Nestajanje

Sela u Srbiji - sumorna statistika

Genocid nad seljakom

Branislav Gulan, član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, novinar i publicista, koji se 50 godina bavi selom i seljacima, evo i njegovih najnovijih istraživanja.U izdanju novosadskog "Prometeja" nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana "Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države". Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja

Branislav Gulan

U uvodu knjige „Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države" Branislav Gulan je napisao: „Tema koju sam obradio u knjizi Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države", pojavljuje se u javnosti nakon blizu pet decenija mog ličnog istraživanja ove oblasti. Slučaj je hteo da se to poklapa i sa pet decenija mog novinarskog, publicističko-istraživačkog rada u ovoj oblasti. Država je posle sedam decenija uništavanja zadrugarstva i zapostavljanja sela konačno shvatila da je došlo vreme da se i ovom problemu ukaže dužna pažnja. Ne zbog tih oblasti, već zbog sebe same, odnosno vladanja u vremenu koje dolazi. Jer, stanje je takvo da će od 4.700 sela u Srbiji čak 1.200 nestati za deceniju i po. Ostaće samo spomenici u selima, ako bude imao ko da ih sagradi.

Zadovoljan sam što su oni koji trenutno vladaju Srbijom shvatili da već u bližoj budućnosti neće imati kime da vladaju i upravljaju, jer nestaje snažna glasačka mašina u selima, a to je više od polovine stanovništva u zemlji. Sa selima nestaje i država, jer ostaju samo prazne teritorije. One će uskoro biti bez naroda pa i bez glasačkog tela! Godišnje se u Srbiji rodi 65.000 beba, a umre više od 102.000 žitelja. Ako se tome doda i broj mladih koji odlaze iz zemlje sa kartom u jednom pravcu, a to je oko 40.000 njih godišnje, onda će se proces još ubrzati.

Vlasti se na ove probleme do sada nisu mnogo obazirale. Problem ih nije ni privlačio. Ja sam ovom temom počeo da se bavim kada sam, još kao dete, odlazio u Bosnu i Hercegovinu, u Bosansku Krupu i selo Hašane, rodno mesto moje majke Milke i njene rodbine. Dolazio je i naš rođak, pokojni Branko Ćopić, kod koga sam odlazio u Beograd, i koji me je nadahnuo da, kada odrastem, pišem o selu. Nisam dugo čekao, počeo sam već u srednjoj školi. Interesovalo me je selo i život u njemu. Odlučio sam da budem novinar... Pre pola veka, prve tekstove objavio sam u „Večernjim novostima", listu kuće NIGRO ,,Borba'', u kojoj sam se kasnije zaposlio 1977. Godine. Tada su svi hteli da se bave velikim temama, praćenjem CK Jugoslavije i CK republika i pokrajina tadašnje SFRJ. Uvideo sam da i teme sela i seljaka mogu da pronađu svoje mesto u medijima, iako nije bilo baš pohvalno biti „seljački" novinar... Ali, te su teme s vremenom ipak počele da zauzimaju svoj prostor u javnosti i medijima u kojima sam se pojavljivao.

Tako sam i dočekao da selo 2019. godine bude jedna od najznačajnijih tema u zemlji koja ostaje bez naroda. Upornost da sve to izađe u javnost pokazala se ispravnom, mada time problem u zemlji nikako nije rešen. Ali, nakon pola veka rada, uspeo sam u svojim nastojanjima da selo kao temu nametnem medijima, SANU, Vladi Srbije, a ove godine za nju se zainteresovao i sam predsednik Republike Srbije.

Dokaz za to je i formiranje Nacionalnog tima za preporod sela Srbije. Zadovoljan sam zbog toga jer je odlučeno da se traži put za opstanak i ostanak sela... Mislim da smo u tome već i zakasnili, da sad već treba spasavati varošice.

Podršku za tu akciju i za ukazivanje na problem, o čemu sam pisao u više hiljada novinskih, stručnih i naučnih radova, kao i u knjigama koje sam objavljivao, dobio sam u vremenu koje je iza mene. I sad je stigla podrška, ali se u njoj ukazuje i na činjenicu da se u timu nalaze i ljudi koji su doprineli takvom stanju sela! Ćutali su, pa su se i slagali sa nestajanjem sela. Sad, kada su u trećem dobu, treba da ih obnavljaju. Čak ulažu kritike i predlažu šta da se radi na obnovi, kako da se u selima stvore isti uslovi života kao i u gradu...

U ovoj knjizi kritički se osvrćem na pojedine pojave, ali i na ponuđena rešenja. Tako ukazujem da se decenijama uglavnom živi na obećanjima boljeg života u selima. Ta obećanja su još uvek - očekivanja. Rezultat je da radnici i oni koji žive na selu imaju nesiguran i neizvestan prekarni rad. Kada je reč o očekivanjima i čekanjima, pozivam se i na Iva Andrića koji je pisao: „Zaraziti nekog čekanjem (što je danas, u našem slučaju, čekanje boljeg života na selu, (prim. BG), predstavlja i najsigurniji način vladanja nad njim, što znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane - nikad ni doveka!

I tako, prihvativši prećutno uslove života koji vam se postavljaju, živite kako vladalac hoće, upravo i ne živite, nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa ovim što ste očekivali, ne pretvori u strpljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili taj rajetinski način života. A, to je isto što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo.

Da ne bi morali da vas sami ubijaju, zarazili su vas tim čekanjem koje vas održava u životu i polagano ubija."

Ljudi na selu ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su se i sami pretvorili u čekanje. To se najbolje vidi po ruinama i 50.000 praznih kuća, bez vlasnika, i 150.000 onih na kojima piše da trenutno u njima niko ne živi.

Dakle, zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim. Sve što jeste i što znate, umete i možete, stavljeno je u službu tog čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a drugi bez imalo čekanja dobiju sve što žele i čemu se nadaju. Nadam se da je konačno došao kraj čekanju svim tim ljudima na selu. To je proces za koji će biti potrebno dosta vremena, vremena da se stanje popravi.

Za deceniju - dve, možda i tri, ili kasnije, dokumentacija izneta u ovoj knjizi moći će nekome da posluži kao dobra polazna osnova za analizu, pa će se moći lakše i sagledati dokle je Srbija stigla u rešavanju ovog problema, i da li je u tome manje ili više uspela."

U nastavku ovog teksta objavljujemo i ilustrativne pokazatelje popisa stanovništva iz 2011. godine, koje je Branislav Gulan poredio i sa rezultatima do kojih je došao u sopstvenim istraživanjima aktuelnog stanja.

REZULTATI POPISA STANOVNIŠTVA SRBIJE (2011):

2.487,886 domaćinstava;

7.163.034 stanovnika. Veruje se da u Srbiji na početku 2019. godine ima manje od sedam miliona žitelja;

U 86 osto sela opada broj stanovnika;

Van gradskih sredina živi 2.914.990 stanovnika (40,5 odsto2050. godine Srbija će imati 6,3 miliona stanovnika), što će se po broju vratiti na nivo od 100 godina unazad! Nastavljanje trenda gubitaka stanovništva traži radikalnu preorijentaciju javnih politika u pogledu ključnih pitanja kao što su promena strategije razvoja i stavljanja akcenta na ravnomerniji regionalni razvoj, na razvoj poljoprivrede i sela;

U Srbiji svake godine umre oko 102.000 žitelja, a rodi se do 65.000 beba. Dakle, više umre nego što se rodi oko 35.000 do 40.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000! Dakle, nestane po jedna varoš. Rađanje je na nivou Prvog svetskog rata, 1914. godine;

To su poražavajući podaci, ljudi se sve više sele u gradove gde jedva preživljavaju, nisu stambeno obezbeđeni i zato se sve ređe odlučuju za potomstvo;

U Srbiji više od 260.000 momaka i 100.000 devojaka u životnom dobu između četiri i pet decenija života, a nisu zasnivali porodice;

Pored svega toga oko 35.000 do 40.000 mladih godišnje ode sa kartom u jednom pravcu, znači bez povratka. U 2017. i 2018. godini, prema grubim procenama otišlo je čak po 60.000 mladih!

STANjE U NASELjIMA - SELIMA:

U Srbiji postoji 4.709 naselja, odnosno sela (po Ustavu ne postoji kategorija sela)!

1.200 je u fazi nestajanja;

U 1.034 naselja je manje od po 100 žitelja;

U 550 ima manje od po 50 stanovnika;

U Srbiji je danas oko 100 praznih naselja, a još toliki broj ima manje od po deset stanovnika;

Razvoj poljoprivrede za poslednje tri decenije je samo 0,45 odsto godišnje. Od 2000. do 2018. godine to je 0,61 odsto;

Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi na selu;

U 86 odsto naselja opada broj stanovnika;

Čak 500 sela nema asfaltni put;

U 1 .000 sela u Srbiji nema ni prodavnice;

U Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku;

U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća bez vlasnika, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi;

Poštu nema oko 2.000 sela;

U 230 sela nema osnovne škole;

Oko 200 osnovnih škola imaju po jednog đaka;

U 2.760 sela nema vrtića;

Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3); Poljoprivredno stanovništvo je u proseku staro 61 godinu, među najstarijima u Evropi;

U dve trećine sela nema ambulante;

U Srbiji ima oko 566.000 gazdinstava, u odnosu na 2012. godinu manje za 66.000 gazdinstava.

Republika Srbija raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru poljoprivrednih gazdinstava, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, obrađuje se, odnosno u upotrebi je 3.400.000 hektara zemljišta. To znači da značajan deo poseda, od oko 860.000 hektara ostaje neobrađeno!

Prosečna veličina poseda iznosi 4,5 hektara, na jugu i 2, 5 hektara, a učešće stočarstva u ukupnoj agrarnoj proizvodnji je oko 30 odsto (u svetu je to više od 60 odsto);

Prema podacima RZS od 9. januara 2019. godine, od ukupno obradivih površina, navodnjava se samo 1,5 odsto ili blizu 46.823 hektara! Istovremeno u svetu se navodnjava u proseku 17 odsto površina! Kanal Dunav-Tisa - Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu. To je velika neiskorišćena investicija u Evropi!

Ali, ako ne bude u Vojvodini i južno od Beograda po novih 100.000 junadi, dakle, krupne stoke, već za tri decenije će to biti pustinja po prinosima, jer nema stajskih đubriva;

Poslednjih godina i poplave ugrožavaju sela. Predviđeno je da D-T-D odvodi suvišne vode sa milion hektara (što je funkcionisalo do 2005. godine) i da navodnjava 500.000 hektara, što se nikada nije ostvarilo;

Što se tiče agrara osigurava se samo oko deset odsto površina i imanja!

Po podacima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, trenutno ima 184.430 poljoprivrednih penzionera, a prosečna poljoprivredna penzija u 2018. godini bila je 11.805 dinara. Najniži iznos penzije od 11.272 dinara prima 75,67 procenata svih penzionera u državi. Svega 68 zemljoradnika u Srbiji prima mesečno 62.380 dinara (podatak iz 2018);

U periodu od 2006. do 2016. godine broj stanovnika u Republici Srbiji je po osnovu prirodnog priraštaja smanjen za oko 385.000. Stopa prirodnog priraštaja u Srbiji iznosi -5,1 promila (smanjenje za 0,2 promila u odnosu na vrednost iz 2015). Od ukupnog broja opština (169), stopa prirodnog priraštaja u 2016. godini pozitivna je u samo pet opština - Sjenica, Novi Sad, Preševo, Novi Pazar i Tutin;

Prema istraživanju ,,Global politiks'' Srbija je prva u vrhu lestvice po padu populacije, a ispred nje su, kao tri jedine evropske zemlje koje bi mogle da izgube više stanovnika od naše u naredne tri decenije jedino Letonija, Litvanija i Moldavija;

ŠKOLE:

U 2015. godini 173 škole su imale samo po jednog učenika. Trećina ih se do 2019. godine ugasila. Ne postoje ni osnovni infrastrukturni uslovi, nema puteva, dobar deo škola nema ni vodu, elektro mreža je slaba, pokrivenost mobilnim signalom skoro nikakva. Da bi se stanje popravilo potrebno je ravnomerno razvijati celu teritoriju, dovodeći u svako selo svu infrastrukturu, od puta do brzog interneta, kako bi se stvorili uslovi da mladi ostanu na selu i zasnuju porodice.

Naselja sa manje od 100 stanovnika

• 1948 - 1961 oko 80

• 1971. 140

• 1981 . 280

• 1991. 487

• 2002. 713

• 2011. 986

• 2015. 1.034

Izvor: RZS 2016. g.

Gradovi u koje se najviše ljudi doselilo

• Beograd 16.086

• Novi Sad 4.284

• Niš 1.998

• Kragujevac 1.017

• Subotica 980

Izvor: RZS 2016. g.

Sada se u ruralna podoručja vraćaju samo stari ljudi koji su sa 15 ili 16 godina otišli u najveće gradove. Ljudi moraju da znaju da povratak na selo ne znači vraćanje motici i ralu, već posvećivanje modernoj poljoprivredi koja daje ozbiljnu perspektivu. A mi danas imamo do 800.000 hektara zemlje koju niko ne koristi! Godišnje se u Srbiji izgubi oko 25.000 hektara zemlje za izgradnju infrastrukture.

Srbija gubi bitku za seoske sredine, a rastu samo tri najveća grada Beorad, Novi Sad i Niš. Od 1991. do 2012. godine Vojodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istočna Srbija više od 200.000 ljudi! Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva.

Poslednji popis pokazao je da se broj praznih kuća drastično povećava u opštinama istoka i jugoistoka Srbije, kao i Banata. Najkritičnije stanje je u Pčinjskom, Topličkom, Nišavskom, Jablaničkom i Pirotskom upravnom okrugu.

Od ukupno 2,5 miliona domaćinstava u Srbiji čak svako četvrto čini samo jedan član! Najbrojnija su domaćinstva u centralnoj Srbiji, gde je prosečno po 3,06 članova

Stanovništvo u gradovima i opštinama

1991. 2006. 2012.

Beograd 1.552.723 1.602.861 1.664.218

Novi Sad 268.198 314.192 343.648

Sombor 97.274 92.887 85.127

Priboj 32.753 29.070 26.770

Rekovac 16.075 12.388 10.792

Majdanpek 26.010 21.691 18.454

Crna Trava 3.949 2.041 1.608

Knjaževac 43.300 34.345 31.042

Izvor: RZS - 2013. g.

NAJVEĆI EKONOMSKI GENOCID NAD SRPSKIM SELjAKOM!

Posebno su ilustrativni pokazatelji o opadanju broja stoke od dva do tri odsto u poslednjih 25 godina.

„Na početku 2019. godine, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je zabeležen sledeći broj stoke (dve i po decenije prosečno godišnje opadanje je dva do tri odsto):

GOVEDA:

881.000 goveda. To je istorijski minimum u Srbiji. Ta brojka je manja za 2,3 odsto u odnosu na 2017. godinu. U 2016. godini u Srbiji je bilo 892.000 goveda;

Na početku 2018. godine u Srbiji je bilo 12.000 junadi u tovu. Zbog izvoza u Tursku sve je poklano;

Zvaničnih podataka o novom tovu u 2019. godini za sada nema i sve je nagađanje!

Turska je u 2018. godini uvezla ukupno 54.000 tona govedine, a u tome je bilo 3.609 tona iz Srbije. Prosečna uvozna cena tone ovog mesa po podacima Turske, bila je 3.959 evra. Jedino je Srbiji više plaćano, čak 5.314 evra po toni (što je 34,2 odsto iznad prosečne cene). Razlog je ishrana bez GMO, što daje kvalitet mesu, koji drugi nemaju!

Stočarstvo Srbije do sada je u BDP agrara učestvovalo sa 30 odsto. Sada je to i manje! Na početku raspada SFRJ iz Jugoslavije se u svet izvozilo 54.450 tona ,,bebi bifa''. To je najkvalitetnije juneće crveno meso. Od toga je više od 30.000 tona bilo iz Srbije. Pošto je stočarstvo devastirano evo nekoliko podataka o izvozu poslednjih godina:

U 2015. godini je izvezeno 315 tona ,,bebi bifa'';

U 2016. godini u svet je otpremljeno 420 tona ,,bebi bifa'';

U 2017. godini to je bilo oko 480 tona ,,bebi bifa'';

U 2018. godini oko 400 tona ,,bebi bifa''.

SVINJE:

2,7 miliona svinja imala je Srbija na početku 2019. godine. Ovo je najmanji broj svinja od 1955. godine;

OVCE:

Statistika beleži da u Srbiji ima 1,71 miliona ovaca. U odnosu na minimalan broj 2002. godine kada je bilo samo 1,44 miliona grla, to je povećanje za 18,12 odsto;

KOZE:

Broj koza se kreće oko 196.000 grla;

ŽIVINA:

Srbija poseduje 16,2 miliona živine;

Prema podacima Evrostata u 2018. Godini proizvedeno je u EU 15,2 miliona tona piletine, što je novi rekord i povećanje za 3,2 miliona tona nakon 2010;

U 2018 je oko 70% odsto proizvodnje bilo u samo šest članica i to: Poljska (168 odsto), UK (12,9 odsto), Francuska (11,4 odsto), Španija (10,7 odsto), Nemačka (10,4 odsto) i Italija (8,5 odsto);

U Srbiji je 2018. godine proizvedeno 85.000 tona piletine, što je 0,56% od proizvodnje u EU. U Srbiji je proizvodnja stagnirala oko 55 hiljada tona godišnje da bi od 2016. počeo nagli rast;

Pošto Srbija ima 1,36 odsto od ukupnog broja stanovnika EU, to znači i da ima 58,9 odsto nižu proizvodnju od prosečne u EU. Po glavi stanovnika najveću proizvodnju imaju Poljska (67 kilograma) i Mađarska (53,7 kilograma), dok je najnižu proizvodnju u EU imala Malta - samo 8 kilograma. Srbija je pri dnu liste i ispod nje su samo Švajcarska, Malta, Crna Gora, Albanija i Luksemburg (koji nema proizvodnju);

Stanje u stočarstvu Srbije je zabrinjavajuće: u odnosu na poslednji popis broj goveda je manji za 6,5 odsto, svinja za 14,7 odsto, koza za 14,2 odsto i živine za 11,1 odsto. Prema podacima RZS proizvodi se manje od 400.000 tona svih vrsta mesa i troši po stanovniku manje od 30 kilograma godišnje.

Kada se raspadala Jugoslavija na prostorima Srbije se proizvodilo 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma godišnje.

Razloge zašto je ovakvo stanje u stočarstvu Srbije treba tražiti i u tome što je za poslednje dve i po decenije uništeno oko 400.000 seoskih domaćinstava! To je 1.000 sela sa po 400 domaćinstava! Zbog svega toga i rast poljoprivrede u Srbiji je veoma skroman, i iznosi samo 0,45 odsto za poslednje tri decenije!

Genocid nad seljakom

Prema studiji ,,Poljoprivredno zemljište u Republici SRbiji'' - od 1960. do 2012. godine, zadrugama nedostaje 400.000 hektara zemljišta. Kada to pomnožite sa 5.000 evra to je dve milijarde evra. Ili po 10.000 evra - to je onda četiri milijarde evra! Kada bi se taj novac vratio zadrugama one bi preporodile seljački sektor. A, da i ne govorimo o mlekarama, klanicama, mesarama, silosima, skladištima, farmama koje su unete u kombinate, pa podržavljene.

Kad je došla tranzicija to je prodato bez razgraničenja, kao društvena svojina. Zašto Slovenija nije to uradila, već je celokupno zemljište unela u svoj državni fond dok se ne završi restitucija! A, mi smo restitucijom isključili povraćaj zadružne imovine, iako je ona privatna svojina.

Država da ne bi snosila posledice povraćaja prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona i u Zakonu o zadrugama (2015) i praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine, koja je bez naknade preuzeta u periodu od 1. jula 1953. godine do danas.

Ulazak države u podsticaje poljoprivrednicima putem jeftinijeg dizel goriva je dobra mera, ali je valja odvojiti od potrebe da se što pre isplate dugovi prema gazdinstvima za razne mere, a odnose se na 2017. i 2018. godinu. Zastoj u isplatama u Upravi za agrarna plaćanja opravdavaju zaostatkom u obradi 90.000 prijava!?

U EU seljaci imaju podsticaje od 500 do 900 evra po hektaru. U Srbiji podsticaji iznose do 35 evra po hektaru. Tu se nalaze i razlozi zašto proizvodnja naših poljoprivrednika nije konkurentna.