Ko je papa Franja Prvi (1)

Padre Bergoljo

Kardinal Žan Luj Turan objavio je 13. marta 2013. godine: „Imamo papu, odlučio je da uzme ime Franja Prvi". Beli dim iznad Sikstinske kapele u Vatikanu još se nije razišao, a novi poglavar Katoličke crkve počeo je da šokira svetsku javnost. Od tada, Franja Prvi privlači pažnju kontroverznim stavovima o homoseksualcima, narkomanima, pravu na abortus i eutanaziju, finansijskim i seksualnim aferama u Vatikanu. U knjizi „O nebu i o zemlji", čije delove prenosi Magazin Tabloid, papa je, kroz razgovore s rabinom Avramom Skorkom, dao objašnjenja svojih pogleda na neke od spornih tema.

rabin Avram Skork

Po izboru za 266. biskupa Rima i suverena Vatikana, papa Franja je pozvao 300.000 vernika na Trgu svetog Petra i okolnim ulicama da ga podrže na „putu ljubavi i poverenja, da se u celom svetu ostvari bratstvo". Božja pomoć mu je bila neophodna iz mnogo razloga. On je prvi jezuita koji je postao papa, pritom prvi iz Južne Amerike i prvi, posle 1.300 godina, koji nije iz Evrope.

Aktuelni papa rođen je 17. decembra 1936. u Buenos Ajresu, u porodici italijanskih doseljenika, kao Horhe Mario Bergoljo. Još kao kardinal, a potom i nadbiskup, isticao se primenom strogih jezuitskih pravila. Živeo je u malom stanu, nalikom na monašku keliju, vozio se gradskim prevozom, sam je sebi pripremao hranu i prao odeću. Tvrde konzervativne stavove, naročito o pravima homoseksualaca, vremenom je značajno ublažio. Transformacija u globalističkom trendu nedavno je dostigla vrhunac, kad je papa Franja pozvao međunarodne institucije na naučnu saradnju kako bi što pre otkrili vakcinu za korona virus i da je „učine dostupnom širom sveta".

Za razliku od svojih prethodnika na tronu Svetog Petra, papa Franja nije izbegavao da govori o problemima koji potresaju Vatikan. Neobičnu situaciju da pored sebe, kao novoizabrani papa, ima i živog prethodnika, papu Benedikta Šesnaestog, Franja je predstavio kao „veliku sreću, kao da živi u istoj kući sa svojim mudrim dedom".

Hapšenje prelata Nuncija Skarana, koji je osumnjičen za pranje novca preko vatikanske banke IOR, papa je objasnio rečima: „Ne držimo ga u zatvoru zato što je svetac". Franja Prvi je odbio da se preseli u Apostolsku palatu, gde se, na trećem spratu, nalazi papska rezidencija, i ostao je u zgradi s kardinalskim apartmanima.

Monsinjor Batista Mario Salvatore Riko, upravnik Domus Marte, optuživan je za homoseksualne odnose, ali to nije smetalo papi Franji, koji je objasnio razloge zašto ga je unapredio u čin prelata: „Učinio sam ono što od mene traži kanonsko pravo. U istrazi nije nađeno ništa za šta se optužuje. Ništa.

U Katoličkoj crkvi se često traga za gresima iz mladosti. Ne o zločinima. Jedno su zločini, drugo gresi. Ako jedna osoba - laik, sveštenik ili časna sestra - počini neki greh i onda se pokaje, Gospod joj oprašta. A, kad Gospod oprašta, onda i zaboravlja. To je važno za naš život."

Na pitanje o „gej lobiju" u Vatikanu, papa je priznao da probleme prave svi lobiji, koji postoje u i oko Svete stolice. „Nikome na vizit karti ne piše da li je homoseksualac. Ako je neko gej i ako s verom traži Gospoda, ko sam ja da mu sudim", rekao je papa Franja Prvi.

Uverenje u javnosti da papa ima „gay friendly" stav, izazvano tom izjavom, proširilo se posle njegove podrške transseksualcima. Kad je izbila pandemija korona virusa, uz mnoge druge privredne aktivnosti, obustavljena je i prostitucija.

Grupa od dvadesetak transvestita, koji su se bavili prostitucijom u letovalištama na obali Tirenskog mora, pomoć su potražili u crkvi Blažene device u Torvaianki.

Kad je obavešten šta se dešava, papa Franja je tamo poslao "apostolskog delitelja milostinje" kardinala Konrada Krajevskog da im pomogne. Papa je zaključio da su te osobe "pored toga što su prostitutke i iskreni vernici, koji traže put ka veri, na kolenima mole Devicu Mariju da im pomogne, i to ne samo materijalno, nego i duhovno".

U odgovoru na pitanje jednog novinara, papa je objasnio da je bio ganut kad je video snimak na kome jedan od transvestita pada na kolena i počinje da se moli: "To su vrlo usamljeni ljudi, koji su daleko od svojih porodica. Neki od njih su počeli da se bave prostitucijom još dok su bili deca, sa 13-14 godina, a na ulici su preživeli tridesetak godina. Sada svako jutro u sedam sati na televiziji prate mise iz Vatikana, koje služimo u kapelici doma Svete Marte."

Prilikom posete Brazilu, u crkvi svetog Franje Asiškog u Rio de Žaneiru, u kojoj se leče zavisnici od droge i alkohola, papa je održao predavanje u kome je naglasio da se širenje opasnosti od upotrebe narkotika ne može smanjiti liberalizacijom, nego oštrijom borbom protiv proizvođača i švercera droge.

- Borba protiv narko-tržišta, koje podstiče nasilje i seje bol i smrt, zahteva da u njoj hrabro učestvuje celo drštvo. Širenje droge suzbija se većom pravdom, obrazovanjem mladih i upućivanjem na vrednosti koje stvaraju zajednički život, kao i praćenjem onih koji su u problemu, kojima treba dati nadu u budućnost.

Nije dovoljno zagrliti nekog zavisnika, potrebno je držati ruku onih koji su u teškoćama, koji padaju u mrak zavisnosti. Potrebna im je pomoć, da im se kaže kako mogu da se izleče, da ustanu, da je to teško, ali moguće samo ako žele.

Put ozdravljenja je dug i naporan, ali on vodi ka izlečenju - rekao je papa Franja u crkvi svetitelja čije ime je izabrao za sebe kad je preuzeo dužnost vođe katoličkih vernika.

Katolička javnost se šokirala izjavom Huana Karlosa Kruza, koji je bio žrtva čileanskog sveštenika Fernanda Kardima, osuđenog za pedofiliju. Kruz je, posle privatne posete papi Franji, novinaru španskog El Paisa opisao kako ga je papa ohrabrio: "Nije važno što si homoseksualac, takvim te Bog učinio i meni to ne smeta, volim te takvog, a ti treba da budes srećan takav kakav si".

Na taj način crkveni poglavar izneo je revolucionarni stav o pripadnicima seksualnih manjina. Takođe, to je bio prvi put da neki papa tvrdi da je homoseksualna osoba takva jer ju je Bog stvorio takvom, da to nije lični i to grešni izbor nekog čoveka.

Za Katoličku crkvu svaki seksualni odnos izvan braka je greh. No, papa Franja to osporava. Promene u teološkom tumačenju odnosa prema homoseksualizmu, on je najavio i izborom saradnika.

Za savetnika Vatikanske službe za komunikacije, papa Franja je uzeo njujorškog jezuitu Džejmsa Martina, koji se zalaže za integraciju homoseksualaca u katoličku zajednicu. Martin je, u svojoj knjizi "Zgrada i most", pozvao Vatikan na prestanak diskriminacije zbog seksualne orijentacije. Papa ga je podržao.

U knjizi razgovora "O nebu i o zemlji" nalazi se ključ za razumevanje postupaka novog poglavara Katoličke crkve. U dijalogu s rabinom Skorkom, papa Franja je izneo stavove o univerzalnim vrednostima iz duhovne i verske perspektive. Uvereni u autentičnost tumačenja svojih verskih dogmi, obojica su se suprotstavili relativizmu koji vlada današnjim svetom.

Tema istopolnih brakova je od velike važnosti za monoteističke religije. Objašnjenja, koja su ponudili jevrejski rabin i katolički poglavar, privukla su pažnju javnosti, zainteresovane za njihova tumačenja jednog od "vrućih pitanja" današnjice.

SKORKA: Tema homoseksualnog braka, po mom mišljenju, zaslužuje mnogo širu i dublju raspravu, nego što joj se dosad posvećivalo. Činjenica je da mnogi parovi istog pola već žive zajedno, zato bi bilo dobro da se i zakonski regulišu pitanja prava na imovinu i nasledstvo u takvim zajednicama. No, to ne znači da se homoseksualni par može poistovećivati s heteroseksualnim, jer se radi o dvema sasvim različitim stvarima. To nije samo pitanje verskih uverenja, moramo da budemo svesni da time dotičemo jedno od najosetljivijih pitanja, koje zadire u same temelje naše kulture i društva.

Nedostaje nam mnogo više analiza i antopoloških istraživanja o toj temi. Osim toga, religije bi, kao nosioci kulture, trebalo da dobiju mnogo veći prostor u raspravi o toj temi. Različite vere i verske zajednice trebalo bi da same organizuju rasprave o toj temi, unutar koje bi bila zastupljena najrazličitija mišljenja.

PAPA FRANJA: Ako je religija u službi čoveka, ona ima pravo na svoje mišljenje. Ako neko traži neki savet, imam pravo da mu ga dam. Sveštenici ponekad govore o određenim pitanjima iz privatnog ili javnog života, jer nastupaju s pozicije vođe verske zajednice. Međutim, nemaju pravo da se mešaju ni u čiji privatni život.

Ako je Bog, stvarajući svet, dvao čoveku slobodu, ko sam ja da se u to mešam? Mi osuđujemo duhovni progon koji nameće bilo koji verski službenik svojim uputstvima o određenom ponašanju vernika i zahtevima koji uskraćuju njegovu slobodu. Bog nam je dao čak i slobodu da izvršimo greh. Moramo sasvim jasno da govorimo o vrednostima, granicama i zapovestima, ali duhovni, pastirski progon nije dozvoljen.

SKORKA: U jevrejstvu postoje različite verske struje. One ortodoksne strogo se drže propisa. Nameću svojim vernicima kako moraju da žive.

Vođa zajednice kaže "to je tako" i ne dopušta nikakvu raspravu, što znači da se meša u privatnost ljudi. Nasuprot tome, u ostalim jevrejskim strujama, rabin uvek daje savete i poučava, a ne napada. Ja kažem: "Zakon kaže to i to, pokušaj da živiš kao što su živeli naši preci, u skladu sa tradicijom". Ništa ne namećem.

U Talmudu se raspravlja o tome da li propise treba nametati ili je dovoljno da samo podstičemo ljude da ih se pridržavaju. Mislim da ljude treba ohrabrivati, a ne siliti, jer poznato je da je detetu uzro roditelj koji postupa pravdeno. Paradoksalno, i to je na neki način nametanje stavova i uverenja, ali poučavanjem, a ne prisilom.

Da se vratimo na temu s kojom smo počeli. Jevrejski zakon zabranjuje seksualne odnose između muškaraca. Biblija izričito kaže da muškarac ne sme da ima odnos s drugim muškarcem na način kakav ima sa ženom. Iz toga proističe ceo taj stav.

Od Knjige Postanja, ideal ljudskog bića je sjedinjenje muškarca i žene. Jevrejski zakon je jasan: homoseksualni odnosi nisu dopušteni. S druge strane, poštujem svakog pojedinca sve dok je diskretan i svoj intimni život drži za sebe. Što se tiče novog zakoni, nije mi prihvatljiv ni s antropološkog gledišta.

Kad ponovo čitam Frojda i Levi Strausa i njihova razmišljanja o uslovima koji oblikuju ono što nazivamo kulturom i kad vidim koliku važnost daju polnoj etici i zabrani incesta, zabrinjavaju me posledice do kojih bi moglo doći u našem društvu uvođenju zakona o istopolnim brakovima.

PAPA FRANJA: Potpuno se slažem s vama. Takve promene bih nazvao "antropološkim nazadovanjem", što bi značilo slabljenje braka, jedne hiljadugodišnje institucije koja se oblikovala u skladu s prirodom i antopologijom. Pre pedeset godina konkubinat ili vanbračna zajednica nisu bili toliko društveno prihvaćeni kao što su danas. Štaviše, radilo se o pogrdnim pojmovima.

Kasnije su stvari počele da se menjaju. Danas zajednički život pre venčanja, iako s gledišta religije nije ispravan, nema više toliku težinu u društvu kao pre. To je sociološka činjenica koja sigurno nema puninu ni veličinu braka, koji je hiljadugodišnja vrednost i zaslužuje da bude zaštićen.

Zato upozoravamo na moguće obezvređivanje braka, pa mislim da, pre nego što se promeni zakon koji bi omogućio istopolne brakove, trebalo dobro razmisliti o svemu onome što je u igri. Za nas je takođe važan temelj prirodnog zakona, koji se pojavljuje u Bibliji i koji govori o sjedinjenju muškarca i žene.

Uvek je bilo homoseksualaca. Ostrvo Lezbos bilo je poznato po tome što su na njemu živele homoseksualne žene. No, u istoriji se nikad nije tražilo da se homoseksualnim vezama dodeli isti status kao braku.

Tako šta se tolerisalo ili se nije tolerisalo, izazivalo je čuđenje ili nije, ali nikad se nije izjednačavalo s brakom. Znamo da je homoseksualnost u vremenima određenih promena bila više isticana. Međutim, sada se prvi put u istoriji želi da takav odnos bude izjednačen s brakom, što smatram velikom pogreškom i antopološkim nazadovanjem.

To nije samo versko pitanje, već i antropološko. Ako je takva zajednica privatna, ona ne ugrožava nikoga, pa ni društvo. Ali, ako se ona izjednači s kategorijom braka i ako joj bude dozvoljeno usvajanje dece, možda će neka deca biti ugrožena. Svako dete treba oca i majku, mušku i žensku figuru koje će joj pomagati u oblikovanju identiteta.

SKORKA: Smatram da je bilo ispravno odvajanje građanskog od verskog braka. Pre toga smo, kako bismo mogli da venčamo neki par, morali da dobijemo potvrdu građanskog braka, odnosno venčani list. Meni se činilo da je u demokratskom društvu nespojivo i neprihvatljivo uslovljavanje građanskog i verskog obreda.

Draže mi je da se ta dva sveta ne mešaju. Međutim, kada je reč o zakonima koji regulišu tako osetljive teme, dijalog s različitim verama mora da bude intenzivniji, dublji nego što je bio dosad.

PAPA FRANJA: Tvrdim da naše mišljenje o venčanju između osoba istog pola nije samo verski, nego i antopološki utemeljeno. Kad je guverner Beunos Ajresa Maurisio Makri odbio da kritikuje prvostepenu presudu jedne sudije, koja je odobrila istopolno venčanje, osetio sam da, kao kardinal, moram nešto da kažem kako bih usmerio ljude, osetio sam se pozvanim da javno iskažem svoje mišljenje.

To je bio prvi put za 18 godina mog biskupstva da sam kritikovao nekog državnog službenika. Ako se analiziraju te dve moje izjave, vidljivo je da ni u jednom trenutku nisam govorio o homoseksualcima, niti sam uputio bilo kakvu pogrdnu primedbu na njihov račun.

U prvoj izjavi sam rekao kako je presuda zabrinjavajuća jer ukazuje na određeno odstupanje od zakona, pošto prvostepeni sud ne može da zadire u građansko pravo, a sudija je to učinila. Uz to, upozorio sam na činjenicu da je guverner, kao čuvar zakonitosti, trebalo da uloži žalbu na tu presudu.

Guverner Makri mi je rekao da su to njegova uverenja. Ja ih poštujem, ali tako visoki funkcioner ne sme da svoja lična uverenja prenosi na zakon. Ni u jednom trenutku nisam s omalovažavanjem govorio o homoseksualcima, ali istina je, intervenisao sam ukazujući na određeno zakonsko pitanje.

SKORKA: U demokratiji se sve mora rešavati zakonskim kanalima, iskrenom raspravom u kojoj se sagovornici uvažavaju. Svaka bi strana trebalo da svojim argumentima nastoji da nađe nešto zajedničko s onima koji misle drugačije, pa i da bude spremna na ustupke.

Bilo je onih koji su se u raspravi koja je prethodila uvajanju tog zakona pozivali na "prirodni zakon", koji pretpostavlja da priroda u sebi samoj sadrži norme koje regulišu ljudsko ponašanje. Treba razmotriti i shvatanje da je sam Bog ucrtao tu poruku u svom stvaralačkom činu.

No, neki homoseksualac bi mogao s pravom da kaže da su ga Bog ili priroda stvorili takvim kakav jeste. S druge strane, bilo je i onih koji su tvrdili da je homoseksualna ljubav dublja jer poznaje i ljubav prema ženi, ali i ljubav prema muškarcu, premda to ne znači da je to odnos u kakvom treba stvarati porodicu.

Svi znamo kakav uticaj na odrastanje dece ima muška, a kakav ženska figura. i da problem nastaje kad se te dve uloge pobrkaju.

PAPA FRANJA: Ponekad se tvrdi da će detetu biti bolje ako ga vaspitaju dve osobe istog pola, nego da je u nekom domu ili nekoj ustanovi za maloletnike. Nijedna od tih situacija nije poželjna. Problem je u tome što država ne radi ono što bi trebalo da radi. Država treba da povede računa o onoj deci u popravnim domovima s kojima se ne radi dovoljno, kako bi mogla da ih ponovo uključi u društvo.

Brigu o njima sve češće preuzimaju crkve, nevladine i humanitarne organizacije. Takođe, treba da se ubrzaju postupci usvajanja dece, koja sada traju celu večnost, kako bi deca imala roditeljski dom. U svakom slučaju, jedna greška države ne bi trebalo da opravdava drugu. O toj temi mora da se vodi temeljita rasprava. Od zakona o istopolnim brakovima, koji bi omogućio osobama istog pola usvajanje dece, važnije je poboljšanje zakon o usvajanju.

SKORKA: Zaista je potrebno poboljšati zakon o usvajanju. Usvojiti dete, uče talmudski mudraci, uzvišen je čin. Ako se vratimo temi braka, u njemu mora postojati dimenzija koju u ovoj analizi ne možemo zanemariti, ma kako bila očita, a to je ljubav.

Biblija ne koristi uzalud metaforu zaljubljenih kako bi definisala poslednji korak u potrazi za Bogom. Neko racionalan, kao što je bio Majmonid, aristotelovac iz 12. veka, definisao je ljubav između Boga i čoveka onim terminima kojima se obično govori o ljubavi između muškarca i žene.

Homoseksualac voli nekoga koga poznaje, sebi sličnog. Muškarcu nije teško upoznati muškarca. Za njega je mnogo veći izazov upoznati ženu, treba je odgonetnuti. Muškarac može da savršeno zna ono što oseća drugi muškarac, i žena može da zna ono što oseća druga žena. Ali, pravi izazov je u otkrivanju onog drugog.

PAPA FRANJA: Međusobno se upoznati i odgonetnuti, deo je velike pustolovine. Jedan je sveštenik govorio da nas je Bog napravio muškarcem i ženom kako bi se kroz ljubav međusobno oblikovali. U propovedi o braku obično kažem mladoženji da svoju izabranicu mora da učini "više ženom", a njoj kažem da izabranika mora da učini "više muškarcem".

(U sledećem broju: Skandali koji potresaju Vatikan)

antrfile

Sukob pape Franje i Benedikta

Ostavka pape Benedikta XVI bila je presedan u istoriji Katoličke crkve. Odlukom da zbog starosti i bolesti odstupi s tona Svetog Petra, Benedikt je prekinuo ustaljenu praksu da pontifikat odsluži do smrti. Njegova ostavka je dovela crkvu u situaciju da istovremeno postoje dvojica živih papa, bivši i aktuelni.

Novinari iz celog sveta sjatili su se u Vatikan u martu 2013. godine, da prisustvuju istorijskom događaju - zajedničkom ručku dvojice papa u Kastel Gandolfu, vili u kojoj se odmarao Benedikt. Obojica su nosili belu odeću, čak su se i zagrlili pred fotoreporterima. Medijima su izjavili da su se zajedno molili, kao braća. Malo ko je poverovao u to.

Iako je ostavku podneo s objašnjenjem da mu treba mir i odmor, Benedikt se vratio u Vatikan. Crkveni eksperti su to predstavili kao nameru da se izbegne stvaranje paralelnog centra moći. Kad bi se živi papa, bez obzira što je napustio tron, preselio u neki samostan u rodnoj nemačkoj, tamo bi počeli da se okupljaju vernici koji ga podržavaju i ne priznaju njegovu ostavku.

Dok katolički zvaničnici dokazuju da stari i novi papa uspešno sarađuju, iz vatikanskih bedema odvija se pravi rat za lojalnost. Istoričar Roberto Ruskoni odbacuje mogućnost raskola, ali ističe da je Benedikta "bolje držati u Vatikanu", gde može da se kontroliše svaki njegov pokret.

Na petu godišnjicu izbora pape Franje, Benedikt je svešteniku Dariju Edoardu Vinjanu, sekretaru vatikanskog Biroa za komunkaciju, poslao pismo kojim je "želeo da pridonese unutrašnjem duhovnom jedinstvu dva pontifikata".

Iako je papu Franju opisao s mnogo komplimenata, Benedikt nije propustio da konstatuje uverenje da je "Franjo praktičan čovek bez posebne teološke ili filozofske formacije".

Pored toga, naglasio je Franjinu sklonost liberalnijim stavovima, koji se razlikuju od onoga što su zastupali njegovi prethodnici u Svetoj stolici. Posle tog pisma, u italijanskim medijima objavljena je izjava anonimnog izvora, koji je rekao da mnogi vatikanski kardinali "s nadom čekaju dan kad će umreti taj davež".