Kontranapad

Šta donose izborne promene u sportskim savezima?

Nekome fotelja, a nekome pedala

Nedavno su izvršene promene u Fudbalskom i Rukometnom savezu Srbije. Dok je u fudbalu vođena višemesečna procedura i kampanja koja je uzburkala interes široke javnosti, izbori u rukometu su izazivali pozornost samo marginalizovanog sastava rukometne javnosti. Razumljivo. Rukomet kao i neki drugi „manji" sportovi grcaju u nemaštini i siromaštvu, dok fudbal još uvek, možda više nego u novijoj istoriji pluta u svetu koji je s one strane ili na ivici Zakona.

Miroslav Vislavski

I u jadnoj Srbiji, ko zna odakle i kakvim tokovima u fudbal još ulazi neki ili pak veliki novac. Ako i nema novaca, primeri čak i „elitnih" srpskih klubova najslikovitije ilustruju prisustvo interesa raznih tipova i grupa koji se otimaju o njih, odnosno o fudbalsku organizaciju. Ako je Fudbalski savez Srbije važio za profitabilnu poslovnu firmu koju podržava Evropska kuća fudbala, pa su kokeze pod idejnim i autoritarnim vođstvom Vučića naumile da ovladaju organizacijom, onda bi se moglo reći da su borbe za vlast u Crvenoj Zvezdi, Partizanu ili Vojvodini koji plivaju u ogromnim dugovima u najmanju ruku neshvatljive. Ko se to otima za „propalu" firmu, ako nisu likovi koji su svesni da će samo sa nekim dobrim ili nekoliko manjih transfera popraviti sopstveni saldo. Niko od njih ne polaže račune kada odlazi ili kada ga teraju. Ni organima kluba, kao ni državnim organima. Takva ponašanja su ostala sa vremenima naivnih. Današnje klupske „gazde" ne rade zbog interesa fudbala, tradicije, istorije i dostojanstva institucije koju u sebi nosi bilo koji vremešni klub. Oni rade za sebe, svoje interese i svoja konta. Bilo bi to legitimno, da ti klubovi nisu naši, da su njihovo privatno vlasništvo. Ovako kakav je njihov svojinski status u Srbiji svaka pobednička strana u sukobima dve klupske uprave kakve su postojale ili postoje u sva tri najistaknutija srpska kluba, je nasilna prinudna uprava „aminovana" voljom vladajuće političke garniture. Sa druge strane, nekada ili i danas trofejni sportovi: rukomet, odbojka, vaterpolo, košarka (izuzev dva - tri kluba), nemaju sistemsku podlogu u „autoritetu" vladajuće politike, pa su hronično u - deficitu! Izuzimajući košarku (možda), drugi „mali" sportovi nemaju unosno tržište koje bi privuklo „interes" onih kakvi su u fudbalu i njihovih političkih zaštitnika. Zato su izbori u rukometu protekli bez prevelikog interesovanja šire javnosti.

Po nepisanoj, ali zato iskustveno proverenoj matrici svaka promena najavljuje drugo vreme, druge odnose... U sportu je to identično sa političkom scenom. Obećanja su „ludom radovanja". I posle diktatora, dolazi novi diktator. To nas je istorija naučila kada se radi o politici. Vladavina u sportu se ne razlikuje od vladavine u politici. Metodologija je ista, samo su drugi akteri na sceni. U Fudbalskom savezu Srbije nakon „pedaliranja" Tomislava Karadžića i njegovih ljudi, fotelje se dočepao Slaviša Kokeza. Čovek sa skromnom fudbalskom, ali zato bogatom životnom biografijom i sa radikalnijim metodama na planu mešetarenja u ambijentu kakav mu pruža Srbija. Sa blanko zaštitom Aleka Diktatora, gotovo u magnovenju je izgradio sopstveni kult koji mu hrane njegovi izabranici. Ide mu na ruku dobar bilans nacionalnog tima u dosadašnjem toku kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Rusiji 2018.

Nastavi li Dušan Tadić, osporavan i omalovažavan kod prethodnog selektora Radovana Ćurčića da daje golove ili asistira sa učinkom iz prva četiri kola kvalifikacija (tekst nastao pre gostovanja u Velsu), eto naše reprezentacije nakon propuštena tri velika takmičenja u periodu od osam godina, ponovo na velikoj sceni. Razume se da uspeh nacionalnog tima ne zavisi isključivo od pojedinca. Bez dobrih igara Filipa Kostića, Aleksandra Mitrovića, Ivanovića, Fejse, Rukavine, Stojkovića, Nastasića i drugova ne bi bilo uspešnih rezultata. Ali kad pojedinac poput Dušana Tadića „povuče" ekipu i svojim učinkom ulije samopouzdanje saigračima, onda čak izostanak ponajboljih Matića i Kolarova ne predstavlja hendikep zbog koga bi neuspeh bio neminovan.

Želja fudbalske javnosti da se reprezentacija Srbije plasira na predstojeće Svetsko prvenstvo je nesporna, bez obzira ko je na čelu FSS. Ako se to dogodi sa Slavoljubom Muslinom kao selektorom, to će biti potvrda dobre odluke Slaviše Kokeze. Sa time, sve drugo što ga osporava kao čelnika fudbalske organizacije pada u vodu. Takmičarski uspeh anulira sve ono što su gresi organizacije i rukovođenja, bez obzira što nisu uvek rezultat sistema i dobrog rada. O tome su retki razboriti i slobodni poslenici sporta umeli da govore i tada kada su kritike takve vrste bile nepoželjne pa i bivale svojevrsna jeres. „Slučaj Prlainović", stvoren jednom iskrenom izjavom u trenutku osvojene zlatne olimpijske medalje u Riju, najbolja je ilustracija ovakvoj tvrdnji.

Kokeza je veoma dobro svestan značaja plasmana na veliko takmičenje, pa sve baca na tu kartu. Plasman na Svetsko prvenstvo bi bio veoma dobra podloga za druge strateške poteze u fudbalu. U tom pogledu će se testirati za sada opravdano osporavane vrednosti i potencijal Slaviše Kokeze kao fudbalskog rukovodioca.

Desi li se uspeh koji Tomislav Karadžić nakon Južne Afrike nije mogao da ostvari, lakše će biti razumljive čistke kojima je pribegao Kokeza poput svakog vlastodršca kada preuzima poluge upravljanja.

Do tada će u jednom delu javnosti postojati sumnje u njegove dobre namere za opšti interes.

U ovom periodu one su podgrevane nekim potezima kakav je bio nedavni kada je naredio svojim saradnicima (Bunjevčeviću, sportskom direktoru) da stave zabranu pozivanja igrača iz FK Vojvodina u svim selekcijama! Ovom „merom" je svojevoljno kaznio novosađane zbog njihovog odbijanja da daju igrače za selekciju sastavljenu od igrača iz domaćih liga na iznenadno zakazanoj prijateljskoj utakmici u Kataru. Učinio je to u trenutku kada zahvaljujući umešnosti i formi Dušana Tadića, formiranog u Vojvodini, naš nacionalni tim dolazi na prvu poziciju u kvalifikacijama! Učinio je to uprkos činjenicama da su novosađani tradicionalno, decenijski imali izuzetnu ulogu u nacionalnim selekcijama mlađih kategorija, koje su bile šampioni Evrope i Sveta. Podsetimo se samo nekih: braća Savić - Milinković (Sergej i Vanja), Gaćinović, Pankov, Babić, Pankov... Vojvodina je tradicionalno nepresušni izvor sjajnih talenata. Nisam siguran da je Kokezi na primer poznato da je u sastavu juniorske reprezentacije Jugoslavije prilikom osvajanja prve svetske titule 1987 u Čileu, Vojvodina imala dvojicu igrača - Peru Škorića i pokojnog Zorana Mijucića. Bilo je to vreme velike konkurencije u nekadašnjoj Jugoslaviji, bio je to sastav poznat po Lekoviću, Brnoviću, Petriću, Mijatoviću, Prosinečkom, Bobanu, Jarniju...

To su vrednosti koje uz vekovni autoritet FK Vojvodina, moraju imati adekvatno poštovanje i ne dozvoljavaju bilo kakvom Kokezi da se poigrava sa time, koliko god se trudio da u fudbalu oponaša svog političkog lidera Aleka Vučića. Uzgred, njegova je odgovornost zašto bespotrebno dozvoljava sebi da zbog nepromišljenosti još dublje srozava ionako potonuo srpski fudbal. Utakmica u Kataru je primer takvog činjenja. Muslinovi izabranici iz domaćih klubova su poraženi sramnim i ponižavajućim rezultatom 0:3! Zbog takvih promašaja niko od „ideologa" olako dogovorenih trening susreta zatvorenog tipa (bez gledalaca) sa selekcijama kakav je fudbalski nižerazredni Katar, nije odgovarao niti dao bilo kakva objašnjenja.

Kod rukometaša su bila slična polazišta kao u fudbalskoj organizaciji. Poput Kokeze koji je seo u Karadžićevu fotelju, Predrag Peruničić je sa pozicije istaknutog naprednjaka i državnog sekretara za sport razvijao aktivnost na terenu ne bi li zauzeo upražnjeno mesto nakon najave Velimira Marjanovića od pre godinu dana da se povlači. Kada su otpočele pripreme za Skupštinu koja je trebala da bira nove nosioce funkcija i u rukometu je primenjena savremena izborna formula. Pritisci, pretnje, nasilje, kršenje statutarne procedure su doveli do toga da je kandidat Milan Đukić iz Vojvodine, inače najrazvijenijeg rukometnog regiona odustao od trke za predsednički mandat. Mesto Velimira Marjanovića, glasovima polovinske rukometne baze jednoglasno je povereno generalnom sekretaru Božidaru Đurkoviću. On je dugogodišnji najbliži saradnik prethodnog predsednika, poštovan u međunarodnim forumima, ali i odgovoran za stanje u rukometu. Pozicija koju je pokrivao niz godina u vrhu Rukometnog saveza Srbije ga ne amnestira odgovornosti za loše stanje, ako su prihvatljive ocene prilika opozicionih kritičara u ovom sportu.

Dakle, ako je suditi po kadrovskim rešenjima privid je da je Rukometni savez Srbije na putu značajnih promena. One su vidljive samo kada se radi o promeni odnosa snaga u vrhu, ceneći da su Velimir Marjanović i Božidar Đurković važili za ljude koji gravitiraju svom korenju iz crno belog šinjela, a Marjanović uz to i vojvođanskom lobiju. Bez obzira na kontinuitet sa Đurkovićem, Rukometni savez Srbije je poput fudbala „prešao u ruke" Crvene Zvezde. Potpredsednici su zvezdaši Dragan Škrbić i Mirko Butulija. Na selektorskoj poziciji je Jovica Cvetković, a iz senke isplivava autoritet "Jarana" Stankovića predsednika RS Beograda. Svi su oni crveno beli koje instruira naprednjačka formacija.

Izbornu Skupštinu su bojkotovali rukometni poslenici autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i Metohije. Oni neće da učestvuju u organima u kojima se kreira politika u rezultiranom kadrovskom sastavu. Đurković insistira na jedinstvu, a razjedinjeno se došlo do kadrovskih rešenja u rukovodstvu Saveza. Ako je Velimir Marjanović prošao „bezbolno" u spornoj smeni Jovice Cvetkovića pre sedam godina, pa iza toga vratio za trenutak žensku i mušku selekciju do srebrnih medalja na svetskom (2013 žene) i evropskom (2012 muškarci) prvenstvu koji su organizovani u Srbiji, kasniji sled stvari je pogodovao opoziciji da mu obezvredi sve što je činio za rukometni sport u periodu kada ga je preuzeo iz ponora i vratio među kredibilne sportove u Srbiji.

Propušteno u periodu od tada na ovamo, a posebno izostanak rukometnih selekcija sa ovogodišnje Olimpijade na kojoj su Vaterpolo savez, Odbojkaški savez i naročito Košarkaški savez sa dve medalje ojačali svoje pozicije uspešnih u srpskoj porodici sportova, dali su materijala oponentima i kritičarima među kojima i Jovici Cvetkoviću, da nipodaštavaju vreme Velimira Marjanovića. Njihove kritike su zapravo njihov trijumfalizam nakon preuzimanja ili povratka na poziciju. Niko od pobednika nije dao suštinsku argumentaciju koja bi poništila vrednosti i učinjeno sa Velimirom Marjanovićem. Rukometni sport, kao i svi drugi bez obzira na manje više dobre rezultate nacionalnih selekcija u vaterpolu, odbojci, košarci i drugim, grca u nedaćama nepostojanja politike i ozbiljnih rešenja u dugom nizu godina.

Srbija više od dvadeset godina nema odgovor na brojna pitanja položaja sporta. „Servisiranje" nacionalnih granskih saveza i selekcija nije sistemsko rešavanje politike sporta. To u ovoj zemlji nikako da shvate oni koji vode državnu politiku.

Do kraja godine će doći do novih kadrovskih rešenja na čelu i u rukovodstvima Olimpijskog komiteta, Odbojkaškog i Košarkaškog saveza Srbije. Zakulisne radnje uveliko teku. Manipulacije s jedne strane i amaterizam u vođenju izborne procedure neće doneti neke druge vrednosti i kvalitet od onih u kojima je odavno odomaćen srpski sport.