Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'' (8)

Svečani doček bivšeg neprijatelja

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Prvi put u životu čuo sam za Miloša Crnjanskog sredinom 1965. godine u lovištu Izvršnog veća Srbije u Vorovu na Fruškoj gori. Bio sam dve sedmice u tome prijatnome mestu sa Jovanom Veselinovim, daktilografkinjom Radmilom Dražić i načelnikom jednog odeljenje UDB - e Srbije, Milanom Bastom, koji je bio na obezbeđenju CK SK Srbije i lični pratilac Jovana Veselinova, sekretara CK SK Srbije. Pripremali smo referat Jovana Veselinova za Peti kongres Saveza komunista Srbije, koji je održan sredinom maja 1965. godine u Beogradu. Svakoga drugoga dana svojim kolima dolazio je k nama Milojko Drulović „Čiča", član Izvršnoga komiteta CK SK Srbije. I uvek je sa sobom dovodio po jednog, dva drugara koji su slovili kao eksperti za politički sistem, političke nauke. Najčešće to su bili profesori sa Visoke škole za političke nauke ili filozofskog fakulteta. Tri puta bio je dr. Najdan Pašić, tada dekan Fakulteta političkih nauka. Najdan mi je ostao u sećanju posebno zbog sledećega: za stolom za ručak bilo je nas šestoro: Veselinov, Drulović, Pešić, Radmila Dražić, Milan Basta i moja malenkost. Na kraju ručka konobar je uvek, u lepo pletenoj korpi, donosio sedam pomorandži. Najdan je odmah, uvek prvi uzimao jednu pomorandžu. Zatim smo mi ostali uzimali po jednu i uvek je sedma ostala u korpici. Najdan je redovno i tu sedmu uvek uzimao. Ja sam se šalio. „Ko nije za sebe, nije ni za drugoga„ i onu: „Ko umije , njemu dvije„ .Najdan se vajkao kako mnogo voli pomorandže i da ne može da se uzdrži, kad ga mame, kako je on govorio.

Najdan je inače bio prepun raznih narodnih i super intelektualnih šala i pošalica, tako da sam ja pored njega intelektualno vrlo profitirao.

Jednom je Milojko Drulović-Čiča sa sobom doveo Vukašina Stambolića, rođak Petra Stambolića (rođeni brat Ivana Stambolića, napomena redakcije), inače funkcionera u Čičinoj komisiji CK SK Srbije za društveno-politički sistem i ideološka pitanja. I Vukašin priča nama: pre dva dana bio je sa Tasom - Tanasijem Mladenovićem, glavnim urednikom „Književnih novina„ i članom Uprave Udruženja književnika Srbije, u Francuskoj ulici br. 7 u Beogradu. Tasa mu je detaljnije pričao o pregovorima koje u Londonu vodi već godinu dana, povremeno, o eventualnom povratku Crnjanskoga u Jugoslaviju. Upravo se Tasa bio tri dana ranije vratio iz Londona i pričao Vukašinu Stamboliću o Crnjanskom i nastojanju da se on vrati u zemlju. Tanasije sve to radi sa znanjem i odobrenjem vrhovnih vlasti Srbije. Sekretarijat za kulturu, tada je sekretar bila Stanka Veselinov, supruga Jovana Veselinova, finansira Tasina putovanja i boravak u Londonu.

Bio sam prilično postiđen da ništa znao nisam o tome istaknutome književniku, niti jedno njegovo delo čitao nisam! Onda sam se dao na posao: ubrzo sam nabavio i počeo da čitam jedno po jedno Crnjanskovo delo, posebno Itaku i komentare, Lament nad Beogradom i Embahade. I bio sam zadivljen. Ubrzo, bio sam skoro svakodnevno u nekim aktivnostima koje su bile u vezi sa povratkom Crnjanskoga iz emigracije u zemlju. Saznao sam da osim Tase Mladenovića, sa Crnjanskim o njegovom povratku u zemlju već dve godine intezivno razgovara naš ambasador u Londonu Srđa Prica. Crnjanski je stekao i Tasino i Srđino poverenje i na pragu je da „prelomi", da se zapakuje i vrati u Beograd. Krajem juna 1965. Crnjanski pita ambasadora Pricu: šta on, Crnjanski , može da očekuje u Beogradu, on tamo nema stan , itd. Prica je odmah depešom molio Jovana Veselinova za odgovor: šta da kaže Crnjanskom?

Veselinov je odmah svojom rukom ispisao odgovor-depešu Srđi Prici:

Crnjanskome garantujemo trosoban stan, u zgradi koja će biti za dva - tri meseca završena, useljiva. Do useljenja u stan , obezbeđujemo o trošku Izvršnoga veća Srbije boravak i hranu u apartmanu beogradskog hotela Ekcelzior. Taj tekst sam ja prekucao na pisaćoj mašini i po nalogu Veselinova poslao kabinetu Koče Popovića, sekretara spoljnih poslova Jugoslavije. Pismo je odneo UDBAŠ Milan Basta.

Po pravilima službe, svaku depešu ambasadoru mora da parafira ministar inostranih poslova, što je Koča Popović ovom prilikom i učini. Kad je Srđa Prica pokazao Crnjanskome odgovor-garanciju Jovana Veselinova i paraf Koče Popovića, Crnjanski se konačno odlučio. Znao je ko je i šta je Jovan Veselinov, znao je ko je i šta je Koča Popović, poznavao je „diplomatsku tehniku korespodencije" i saopštio je Prici: „Vraćam se„! Odmah je upakovao prvi deo svojih stvari.

Prica se dobro seća i podvlačio mi je kasnije, kad smo se upoznali, itd., da je Crnjanski prvo upakovao svoj krevet (opaska moja: Crnjanski se uvek služio izrazom: "postelja" ili „ležaj"). Kontejner je ukrcao u italijanski brod koji od Londona plovi za Đenovu. A, onda će iz Đenove do Rijeke kontejner preuzeti brod Riječka Judrolinije.

Sledećeg dana, Crnjanski je seo u kola ambasadora Prica i sa pricinom suprugom, Prica je vozio, prešli Lamanš i doputovali u Pariz. Tu su se smestili kod našeg ambasadora Mite Miljkovića i proveli dva-tri dana u Parizu. Onda je Crnjanski otputovao u Nemačku kod svoga zubnoga lekara radi reparacije zuba, a Srđa sa suprugom nastavio put za Ičiće, mesto u blizini Opatije, u kome je Prica imao kuću za odmor. Dogovorili su se: kad se Crnjanski vrati iz Nemačke i stigne u Trst, javiće se našem konzulatu i obavestiti Pricu, kako bi Prica odmah svojim kolima došao do Trsta i prevezao Crnjanskoga do svoje vikendice.

I tako je i bilo. Kad je stigao u Trst, Crnjanski se smestio u jednom hotelu, otišao do našega konzulata i odmah je konzul generalni Jankuba obavestio Pricu da je Crnjanski stigao, očekuje ga, te ako Prica ne dođe za dan-dva, Crnjanski će se vratiti za London, gde je ostala supruga Vida.

"Slučajni" sagovornici

Srđa Prica sa svojom suprugom Vukicom, odmah je svojim kolima otišao za Trst, svratio u naš konzulat i tu je sreo Crnjanskoga. Posle kraćeg zadržavanja, hladnih napitaka na terasi konzulata, Prica je sa Crnjanskim krenuo za Jugoslaviju. Kasnije mi je Prica pričao: „Bilo je veoma toplo toga dana. A, Crnjanski se sav uvukao u svoj crni grombi kaput. Kad smo stigli na granični prelaz, milicioner nas je učtivo pozdravio i zamolio pasoš. Pokazao sam mu pasoš, i kad je milicioner video da sam ja YU ambasador u Londonu, pozdravio nas je ponovo i rukom pokazao da možemo preko granice. Crnjanski je bio sav usplahiren. Graknuo je: „Pa ja sam za ovoga policajca niko i ništa, nije mi ni pasoš tražio."

Crnjanski je decenijama živeo u strahu , plašio se jugoslovenske policije. Manija gonjenja ga je čak dotle dovela da je strepeo da mu UDB - a ne zatruje vodu u slavinama u stanu iznad njegovoga. Poznati kolega novinar Boro Krivokapić objavio je kod „Srpskog glasnika" svoju knjigu o Crnjanskome i o svim njegovim strahovima i od UDB-e i od naše političke emigracije koja je Crnjanskoga sumnjičila za šurovanje sa vlastima u Jugoslaviji. Čak su kasnije pisali:"Crnjanski je jedina osoba pred kojom se poklonila Titova tajna policija!"

Kad su stigli u Pričinu kuću u Ičićima smestili su se: Crnjanski je dobio sobu na sprat, a Srđa i supruga mu Vukica razmestili su se u prizemlju, pored kuhinje. Crnjanski se odmah, pričala mi je detalje kasnije Vukica, raskomotio, nataknuo je na glavu specijalni šešir i počeo da šeta po sećanjima na davne dane kada je u ovim krajevima boravio u vreme Austro-ugarske monarhije.

I sada je moja dilema: da li je komedijant slučaj (Crnjanskov izraz!) udesio , ili su se Prica i Ranković ranije dogovorili, tek sutra dan Ranković je zakucao na vrata, Vukica otvara, a Ranković njoj: „Cik , Cik ....". Vukica više nego iznenađena!

Ranković je sa suprugom Ladislavom (Slavkom) i njenom rođakom Fany Pung, koja živi u Americi, na putu iz Dubrovnika, gde su proveli odmor u Rankovićevoj (tačnije njegove supruge) kući za odmor, stigao uveče u odmaralište Saveznoga SUP-a blizu Opatije- Voloska. Tu su prenoćili i sutra dan nameravali da produže putovanje za Sloveniju, kod Slavkine braće, srpski bi se to kazalo: Ranković odlazi u svoju tazbinu!

Međutim, uveče na Rankovićevo pitanja šta ima novo u odmaralištu, okolini, upravnik odmarališta mu priča i kaže: „Juče nam je stigao komšija Srđa Prica, naš ambasador u Londonu i smestio se u svojoj kući u Ičićima!" Ranković odluči da sutra odu svi troje u posetu Prici i njegovoj supruzi, svojim višedecenijskim znancima, prijateljima još iz predratnih ilegalnih susreta.

I sutra ujutru su, kako sam pomenuo, stigli u Ičiće, Ranković kucao na vrata. Vukica otvara vrata a Ranković njoj šeretski: "Cik , Cik...!"

Razmestili su se gosti, Prica je obavestio koga još imaju u gostima, i dok su se Prica, Ranković i dve dame, zabavljali, Vukica se popela na sprat da obavesti Crnjanskoga koga imaju u gostima i zamolio ga da siđe, da se upoznaju. Crnjanski je obukao prikladnu garderobu i spustio se niz stepenice. Rukovanje, upoznavanje, ćaskanje. Pričala mi je Vukica: "Ništa nismo imali u kući od hrane za ručak za toliko osoba, pa sam otišla u komšiluk, pozajmila kilogram pasulja, skuvala sam pasulj, napravila letnju salatu, i to smo svi ručali!"

Posle ručka dame su ostale u trpezariji da pospreme koje-što, a muškarci: Prica , Ranković i Crnjanski izašli su na terasu i zabavljali se avokadom: strelicama su gađali u metu obeleženu na zidu.

Potom su otišli u posetu jednom ugostiteljskom objektu u Ičićima, a uveče proveli par sati na terasi hotela „Kvarner" u Opatiji. Sve se ovo dešavalo 30 - tog avgusta leta gospodnjega 1965. godine.

Te večeri, goste na terasi hotela „Kvarner„ zabavljao je svojim melodijama zagrebački kant-autor Ivo Robić. Kad je završio deo svoga programa, Ivo Robić je prišao stolu za kojim su sedeli Ranković i Prica sa damama i Crnjanskim, pozdravio visoke goste i izrazio želju da im otpeva nešto po njihovoj želji. Taj trenutak, kada je Ivo Robić za stolom visokih gostiju, sedi između Rankovićeve supruge i Miloša Crnjanskog, fotoreporter Ivan Oštrić je zabeležio svojom kamerom i sutradan o tome je objavljena fotografija i kratki tekst u Riječkom „Novom listu".

"Slučajni" sagovornici su se to veče i rastali. Ranković je sa suprugom i njenom rođakom otišao na prenoćište i odmaralište Saveznoga SUP-a, a Prica sa suprugom i Crnjanskim u svoju kuću u Ičićima. Sutradan, Ranković je produžio put za Sloveniju, a Crnjanski je ostao još nekoliko dana kod Pricinih, očekujući da u riječku luku uplovi brod sa njegovim stvarima. Kad je stigao brod Crnjanski je svoje stvari utovario u jedan kamion i uputio se za Beograd, a onda je i on stigao u Beograd i smestio se u apartmanu hotela Ekscelzior.

Beogradska štampa, posebno NIN, posvetili su veću pažnju dolasku Miloša Crnjanskoga u Beograd. NIN je objavio i duži intervju sa Crnjanskim. U oktobru 27-mog i 4. novembra te godine Crnjanski je imao u Kolarčevoj zadužbini susret sa Beograđanima. Obe večeri uspešni moderator bio je profesor Nikola Milošević. Jednoj od tih večeri bila je prisutna i supruga Aleksandra Rankovića, prof. Slavka Ranković. Pre večeri bilo je reč o delima Crnjanskoga, a druge večeri Crnjanski je čitao odlomke iz nekih svojih dela i izgovorio u celini svoj Lament nad Beogradom. Vredi zabeležiti i sledeća dva detalja: Posle susreta sa Rankovićem Crnjanski, ko zna šta je ranije mislio o Rankoviću, kaže Prici: „Pa Ranković se i smeje slatko. Zna i da se šali!".

U novembru 1963. Rankovićeva supruga, profesor ekonomije, bila je u Zagrebu na nekim sastancima, a imala je i predavanje studentima. Bila je vrlo začuđena brojnim pitanjima , komentarima studenata o povratku Crnjanskoga i njegovim aktivnostima u Beogradu. U kontekstu ranijih događaja, o čemu u produžetku ovoga teksta, meni je sasvim jasno da su studenti bili instruisani od nekoga na tako brojna i konkretna pitanja o Crnjanskome.

Šta "Lala" misli o svemu...

Nikad kraja vrzinom kolu...Tek krajem januara 1966. godine postalo mi je jasno nešto što se desilo samnom krajem decembra 1965. godine. Naime, tri dana posle prispeća pisma : Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom iz Titovog kabineta, pozovu me na „čašicu razgovora" Mitko Čalovski i Dušan Radovanović koji su radili u Saveznom odboru Socijalističkog saveza Jugoslavije, nekoliko spratova im je kancelarija iznad moje. Mitko Čalovski, brat Ljiljane Čalovski, koja je bila udata za Lazara Koliševskoga, a Dušan Radovanović, sin poznate partizanke iz Jablanice , Leskovački kraj , ratna drugarica Milentija Popovića, te Faik Dizdarević, brat Nijaza i Raifa Dizdarevića i ja, upisali smo se 1948. godine na tek osnovanu Visoku Novinarsko i diplomatsku školu u Beogradu. Njih trojica posle par meseci napustili su školu, kao vrlo poverljivi, iz partizanskih porodica, prešli su u Saveznu UDB-u i odmah poslati u Pariz na neku školu specijaliziranu za obaveštajne delatnosti.

Posle školovanja u Parizu, Mitko i Dušan produžili su rad u Saveznoj UDB-i, Dizdarević je otišao na rad u Ministarstvo inostranih poslova. Mitko je odlično znao engleski jezik i uvek je na desetak dana odlazio sa još dvojicom iz Savezne UDB-e u one zemlje koje će Tito uskoro posetiti-da osmotre situaciju, informišu kasnije Titovu pratnju u tim zemljama...

Kad je Koliševski postao Predsednik, a Milentije Popović generalni sekretar Saveznoga odbora Socijalističkoga saveza Jugoslavije - Čalovski je postao šef kabineta Koliševskog, a Dušan Radovanović, šef kabineta Milentija Popovića.

Kad sam došao u kancelariju Čalovskoga, on i Radovanović sedeli su za dugim radnim stolom, a meni su namenili mesto vis a vis Čalovskoga. Na stolu su bili „razapeli" poslednji broj „Književnih novina", stranicu na kojoj je bio tekst Srbe Ignjatovića o tri poeme Miloša Crnjanskoga. To je oprobani policijsko-islednički štos: staviti novine sa provokativnim naslovom na sto gde „žrtva" treba da sedne i posmatraju oči, lice „žrtvu", kako reaguje, licem, posebno očima, kad pročita provokativni naslov. Ja sam ostao „mrtav hladan" , jer nisam ukopčao provokaciju, mamac, pa su njih dvojica, posebno Čalovski počeli da me ispituju o pismu iz Titovog kabineta u vezi sa Crnjanskim. Čalovski me pita direktno: "Kako Lala reaguje na pismo"?

Već sam pomenuo: stariji drugari, Veselinovljevi robijaši, ratnici...oslovljavali su Veselinova, iz milošte, Lalom, jer je on bio rodom iz Banata, selo Kumane. E, Čalovski je bio opsednut manijom veličine, da je on iz redova tih starijih i starih, jer zaboga ide u specijalne misije, bio je i prevodilac svakoga jutra snimaka-prisluškivanja lidera nesvrstanih za vreme Konferencije nesvrstanih u Beogradu 1961. godine, koji su bili razmešteni po vilama YU funkcionera na Dedinju i Senjaku, a te vile po Titovom nalogu bile ozvučene (kasnije se ispostavilo: Ta ozvučenja nisu bila „umrtvljana„ pa su Ranković i Stefanović na Brionskom plenumu zbog toga okrivljeni; ispostavilo se na kraju da je sve to bilo Titovo maslo!), i svako jutro Čalovski je u jednoj vili u Užičkoj prevodio snimke: šta su sve lideri nesvrstanih govorili uveče , noću u svojim rezidencijama, i taj prevod dostavljao Titu). Zbog te uobraženosti i on je Veselinova oslovljavao „Lala"!

Panika zbog Titove "napomene"

Kratko sam im odgovorio da mi ništa detaljnije nije poznato, da me je to pismo iz Titovog kabineta malo začudilo i to je sve.

Bilo mi je tada jasno zašto je pismo iz Titovog kabineta bilo naslovljeno „Kabinetu Jovana Veselinova„ a ne Jovanu Veselinovu ili Milentiju Pešakoviću, šefu kabineta Jovana Veselinova, kako je u svim drugim slučajevima bilo: svakome ime i prezime na koverti!

A, definitivan komentar zašto su me Čalovski i Radovanović pozvali i pitali za reagovanje Veselinova, ispisaću pri kraju ovoga teksta, kad budem komentarisao „razgovor" Milentija Popovića sa urednicima „Politike" i „NIN - a" , koji je bio krajem januara 1966. i koji tekst su objavila oba pomenuta lista.

Za kraj još dve - tri rečenice o Čalovskom Mitketu. Kad je bila 1967. rotacija Čalovski je postavljen za generalnog konzula Jugoslavije u Torontu. Sledeća rotacija - Čalovski postaje sekretar za informacije i član Saveznog izvršnog veća. Sledeće „vučenje" - Čalovski i zbog vernosti Titu ( pišem „I") jer je bio vrlo vredan i inteligentan , imenovan je za našega ambasadora u Engleskoj, u Londonu. Tamo je zaposlio i svoga sina Dejana u BBC, komentator na srpskom jeziku za Jugoslaviju. Na žalost, Mitko se teže razboli , ostao je u Londonu malo duže, tamo je umro i nastojao je i uspeo je u tome: sahranjen je na groblju Hajget u Londonu, nedaleko od groba Karla Marksa. Bila je to poslednja želja, ambicije toga vrednog čoveka, i probitačnoga Makedonca. Dušan Radovanović za vreme školovanja u Parizu upoznao je mladu Amerikanku, kasnije se oženio njome, rodila mu je tri sina; nažalost i Dušan je umro relativno mlad.

Da se posle ove digresije vratim zbivanjima neposredno vezanim za Miloša Crnjanskog i njegov dolazak u Beograd. Beogradski listovi, posebno „Politika" , a naročito NIN , posvetili su veliku pažnju Crnjanskome povratku u zemlju, njegovim delima, književnom talentu i osobenom stilu pisanja.

Beogradska televizija najavila je nekoliko priloga o Crnjanskom i njegovim delima, a Narodno pozorište u Beogradu stavilo je na repertoar za zimu 1965/6 godine nekoliko dela Miloševih.. Odjednom: kao grom iz vedra neba cirkuliše pismo: Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom, sa Titovom napomenom: "Dobro je da se ovo objavi „T." , koje sam u prošlome broju citirao, i što bi se reklo: "Vuna Kićo, i težina Kiće!"

Kad sam pokazao pismo Veselinovu, stajao sam, dok je on pročitao pismo, onda je sav uzbuđen, pa i preplašen, ustao i meni kazao: „Uh boga - mu! Pa sinoć smo svi iz tzv. Političkog vrha Srbije bili na prijemu koji je Dušan Petrović-Šane; predsednik Narodne skupštine Srbije, priredio za učesnike Vanrednoga kongresa Književnika Jugoslavije, koji je održan u Beogradu, 21. i 22. decembra 1965. godine. Na prijemu je bio i Miloš Crnjanski!„

Nisam znao za taj prijem. A nisam znao do tada da je nekoliko nedelja ranije Veselinov u svome stanu priredio večeru Milošu Crnjanskome. Na večeri su bili Tasa Mladenović i Srđan Prica sa suprugama. Posle toga i Svetozar Vukmanović - Tempo priredio je večeru Crnjanskome u svome stanu, kojoj su prisustvovali Tasa Mladenović i Srđan Prica sa suprugama. Znao sam da se Veselinov angažovao oko povratka Crnjanskoga u Jugoslaviju. Pomenuo sam i depešu koju je Veselinov poslao Prici u vezi stana Crnjanskoga u Beogradu. Znao sam: Crnjanski, Jovan Veselinov i Stanka Munćan, supruga Veselinovljeva-svo troje su Banaćani. A Banaćani imaju neki međusobni „magnet" i vrlo uvažavaju jedno drugoga. O tome kasnije još nekoliko karakterističnih rečenica . Ali nisam znao, i danas ne znam, kojim povodom je Tempo priredio svečanu večeru u svome stanu Crnjanskome. No, bilo kako bilo. Pismo iz Titovog kabineta razorno je delovalo....

(Nastavak u sledećem broju)