkog teatra i njegovo pretvaranje u mafijašku skupinu sa njim, kao ,,Donom" na čelu. U toj ,,privatnoj" pozorišnoj družini glavna zvezda je, razume se ON, kao upravnik, kao glavni glumac, kao glavni Ijubavnik, kao kreator repertoara, finansijer i distributer finansija, ....et cetera... Odmah tu do njega, uz ,,presto" velikog ,,Zevsa" nalaze se njegova ćerka Sonja, zet Vlada, bivša supruga Sofija, i ljubavnica Deana. Oni, su glavni u svemu što se u pozorištu dešava - od toga ko će dobiti koju ulogu, do toga ko će biti primljen a ko neće, ko će biti u milosti, ko će biti nova Karajićeva metresa od mladih glumica koje kao na traci prolaze kroz pozorište, ali ni jedna ne može da se zaposli, osim onih koje odrede Karajić, njegova bivša supruga, ćerka i zet. Nije čudo što Pozorište dokoni čivijaši prozvaše „Karajićevo obdanište". A ima i onih čivijaša koji ovu uglednu kuću nazivaju „Karajićev harem" ili skraćeno:"Karaharem".

Kao nezajažljiv ljubavnik, kroz čije ruke nemilosrdno prolazi mlado glumačko meso, Karajić i ne skriva da svoju poziciju koristi da u ljubavni krevet negde po katakombama pozorišta ,,uvali" svaku mladu glumicu koja poželi da radi u ovom teatru i koja pristane na njegov ljubavni zagrljaj. Javna je tajna da je to pokušao sa mnogim mladim glumicama od Kruševca, Lazarevca, do Beograda. Svuda tamo gde ima mlada i lepa glumica, tu se pojavi ,,don Zoki" sa svojom strašću i obećanjima da će baš ta glumica dobiti posao. Kod mnogih mu ne upali, mnoge pobegnu glavom bez obzira, besne, ponižene i sa suzama u očima i traumom u duši, aii neke i ne pobegnu, naviknu se, pristanu i čekaju da se porodica smiluje i da je kao novu metresu prime u uži porodični krug pored ćerke, zeta i bivše supruge i bivše ljubavnice. Za taj status se polako izborila i mlada K. P. koja već duže od dve godine uživa plodove zaposlene glumice, iako je još uvek na snazi uredba Vlade Republike Srbije o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Ostali ne mogu, K. može. Ovo na sceni potpuno neupadljivo stvorenje, pomalo histeričnog i unjkavog glasa izborilo se „svojim argumentima" kod Karajića da je on stavi mnogo ispred drugih mladih devojaka iz njene generacije, koje su u svakom pogledu zrelije i bolje od nje i koje čekaju mnogo duže, ali nisu pristale da prođu kroz Karaićev zagrljaj. Ona očigledno jeste. Zato je on i drži i obezbeđuje joj posao, ostali rade za ponižavajuće niske honorare koji kasne i po nekoliko godina.

Kako je to moguće?

Lako, jer se Karajić pokrio odlukama Upravnog odbora na čijem je čelu čuveni Rendža, šabački neuspešni kafedžija i po zanimanju trgovac. On je toliko „zadužio" šabačku kulturu da je odlukom lokalne šabačke vlasti izabran na čelo upravnog odbora jedne od najuglednijih pozorišnih kuća u Srbiji.

Kad je predsednik Rendža, onda za članove Upravnog odbora ne treba ni pitati. Slično je i sa Umetničkim većem Pozorišta: Karajić je u ovo značajno telo uključio svoju ćerku Sonju, svoju ljubavnicu Deanu i prvaka šabačkog pozorišta, glumca Ivana Tomaševića.

U tom zatvorenom trouglu između Umetničkog veća, Upravnog odbora i upravnika, sve konce drže, razume se, Zoran Karajić, njegova bivša supruga Sofija, njihova ćerka i njihov zet.

Ne bi, razume se, Zoran Karajić mogao da realizuje svoje marifetluke samo sa svojom porodicom. U velikom ansamblu u kome se sve zna i u kome ima i veliki broj časnih i savesnih ljudi, ne bi mogle proći podvale i podlosti koje Karajić dnevno proizvodi, da on nije uspeo da među zaposlenima nađe i potkupi nekoliko porodica i tako formira „drugu ligu", neprobojnog obruča koji pokriva sve njegove marifetluke ali i marifetluke njegove porodice.

U tu drugu ligu spadaju dve porodice: porodica glumca Ljubiše Barovića i porodica glumca Ivana Tomaševića. Ljubiša Barović je istaknuti glumac Šabačkog pozorišta, a njegova supruga Gordana, po zanimanju srednjoškolka poljoprivredne struke, jedini je profesionalni šminker u Pozorištu i njihov sin Strahinja, glumac, koji je po javnoj oceni profesora i kolega bio najslabiji student glume u istoriji Slobomir P Univerziteta, sa prosečnom ocenom iz svih predmeta oko šest! Ta porodica odlučuje o svemu: Goca šminkerka dođe kod Karajića, nalakti se na sto i određuje repertoar pozorišta, koju ulogu dobija njen Strale i kakav će status da ima. Ne dao Bog da se desi da Strahinja ne dobije ulogu u nekoj predstavi, a svuda dobije najveće uloge, odmah posle uloga koje se dodeljuju Karajićevoj ćerki i zetu. Dok se mama Goca bori za formalni status, tata Ljubiša se bori da sin glumac dobije što upečatljivije replike, pa mu ih na licu mesta dopisuje. Tako je u nedavnoj predstavi ,,Hajduci" dopisivao Nušića i dao sinu centralnu ulogu od inače potpuno ravnopravne, dečje uloge.

Kad ne ume Nušić, ume Ljubiša! Kad je Gocino i Ljubišino jedinče u pitanju, treba podsetiti i na još jednu pikanteriju: čim je upisao četvrtu godinu studija, junoša Barović zasnovao je radni odnos na određeno vreme, a u stalni radni odnos primljen je već u martu - aprilu naredne godine, iako je završni semestar njegovih studija još trajao. Ko te pita, genije je u pitanju, to se ne propušta. Tako kaže Goca, a Zoran Karajić prihvata. Zašto?

Zato, razume se, da bi iz fonda pozorišta mogao da izvuče pare za svoju ćerku i zeta, da im se o trošku pozorišta plaća stan, da im se plate povećaju mimo pravilnika, da dobijaju uloge do mere neukusa. Tako, na primer, u novoj predstavi Karajićeva ćerka igra muškarca iako u pozorištu ima potpuno zrelih i dokazanih glumaca koji bi tu ulogu odigrali besprekorno. Ali Sonja mora i zato Karajića Goca Barović i stavlja pred svršen čin: „Kad mora Tvoja Sonja mora i moj Strahinja. Nije on ništa gori od nje."

Slika marifetluka ,,Don" Karajića ne bi bila kompletna bez podrške porodice Tomašević, čija je glava Ivan Tomašević, prvak ovog Pozorišta i bez ikakve sumnje jedan od najboljih glumaca koje Šabačko pozorište ima. Ivan, zvani Žuća, kao osvedočeni i istaknuti čan Rotari kluba, a po svemu sudeći i visoki član masonske lože u Srbiji ima sva otvorena vrata da pod svoju masonsku šapu stavi sve poteze u Pozorištu, pa i poteze koje vuče Karajića klan. Ivan sa svojom suprugom Anetom, takođe istaknutom glumicom Pozorišta, ima alternativnu i privatnu scenu ,,Maska". U toj sceni, u prostoru o trošku Pozorišta, Ivan organizuje predstave, izvodi ih i, razume se, osvaja nagrade. Repertoar pozorišta, sve glavne ili najvažnije uloge dodeljuju se njemu, a kad je on zbog svoje ,,Maske" ili zbog snimanja filmova i reklama sprečen, to se dodeljuje njegovoj supruzi Aneti.

U međuvremenu, za velike role stasala je i gorepomenuta K. P., inače Anetina sestričina, tako da je porodica Tomašević već ,,očvrsla" da se rame uz rame bori sa porodicom Barović za pozicije prvaka druge lige u Karajićevom sistemu organizacije šabačkog teatra. Neka se čitalac ne brine za Tomaševiće, oni su perspektivno jači od Barovića, jer njihova ćerka Selena,ovih dana završava kostimografiju na jednom privatnom beogradskom fakultetu i već je angažovana da bude kostimograf u velikim predstavama u Pozorištu. Koliko je mlada Tomaševićka ambiciozna i perspektivna, najbolje će posvedočiti krojači u Pozorištu. Tokom pripreme kostima za predstavu „Dobri vojnik Švejk" postrojavala je stare krojače, kojima bi mogla biti ćerka po godinama, nazivala matorim budalama i slala u ,,p...u materinu".

Pozorište je suštinski potpuno privatizovano i o trošku poreskih obveznika Karajić i njegova družina žive i zloupotrebljavaju položaj preko granica dobrog ukusa. Zoran Karajić je od jednog prosečnog glumca postao vedeta koja bukvalno sve konce teatra usmerava na sebe, svoju ćerku, zeta i ljubavnice, a uz podršku i angažman gore pomenutih porodica Barović i Tomašević. Veliki broj časnih i talentovanih glumaca, koji su se osvedočili tokom decenija, nemaju nikakve uloge ili su zanemarljivi epizodisti. Primer za ovo su Dragana Radojević, Slađana Pajčić, Mihaela Stamenković, Borivoje Božanić, Siniša Maksimović, Slobodan Petranović, Duško Stevanović i mnogi drugi zreli

1 dokazani ili mladi i talentovani, diplomirani glumci. Za njih nema ni uloge ni mesta, jer nisu po ukusu Zorana Karajića, njegove bivše supruge i klana oko njega.

Koliko Karajić zloupotrebljava svoj položaj najbolje svedoče sledeći primer: on je pre dve godine u stalni radni odnos primio mladog glumca iz Zrenjanina, Miloša Vojinovića, iako je u tom trenutku imao nekoliko mladih diplomiranih glumaca iz Šapca, koji mu inače igraju godinama i popunjavaju mu rupe u repertoaru, bez prava da ikada postave pitanje vlastitog statusa ili kada će im biti plaćeni ponižavajuće niski honorari. Oni su ,,meso", a Miloš je zvezda. Pri tom, niti je talentovaniji, niti je na bilo koji način reprezentativniji od svojih mladih kolega iz Šapca. Nije, ali, pruža Karajiću neku mogućnost, nama nepoznatu, da preko njega ostvari neki lični interes. Inače, mladi Vojinović ima platu visoke stručne spreme, spava u prostorijama Pozorišta, kasni i ne dolazi na probe, ali se to njemu toleriše. Ne daj bože da deca iz Šapca, koja bespogovorno pristaju da igraju kod Karajića zakasne na probu. Ode glava.

Drugi primer, takođe ilustrativan: Zoran Karajić je početkom prošle godine angažovao Ninu Janković, mladu i perspektivnu glumicu poreklom iz Šapca, da igra glavnu ulogu u jednoj predstavi. Ona je o svom trošku uredno dolazila iz Beograda na probe, odigrala premijeru i par repriza. Kada se usudila da bogobojažljivo zamoli Karajića da joj da honorar ili da joj makar plati putne troškove, ,,bard" šabačkog glumišta joj je bez milosti rekao da, ako joj se ne sviđa, ne mora ni da igra. I poniženo devojče je prestalo da igra, a don Karaja je na njeno mesto postavio - a koga bi drugog- ,,nenadmašnu" i ,,nezamenjljivu" K. P. Tako je K. uletela u Nininu ulogu. Ko te pita što ovo bezlično stvorenje nije ni bleda senka već afirmisane glumice, što na talasu Nininog imena gradi svoje mesto u šabačkom pozorištu.

Ukratko, Zoran Karajić, njegova bivša supruga Sofija, njihovi ćerka i zet, kao i porodice Barović i Tomašević, potpuno su privatizovali šabačko Pozorište, koje se finansira iz džepova poreskih obveznika.