Iz mog ugla

Zakoni koje ćemo sanjati

Živan Haravan

Kada sam 1990-e godine osnovao Stranku socijalne pravde, kao jednu od glava višeglavog teleta, iliti, srpske opozicije, verovao sam da ćemo jurišem i napadom na SPS i Slobodana Miloševića, stvoriti neki pravedniji društveni sistem. Kapitalizam se nametao kao neminovnost u društvenom razvoju naše države.

Imam video zapis sa RTS-a, a to sam govorio i na raznim tribinama, da se moja stranka ne zalaže za onaj bezdušni oblik kapitalizma, već, ako je on neminovnost, mora biti pod kontrolom države i da ima humanu dimenziju. To je najveća glupost koju sam mogao da izgovorim!

Tada nisam, priznajem, mogao da shvatim da je kapitalizam moguć samo u svojoj bezdušnoj varijanti, što je njegova suština. Možete li da zamislite kako bi danas, bilo kom stranom investitoru ili domaćem kapitalisti, država postavila uslov da iz profita mora da izdvaja neki postotak u Fond za solidarnu stambenu izgradnju? Prvo, strani investitor ne bi ni razumeo šta je to, a kamoli prihvatio taj uslov, dok bi ga domaći tajkuni sa indignacijom odbili.

Danas je SPS svetlosnu godinu daleko od levičarske orijentacije, jer, prihvata kapitalizam i kao deo vladajuće koalicije, zalaže se prodaju svega što se prodati može, što je jos preostalo za prodaju, a nisu stigli da to raskrčme vrle demokrate u vreme njihovog vlasništva nad državom. Ne pada mi na pamet da branim vreme vladavine SPS-a zbog niza stvari koje nisu valjale, ali bilo bi nepošteno zaboraviti razne zakone koji su se, tada, donosili i primenjivali, a imali su izrazito socijalno-humanitarni karakter. I ne samo to, već, da tih zakona nije bilo, današnja vlast bi bila u velikim, nerešivim problemima. Zato ću vašu pažnju, na kojoj Vam se zahvaljujem poštovani čitaoci, da usmerim na samo dva zakona iz vremena vladavine SPS-a, a to su: Zakon o solidarnoj stambenoj izgradnji i Zakon o otkupu društvenih stanova.

Zakon o solidarnoj stambenoj izgradnji može da služi na ponos našoj državi. Ovim Zakonom su sve visoko akumulativne firme bile dužne da iz svojih sredstava odvajaju određeni procenat i uplaćuju ga na račun Sindikata u Fond solidarne stambene izgradnje. Od ukupnog iznosa 90% sredstava je bilo namenjeno nisko akumulativnim firmama za rešavanje stambenog pitanja radnika-zaposlenih, 7% je bilo namenjeno SUBNORU-ratnim vojnim invalidima, a po 1,5% za civilne invalide rata i socijalno ugrožene građane. Zahvaljujući ovom Zakonu i njegovoj primeni gotovo u potpunosti je rešeno stambeno pitanje navedenih kategorija građana u Srbiji, osim, kada je Beograd u pitanju, socijalno ugroženjih građana kojima nije dodeljen nijedan stan, već je od tih para nenamenski i nezakonito izgrađen Dom za stara lica na Bežaniji, ali o tome nekom drugom prilikom!

Možete li da zamislite današnju stambenu situaciju u zemlji da ovog Zakona nije bilo? Ko, kako, iz kojih sredstava bi danas rešavao stambeno pitanje stotina hiljada građana-porodica? Novi režim, posle vladavine SPS-a, dobio je to pitanje rešeno-na tacni.

No, jednom rešeno stambeno pitanje, najčešće, nije i zauvek rešeno. Dođe vreme kada deca postaju punoletna, ožene-udaju se i u prvi plan izađe potreba za prirodnom deobom porodice. Negde u vreme, pred sam početak, urnebesne inflacije Skupština Srbije (čitaj:SPS) donosi Zakon o otkupu društvenih stanova. Opozicija ga, po inerciji napada, a to je bio izrazito human gest države i logičan naslednik ugašenog Zakona o solidarnoj stambenoj izgradnji. Nestrpjlivi građani su, ubrzo po donošenju navedenog Zakona, krenuli u otkup stana čiji su bili korisnici i to po višestruko nižoj ceni od njegove tržišne vrednosti. Oni, ili promućurniji ili sa više sreće, krenuli su u otkup kada je inflacija u Srbiji dostigla kosmičku visinu i kada je sudska taksa za Ugovor o otkupu bila skuplja od, recimo, dvosobnog stana u novogradnji.

Marta 1993 godine Vlada je donela Odluku kojom se, zbog apsurdne situacije, privremeno prekida pravo na otkup. No, po mojoj skromnoj proceni preko 90% društvenih stanova postalo je privatno vlasništvo njihovih, dojučerašnjih korisnika. Oni će kasnije, do danas, postati milioneri jer su im bagatelno otkupljeni stanovi dobili cenu po tržišnoj vrednosti. Ali, to je manje važno. Ono sto je od suštinske važnosti je da su, zahvaljujući ovom Zakonu, vlasnici stanova i juče i danas u prilici da rešavaju stambeno pitanje svoje proširene porodice prodajom svog stana i kupovinom druga dva, manja, za sebe i svoju punoletnu decu.

Danas se do stana dolazi, isključivo, upadom u bankarsko dužničko ropstvo ili sedmicom na Lotou. Tražili smo - dobili smo!