Demokrate su opet isturile svog kandidata za predsednika, zloglasnog Džo Bajdena

Ubica, ratni zločinac, pljačkaš, perverznjak...

Džozef Bajden je simbol sveg zla, koji su celim svetom širile sve administracije kad je Demokratska partija bila na vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama. Unazad pola veka, Bajden je bio umešan u svaki rat, političku i privrednu agresiju, sankcije i izolaciju drugih naroda i država. Imao je i značajnu ulogu u uništavanju ekonomije SAD-a. U svojoj 78. godini, ne namerava da se zaustavi. Naprotiv, vodi kampanju za nominaciju za predsedničkog kandidata Demokratske partije na izborima koji će se održati u novembru ove godine.

potpukovnik Goran Mitrović

Politički uspon počeo je 1969. godine, kad je pobedio na izborima za veće okruga Njukasl. Tri godine kasnije je izabran za senatora u državi Delever. Na toj funkciji je ostao do 2008, kad je Barak Obama odlučio da ga uzme u svoj tim i obezbedi mu mesto zamenika predsednika SAD-a.

Pažnju jugoslovenske i srpske javnosti Bajden je privukao još 1. marta 1990. godine. U organizaciji tzv. Američko-albanske građanske lige, na čijem čelu se nalazio kongresmen Džozef Diogardi, na Kapitol Hilu održana je promocija ideje „Velike Albanije”.

Senator Bajden je tada poručio Srbima: „Kosovo nije vaše, vi ćete nam ga dati ili ćemo vam ga uzeti! Prihvatite realnost! Predstavljamo vam novog lidera Kosova, on se zove Ramuš Haradinaj!” (Za dve nedelje će Ramuša odvesti u Hag, zbog optužbe za najcrnje ratne zločine počinjene na Kosmetu)

Bajden je za to dobio honorar od milion dolara. Kasnije je mnogo skuplje naplaćivao lobiranje za albanske separatiste.

U vreme vlasti Bila Klintona, Bajden je predvodio političku i medijsku pripremu za terorističke akcije tzv. UČK i NATO agresiju na SR Jugoslaviju. Glasno i odlučno zalagao se za obračun sa Srbima i Srbijom. Ni Haradinaj, Tači, Čeku i ostale ubice iz UČK nisu izgovarali teže uvrede i optužbe od onih kojima je Bajden vodio kampanju satanizacije Srba i Srbije!

„Sjedinjene države moraju da predvode Zapad u odlučuju-

ćem odgovornu na srpsku agresiju, počev vazdušnim napadima po srpskoj artiljeriji”, rekao je u intervjuu za nedeljnik Tajms 3. maja 1993. Dve nedelje kasnije, za Nešenel pablik radio Vašington rekao je da se svet „ne suočava s varvarskim ratom, već s prostačkim činom srpskog ekspanizma i agresije, fašističkim razbojništvom koje maršira”.

U avgustu te godine za CNN je izjavio da su „Srbi nepismeni degenerici, silovatelji, ubice beba, koljači”, a to je ponovio nekoliko dana kasnije u Senatu, dodavši da „srpski mahniti fašizam i varvarizam vrši bestijalno i mahnito silovanje Bosne”.

Na rat je huškao i optužbama protiv srpskog političkog rukovodstva: „Glavni uzrok problema je Slobodan Milošević. Na privatnom sastanku 1991. godine, otvoreno sam mu rekao da je kriminalac.” Kad je potpisan Dejtonski sporazum, Bajden je čestitao Ričardu Holbruku na diplomatskoj veštini, ali nije mogao da sakrije nezadovoljstvo što 1995. rat u Bosni i Hercegovini nije završen napadom NATO-a na Srbiju. „Potrebno je da američka diplomatija prestane da posmatra Miloševića kao deo rešenja. Imam pomešana osećanja prema dogovoru s Miloševićem, zato što verujem da on jedino razume silu i verujem da je on krajnji problem, kao i da će na kraju morati da problem s njim bude rešen silom. Iskreno, žao mi je što sada nismo iskoristili silu”, govorio je Bajden.

Od tih stavova nije odustao ni posle svih ratova. Bez imalo empatije prema srpskim žrtvama, nastavio je još žešće. Nije mu bio dovoljan Haški tribunal, predlagao je formiranje suda u Srbiji, koji će „kazniti Srbe za nasilje nad Albancima”.

„Dok srpski narod ne bude pogledao sebe u lice i razumeo šta su njegovi lideri uradili, srpski narod neće moći da se otrgne od ideje da su žrtve. Vrednost Nirberškog procesa nije bila da kazni, već da pokaže i učini da Nemci pogledaju sebe u oči i da im ne dozvoli da racionalizuju, kao u Prvom svetskom ratu, da su oni bili žrtve”, tvrdio je Bajden. Bez obzira na milion srpskih izbeglica sa svih prostora bivše Jugoslavije i na okupaciju Kosova i Metohije, Bajden je zahtevao od Srba da se „otrgnu od narativa da im je učinjena nepravda”.

Bajden je prvi put bio u Beogradu kao član delegacije Džimija Kartera. Trideset godina kasnije, u maju 2009, dočekan je s najvišim počastima.

U Palatu Srbija ušao je kroz špalir gardista, a na crvenom tepihu pozdravili su ga Boris Tadić, Vuk Jeremić i Dragan Šutanovac. Jeremiću je rekao: „Ti si taj mali, koji nam pravi probleme oko Kosova”. Šutanovca je zagrlio, on nije pravio probleme gazdama iz NATO. Kao ministar odbrane, kada ga je Boris Tadić stavio pod istragu BIA, zbog najtežeg kriminala koji je izvršio sa Stevanom Nikčevićem, direktorom SDPR-a Jugoimport, spasio se hapšenja tako što je gosn' Bajdenu dao 370 miliona dolara od plena, jer je irački dug od preko dve milijrade dolara prema srpskoj namenskoj industriji prodao američkoj kompaniji za 200 miliona, a ostatak ona podelila sa Bajdenom.

Sedam godina kasnije, Bajden je opet dolazi u Beograd. Dočekao ga je Aleksandar Vučić. U vreme ratova, nalazili su se na suprotnim stranama. Dok je Bajden tvrdio da su Srbi varvari i fašisti, Vučić mu je, kao šef srpske ratne propagande, uzvraćao optužbama da su Amerikanci „gori nacisti od Hitlera”. U međuvremenu, uloge su se unekoliko promenile.

Bajden tvrdi da „SAD ne očekuju da Srbija prizna nezavisnost Kosova, to nije nikakav preduslov za bolje odnose i našu podršku da Srbija postane članica Evropske unije”.

Za razliku od njega, Vučić tvrdi da Srbija mora priznati nezavisnu albansku državu Kosovo ili će biti prekinut proces priključenja EU, a biće izložena međunarodnim sankcijama i novom ratu.

U ratu za Kosovo, profitirali su obojica, i Bajden i Vučić. Izazivali su ratove, podsticali nasilje i ubistva, na tuđoj nesreći sticali bogatstvo. Imaju i mnoge druge sličnosti, naročito kad su u pitanju morbidni porodični odnosi.

Džozef Bajden je u svoj politički biznis uključio sina Džozefa Trećeg, zvanog Bo. Mlađi Bajden je dva puta boravio na Kosovu. Prvi put krajem 1998. godine, a potom i 2001. Pomagao je uspostavljanje institucija nezavisne albanske države, ali i razvijao privatne poslovne kombinacije. Zdravstveni problemi su ga sprečili da se više angažuje. Bo Bajden se šlogirao 2010, a tri godine kasnije dijagnostifikovan mu je rak na mozgu. Operisan je u Hjustonu.

Proglašen je zdravim, ali dve godine kasnije rak se vratio. Lečenje u vojnoj bolnici „Valter Rid” u Merilendu nije uspelo. Umro je krajem maja 2015, u svojoj 46. godini. Iza sebe je ostavio suprugu Hali i dve ćerke.

Tu tragediju je teško podneo i Aleksandar Vučić. U to vreme nalazio se u Americi, pa je učinio sve što je mogao ne bi li dobio dozvolu da ide na sahranu sina Džoa Bajdena. Lobiranje nije uspelo, zabranjeno mu je da dođe u Delever. Vučić je to objasnio odlukom Bajdena da se sahrana obavi u najužem porodičnom krugu.

Poslednjem ispraćaju sina tadašnjeg zamenika predsednika SAD-a prisustvovalo je 2.000 zvanica, među kojima je bio i Hašim Tači. (nije bio pozvan ni Barak Obama, kome je Bajden bio zamenik).Vučić je kasnije govorio da je Tači platio 100.000 dolara kako bi mogao da prisustvuje sahrani. Ako je to tačno, Bajden je dobro profitirao i na smrti svog sina. (Tači se sprema da putuje u Hag, pod optužbom za brutalne zločine počinjene na Kosmetu, a preti mu doživotni zatvor).

U znak sećanja na „saborca i prijatelja Kosova”, Tači je 2016. u Prištini dočekao Džoa Bajdena, da zajedno otvore deonicu auto puta od Gnjilana do Uroševca, prema NATO bazi Bondstil, koja je nazvana po Bou Bajdenu. „Od 1970. bezbroj puta sam posećivao Kosovo. Često je dolazio i Bo, koji je verovao u prosperitet ovog regiona. Moj sin je bio zaljubljen u Kosovo”, rekao je Džo Bajden.

Boova udovica Hali nije dugo tugovala, utehu je našla u zagrljaju devera Roberta Hantera, mlađeg brata pokojnog muža. Džo Bajden je u američkoj javnosti stvarao utisak iskrenog i tvrdog katolika, sa izraženim puritanskim principima. Međutim, kad su mediji počeli da kritikuju perverznu romansu Hantera i Hali, Džozef im je dao blagoslov: „Hanter sija od sreće kad je uz Hali, želim im sve najbolje”.

I sam Džo Bajden je napravio još perverzniji incident. Nedavno, na predizbornom skupu u Ajovi, gde je počeo svoju kampanju u Demokratskoj partiji, Bajden je u usta poljubio svoju unuku Flanagan, ćerku sina Hantera. U amfiteatru Univerziteta „Klark”, dok je pričao o razlici u odnosu sa ćerkom i unukom, prišao je 19-godišnjoj Flanagan i poljubio je u usta. „Unuke ne samo da vole svoje dede, nego im se i sviđaju. To je sjajna stvar. Hvala ti, bejbi”, rekao je 78-godišnji Bajden!

Incestuidni javni nastup Bajden je završio čvrstim zagrljajem s unukom. Ona ga je držala pod ruku i dok je napuštao Univerzitet. Bajden je jedva hodao, telo mu je nekontrolisano podrhtavalo, jedva je uspeo, uz pomoć ljudi iz obezbeđenja, da sedne u automobil. Ljubljenje u usta s unukom nije naišlo na razumevanje američke javnosti.

Bajdena su kritikovali i mediji poput Njujork Tajmsa, koji snažno podržavaju Demokratsku partiju. U svom stilu, Bajden je odgovorio da njegova aktuelna supruga Džil Trejsi Džejkobs nije ljubomorna, pa poljupci sa unukom ne bi trebalo da smetaju ni drugima.

To nije prvi put da Bajden šokira Ameriku svojim privatnim postupcima. Daleke 1972, na početku njegovog političkog uspona, u saobra-

ćajnoj nesreći poginule su njegova prva supruga Nejla i jednogodišnja ćerka Naomi, a sinovi Bo i Hanter su pretrpeli samo lakše povrede. Bajden je, slomljen tragedijom, odlučio da se povuče iz politike. Možda bi to i uradio da je smeo.

Džon Hjuit, jedan od njegovih bivših saradnika, kasnije je tvrdio da su Bajdenovi sponzori, koji su mu pomogli da pobedi na izborima za Senat, insistirali da se prihvati dužnosti i vrati usluge. Pod pritiskom, tri nedelje posle smrti supruge i ćerke, Bajden je položio zakletvu. Od tada, nastavio je da zarađuje na tragedijama i članova svoje porodice.

U korupciju je uvukao i sina Hantera. Kao u slučaju Kosova, Bajden je presudno uticao na izbijanje građanskog rata u Ukrajini.

Sa pozicije zamenika predsednika Obame, podsticao je ukrajinske vlasti da sukobima rešavaju političke probleme. Poginulo je oko 20.000 ljudi, ali žrtve nisu bitne Bajdenu.

Preko gasne kompanije „Burisma”, čiji je zvanični vlasnik Mikola Zločevski, Bajden je zaradio nekoliko stotina miliona dolara.

U upravni odbor kompanije, da kontroliše posao, ubačen je Hanter Bajden. Novi glavni ukrajinski tužilac Ruslan Rjabošapka nedavno je najavio da će povesti istragu poslovanja kompanije „Burisma” i uloge Hantera Bajdena, koji je podneo ostavku na članstvo u upravnom odboru.

Pod pritiskom američke javnosti, Hanter Bajden je nedavno najavio i mogućnost da se povuče i iz uprave šangajske kompanije BHR za upravljanje kapitalnim ulaganjima. U saopštenju Bajdenovog advokata navodi se da on nije ostvario nikakav profit, kao i da o svojim poslovima nije razgovarao sa ocem Džozefom, jer je smatrao da „to ne bi bilo primereno”.

Džozef Bajden je nekoliko puta pokušavao da se nametne kao kandidat Demokratske partije na izborima za predsednika SAD. U kampanju, koja upravo traje, uneo je sve rezultate svog dosadašnjeg angažmana - politiku nasilja, ratno profiterstvo, korupciju i privatne perverzne skandale. Bajdenov konkurent Barni Sanders ima mnogo čistiju biografiju i političku karijeru, ali šanse su im podjednake.

To i nije važno, pošto nijedan kandidat Demokratske partije, svejedno da li to bio Bajden ili Sanders, neće imati šanse na predsedničkim izborima. I njima je jasno da će Donald Tramp osvojiti drugi mandat. Ipak, Džozef Bajden se nada da će kontroverznu političku karijeru završiti nominacijom za predsedničkog kandidata, pa da siđe sa scene. I ode u pakao.