Postdemokratija

POVRATAK U BUDUĆNOST

Ponekad je potrebno napraviti nekoliko koraka unazad da bi se uhvatio zalet za novi skok. Takav je slučaj sa Srbijom danas, jer očigledno je zrelo da Vučićev režim padne, ali nema ko da zatrese drvo. Nema novih snaga spremnih i sposobnoh za to. Otud podsećanje na one koji su u tome jednom već uspeli i koji su zasadili mlado drvo demokratije, ali svojim greškama dozvoli da se na njega popnu isti oni koje su tad otresli. Veterani DOS-a su odgovorni što su ovi sad na vlasti i morali bi imati odgovornost i da se skinu. Morali bismo svi na popravni. I bivši političari, koji uprkos manama izgledaju sve bolje zahvaljujući sve gorima posle njih, kao i građani koji su u međuvremenu glasali kako su glasali, smatra kolumnista Magazina Tabloid Mile isakov, bivši podpredsednik u Điniđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu. Zato ćete i ''razumeti'' ono što on predlaže u tekstu koji sledi

Piše: Mile Isakov

Povod za ovaj tekst je glasina koja je nedavno stigla do mene, da Koštunica razmišlja o povratku na političku scenu. Znajući ga čisto sumnjam da je to baš tako, jer nimalo nije lakomislen.

Naprotiv, od onih je ljudi koji će tri put izmeriti pre nego što preseče. Pre će biti da su to samo nečiji pusti snovi, ali razmišljajući o tome došao sam do zaključka da nisu baš sasvim besmisleni.

Zapravo, u nedostatku novih ličnosti, potpuno je logično razmišljati o povratku otpisanih nosilaca promena dvehiljadite.

Ako su mogli da se vrate tada otpisani i da nam prirede rimejk devedesetih, zašto to ne bi bilo moguće sa onima koji su uveli demokratiju i uprkos brojnih grešaka, ipak bili mnogo bolji.

Naravno ne svi, već samo oni među njima koji u međuvremenu nisu ogrezli u korupciji ili na bilo koji način ukaljali obraz, a Koštunica, ma šta ko o njemu mislio, sasvim sigurno nije.

I nije jedini među tim oldtajmerima, u koje i sam spadam, koji ponovo građanima može da pogleda u oči. Ali, možda jeste jedini koji bi mogao okupiti većinu saboraca za isti uzvišenim cilj da ponovo oslobode zemlju, da se Srbija vrati na put kojim je krenula dvehiljadite.

Na novi početak, sa novim ljudima na čelu, jer sasvim je očigledno da on i njegovi ispisnici, sve i kad bi to želeli, biološki ne bi mogli zadržati vođstvo za sebe. Mogli bi samo da još jednom da preuzmu odgovornost, da raskrče put nekim novim klincima.

Jedino bi morali mnogo pažljivije birati svoje naslednike nego što su to radili prvi put, zbog čega su odgovorni ne samo za ovu katastrofalnu vlast, nego i za ovakvu korumpiranu i zato nemoćnu opoziciju. Na osnovu svega, ako su zaista sačuvali obraz, morali bi osećati odgvornost da se to promeni i vrati izvornim principima za koje su se borili kao DOS, koji je takođe devalviran delovanjem nastavljača njihovog lika i dela, kao što su bili Boris Tadić, Pajtić, Đilas, Jeremić and company.

Mislim na izvorni DOS i na članove njegovog predsedništva od osnivanja, koji su se iz ovih ili onih razloga povukli iz politike bez većih gubitaka, dakle bez skandala, afera i repova. Znam ja da to nije odviše realno, ali mogu bar u ovim slobodnim novinama, da pustim mašti na volju.

Kad bi se nakako mogao ubediti Koštunica, Velju Ilića, na primer, ne bi trebalo ni ubeđivati. Na očekivanu primedbu da je on kraduckanje proglasio legitimnim, mogu odmah da odgovorim da je samo rekao istinu. Tako je bilo. Kamo sreće da je ostalo samo na kraduckanju.

To je isto licemerje kao kada se na račun Titove izjave, da se ne treba držati zakona ko pijan plota, podsmevaju svi oni kojima nije smetalo što ni prva demokratska vlada, a ni nekoliko narednih, nikad nisu sprovele sopstvene zakone o lustraciji i ekstraprofitu.

Da je napravljena lustracija ovi danas nikako ne bi ni mogli da se vrate na vlast, jer bi im bilo zabranjeno da se uopšte bave poltikom, a ni korupcija ne bi mogla toliko zagađivati okolinu da je primenjen Zakon o ekstraprofitu. To se ponavlja i danas sa svima koji se pozivaju na pravnu državu, ali im ni malo ne smeta apsolutno nepoštovanje Ustava i zakona koji garantuju podelu vlasti, dok Vučić obavlja sve tri.

Lično bih bez pardona podržao inicijativu za takav povratak u budućnost, čime bi bar delimično bila pokrivena Vojvodina, a siguran sam da bi to odmah učinio i Moma Trajković, sa Kosova i Metohije. Ali to je najmanje važno. Najvažnije bi bilo posebno poraditi sa Vukom Draškovićem, koji je već ušao u legendu kao vođa pokreta otpora, ali koji je bio i osnivač DOS-a i koji, takođe, ne bi smeo biti ravnodušan prema njegovim rezultatima i posledicama. (E, moj Mile, napomena urednika).Slično je i sa Dragoljubom Mićunovićem, koji se vremenom utopia u bezličnu Demokratsku stranku, ali je očigledno nezadovoljan njenim odustajanjem od osnovnih demokratskih postulata na kojima je nastala opozicija u ovoj zemlji i za koje se on kao osnivač decenijama borio. Sa njima dvojicom, bila bi to već sasvim ozbiljna priča.

Ne treba zaboraviti ni na veoma iskusnog Dušana Mihajlovića, koji drži ključeve od svih tajnih odaja DOS-a, ali ni izuzetno sposobnog Nebojšu Čovića, koji možda nema nekih posebnih razloga za nezadovoljstvo, ali uvek ima potrebu i neviđenu energiju za nove izazove. Ma koliko se pravili da im nije ništa, poznavajući obojicu kao ljude, računam i na njihov osećaj odgovornosti za nedovršen posao, koji se stoga izrodio u svoju suprotnost. Za slučaj da se i oni priključe, već sam doradio poznati slogan koji je svojevremeno smislio Tijanić: Kad je teško Čović. Kad je kritično Koštunica.

Ne bi trebalo zaobići ni dr Žarka Koraća, kojeg bi bilo najteže privoleti zbog velike privrženosti Đinđiću i animoziteta prema Koštunici, ali čija bi mudrost ipak mogla prevagnuti u opštem interesu, kojem je uvek bio najiskrenije posvećen.

Na kraju i Rasim Ljajić bi se kao čovek, a bio je jedan od najboljih ljudi koje znam iz politike, našao na velikim mukama. Njegov eventualni povratak sebi, bio bi signal svima koji misle da zavise od ovog režima da ne mora da bude tako, da i režim može zavisiti od njih.

E, sad da se vratim na zemlju. Znam ja da svi nabrojani veterani pojedinačno nemaju više gotovo nikakvu podršku građana, a svakom od nas bi se moglo pronaći i ponešto kompromitujuće. U zbiru nema tu ni za census, ali svi zajedno, kao tim koji je pobedio veliko i moćno zlo, to bi mogla biti sasvim druga priča. Ekipa koja je već jednom uspela, uz malu pomoć i nostalgije, možda bi mogla dobiti poverenje da ponovo pokuša da obori autoritarni režim jednog čoveka. Već sama njena pojava bila bi bomba koja bi žestoko uzdrmala i vlast i opoziciju, sa ozbiljnim tektonskim poremećajima na poltičkoj sceni.

Mada, već zbog godina prozvodnje i kilometraže, ne postoji opasnost da ovi veterani ponovo uzurpiraju vlast, naročito ne na duži rok, bilo bi dobro da to i potvrde objavom sastava buduće vlade unapred, možda i da je formiraju kao vladu u senci. To ne bi trebalo da bude problem imajući u vidu mnoštvo uglednih, časnih i stručnih ljudi sa kojima su sarađivali.

Naprimer, Aleksandar Popović, kao pravi doktor nauka i redovni professor Univerziteta, školovan i u Rusiji i u Americi, po znanju i moralu mogao bi biti premijer, bolji od Vučića i Brnabićke zajedno. Birači ga verovatno pamte kao ministra i od svih uvažavanog kandidata za gradonačelnika Beograda, a ne mogu da se sete ni jednog skandala vezanog za njegovo ime jer ih prosto nije bilo. Ja ga posebno uvažavam po tome što je bio poslednji šampion velike Jugoslavije u atletici, kad je na prvenstvu države u dvorani 1991, pobedio u trci na 60 metara.

Sport je najbolje vaspitanje, a oni koji ni uz vrhunske rezultate ne zapostavljaju sopstveno obrazovanje, ličnosti su za primer i posebno poštovanje.

Za ministra spoljnih poslova te buduće vlade bi, recimo, mogao biti proglašen Vladeta Janković, takođe pravi doktor nauka i redovni professor Univerziteta, ali i sa ispečenim diplomatskim zanatom kao ambassador Srbije u Velikoj Britaniji i Vatikanu.

Možda ne zna da peva ali, za razliku od Dačića, perfektno vlada engleskim, a sasvim pristojno se služi sa još nekoliko stranih jezika. A ministar policije, mogao bi biti ugledni advokat Boža Prelević, koji se u tom poslu već oprobao u najtežem periodu prelazne vlade posle petog oktobra. Za ministra ekonomije nema boljeg rešenja od profesora Miodraga Zeca, još jednog pravog doktora nauka za kojeg bi bila uvreda porediti ga sa sadašnjim lažnim. I odbeglog genetičara Miodraga Stojkovića bi trebalo pozvati da se vrati i kao ministar sredi stanje u zdravstvu. I tako redom, bez kraja i konca, mogu se nabrajati iskusni ljudi i dokazani stručnjaci, garnirano sa mladim ekspertima koji još nisu čekirali avionsku kartu u jednom pravcu.

Ne bi toj ekipi bila nepremostiva prepreka ni postojeća kontrola medija, jer svi su dovoljno poznati, a imaju iskustvo i sa tim problemom. Morali bi se rastrčati po Srbiji kako bi na staromodan način, tribinama i mitinzima, objasnili ljudima o čemu se radi, kakve su im namere i kakvi planovi i ciljevi. To znaju bolje od svih aktuelnih političkih aktera. Tu bi bili u velikoj prednosti posebno u odnosu na režim u kojem, osim Vučića, nema bukvalno nikoga dovoljno sposobnog da uopšte progovori na većim skupovima, a kamoli da pokrene mase.

Trebala bi im samo podrška tima IT stručnjaka, koji bi pokrili društvene mreže, a to mogu lako dobti od mlađih generacija u svojim familijama i među bivšim studentima koji ih poštuju.

Jedini problem za eventualnu realizaciju ove izmaštane priče, bio bi novac, kojeg koliko znam, niko od pomenutih nema toliko da bi mogao da finansira kampanju. Ni svi zajedno, što svedoči o tome kakvi su ljudi. Tako ono što bi trebalo da bude kvalitet i prednost, postaje mana i hendikep.

I tu se završava svaka maštarija o boljem i pravednijem društvu i boljem životu za sve građane. Para vrti gde burgija neće, odavno je zaključio naš narod, u vreme kad nije mogao ni da sanja koliko će tek biti u pravu. Ili, možda, ipak ima nade. Na kraju, ipak, sve zavisi od ljudi.

Samo predeset pravih ljudi na pravim mestima mogli bi potpuno da preokrenu stanje i podignu kvalitet života u zemlji. Sa dvadesetak nezavisnih sudija koji bi striktno sprovodili zakone prema svima jednako, prepolovio bi se kriminal, korupcija i pljačka države i građana.

Delovanjem desetak ministara koji bi politiku vlade podredili interesima građana i države, a ne stranaka i njima bliskih tajkuna, moglo bi se preporoditi stanje u ekonomiji, obrazovanju, zdravstvu, kulturi i informisanju, a dvadesetak sposobnih i nezavisnih menadžera na čelu javnih službi i preduzeća, umesto nekvalifikovanih i korumpiranih stranačkih poslušnika, mogli bi udvostručiti kvalitet njihovih usluga i profit.