(P)likovi

Vučićeva konstrukcija i rekonstrukcija

Alek, Alek, bas si krme

Ako ikad umre, Aleksandar Vučić će testamentom ostaviti Srpsku naprednu stranku u nasleđe samom sebi. Topalovići su se iznenadili kad su shvatili da je pokojni Pantelija krme, naprednjaci to o svom rodonačelniku misle u cvatu njegovog tužnog života. Uslovljen patološkom potrebom da manipuliše ljudima, Vučić ne štedi ni najbliže saradnike. I njih laže i vara, kao što radi sa celom Srbijom, tvrdsi urednik Magazina Tabloid Predrag Popovič, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i Vučićev saradnik i prijatelj

Predrag Popović

Najveće žrtve poslednje njegove spletke su Zoran Radojičić i Goran Vesić, koje je postavio na vodeća mesta u beogradskoj vlasti. Iako na prvi pogled izgleda da bi trebalo da budu srećni zbog ukazanog poverenja, novi gradonačelnik i njegov zamenik ogorčeni su načinom na koji se Vučić poigrao njihovim ambicijama.

Radojičiću je, kad ga je vrbovao za nosioca liste na gradskim izborima, obećao mesto ministra zdravlja. Iskusni lekar, koji je ugled stekao kao generalni direktor Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj, pristao je da svoj autoritet trampi za ministarsku funkciju. Osnovni motiv mu je bio, bar je tako pričao prijateljima i poznanicima, da napravi još jednu dečju kliniku. Na poziciji gradonačelnika o tome će morati da mašta dok gradi fontane, diže jarbole i novogodišnje jelke.

Po ustaljenom običaju, Vučić mu je podgrevao nadu do poslednjeg časa. Uz lična uveravanja, preko svojih i ostalih medija plasirao je najavu smene aktuelnog ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Postojali su ozbiljni politički, profesionalni i lični razlozi za takav potez. Lončar je srpsko zdravstvo zavio u crnu, pod njegovom upravom oko hiljadu lekara godišnje pobegne u inostranstvo, stanje u bolnicama je očajno, a takvi su i pacijenti, prepušteni na milost i nemilost sudbine.

Umesto resornih, Lončar je rešavao lične finansijske probleme. Montirao je tender za nabavku opreme za Klinički centar u Nišu, vredan više od 18 miliona evra. Isto je uradio i prilikom kupovine lažnog sajber noža, plaćenog 8 miliona evra, kao i sklapanjem ugovora s farmaceutskom kućom „Novartis".

Verovatno ni Vučić ne zna tačno koliko se Lončar ugradio u te poslove, a ako zna, sigurno nije zadovoljan delom koji je dobio. Smena u vrhu ministarstva zdravlja, makar privremeno bi amortizovala nabujalo nezadovoljstvo lekara, a i samog Vučića. Takođe, razmahala se i Zlatiborova supruga Vesna Lončar, čija advokatska kancelarija je postala zastupnik mnogih javnih preduzeća i kriminalaca najkrupnijeg kalibra. Širenje biznisa donelo joj je ogromnu zaradu, skoro istu koliko ima njen brat Goran Andrić, notar koji kontroliše Novi Beograd, najveću i najunosniju srpsku opštinu.

Još 2014, u okviru rekonstrukcije svoje prve vlade, Vučić je nameravao da najuri Lončara. Isto je, opet bezuspešno, pokušao 2016, kao i prošle godine, kad je mesto premijera prepustio Ani Brnabić. To ne znači da Lončar ima „jaka leđa", već da se u vrhu održava zahvaljujući iskustvu, stečenom dugogodišnjom saradnjom s ljudima s obe strane zakona.

O njegovoj upotrebnoj vrednosti govori i anegdota iz vremena dok je sarađivao s Dušanom Spasojevićem, vođom zemunskog klana. U znak zahvalnosti za izvršenje o više od 20 ubistava, Spasojević je 2002. godine nagradio Sretka Kalinića, zvanog Zver. Kupio mu je stan u jednom od novobeogradskih blokova. Kalinić je već kupio nameštaj i organizovao useljenje kad ga je Spasojević obavestio da od toga nema ništa, stan će pokloniti Zlatiboru Lončaru, u tim krugovima poznatom pod nadimcima Tibi i Doktor Smrt.

- Jebiga, Srele, strpi se, biće i za tebe, ali sad mi je Tibi važniji - rekao je vođa Zemunaca svom najrevnosnijem ubici.

Kalinić je kasnije osuđen na 30 godina robije zbog učestvovanja u atentatu na Zorana Đinđića, a Doktor Smrt je postavljen na mesto ministra. To dokazuje da je važan Vučiću kao nekad Spasojeviću. Dakle, mnogo više nego Zoran Radojičić.

Lončar je poverenje opravdao valjanjem u političkom blatu. Opušteno i smireno, kao nekad Veska Božovića, na onaj svet je ispratio sedam žrtava helihopterske nesreće, koja mu je pokvarila marketinšku predstavu. Kad je trebalo da se Vučić brani od optužbi da je podmićivao novinare, Lončar je prekršio lekarsku zakletvu i sve zakone o zaštiti privatnosti pacijenata, javno, na Televiziji Pink, čitajući zdravstvenim kartonom Aleksandra Kornica, bivšeg direktora Kurira. Zbog neispravnih aparata za anesteziju, lekari u kraljevačkoj Opštoj bolnici Studenica sredinom marta odbili su da vrše operacije i ugrožavaju živote bolesnika, a Lončar ih je optužio da su strani plaćenici, koji štrajkuju po nalogu spoljnih neprijatelja Vučića i Srbije.

Uličarskim rečnikom, nedostojnim i čistača bazena u Šilerovoj, aktuelni ministar zdravlja nedavno je izvređao Rodoljuba Šabića, koji je upozorio na nezakonito prikupljanje podataka preko aplikacije preko koje građani biraju lekare. Čačanska Opšta bolnica nedavno je podnela krivičnu prijavu Službi za visokotehnološki kriminal Policijske uprave protiv NN lica zbog zloupotrebe korisničkog naloga. U ime gastroenterologa Sunčice Škapine i određenih neurologa neko je pacijentima zakazivao termine za preglede kad su lekari odsutni ili zauzeti drugim obavezama. Pošto se takve neprijatnosti prave isključivo lekarima koji ne podržavaju SNS, u čačanskoj bolnici su uvereni da je reč o flagrantnoj sabotaži. Hakerskim upadima inicira se nezadovoljstvo obolelih građana radom politički nepodobnih lekara. Teško je pretpostaviti da to neko radi na svoju ruku, bez naređenja ili makar saglasnosti ministra Lončara. Malo ko bi pristao da obavlja sve te prljave zadatke, baš kao što je bilo malo lekara koji su se grlili juče sa Spasojevićem, danas s Vučićem.

Odluku da ga ipak neće postaviti na Lončarevo mesto, Radojičiću je saopštio lično Vučić. Zamajavao ga je pričom o tome kako je njegov izbor za gradonačelnika od izuzetne važnosti za Srpsku naprednu stranku, da svi vide da nisu prevareni glasači, već da će nosilac izborne liste zaista preuzeti funkciju. Uveravanjem da s njim ima dugoročne planove, Vučić je doveo Radojičića pred svršen čin.

Usput, isto je uradio i Goranu Vesiću.

U poslednja tri meseca, omiljenom bivšem „žutom lopovu" obećao je tri različite funkcije, a nije ga postavio ni na jednu. Prvo je, kad je postalo očigledno da Dušan Vujović napušta Vladu, Vučić je rekao Vesiću da se pripremi za preuzimanje tog resora. Danima su zajedno pravili planove i smišljali načine kako da iscede budžet, da bi, kad je Vujović podneo ostavku, Vučić za njegovog naslednika postavio Sinišu Malog, čuvara porodičnog trezora. Vesića je utešio obećanjem da će ga postaviti na mesto gradonačelnika Beograda, niko nije bolje upućen u taj posao od njega, samo on može da nastavi započete projekte, bla-bla... Naravno, ni od toga nije bilo ništa.

Kao što je na ovim stranicama već pisano, Vučić se plaši Vesića, zna da su sličnog karaktera, posvećeni samo sebi i svojim interesima. Iako ceni Vesićevu sposobnost za spletkarenje i spremnost da se brutalno obračunava sa svima koji mu stanu na put, s nultom tolerancijom prema konkurentima, Vučić nikad nije ni imao nameru da mu prepusti preveliki uticaj na gradsku vlast. Kao i u Radojičićevom slučaju, staru laž zatrpao je novim obećanjima.

Uskoro, kad Goran Knežević više ne bude mogao da obavlja dužnost ministra privrede, na njegovo mesto će uskočiti Vesić. Do tada bi trebalo da Radojičića uvede u posao, da ga upozna s ljudima i šemama. Posle će s Vučićem upravljati srpskom privredom. Bez mogućnosti izbora, Vesić nije imao drugog izbora, nego da s kiselim osmehom pristane na ulogu zamenika gradonačelnika Beograda.

Da čorba bude gušća, u priču o rekonkstrukciji Vlade, Vučić je udrobio još nekoliko potencijalnih kandidata za ministarske funkcije. Čim se medijski istroši spektakl sa izborom novih upravnika glavnog grada, opet će se zavrteti spekulacije o tome ko će biti smenjen i ko će dobiti koje ministarstvo. Nema veze što je dosad sto puta iskoristio taj trik za skretanje pažnje javnosti s realnih, suštinskih problema, Vučiću će to opet poslužiti za kupovinu vremena.

U toj lepršavoj letnjoj temi za razbribrigu očajnih građana istaknuto mesto ima Maja Gojković, koja već slavi prelazak na funkciju ministra kulture i informisanja. Vučić joj je obećao, ona se raduje. A, mora se priznati, zaslužila je to ministarstvo. Danas, pod naprednjačkom torturom, kultura i informisanje zaista liče na Gojkovićku. Teško su bolesni, korumpirani i beznačajni.

Njenim dolaskom na čelo tog resora održao bi se kontinuitet ludila. Vučić je prvo izabrao Ivana Tasovca, koji je tvrdio da se ofarbao u plavo zato što je hteo da izgleda kao Pamela Anderson, američka glumica poznata po porno skandalima. Posle njega, izabrao je Vladana Vukosavljevića, poznatog po nezabeleženoj beznačajnosti.

U odnosu na njih, Gojkovićka ima gigantske predispozicije za vođenje ministarstva kulture i informisanja. Ima vrhunske reference. Objavila je dve knjige: „Prva dama opozicije" i „Lavirint pravde", obe u izdanju Srpske radikalne stranke. Pored toga, istakla se i kao recenzent nekoliko knjiga Vojislava Šešelja, među kojima su „Đavolov šegrt zločinački rimski papa Jovan Pavle Drugi", „Pakleni planovi Zapada", „Žigosanje dosmanlijskog beščašća", „Srpski četnički pokret", „Fenomenologija balkanskog despotizma", pa i „Kontinuitet radikalske doslednosti", koji je ona u praksi dokazala preletanjem u svaku vladajuću stranku ili koaliciju unazad petnaestak godina. Gojkovićka ne krije da su knjige njena strast. Odoleva, kaže, 21. veku, pa ih i dalje kupuje i čita.

Razume se Maja i u novinarstvo. Još kao mala, htela je da bude novinar. Devedesetih godina, iako je bila zamenik predsednika SRS-a, tvrdila je da bi, da je novinar, radila isključivo u nezavisnim medijima. Začudo, to možda nije lagala, pošto je u to vreme pisala kolumnu za novosadski Svet. Naročitu pažnju je privukla serijom otvorenih pisama Miri Marković, ali i najprimitivnojim samoreklamerstvom, dostojnim Vučićevih mentalnih oboljenja.

Puna kompleksa, psihičkih i fizičkih, zasmejavala je čitaoce patološkom potrebom da dokazuje značaj porodičnog pedigrea. Bez stida, tvrdila je da je praunuka Dragiše Vasića, predratnog advokata, novinara, esejiste, akademika i političara, koji je ubijen u Staroj Gradiški neposredno pred kraj Drugog svetskog rata. Nasuprot milion puta ponovljenoj Majinoj tvrdnji da je Vasićeva praunuka, stoji samo jedan rečenica njegove prave ćerke Tanje Vasić-Janićijević, koja je rekla: „Ja nikada nisam ni čula ni videla tu mladu osobu i njene roditelje".

Nezainteresovana za činjenice, Maja se u istom romansiranom stilu kitila i drugu porodičnu liniju. U naletu nadahnuća, isticala je da je i Baba Višnja, majka knjaza Miloša, bila poreklom od Gojkovića. Da bi naglasila tradicionalnu političku podobnost, tvrdila je da je njen deda Dobrivoje Gojković bio sekretar ratnog štaba đenerala Draže Mihailovića. Ako je to tačno, onda zaista čudi da je đeneral za sekretara uzeo običnog šustera. Što god bio, deda šuster je imao sina Mitu, Majinog oca, novosadskog advokata, specijalizovanog za sporove oko odštete u saobraćajnim udesima i drugim nesrećama, zbog čega je s ponosom nosio nadimak Mita Šteta. Mama Savka joj je, pričala je, bila predsednik Kola srpskih sestara Eparhije bačke.

Zahvaljujući takvom poreklu, bez obzira da li je stvarno ili izmišljeno, Maja je svakim tekstom dokazivala status nezvanične velikosrpske vojvotkinje. Odlučno je zastupala radikalske stavove da su „granice Srbije dogovorene Londonskim sporazumom 1915 i idu duž linije Karlovac-Ogulin-Karlobag-Virovitica" i da „Bosna mora da postane središte Srbije".

- Rat će trajati dok hrvatsko vrhovništvo ne uvidi da u ovim krajevima, gde žive Srbi, nema šta da traži. Bez obzira na žrtve, moramo da pobedimo u ovom ratu, nema cene koja nam je previsoka - izjavila je 1991. u intervjuu za bečki Profil.

Da bi dokazala koliko je opasna, predstavljala se kao „srpska Gudru Nestlin". Mukica, nije znala da tačno transkribuje ime Gudrun Eslin (Gudrun Esslin), osnivača jedne od frakcija terorističke organizacije Crvene armije.

Kad je vlast Socijalističke partije Srbije uvela blokadu na Drini, Maja je obećala da će preći most na Drini, „pa, neka Miloševićeva milicija puca prvo u mene". Bez stida, krajnjom patetikom, osvajala je simpatije tvrdih nacionalista. Pokazivala je Rubikovu kocku, koju joj je, navodno, poklonio njen „čuvar na frontu".

- Dao mi je kocku, otišao na prvu liniju i poginuo. Zato tu kocku čuvam kao uspomenu na žrtvu tog hrabrog viteza - rekla je Gojkovićka.

Takvim izjavama privukla je samo Arkana.

- Uvek se ljubim sa Željkom Ražnatovićem kad god se sretnemo. Poštujem to što se on borio u RS i RSK i on je zaista srpski junak. Išla sam u Skupštinu da ga zavrbujem u našu stranku, međutim, on mi se nasmejao i rekao da sam jedna pametna i šarmantna žena i da bi trebalo da budem predsednik Jugoslavije ili ministar vojske, ali pristupnicu za SRS nije potpisao. Ako budem češće odlazila u Skupštinu, možda će se pokolebati - tvrdila je Gojkovićka, iako je Vojislav Šešelj bio u žestokom sukobu s Arkanom, kome je javno obećavao da će ga likvidirati.

Junačkim izjavama i statusom zamenika predsednika Srpske radikalne stranke, privukla je pažnju muške publike, bar onog dela s nižim vrednosnim standardima. Da bi upotpunila fam fatale imidž, detaljno je opisala kako treba da izgleda srećnik koji bi imao šanse da osvoji njeno srce:

- Idealan muškarac je Srbin. Mudar kao Sveti Sava, nadahnut, lep i otmen kao despot Stefan Lazarević, spreman na žrtvu za srpstvo kao Miloš Obilić, hrabar kao kapetan Gavrilović... On ostaje na braniku svog naroda makar i potpuno sam, a protiv čitavog sveta. Srećna sam što znam da to nije samo ideal već i stvarnost. Postoji ono što se zove otpadom srpskog naroda, ali postoje i novi vitezovi, dostojni naslednici i potomci slavne tradicije. Spoljni znak njihovog prepoznavanja je i maskirna uniforma dobrovoljca, kokarda sa dvoglavim orlom i ocilima večne vatre srpske plemenitosti.

Umesto dobrovoljca s kokardom, udala se za novosadskog umetnika Igora Vlaisavljevića. Nije štedela pohvale na račun izabranika: „On je slikar, vrlo talentovan. Moja sušta suprotnost. Uz to, vrlo je tolerantan, što se i mora pored ovakve žene." Dovodila je novinare u svoj stan u novosadskoj ulici Mike Antića, pokazivala ikonu Svetog Đorđa, nemačka izdanja Voga i skupoceni bidermajer nameštaj, ali nije imala nijednu sliku svog supruga.

I pre nego što joj se brak raspao, u medijima nije skrivala da u njenom srcu mesta ima samo za jednog muškarca, vojvodu Voju. Privrženost, nastala još 1991. u Jagodnjaku, kad je Šešelj uzbunjivao srpsko stanovništvo u Baranji, potrajala je do 2006. godine, dok se nije otkrila korupcionaška afera s izgradnjom nove autobuske stanice. Novosadska gradonačelnica Gojkovićka i Igor Mirović, tada na funkciji direktora Zavoda za izgradnju grada, prihvatili su projekat Ilije Devića, vlasnika ATP Vojvodina, pomogli mu da napravi velelepni objekat, ali nisu izdali rešenje za preusmeravanje saobraćaja. Posao je propao, investitor takođe. U aferu se umešao i Aleksandar Vučić. S namerom da kompromituje Gojkovićku i Mirovića, tvrdio je Šešelju, tada haškom uzniku, da su uzeli šest miliona evra mita i da su za poslednje rešenje tražili još jedan milion. Šešelja nije zanimala sudbina nesrećnog Devića, nego nekorektna podela plena. Smatrajući da je zakinut, nadurio se na Maju. Ona je to lako podnela, kao i Devićeve tužbe. Tek u proleće 2013. pretrnula je od straha, kad je Evropska unija kao uslov za pokretanje procesa pridruživanja, od Srbije tražila da reši 24 sporne privatizacije, među kojima je i ATP Vojvodina.

U paranoji, svesna opasnosti da zaglavi zatvor i da joj se, što bi teže podnela, oduzme imovina, Gojkovićka je počela da rasprodaje sve što je nagrabila; stanove, nameštaj, slike. Opasnost je prošla, za pristojnu nadoknadu Vučić joj je pomogao da njeno ime nestane iz slučaja. Ostali su joj samo tikovi. Sad trepće 48 puta u sekundu, kao i svi koji vide spisak od dva njena stana i 17 stanova, kuća, vinograda i zemljišta, koji se vode na ime njene mame Savke.

Korumpirana, u stalnom strahu od izvlačenja brojnih tužbi iz sudskih fioka, Maja Gojković je pristala na lojalnost Vučiću. Što ne bi? Sličan se sličnom raduje.

- Ja sam u horoskopu blizanac. Znači, u startu nas ima dve u jednoj ženi. E, ali ja sam blizanac i u podznaku. Ima nas četiri. Često smo u svađi jedna s drugom - na naučni način dokazivala je da nije normalna.

Vučiću takvi dokazi nisu potrebni, na njemu se vidi u kakvom je stanju. Iako nema nikakvih prepreka da Gojkovićki ispuni želju i postavi je na čelo ministarstva kulture i informisanja, njegovo „da" istovremeno znači „možda" ili „ne". U to su se uverili Radojičić i Vesić, a moguće je da to na svom primeru nauče Bogdan Obradović, Nenad Borovčanin ili Slavko Gak, koji pretenduju na funkciju ministra sporta umesto odlazećeg Vanje Udovičića.

U kardovskoj kombinatorici Vučić uživa, poigrava se s tuđim sudbinama, prezentuje neprikosnoven autoritet i odlaže suočavanje s pravim problemima. Sva rešenja - od Ane Brnabić do Zorana Radojičića - otkrivaju njegovu strategiju, koja se zasniva na održavanju apsolutne kontrole Srpske napredne stranke. Sve stranačke aktivnosti vrše funkcioneri, članovi i simpatizeri, ali posle izbora oni nestaju sa scene i ustupaju najviša mesta tzv. nestranačkim ličnostima. Nije tačno da u SNS nema baš nijednog čoveka koji bi mogao da ispunjava obaveze premijera. Naprotiv, većina njih mogli bi podjednako uverljivo da, kao Brnabićka, glume fikus. Međutim, kad bi na mesto predsednika vlade bio izabran neko iz SNS-a, recimo, Zorana Mihajlović ili Nebojša Stefanović, birači bi mogli da ih prepoznaju kao legitimnog naslednika aktuelnog vođe. Pantelija Vučić to ne dozvoljava, naročito ne u vreme izazova koji stižu, a na koje on nema pravi odgovor.

Od nezadovoljstva najbližih saradnika, kojima nemilosrdno manipuliše, Vučića mnogo više brine talas građanskih protesta. Posle serije radničkih štrajkova širom Srbije organizovan je opšti protest zbog poskupljenja goriva. Eto muke za diktatora. Akcija je, navodno, krenula spontano, ali s konkretnim načinom iskazivanja revolta i to u dvadesetak gradova. Čak ni Vučić ne može da se uspešno bori protiv neprijatelja koga ne vidi, zato mu je ostalo samo da vređa građane koje pljačka, nazivajući ih ludacima koji izazivaju saobraćajne udese.

Ko danas protestuje zbog goriva, sutra će uraditi isto zbog povećanja cene neke druge robe, a onda će se to pretvoriti u lavinu koja ne može da se zaustavi. U takvim okolnostima, naprednjačkom klanu preti opasnost da energiju prevarenih i pokradenih građana kanališe neka nova, nekompromitovana politička snaga. Otud i panika s kojom je Vučić zakukao da mu CIA priprema svrgavanje. Sluđen, nije ni shvatio da takvim lažima samo ohrabruje svoje žrtve, koje vape za bilo čijom podrškom otporu diktaturi.

S tim brigama na nejakim plećima, Vučiću je svejedno ko će biti na kojoj ministarskoj funkciji. Kad dođe vreme za pad, pokušaće da ih sve povuče sa sobom na dno. Neki su pristali da se vežu za njega, ali sve više je onih koji, kao Aksentije Topalović, za svog Panteliju kažu „deda, deda, baš si krme".