REHABILITACIJA

Književnik Ivan Ivanvić opisuje rehabilitacije osudjenih, streljanih i mučenih intelektualaca (3)

Priznati posle smrti

O rehabilitaciji političkih osuđenika u komunizmu u nas se mnogo pisalo posle pada ovog sistema, najviše su pisali pravnici, kojima je ta tema najbliža. Veliki doprinos rasvetljavanju ovog fenomena dao je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Jovica Trkulja, sa više članaka i nekoliko knjiga. Kako se jedna od njegovih knjiga („Uspon i pad Ivana Ivanovića", sa podnaslovom Anatomija progona jednog pisca), objavljena 2014. godine, direktno odnosi na moj slučaj, podrazumeva se da sam veoma zainteresovan za njegov rad.

Ivan Ivanović

U Okružnom sudu u Beogradu, pred većem sastavljenim od sudija Olge Sokić, predsednika veća, Slavke Mihajlović i Sanje Agatonović, članova veća, održano je ročište 11. juna 2009. godine. Punomoćnik naslednika Dragoljuba Jovanovića, advokat Milorad Belić, je obraćajući se sudijama, rekao: „Vaša odluka koju treba da donesete u rehabilitacionom postupku ima ogroman moralni značaj za porodicu prof. dr Jovanovića, ali isto tako ima i širi značaj za Srbiju, i to kako za njenu istoriju tako i za demokratske procese za koje se danas bori napredni slobodarski deo Srbije." On je istakao da ratio legis rehabilitacije kao pravnog instituta leži u nacionalnom širem društvenom interesu da se isprave nepravde i da se rehabilituju svi oni koji su osuđeni na montiranim političkim procesima održanim posle 06. 04. 1941. godine na osnovu iskonstruisanih optužnica za krivična dela koja nisu izvršili. Potom je govorio o ličnosti i delu Dragoljuba Jovanovića, smatrajući da je „to najbolja odbrana od klevetničke optužnice, neodržive presude i drakonske kazne". On je posebno istakao da je „vreme rehabilitacije dr Jovanovića sa demokratskim promenama u Srbiji već počelo i pre nego što je iniciran ovaj postupak, kao i da je to vreme faktički već uveliko u toku i da ovaj proces ništa neće zaustaviti".

Po održanom ročištu 11. juna 2009. godine, Veće Okružnog suda u Beogradu je u veću donelo rsšenje o rehabilitaciji Dragoljuba Jovanovića. Ovim rešenjem „sud utvrđuje da presuda Vrhovnog suda Narodne Republike Srbije K. 6r. 2/47 od 8. oktobra 1947. godine u odnosu na sada pok. Dragoljuba Jovanovića, je ništavna od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, a rehabilitovano lice Dragoljub Jovanović biv. iz Beograda smatra se neosuđivanim".

U obrazloženju rešenja ističe se: „Imajući u vidu obrazloženje predmetne presude Vrhovnog suda Srbije, te notorne činjenice da je sada pok. Dragoljub Jovanović bio političar, jedan od lidera Narodne seljačke stranke, narodni poslanik, a pre hapšenja i potpredsednik Narodnog fronta Jugoslavije, ovaj sud nalazi da je zahtev u ovoj pravnoj stvari osnovan. Naime, imajući u vidu ko je bio Dragoljub Jovanović, u kojim društvenim prilikama, okolnostima i vremenu je bio suđen, šta mu je stavljeno na teret, sud je mišljenja da je osnovano ukazivanje podnosilaca zahteva da je sada pok. Dragoljubu Jovanoviću suđeno iz političkih i ideoloških razloga, pre svega kako 6i se Dragoljub Jovanović, zbog svojih političkih stavova i uverenja uklonio iz političkog i javnog života, na koji zaključak nesumnjivo upućuje i svedočenje Milovana Đilasa u svojoj knjizi „Vlast i pobuna" a istovremeno i da 6i se zaplašila i ućutkala građanska opozicija."

BORISLAV PEKIĆ rođen js 4. februara 1930. godine u Podgorici. Otac Vojislav bio je visoki državni činovnik, sreski načelnik i zamenik načelnika Zetske banovine. Majka Ljubica rođ. Petrović iz Bavaništa (Pančevo) završila je Ekonosmski fakultet u Zagrebu i predavala je matematiku u gimnaziji u Pančevu.

Zbog očeve državničke službe porodica je često menjala mesto boravka, tako da je Borislav učio školu u različitim sredinama. Osnovnu školu završio je u Bavaništvu, gde je u trinaestoj godini prvi put bio uhapšen.

Po oslobođenju dečaka porodica se nastanila u Beogradu, a Borsilav upisuje Treću gimnaziju i pristupa raznim omladinskim grupama koje su se, u okviru demokratske opozicije, angažovale protiv komunističke diktature.

Nakon završene gimnazije upisao je istoriju umetnsoti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nastavio je političko delovanje u građanski orijentisanoj grupi Savez demokratske omladine Jugoslavije (SDOJ), koja je oštro kritikovala komuniste. Zbog toga je ponovo uhapšen.

U sudskom procesu protiv grupe koja ja pripadala SDOJ-u, koji je održan pred Okružnim sudom 5-8. maja 1949. godine u Beogradu, osuđeno je 12 omladinaca, mahom gimnazijalaca. Drugoptuženi Borislav Pekić dobio je 10 godina zatvora zbog toga što se „od oslobođenja naše zemlje bavio neprijateljskom delatnošću" (zbog „neprijatsljskih pobuda prema FNRJ" i „razbijanja jedinstva organizacije Narodne omladine i ometanja rada omladinske organizacije"). Kaznu je izdržavao u kazneno-popravnim domovima u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu p Nišu, sve do amnestije 1953. godine.

Po izlasku sa robije Pekić je vreme provodio u samoizolaciji, posvećujući se čitanju i pisanju. Upisao je studije psihologije na Filozovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde se našao zajedno sa Slobodanom Selenićem, Vojinom Dimitrijevićem, Dušanom Makavejevim, Vladstom Jerotićem i drugim istaknutim intelektualcima.

Na ovoj „uslovnoj slobodi" tema njegovih istraživanja i potonjeg književnog opusa bila js priroda totalitarnih rsžima i načii kako se u njima snalazs pripadnici građanskog staleža. Iako je bio jsdan od najboljih studenata, školovanje je prekinuo 1958. godins, oženio se i potpuno posvetio književnom i publicističkom radu. Od 1958. do 1964. godine radio js kao dramaturg i scenarista i bio autor brojnih zapaženih filmskih ostvarsnja (Dan četrnaesti, 1961; Vreme čuda, 1965, i dr.).

Uprkos načetom zdravlju, pored pisanja aktivno je delovao u odbrani ljudskih prava, posebno protiv suđenja za tzv. verblani delikt. Godine 1970. dobio js NIN-ovu nagradu za roman „Hodočašća Arsenija Njegovana". Posle toga dobio js pasoš i od aprila 1971. godine nastanio se u Londonu, gde se potpuno posvetio književnom radu i napisao svoja najbolja dela (novele „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana", „Odbrana i poslednji dani", romane „Kako upokojiti vampira", „Zlatno runo, I-VII", „Besnilo2..., autobiografsku prozu „Godine koje su pojeli skakavci"...).

Godine 1985. primljen je za dopisnog člana SANU.

Krajem 80-ih godina Pekić se vratio u Beograd, gde je iredano radio na obnovi Demokratske stranke. Godine 1990. bio je jedan od osnivača, potpredssdnik i član Glavnog odbora Demokratske stranke. Iako u godinama i bolestan, aktivno je učestvovao u borbama protiv autoritarnog režima Slobodana Miloševića. Pristao je da krajem 1991. godine bude kandidovan za narodnog poslanika na listi Demokratske stranke u Rakovicn, gde je doživeo poraz od radikalskog kandidata Vojislava Šešslja. Skrhan bolešću i razočaran porazima opozicije i putem u bespuće kojim js krenula njegova domovina početkom 90-ih godina XX veka, preminuo je 2. jula 1992. godine u Londonu.

Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji, gospođa Ljiljana Pskić podnela je 2007. godine zahtev za rehabilitaciju svog supruga Borislava Pekića. Okružni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudije Olivere Pajić, predsednika Vsća, Branislava Bosiljkovića i Mirjane Aranđelović, članova Veća, doneo je 17. decembra 2007. godine rešenje kojim se usvaja zahtev Ljiljane Pekić za rehabilitaciju Borislava Pekića, pa ss utvrđuje da su presuds Okružnog suda u Beogradu K. br. 147749 od 14. 05.1949. godine, i presuda Vrhovnog suda Srbije Kž. br. 600/49 od 20. 07. 1949. godine, ništave od trenutka njihovog donošenja, i da su ništave sve njihove pravne posledics, uključujući i kaznu konfiskacija imovine, a rehabilitovano lice - pokojni Borpslav Pekić, bivši iz Beograda, smatra ss neosuđivanim.

U obrazloženju rešenja Sud je to istakao na sledeći način: „Opšte je poznato da je „radom istorije na sebi samom", Borislav Pekić rehabilitovan davno pre donošenja sudske odluke o tome i da je takvim radom razobličena glupost i prevaziđena ideologija koja je bila osnov njegovog kažnjavanja u autoritarnom rsžimu u kome je kažnjen. Naprsd utvrđene činjenice govore da je do moralne rehabilitacije pokojnog Borislava Pekića došlo još davno, a o tome govori i činjenica da je bio i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, potpredsednik PEN centra Beograd, kao i njegova brojna umetnička, književna dela".

Iz izvedenih dokaza proizlazi da je Borislavu Pekiću suđeno i da je osuđsn na osnovu političkog neprava, svojstvenog autoritarnim režimima u kojima je vladalo političko zakonodavstvo i političko pravosuđe.

Dalje se navodi da je rehabilitacija pokojnog Borislava Pekića „došla sama od sebe, a da js osnov pravne kazne bila vladavina neprava". Stoga je Sud, ističe se na kraju rešenja o rehabilitaciji, „našao da su ispunjeni uslovi iz člana 5 stav 1 Zakona o rehabilitaciji pokojnog Borislava Pekića, te je ovaj zahtev i usvojio u svemu kao u izreci rešenja".

DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ rođen js 20. novsmbra 1930. godine u Ćupriji, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Školovanje mu je prekinuto kad je 17. septembra 1950. godine uhapšen. Naime, rešenjem Sreskog javnog tužilaštva u Ćupriji otvorena je istraga i naređen istražni zatvor Dragoslavu Mihailoviću zbog osnovane sumnje da je bio povezan sa neprijateljskom grupom informbirovaca u Ćupriji. Pet meseci kasnije, 24. februara 1951. godine, Narodni odbor drugog rejona grada Beograda - Komisija za prekršaje donela je rešenje kojim je „oglašen odgovornim da je izvršio prekršaj javnog reda i mira iz čl. 2 tač. 6 Zakona o prekršaju protiv javnog reda i mira NR Srbije i kažnjen lišenjem slobode u trajanju od jedan mesec, te na osnovu čl. 6 istog zakona u cilju prevaspitanja upućen na društveno-koristan rad u trajanju od petnaest meseci, a ovo stoga što je bio povezan sa neprijateljskom grupom informbirovaca u Ćupriji i u zajednici sa njima rovario, agitovao i aktivno radio protiv državnog i partijskog rukovodstva FNRJ".

Po izlasku iz zatvora na Golom otoku, Mihailović je završio studije Srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i posvetio se književnom i publicističkom radu. U zbirci pripovedaka „Frede, laku noć" i romanu „Kad su cvetale tikve" Mihailović je sublimirao je svoja tragična iskustva i utemeljio „prozu novog stila" u savremenoj srpskoj književnosti. U romanu „Petrijin venac" i zbirkama pripovedaka „Uhvati zvezdu padalicu", „Lov na stenice", „Jalova jesen" i dr. otvorio je zabranjene teme i opisao život ljudi sa periferije i margine života. Posebno mesto u njegovom opusu imaju knjige u kojima je opisao svoje logorsko i golootočko iskustvo: romani „Zlotvori" i „Goli otok", ogledi i članci „Crveno i plavo", kao i besede „Vreme za povratak". Jedan je od osnivača Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja i dosledni borac za ljudska prava u Srbiji. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti.

Dragoslav Mihailović jedan je od najznačajnijih i najdoslednijnh boraca za rehabilitaciju političkih osuđenika i kažnjenika u Jugoslaviji i Srbiji. Biše od tri decenije on istrajava u borbi da se i kod nas uspostavi vladavina prava i otvore procesi moralne, političke, pravne i ekonomske rehabilitacije; da se i u Srbiji otklone različiti oblici neprava, svojstveni autoritarnom komunističkom režimu, čije recidive imamo do danas: političko zakonodavstvo, političko pravosuđe i kažnjavanje van ikakvog uređenog postupka. Za te ciljeve Mihailović se borio kao član Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, Udruženja Goli otok za Srbiju, SANU, Udruženja književnika Srbije, ali i snagom svoje pisane reči - individualnim stavom i inicijativom. Zahvaljujući njemu jutoslovenska i svetska javnost je na autentičan i potresan način saznala istinu o stradanju golotočana i grubom kršenju ljudskih prava u komunističkoj Jugoslaviji.

Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji, Dragoslav Mihailović je Okružnom sudu u Beogradu podneo zahtev za rehabilitaciji. U skladu sa čl. 4 st. 2 Zakona o rehabilitaciji, Okružni sud u Beogradu - u Veću sastavljenom od sudija Branislava Blažića, predssdnika veća, Mirjane Aranđelović i Branislava Bosiljkovića, članova veća - pribavio je potrebna dokumenta i podatke od nadležnih državnih organa koji se odnose na sudski proces Dragoslavu Mihailoviću 1950-1951. godine. Postupajući po zahtevu za rehabilitaciju bivšeg političkog zatvorenika Dragoslava Mihailovnća, po održanom javnom ročištu dana 23. 11. 2006 godine, Sud je doneo rešenje kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju Dragoslava Mihailovića pa se utvrđuje da je odluka - rešenje Narodnog odbora drugog rejona grada Beograda - Komisija za prekršaje br. 361/1951 od 24. 2. 1959. godine, ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, te se rehabilitovano lice ima smatrati neosuđivanim. I dalje: „Kako je čl. 1 Zakona o rehabilitaciji predviđeno uređenje rehabilitacije lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom lišena života, slobode ili nekih drugih prava od 6.4.1941. godine iz političkih ili ideoloških razloga a sud nalazi da je u konkretnom slučaju podnosilac zahteva lišen slobode iz ideoloških razloga, našta ukazuje obrazloženje rešenja 6r. 361/1951 od 24. 2.1951. godine Narodnog odbora drugog reona grada Beograda - Komisija za prekršaje, iz koga se utvrđuje da je podnosilac zahteva lišen slobode iz ideoloških razloga, to je i doneto rešenje kao u izreci a na osnovu čl. 5 Zakona o rehabilitaciji".

MIHAILO ĐURIĆ rođen je 22. avgusta 1925. godine u Šapcu, od oca Stevana, sudije, i majke Milice, rođ. Despotović, učiteljice. Pravnik po obrazovanju, Stevan Đurić bio je borac u Prvom svetskom ratu, ratnik poznatog Đačkog bataljona, jedan od 1300 kaplara. Po svedočenju njegovih saborca, borio se za državu u kojoj će njen najveći interes biti - pravda, sloboda i mir među ljudima. Rukovodeći se tim načelima, radio je u pravosuđu kao sudija i predsednik okružnog suda više od dve decenije. Za to vreme nijedna presuda mu nije bila oborena ili preinačena od strane višeg suda: sudio je u ime pravde i zakona, a ne u ime prava političkog režima i njegovih moćnika, služio je pravdi i vladavini prava a ne načelstvima i ministarstvima. Zbog toga je često dobijao premeštaje - od Bitolja, Štipa, Kosovske Mitrovice do Berana i Skoplja.

Mihailo, Stevanov sin, nasledio je od oca ljubav prema istini i pravdi kao najjačoj odrednici karaktera, ali i čvrstinu i otpornost na svakojaka vremena i teška iskušenja. Po svemu sudeći, on je iz porodične kuće poneo etos samosvojnog javnog delatnika utemeljenog na autonomnoj principijelnoj poziciji, na jedinstvu mišljenja i delanja, na hrabrosti za istinu kao najvišem izrazu ljudskog dostojanstva.

Mladi Mihailo Đurić učio je osnovnu školu i gimnaziju u raznim mestima službovanja svog oca. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju na Pravnom fakultetu i Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je 1954. godine tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je na beogradskom Pravnom fakultetu izabran za asistenta, gde je potom biran za docenta 1957, za vanrednog profesora 1964. i za redovnog profesora 1969. godine.

Godine 1972. Mihailo Đurić je osuđen na devet meseci strogog zatvora i izgubio je radno mesto profesora na Fakultetu. Po izdržanju zatvora, Mihailo je svoj naučni rad produžio u Institutu društvenih nauka u Beogradu od 1974. do 1990. godine, radeći kao naučni savetnik. Godine 1990. vraćen je na Pravni fakultet, gde je naredne 1991. godpne penzionisan.

Na Pravnom fakultetu Mihailo Đurić držao je predavanja iz istorije političkih teorija, sociologije, teorije države i prava i metodologije društvenih nauka. Pored nastave na opštem kursu, redovno je izvodio i nastavu na posebnim kursevima za poslediplomske studije. Držao je predavanja na mnogim fakultetima u Jugoslaviji (Sarajevu, Zagrebu, Nišu, Beogradu), i kao gostujući profesor na univerzitetima u Beču (1975/76), Zapadnom Berlinu (1977/78) i Augzburgu (1982), ali i drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima. Takođe je držao predavanja na sastancima stručnih društava, na narodnim univerzitetima i studentskim tribinama kako u Beogradu, tako i izvan njega. Učestvovao je s uspehom na mnogobrojnim naučnim skupovimau zemlji i inostranstvu.

Mihailo Đurić je bio član saveta redakcije časopisa Praxis, član upravnog odbora Korčulanske letnje škole, upravnog odbora Srpske književne zadruge, direktor redovnih godišnjih kurseva o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, pokretač i glavni urednik časopisa Filozofski Godišnjak. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Dobitnik je Međunarodne nagrade Prof. Luiđi Tartufari i Nacionalne akademije nauka Republike Italije.

Kao naučnik i filozof, Đurić je veoma plodan. Delujući u širokom vremenskom razdolju od pola veka, objavio je do sada trinaest knjiga, na stotine članaka, rasprava i priloga u domaćim i stranim časopisima. Priredio je desetak zbornika. Do sada je objavio sledeće knjige: „Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista" (Beograd 1958), „Problemi sociološkog metoda" (Beograd 1962), „Sociologija Maksa Vebera" (Zagreb 1964), „Humanizam kao politički ideal" (Beograd 1972), „Utopija izmene sveta" (Beograd 1979), „Niče i metafizika" (Beograd 1984), „Izazov nihilizma" (Beograd 1986), „Putevi ka Ničeu: prilozi filozofiji budućnosti" (Beograd 1992), „Iskustvo razlike: suočavanja s vremenom" (Beograd 1994), „O potrebi filozofije danas: filozofija između Istoka u Zapada" (Novi Sad 1999)...

Povodom sedamdesetog rođendana Mihaila Đurića objavljen je međunarodni zbornik radova „Kriza i perspektive fipozofije" (Beograd 1995), a u čast njegovog osamdesetog rođendana objavljen je svečanik „Mišljenje u vrtlogu našeg vremena" (Beograd 2005).

Službeni glasnik i Pravni fakultet Univerzitet u Beogradu objavili su 2009. godine Sabrane spise Mihaila Đurića u 12 knjiga.

Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji od 2006. godine, saradnici i prijatelji Mihaila Đurića: prof. dr Jovica Trkulja, prof. dr Danilo Basta i Jovo Cvetković podneli su Okružnom sudu u Beogradu zahtev za njegovu rehabilitaciju. Podnosioci zahteva prvo su podsetili na presudu Okružnog suda u Beogradu K 555/72 od 17. jula 1972. godine, kojom je Mihailo Đurić osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine zbog krivičnog dela neprijateljske propagande, i na presudu Vrhovnog suda Srbije (Kž. 1702/72 od 2. januara 1973. godine), koji je, rešavajući po žalbi branioca optuženog, preinačio presudu Okružnog suda u pogledu odluke o kazni te osudio prof. Đurića na kaznu zatvora u trajanju od devet meseci. Oni su predložili da Veće Okružnog suda u Beogradu sprovede postupak u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji i donese rešenje kojim će ovaj zahtev usvojiti, utvrditi da je presuda Vrhovnog suda SR Srbije od 4. januara 1973. godine protiv prof. Đurića ništava od dana donošenja i da su ništave sve njene pravne posledics.: Podnosioci su uz zahtev za rehabilitaciju dostavili sudu i knjigu dokumenata „Zločin nad mišljenjem, osuda i izgon Mihaipa Đurića" (prir. Jovica Trkulja, izdavač Csntar za unapređivanje pravnih studija, Beograd 2005).

U Okružnom sudu u Beogradu, pred Većem sastavljenim od sudija Marine Govedarice, predsednika Veća, Natalije Bobot i Jelene Bogdanović-Ružić, članova Veća, održano je ročište 19. oktobra 2009. godine. Podnosioci zahteva prof. dr Danilo Basta i prof. dr Jovica Trkulja izjavili su da su zahtev za rehabilitaciju prof. dr Mihaila Đurića podneli kao njegovi bivši studenti, saradnici i poštovaoci. Oni su izneli uverenje da je prof. Đurić prs 37 godina osuđen iz ideoloških i političkih razloga, te da ta presuda, koja mu je izrečena za javno saopšteno mišljenje, ne može više biti sastavni deo pravnog poretka jedne demokratske države koja poštuje ljudska prava i slobode, među njima i slobodu govora i izražavanja. U strogom smislu reči, sudska rehabilitacija nije potrebna profesoru Mihailu Đuriću - njega je rehabilitovala istina onoga što je govorio i zbog čega js osuđen, istina koju je potonja istorija u celini potvrdila. Ali ta je rehabilptacija potrsbna svakom čoveku koji drži do istine i pravde, potrebna je celoj našoj zemlji, koja nastoji da učvrsti demokratski poredak i razvije nov sistsm vrednosti, u kojem neće biti mogućno da se, poput prof. Mihaila Đurića, pa optuženičku klupu izvode ljudi slobodnog i kritičkog duha, spremni da iz najplemenitijih pobuda, nesebično i otvorsno, izlože sudu javnosti svoje mišljenje o krupnim p sudbonosnim pitanjima društva, državs p naroda.

Oni su nosebno istakli da ratio lcgis rehabilitacije kao pravnog instituta leži u nacionalnom i širem društvenom interesu da se isprave nepravde i da se rehabilituju svi oni koji su osuđenn na montiranim političkim procesima održanim posle 6. aprila 1941. godine na osnovu iskonstruisanih optužnica za dela koja nisu izvršili.

Na osnovu svega toga, Danilo Basta i Jovica Trkulja smatraju da je jasno da sve relevantne činjenice i dokazi moraju da dovedu do odluke ovog Veća kojom irof. dr Mihailo Đurić treba da bude rehabilitovan, a presuda doneta od strane Vrhovnog suda Srbije od 1. januara 1973. godine poništena p stavljena van snage.

Po održanom ročištu 19. oktobra 2009. godins, Beće Okružnog suda u Beogradu donelo je rešenje o rehabilitaciji Mihaila Đurića. Ovim rešenjem utvrđuje se da je presuda Vrhovnog suda Narodne rspublike Srbije Kž 1702/72 od 4. januara 1973. godine u odnosu na Mihaila Đurića ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene posledice, a rehabilitovano lice Mihailo Đurić se smatra neosuđivanim.

Na kraju obrazloženja rešenja sudsko Veće je zaključilo da je „rehabilitacija prof. dr Mihaila Đurića od onih rehabilitacija koje su više potrebne nama kao društvu nego rehabilitovanom licu, jer bez ispravljanja nepravde i otklanjanja zabluda iz prošlosti nema pravde i istine u sadašnjosti ni zdravog i slobodnog društva i države".

Vest o rehabilitaciji Mihaila Đurića u srpskim medijima je uglavnom prećutana i ostala je bez odjeka i komentara u stručnoj javnosti. Izuzetak je bio nedeljnik NIN, koji je 21. januara 2010. godine ošpirno, na tri strane, obavestio svoje čitaoce o sadržini rešenja o rehabilitaciji Mihaila Đurića i širem, principijelnom značaju ovog čina.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu o rehabilitaciji ispravljena je velika nepravda koja je naneta profesoru Mihailu Đuriću. Jasno je da ova sudska rehabilitacija nije potrebna njemu, već nama i društvu koje se bori za istinu, pravdu i vladavinu prava. Mada je čin pravne rehabilitacije prof. Đurića došao prekasno da bi zacelio duboke ožiljke u njegovom životu, da bi iskupio našu još sasvim neugaslu savest - on, ipak, ima širi, principijelni ziačaj.

Taj čin u našem vremenu dominacije nasrtljive političke moći i velikih apetita gladnih vlasti, u godinama nemira i moralnih posrtanja, probudio je veru da nisu porušeni svi mostovi koji nas povezuju sa velikim civilizacijskim tekovinama slobode mišljenja i autonomije naučnog rada; da još ima nade za čovekov uspravan hod, za jeretike i „kradljivce vatre". Najzad, povratio je samopouzdanje posrnuloj srpskoj inteligenciji, osnažio veru da sve dok ona bude imala jeretike koji će otvoreno i kritički saopštavati svoje mišljenje bez obzira na presiju vlasti, dotls će biti nade i za narod kome ta inteligencija služi.