Feljton

Posle Jasenovca - Lora (4)

Prebijanje do smrti

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakazsnost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

Svedok 510/9613 navodi: „U vezi ubijanja ratnih zarobljenika u „Lori" bio sam očevidac sledećeg: Jednog dana Knežević Nenad, rodom iz Benkovca, koji je živeo u Kaštelima, je pokušao bekstvo. Sprečili su ga otvaranjem vatre. Pogođen je tri puta. Nije mi poznato gde je sahranjen. Ratni zarobljenik Vulović, nisam siguran u ime, bio je u prisustvu Kneževića kada je pokušao da beži, ali sam Vulović nije pokušao bekstvo. Ja sam se nalazio iza njih dvojice, zajedno sa R. I., u pratnji stražara Botić Anđelka i Gudić Ante.

Posle sprečavanja bekstva Kneževića i njegovog hapšenja, stražari i pripadnici interventnog voda su otpočeli sa fizičkim zlostavljanjem Vulovića. Tukli su ga, šutirali čizmama, od čega je iste noći umro. Ja ne znam gde je on sahranjen, iako sam ja zajedno sa Č. M. pravio sanduk. Povodom ovog događaja data mi je napisana izjava koju sam ja morao potpisati, a u kojoj je pisalo da je Vulović stradao prilikom pada sa stepenica i da je fizički napao stražara, što u stvari nije tačno.

Za Jelića iz Trebinja mogu da kažem sledeće. Jednog jutra dovezli su šest trebinjaca, među kojima je bio i Jelić. Ja sam ga uneo u ćeliju. Bio je u teškom stanju od batina. Da li iste ili naredne večeri, ne znam, naređeno mi je od strane dežurnog stražara Bungur Emilija da zajedno sa Č. skujem sanduk. Posle toga stražar Rambo me je pitao da li znam gde je šesti trebinjac. Ja sam mu rekao da ne znam, ali da su mi rekli da skujem sanduk. U kasnijim kontaktima sa trebinjcima saznao sam da je onaj teško isprebijani ratni zarobljenik kome sam pomogao da uđe u ćeliju bio taj Jelić i da je umro.

On je prebačen kombijem van kruga zatvora. Nije mi poznato gde je sahranjen. Vojnik iz Kragujevca po imenu Bojan je mučen i umro je u teškim mukama. Ja sam ga dva puta kupao jer je ležao nepokretan na podu, a počeo je živ da se raspada. Umro je još jedan čovek, star oko 55 godina, ali ja o njemu ne znam ništa".

Svedok 445/9417 navodi: „Č. M. i ja smo morali da pravimo sanduke u koje smo stavljali tela onih koji su podlegli povredama, a pravili smo ih od sanduka za municiju. Sećam se da smo tako napravili sedam-osam sanduka, ali mi tela ubijenih nismo stavljali u njih, tako da ne znam ko je sve podlegao. Pošto sam nosio hranu zatvorenicima u blok „C" od njih sam čuo koji su zatvorenici umrli pa sam tako saznao za: Jelić Dragana iz Trebinja; Savić Vladu iz Krekova (Nevesinje); Bojana, starog 19 godina, iz Kragujevca, koji je bio ranjen i koji je umro u najgorim mukama; Knežević Nenada iz Benkovca, koji je imao kuću u Kaštelama i sa kojim je bio još jedan koji se preziva Bulović, imena se ne sećam, iz okoline Benkovca. Kada su njih dvojica pokušali da beže prvog su ranili, a drugog je izgazilo desetak njihovih policajaca koji su došli. Gledao sam kako ga gaze".

Piloti JNA SLOBODAN MEDIĆ, PANTIĆ PETAR i MIRKO ZEČEVIĆ, civil, star 63 godine, sa Kupresa,

njihovim ubistvima govore iskazi svedoka:

Svedok 181/952 navodi: „Razmenjen sam 14. avgusta 1992. godine. U grupi za razmenu, u kojoj je trebalo da bude nas šestorica, nije razmenjen pilot Medić. Čuo sam da je vraćen sa razmene zato što su mu bile odsečene uši i nos. Kasnije sam od jednog Srbina čuo da je jednom prilikom u kafani slučajno čuo razgovor nekih hrvatskih vojnika od kojih se jedan hvalio da su ubili jednog pilota na taj način što su ga živog ispekli na ražnju u Širokom Brijegu. Pretpostavljam da se radi o Mediću, jer je on jedini pilot koji je ostao nerazmenjen".

Svedok 445/9432 navodi:

„Piloti koje sam zatekao bili su u jako lošem stanju i prebijeni su ranije, pre nego što smo mi stigli, pa ih u to vreme dok sam ja tu bio nisu mnogo mučili, ali pred naš polazak u Zagreb ponovo su počeli da ih prebijaju. Ja nisam video, ali sam čuo od momaka koji su zarobljeni ranije na Crnoglavu, da su iz njihove grupe dvojica podlegla od batinanja koje su dobili".

Svedok 467/948 navodi: „U susednu ćeliju su doveli ranjenog pilota i Mirka Zečevića, starca od 63 godine, sa Kupresa. Pilot je bio teško ranjen u jednu nogu po celoj njenoj dužini, a Mirko u ruku sa prelomom. Nešto kasnije su doveli još jednog pilota koji je oboren na „GALEBU". Mogli smo ih videti samo kada su se slučajno istovremeno otvarala vrata i na našoj i na susednoj ćeliji. Po noći su se torture nastavljale. Imali smo ponovo nekoliko poseta. Tukli su čak i onu dvojicu teško ranjenih, kasnije su ih odveli navodno u bolnicu jer su bili na izdisaju. O njihovoj sudbini dalje ne znam ništa."

Svedok 418/952 navodi:

„Petra Pantića su skoro najviše tukli nogama, rukama, palicama, nekim daskama i drugim, te je on od ovih batina izdahnuo. Znam da je napravljen neki drveni sanduk, te je leš stavljen u ovaj sanduk".

VELIKI BROJ NEIDENTIFIKOVANIH LOGORAŠA SRBA

ubistvima većeg broja neidentifikovanih Srba civila i ratnih zarobljenika govore iskazi svedoka:

Svedok 234/956, koji je u logoru „Lora" bio sredinom 1992. godine navodi: „Veliki broj logoraša je umro od batina, pa su ih u krugu logora polili benzinom i spaljivali".

Svedok 245/973, pilot JNA, koji je kidnapovan u Mostaru i boravio u logoru „Lora" u novembru i i decembru 1991. godine navodi:

„Dana 30. novembra 1991. godine MUP Hrvatske me je predao organima Vojne policije ZNG u Splitu koji su me odveli u njihov štab smešten u nekadašnjem objektu JNA „Lora". Četvrtog dana mog boravka u ovom logoru čuo sam jauke, pucnje i užurbanost uz komentar „vidi ovog Četnika, već deset minuta neće da umre, nego se još trza". U ovom logoru sam ostao do 3. decembra 1991. godine".

Svedok 547/9639 navodi:

„Jedne noći negde oko 15. aprila 1992. godine u ćeliji koja se nalazila pored ćelije u kojoj sam ja bila sa ostalim ženama nekoga su strahovito tukli. Čuli su se udarci, psovke, krici i jauci iz te ćelije i u jednom trenutku je nastala tišina. Sutradan ujutro su izneli iz te ćelije jednog čoveka koji je bio pokriven ćebetom, a isti je umro. On je prema pričanju bio Srbin iz Mostara, ali njegovo ime i prezime ja ne znam. Nas žene su naterali da uđemo u tu ćeliju i da je operemo, pa sam videla da je u toj ćeliji bilo mnogo krvi po betonu i zidovima".

Svedok 454/9428 navodi:

„Kod nas u bloku nije bilo smrtnih slučajeva, ali smo stalno čuli krike iz bloka"C", a jedne noći sam video kako prave sanduke neki zarobljenici, mislim da su bili mladi vojnici koji su zarobljeni kod Čapljine. Kovanje sanduka sam video, a zatim sam video stavljanje sanduka u jedan kombi, ali nisam video da su leševi stavljani u sanduke. Kasnije sam video da peru taj kombi koji je unutra bio krvav. Ne znam ko je ubijen i koliko ih je bilo, ali su se stražari hvalili da su ubili neke iz Srbije koji su bili pripadnici „Belih orlova".

Svedok 445/9442 navodi:

„U „Lori" je ubijen mladić starosti možda oko 30 ili više godina za koga sam čuo da je bio aktivni sportista. Pričali su da je bio instruktor džudoa. On je bio izveden u dvorište gde su ga tukli i u jednom momentu on je pokušao da beži, pa je preskočio jednu ogradu. Tada su pripucali, ranili ga i uspeli da ga uhvate. Počeli su svi da ga tuku, pa su ga tako ubili".

Svedok 259/946 navodi:

„U „Lori" je bilo još mnogo likvidacija dok sam bio tamo i prvi i drugi put, ali nikada nisam bio tako direktno prisutan kao u ovim slučajevima koje sam opisao. Za likvidacije sam znao i po tome što se čulo kada nekoga tuku i prebijaju, a kasnije se sazna da je podlegao povredama. Isto tako često smo morali da brišemo i peremo krv koja je bila po hodnicima, po zidovima i po podovima, pa je i to bio znak da je bilo likvidacije u zatvoru. I ja sam više puta čistio krv. Jednom prilikom kad nisam dobro očistio krv sa poda, jer od batina koje sam doživeo nisam mogao da se savijem kako treba, naišla je žena Tome Dujića i naterala me da ližem pod.

Jednom prilikom kada sam izveden iz samice radi čišćenja krvi video sam da pokušavaju jednog krupnog i visokog čoveka, koga su zaklali, da stave u jednu crnu kesu koja je bila namenjena specijalno za mrtvace. Oni su leš satarom presekli na dva dela i tako u delovima stavili u tu kesu. Posle nekoliko dana u toku noći opet su me izveli sa još devet ljudi na isto mesto radi klanja. Te noći nije bio tu Dujić, već su bili: Anđelko koji je bio još svirepiji od Dujića, jedan koga su zbog umetnosti klanja nazivali „Umetnik" i jedan koga su iz istih razloga zvali „Doktor". Od ovih ljudi koji su dovedeni na klanje zapazio sam da jedan ima odsečeno uvo. Pre samog klanja nisu nas mučili. Klanja su vršili tako što su noževima u rukama prilazili žrtvi, neke hvatali za ruke i ramena, a jedan je hvatao žrtvu za kosu jednom rukom, a drugom rukom u kojoj je bio nož odsecao glave. O

Ovom prilikom zaklano je osam ljudi. U svakom od ovih slučajeva glava je bila odvojena od tela. Igrom slučaja i ovog puta dolaskom jednog ustaše meni je spašen život. Kada je bio na redu jedan za koga mislim da je rodom iz Kupresa ili okoline, a inženjer je visoke struje, ušao je jedan ustaša i sprečio dalje klanje govoreći da je bilo dosta za taj dan. Pošto je bilo skoro jutro trebalo je na vreme ukloniti krv i odneti leševe, pa zaključujem da je i to bio razlog da se prekine sa klanjem".

Pored identifikovanih lica postoje podaci da je u logoru od posledica prebijanja, mučenja, telesnog i psihičkog zlostavljanja umro i veći broj neidentifikovanih lica i to: civila kuprešana i drugih. Iz toga se može izvesti zaključak da je najmanje trideset Srba za vreme postojanja ovog logora likvidirano u njemu ili umrlo u teškim mukama od posledica prebijanja, nečovečnog postupanja i zlostavljanja.

Pri tome se, takođe, može reći da u ovim postupanjima hrvatskih vojnih i civilnih policijskih vlasti nije bilo razlike između postupaka prema Srbima civilima (starcima, ženama) i Srbima ratnim zarobljenicima i ranjenicima, bez obzira da li su ova lica sa teritorije Hrvatske ili teritorije Bosne i Hercegovine.

Zločini prošiv civilnog stanovništva

U logoru „Lora" koji se nalazio u sastavu i pod nadzorom organa vojne policije Republike Hrvatske u celom periodu ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine i to počev od 1991. godine pa sve do 1997. godine zarobljeni Srbi civilno, neboračko stanovništvo (muškarci i žene) su bili kontinuirano, sistematski izloženi najrazličitijim vidovima mučenja, nečovečnog, nehumanog, surovog, ponižavajućeg postupanja pri čemu su im nanošene teške telesne povrede, teško narušavanje zdravlja, fizičke i duševne patnje trajnog karaktera, sa doživotnim posledicama.

Praktično su logorske vlasti razradile čitav sistem mera i postupanja za uništenje (fizičko, telesno i psihičko) i istrebljenje srpskog naroda koji je u ovom logoru dobio različite vidove i oblike svog pojavnog ispoljavanja i manifestovanja.

Svi načini i postupci mučenja, maltretiranja, bestijalnog, gotovo animalnog, nečovečnog odnosa prema zatočenim Srbima praktično pokazuju da je neiscrpna mašta u funkciji mržnje prema drugom narodu i pripadnicima druge veroispovesti.

Kroz ubistva, mučenja, telesna povređivanja, nanošenja telesnih i duševnih patnji i trauma, premlaćivanja svih delova tela vaskrsavaju ustaški duhovi iz perioda Drugog svetskog rata i zamisli ustaške ideologije na ovim prostorima.

Zločini protiv civilnog stanovništva pripadnika srpskog naroda i pravoslavne veroispovesti, koji su i preduzimani upravo u nameri da se na ovaj način uništi srpski narod i njegovo prisustvo na području Republike Hrvatske, ali i određenih krajeva u Bosni i Hercegovini, ispoljili su se na sledeće načine: batinanje zatvorenika rukama, nogama, gumenim crevima, palicama, bezbol palicama, vodovodnim cevima, lancima, elektro-provodnicima; „telefoniranje" u vidu priključivanja pojedinih, naročito osetljivih, delova tela zatvorenika (uši, prsti na nogama i rukama, polni organi) na indukovanu električnu struju iz poljskog telefona; prolazak zatvorenika kroz špalir batinaša; prisiljavanje zatvorenika da jedan drugog nose po zatvorskom krugu, da se čučeći trkaju; pretnja da će biti ubijeni, da će biti bačeni u more, da će ih pojesti ribe, pretnja smrću klanjem ili puštanjem dresiranih pasa vučjaka; prisiljavanje zatvorenika da pevaju ustaške pesme, hrvatsku himnu, pesme u kojima se vređa srpski narod; prisiljavanje zatvorenika da po tri dana i tri noći ne smeju da sednu niti legnu, već da sve vreme provedu stojeći; prisiljavanje zatvorenika da sami sebi kopaju rake u dvorištu logora; psovanje, vređanje, zlostavljanje zatvorenika, nazivanje pogrdnim imenima;polivanje zatvorenika hladnom vodom iz šmrka koji je povezan za hidrant; prisiljavanje zatvorenika da jašu jedan drugoga četvoronoške i da se tako trkaju; prisiljavanje zatvorenika da do iznemoglosti trče po logorskom krugu, a potom tako zagrejane i oznojene polivaju hladnom vodom iz šmrka; prisiljavanje zatvorenika da se međusobno udaraju otvorenim dlanom, pesnicama, nogama, da se šamaraju; prisiljavanje zatvorenika da ližu i ljube „lijepu" hrvatsku zemlju, zatim pod i šolju u WSu; pretnja ubistvom zatvorenika na taj način da se oni prisiljavaju da glavu stave na panj dok su stražari zamahivali sekirom; psovanje četničke majke; držanje zatvorenika po celu noć u buretu sa vodom...

Pa prisiljavanje zatvorenika da mokri leže goli na žicama od gvozdenog kreveta po celu noć; prisiljavanje zatvorenika da ljube pse vučjake; čupanje ili brijanje na suvo brade zatvorenika i potom prisiljavanje zatvorenika da istu pojede; pretnja zatvoreniku da neće izaći živ iz logora, a ako i izađe, da će biti kao biljka u kolicima; dozvoljavanje građanima Splita i bolničkom osoblju i pacijentima u bolnici Firule da tuku zatvorenike na razne načine; organizovanje lažnih ili fingiranih streljanja zatvorenika; prilikom vožnje zatvorenika u kombiju ili na kamionu u punoj brzini naglo zaustavljanje pri čemu su se oni valjali i udarali u vozilu jedan o drugoga; gašenje cigareta po telu, glavi i ustima zatvorenika; prisiljavanje zatvorenika da rade sklekove ili gimnastiku do iznemoglosti...

Gaženje čizmama po leđima zatvorenika koji leži na podu; gnječenje čizmama prstiju ruku i nogu zatvorenika; prisiljavanje zatvorenika da kopaju rupe, da rade u kamenolomu bez potrebnog alata, golim rukama; onemogućavanje zatvorenicima da fiziološke potrebe redovno obavljaju; uskraćivanje zatvorenicima vode za piće;

Te prisiljavanje zatvorenika da jedu žive puževe, školjke, crve, gliste; prisiljavanje zatvorenika na javno vršenje međusobnih seksualnih odnosa, perverzija, homoseksualnih odnosa i masturbacije; prisiljavanje zatvorenika da po ceo dan gledaju u sunce; huškanje pasa vučjaka na zatvorenike; prisiljavanje zatvorenika da ulaze u kućice za pse i da laju; prisiljavanje zatvorenika da imitiraju pojedine životinje: pse, mačke, bika; stavljanje cevi pištolja u usta zatvorenika uz pretnju ubistvom na ovaj način; prisiljavanje zatvorenika da goli leže na užarenom betonu u dvorištu po suncu ceo dan; bacanje komada hleba među gladne zatvorenike koji se otimaju četvoronoške kao psi;

Posebno je mučno prisiljavanje zatvorenika da jedu tucani kamen i pesak; „traženje Četnika" uvlačenje ruke čuvara u analni otvor zatvorenika u cilju „traženja Četnika" u njegovom telu; prisiljavanje zatvorenika da pužu po betonu i da se međusobno trkaju, a ko stigne na cilj poslednji bio bi pretučen do besvesti; „imitiranje aviona" posebna vrsta mučenja koja se sastojala u prinuđavanju zatvorenika da trče po logorskom krugu sa raširenim rukama kao avioni u bombardovanju, a drugi zatvorenici su imitirali pucanje na avione kako bi ih oborili; prisiljavanje zatvorenika da zubima pregrizu svoje vojničke čizme..

Kao i dovođenje u logor muške dece od 7 do 8 godina starosti koja su mokrila po zatvorenicima; prisiljavanje zatvorenika da jedu fekalije iz VC-a; „ruski rulet" prisiljavanje zatvorenika da pucaju u sebe iz revolvera;

pojedinim oblicima nanošenja telesnih povreda i teškog narušavanja zdravlja, mučenja, zlostavljanja, bestijalnog, surovog i animalnog postupanja od strane zatvorskih stražara i uprave zatvora „Lora" prema uhapšenim Srbima civilima govore iskazi pojedinih svedoka.

No, jasno je potpuno da, prvo, to nisu svi oblici mučenja i ponižavanja kojima su zatvoreni Srbi bili podvrgnuti za vreme svog boravka u ovom surovom logoru, kao što ni navedeni iskazi svedoka koji su potkrepljeni i odgovarajućom medicinskom dokumentacijom nisu i jedini.

Sigurno je da su kroz ovaj zloglasni hrvatski vojni logor prošli mnogi drugi Srbi koji, ili još nisu dostupni zvaničnim organima koji se bave prikupljanjem i proučavanjem građe o počinjenim zločinima na našim prostorima za vreme ratnih sukoba u periodu 1991. do 1995. godine, ili nisu u mogućnosti da iskazuju o periodu boravka u ovim „fabrikama smrti i poniženja", smatrajući da vreme pomaže zaboravu, te beže od ponovnog diranja u stare rane.

Svedok 103/962 navodi: „Posle boravka u logoru u Duvno (Tomislavgradu) u aprilu 1992. godine nas 15 Srba je potrpano u jedan kamion i odvedeno u Split. Kada smo stigli u Split bila je već noć, pa su nas izveli ispred jedne zgrade koja se nalazila u okviru luke „Lora" i tu su nas hrvatski vojnici tukli oko sat i po vremena. Posle su nas ponovo potrpali u kamion i odvezli u Zadar".

Svedok 160/963 navodi: „U logoru „Lora" bio sam samo tri dana u martu 1992. godine. Tu su nas pripadnici vojne policije ispitivali na razne načine i mučili. Meni je jedan od vojnih policajaca stavio nekakve žice na slepoočnice dok je islednik koji je sedeo za stolom okretao dugme na aparatu koji je stajao pred njim, pa sam prilikom okretanja tog dugmeta osećao strujne udare.

Takva mučenja su trajala po desetak minuta, a kada se završilo moje ispitivanje nastavili bi sa ispitivanjem drugih zarobljenika. Svaki put sam čuo njihove jauke. U ovom logoru su nas tukli i električnim palicama".

Svedok 160/964 navodi: „U Splitu smo bili u „Lori" tri dana u martu mesecu 1992. godine i za to vreme ispitivanje je trajalo neprekidno tri dana i tri noći. U tom logoru su nas tukli rukama, nogama, električnim palicama, kundacima od oružja i na druge načine.

Pomoću nekog aparata na koji su bile prikačene žice puštali su nam struju. Tu su dovodili i građane sa ulice da bi nas i oni tukli. Dovodili su i pse i puštali ih u ćelije gde smo se mi nalazili".

Svedok 160/965 navodi: „Kada smo u martu 1992. godine došli u „Loru" tu su nas najpre odvojili po ćelijama, pa su nas pojedinačno izvodili na ispitivanje. Tom prilikom koristili su struju. To mučenje sa strujom je trajalo neprekidno tri dana i tri noći, sa pauzama koje su trajale najviše po jedan sat. Stalno su se čuli jauci iz prostorija gde se vršilo ispitivanje.

U ćelije su dolazili i civili sa ulice, pa su nas i oni tukli. Dovodili su i pse.". Svedok 333/964 navodi: „Kada su nas u aprilu 1992. godine dovezli u „Loru" prvo su nas izveli na jedan poligon za obuku gde su nas postrojili, a zatim su nas sve sistematski prebili. Sveštenika P su izveli i pred nama obrijali nožem. Kada smo krenuli iz Kupresa njega su ogrnuli belim čaršavom kako bi ga što više ponizili. Posle prebijanja odveli su nas u zatvor „Lora". Prvo su nas pretresli i oduzeli nam sve stvari od vrednosti, šta je ko imao. Meni su oduzeli sat, nešto novca i dokumente. Nikakvu potvrdu o tome nisam dobio. Te stvari nam nisu vratili, iako su rekli da će to učiniti.

Posle prebijanja smestili su nas u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa još sedmoricom drugova. U „Lori" smo bili pet-šest dana. Za to vreme smo jednom dnevno dobijali nešto malo za jelo i po malo vode za piće.

U „Lori" su nas neprekidno mučili tako što su stražari upadali u ćelije i prebijali nas. Izvodili su nas i napolje jednog po jednog, ili u grupama i tukli. Tukli su nas ili u hodniku ili u krugu zatvora u toku celog dana, ali je najviše toga bilo uveče kada padne mrak. To je bilo svakodnevno dok smo boravili u ovom logoru.

Poseban specijalitet im je bio da nas odvedu u jednu prostoriju gde su nas kvasili, a zatim štipaljke vezane kablom na induktorski telefon kačili jednu za uvo, a drugu za polni organ i okretanjem ručice propuštali struju kroz naša tela. To su meni radili, a znam da su to isto i drugima činili.

Ovo je izazivalo jake bolove, padao sam u nesvest, pa se dešavalo i duže vremena da ne mogu da se osvestim. Neke moje drugove su izvodili napolje i govorili da će ih streljati. Tražili su od njih da kažu svoju poslednju želju. Posle su pucali preko njih i tako ih zastrašivali. Neke su hteli da zakolju i prevlačili su im nož preko vrata. Tako su nas stalno držali u strahu. Pored niza povreda koje sam zadobio, mislim da je najteža bila ona koju sam dobio prilikom tuče na poligonu u Splitu. Tada sam udaren nekom kuglom po glavi te sam imao veliku ranu iz koje je tekla krv, tako da sam dosta krvi izgubio".

Svedok 333/966 navodi: „Prvo su nas u Split doveli pred zgradu SUP-a i tamo su nas ponovo tukli i prebijali. Odatle su nas odveli u vojno-istražni zatvor „Lora" gde su nas smestili u ćelije. Ja sa bio u ćeliji broj „4". Tu nas je bilo devetoro. Ovde sam ostao nekoliko dana i tu su nas skoro svakog sata izvodili iz ćelije jednog po jednog i tukli. Najviše su nas tukli po tabanima i dlanovima".

Svedok 333/9610, iz Kupresa, rođen 1948. godine, navodi: „Kada smo došli u Split ispred zgrade SUP-a su nas izbacili iz kamiona i tu su nas sve ponovo sistematski pretukli. Sticajem prilika mene tu nisu tukli. Odatle smo odveženi u zatvor „Lora" u Splitu. Dok su nas vozili prema „Lori" vozač je naglo ubrzavao kretanje vozila, a zatim bi naglo prikočio ili oštro skrenuo u krivinama, tako da smo svi leteli po vozilu i padali jedan preko drugog, a pošto smo već bili prebijeni, trpeli smo još veće bolove.

U „Lori" su nas od prvog dana tukli. Posle dva-tri dana ja sam odveden na saslušanje gde me je ispitivao jedan krupan čovek, težak preko 100 kg koji mi je rekao da je iz Rame. On je star oko 30 godina i dosta je visok i razvijen. Tukao me je palicom po svim delovima tela i nogama. Zatim me je bacio na pod i dok sam ležao na stomaku skakao mi je po leđima. Tu su bile jedne od najstrašnijih batina koje sam dobio. Posle tog saslušanja vratili su me u ćeliju, a uveče je ponovo došao taj iz Rame, sa još jednim manjim crnim čovekom, pa su me izveli u hodnik, gde me je taj drugi tukao sa kolcem pri čemu sam izgubio svest. Tu je bio još jedan treći čovek koji me je vukao za uši.

Posle tog prebijanja ja sam bio u teškoj krizi, pa su moji drugovi iz ćelije zvali stražara te su me prebacili u bolnicu. Tamo su me lekari snimili i tražili da ostanem u bolnici pošto sam bio u teškom stanju, ali ovi koji su me doveli iz zatvora nisu hteli da me ostave, nego su me ponovo vratili u „Loru", u ćeliju br. „1", u kojoj su se nalazili oni koji su bili više pretučeni. Do tada sam bio u ćeliji br. „4". Tu su bile neke palače na koje nisam mogao da legnem pošto sam bio sav u ranama i sve me je bolelo. Nisam mogao da ležim nego sam samo sedeo. Od bolova nisam mogao ni da spavam".

Svedok 333/9611 navodi: „U „Lori" su odmah počeli da nas tuku tako da su nas sve prebili. Tada su nam oduzeli sve vredne predmete. Od mene su oduzeli 20, a od mog sina 100 DEM. Dokumente su nam takođe oduzeli. Posle prebijanja su nas smestili u ćelije. Ja sam bio u ćeliji sa mojim sinom, a tu su bili i M. R. i M. Lj. Druge noći po dolasku u „Loru" stražari su prozvali mene i mog sina, pa su nam odmah stavili lisice na ruke i prebacili nas u Duvno, u stanicu milicije, da bi nas posle tri-četiri dana vratili u „Loru". Te noći kada su nas vratili u „Loru" odmah su nas pretukli".

Svedok 333/967, koji je u logoru „Lora" u Splitu bio u periodu od 14. maja 1995. do 2. aprila 1996. godine, navodi: „Grupa od nas 16 zarobljenih Srba iz logora u sportskoj dvorani u Bjelovaru prebačena je 13. maja 1995. godine u „Loru" u Splitu, gde smo zatekli dvojicu ranije zarobljenih Srba. Naša grupa je boravila u „Lori" oko 11 meseci i od nas 16, devetoro je razmenjeno 2. aprila 1996. godine. Ostali su ostali u „Lori".

U „Lori" smo bili smešteni u ćelije po četvorica u bloku „C". Povremeno sam bio premeštan iz jedne u drugu ćeliju. Od prvog dana dolaska u „Loru" maltretirali su nas na razne načine.

Neprekidno su nas tukli, psovali, nazivali pogrdnim imenima. Kada bi neko ušao u ćeliju od njihovih, morali smo da stojimo mirno sa pognutom glavom i da gledamo u zemlju, ruke su morale da nam budu na leđima.

Pored svakodnevnih prebijanja meni su gasili cigarete po glavi, terali me da radim sklekove sve dok ne padnem od umora, udarali me, gazili po leđima, gnječili čizmama prste na rukama i nogama. Nastojali su da nas uvek na neki način ponize. Terali su nas da