„ŠOPSKE" PESME

Ivan Ivanović

U traganju za književnošću Srpskog juga došao sam do još dve „južne pesme", napisane na jeziku kojim se u ovom regionu govori. Ovaj jezik, uglavnom neregularan, mada nije bez svojih pravila, uglavnom služi za podsmeh jezičkim normativcima i ima za cilj da pokaže južnjačku inferiornost. Lingvisti ga nazivaju dijalektom, a književnost stvorenu na njemu dijalekatskom.

Videli smo da sam se na simpozijumu u Leskovcu protiv tog shvatanja pobunio, zastupao sam tezu da je književni jezik onaj na kojem je stvorena dobra književnost. A na ovom dijalektu Bora Stanković, inače autentični južnjak, napisao je najveći srpski roman „Nečistu krv" i najveću srpsku dramu „Koštanu".

Isto se može reći i za Stevana Sremca, koji je inače Panonac, odnosno Beograđanin, došljak na jug Srbije, tačnije u Niš i Pirot. Njegovi niški romani, „Ivkova slava" i „Zona Zamfirova", takođe spadaju u vrh srpske književnosti.

U Leskovcu sam takođe govorio da ne određuje jezik književnost, nego da književnost stvara jezik. Nije dovoljno napisati delo na vukovskom normativnom jeziku, pa da ono samim tim ima prednost nad delom napisanom antivukovskim jezikom. Iako je jezik glavno oruđe književnosti, vrednost književnog dela je u njemu samom a ne u jeziku. No pesme, kojima se bavim, mogu da budu vredne ne samo svojom sveukupnošću, nego i jezičkim elementom, jer ovaj dijalekatski jezik može da predstavlja iznenađenje u srpskoj poeziji. A u književnosti je jako važno biti nov. Iako novina sama po sebi nije dovoljna. Ali ako takvo delo bude suvislo, smisaono, može čak da dobije prednost nad normiranim ostvarenjem.

TRI PAMETA

Dragan Radović

U Leskovac jedna priča prosta

Nastanula kad je sve postalo:

Srećan onaj kom je malko dosta,

Teško na tog kom je mlogo malo.

U reči starinske ovoj da se metne,

(Mudar neka uči, a lud da se stidi):

Koj od lošo bega sreću neka sretne,

Koj od arno bega sreću da ne vidi.

Najgolemu mudros zborio je deda

Dok koreše moga džandrljivog tatka:

Glavu neće digne niti će progleda

Taj kog je pravila sirotinjska patka.

Leskovčanin Dragan Radović uopšte nije Šop nego je Crnogorac. Međutim, njegova pesma je šopska. To znači da Dragan potiče iz plemena Radovića koje se za vreme kralja Milana Obrenovića doselilo iz Crne Gore u Srbiju, tačnije u Jablanicu, u selo Dobra Voda. Jasno je da se ovi doseljinici smatraju Srbima, čak više nego Srbijanci. Kako je onda Crnogorac napisao šopsku pesmu?Evo šta je Dragan rekao o sebi u knjizi „Kupen petal", iz koje je ova pesma: „Majka me rodila na punoletan dan u deveti mesec u godinu iljadu devetstotina pedeset i (Ahilovu) petu (18. 9. 1955) u selo Dobra Voda. Školuvao sam se u Leskovac i Beograd, gde sam završio belosvecku književnost na Filološki fakultet. Preminuli rad sam sticao u kulturne ustanove po Leskovac: u Biblijoteku deset godine, u Pozorište još tolko i u Kulturni centar eve sedma, osma, more i deseta godina prođe. Oženjet sam - domaćin čovek".

A evo šta nije rekao, što sam pronašao u dokumentarnoj knjizi leskovačkog novinara Save Dimitrijevića u knjizi „Kuća doktora Danila" o komunističkim zločinima u Leskovcu po oslobođenju. Ova izuzetna knjiga načinjena je od razgovora koje je novinar vodio sa potomcima stradalih Leskovčana u „sedamdeset šest koraka" (toliko priča sadrži knjiga). Radovićima pripada šezdeset sedmi korak, a novinaru ga je ispričala Jelena Radović. Sava piše: „I sad se u Dobroj Vodi, Magašu i drugim selima sećaju - kad Milovan Radović istera ovce iz torova na pašu - planina Radan pobeli od Milovih ovaca.

Godine 1943. Radovići su satrti u jednom danu. Partizani su istog dana ubili dva rođena brata, Milovana i Radeta Radovića. Njihovog brata od strica Ljubomira Radovića - partizani su ubili pred kućom i na tom mestu je njegova žena Jelena posadila dud. Taj dud i dan danas stoji na mestu gde ga je Jelena posadila - usađen u samo srce vremena i kao spomenik na Ljubomira i dan danas kad su ga partizani ubili na kućnom pragu. Naredne, 1944. godine, partizani su uhapsili u Leskovcu i strpali u zatvor Ozne Radetovu ženu Zorku. Posle šest meseci provedenih u kazamatu likvidirana je od stražara Ozne. Kada su likvidirali braću Radoviće - partizani su mobilisali volovska kola po Pustoj Reci i danima su iz kuća i ambara Radovića terali žito, brašno, mast, stoku i sve pokućstvo što su imali. Ostalo je kazivanje da je trebalo mnogo kola i dosta dana da bi oterali ono što su oteli Radovićima".

Inače, Radovići nisu učestvovali u građanskom ratu, što znači da su pobijeni što su bili dobri domaćini i što su ih komunisti proglasili kulacima. Imućne seljake su komunisti proglašavali svojim klasnim neprijateljima i kao takve su ih likvidirali. Otac Dragana Radovića je izbegao smrt tako što je uspeo da pobegne i da se posle dugo krije po Radanu, sve do opšte amnestije 1946. godine.

Ne sećam se tačno kad sam upoznao Dragana Radovića, verovatno još dok je radio u Biblioteci. Kad je postao direktor leskovačkog Narodnog pozorišta, obratio mi se molbom da dramatizuje „Arizane" i da ih postavi na scenu Pozorišta. No od toga posla nije bilo ništa. Koliko znam, pokušao je da to uradi i u Doljevcu, u amaterskom pozorištu, ali i to je propalo.

Kasnije je u leskovačkom časopisu Naše stvaranje pisao o mom romanu „Vojvoda od Leskovca" i priredio mi književno veče u Kulturnom centru. Pozvao me je i na simpozijum o Dijalekatskoj književnosti. Zalagao se da se „Vojvoda od Leskovca" štampa u Kulturnom centru, no Opština Leskovac je odbila da za to dodeli sredstva. Tako su nam svi zajednički poslovi propali.

Postavlja se pitanje zašto Dragan Radović nije koristio crnogorski dijalekat (kao Matija Bećković), nego se okrenuo južnomravskom? Da li ga je Leskovac do te mere apsorbovao da je „zaboravio" svoj plemenski govor? Koji je uticaj na Dragana ostavio pogrom Radovića u revoluciji? Da li je „šopska filozofija" trpljenja i mirenja njegov beg od „crnogorske agresivnosti" jablaničkih partizana koji su pobili Radoviće?

Rekao sam da je pesma Tri pameta po svojoj vokaciji „šopska". Iz nje proizlazi „šopsko" shvatanje života i sveta. Južnjački fatalizam. Ako hoćeš da opstaneš, moraš da se pomiriš sa sudbinom. Trpi i ćuti! „Prvi pamet" pesme kaže da je srećan onaj koji se zadovoljava postojećim. „Drugi pamet" kaže da je nesrećan onaj kome je sve malo. A „treći pamet", dat kroz filozofiju dede, što znači da ima istorijsku dimenziju, kaže da se u stvari i ne može pobeći od sudbine koja je data već samim rođenjem. Nema šta da traži u životu onaj koga je napravila sirotinjska „patka". (Odavno nisam čuo južnjački termin „patka", koji je jedan od sinonima penisa. I još ženskog roda!)