Natrag
Nestajanje
Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (26)
Afrika, kontinent budućnosti
Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je nagrađena za najbolje autorsko delo u 2019. godini VELIKOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.
Branislav Gulan
Afrika ima najveću stopu nataliteta i najmlađe stanovništvo, koje sada sa informatičkom erom mnogo brže prelazi faze razvoja za koje je državama na drugim kontinentima trebalo znatno više vremena. Među deset zemalla u svetu sa najvećom stopom rasta sedam je afričkih. To su stope rasta od deset odsto i više, koje su u nekim državama poput Nigerije ili Angole omogućene proizvodnjom nafte. Srbija ima šanse da tržne viškove hrane prodaje u bivšem nesvrstanom svetu
Za početak, prema tržištu 49 podsaharskih država Afrike od milijardu stanovnika treba da pokažemo više ambicije i ojačamo političku saradnju. Među deset zemalja u svetu sa najvećom stopom rasta sedam je afričkih. Kakve poslovne poduhvate firme iz Srbije mogu da ponude državama Podsaharske Afrike u kojima su nekada, za vremena Jugoslavije, uveliko radile i gradile?
Tokom dugogodišnje pauze nestale su i firme po kojima smo u tom delu sveta bili dobro poznati, ali se uveliko promenio i taj deo Afrike. Sve češće se održavaju skupovi na kojima učestvuju predstavnici nekadašnjih nesvrstanih zemalja.
Prijateljski su raspoloženi prema Srbiji, dobar deo njih je završio fakultete na prostorima nekadašnje SFRJ i žele da razgovaraju na njima razumljivom, srpskom jeziku. Sa setom se sećaju Jugoslavije, zemlje čije su firme nekada sa njihovim državama saradjivale, uspešno izvodile građevinske radove, pomagale u izgradnji hidromeliracionih sistema, proizvodnji hrane...
Kada su u poseti Srbiji, gosti iz Afrike pozivaju predstavnike poslovnih zajednica iz Srbije da ulažu kapital i zarađuju u njihovim zemljama. U 2016. godini Srbija je na ta tržišta izvezla robu vrednu 71,3 miliona dolara, a uvezla uglavnom sirovine za 96,3 miliona dolara.
Afrika je kontinent budućnosti. Ona ima najveću stopu nataliteta i najmlađe stanovništvo, koje sada sa informatičkom erom mnogo brže prelazi faze razvoja za koje je državama na drugim kontinentima trebalo znatno više vremena. Među deset zemalja u svetu sa najvećom stopom rasta sedam je afričkih! To su stope rasta od deset odsto i više, koje su u nekim državama poput Nigerije ili Angole omogućene proizvodnjom nafte.
Mozambik je pak veliki proizvođač uglja, pa je energetika sve bitnija oblast poslovanja. Kada se pomenu sirovine kojima je Afrika prebogata obično se, kaže, pomisli se na rude, ali je podjednako reč i o drvetu i poljoprivrednom zemljištu oko kog se nadmeću Kina, Brazil, Južna Koreja i bogate zemlje Zaliva.
Skoro dve trećine kontinenta, ili bar 60 odsto, predstavlja izuzetno plodno zemljište. Takva je JAR, Zimbabve, sve okolne države. Tu uspevaju kukuruz, pšenica, duvan, ali i drugi poljoprivredni proizvodi. Neke države poput Kenije su veliki izvoznici rezanog cveća za Evropu.
Bivši studenti u SFRJ, danas ministri...
Zato se deo naših mogućnosti za saradnju vidi upravo u oblasti poljoprivrede, posebno semenske proizvodnje, ali i u sferi informatike i kompjutera i namenskoj industriji, tim pre što se oružje već nalazi na našoj izvoznoj listi. U Beogradu i na prostorima SFRJ nekada je bilo puno afričkih studenata.
Analize pokazuju da je u SFRJ fakultete završilo 32.000 studenata iz bivših nesvrstanih zemalja, prijatelja SFRJ. Zato se smatra da treba razmisliti i o saradnji na planu obrazovanja, a posebno u okviru Vojne akademije i pilotske škole u Vršcu. Tehnološki i privredno najrazvijenija na afričkom kontinentu je JAR, čiji su poslovni ljudi, kako se napominje, mnogo bogatiji od naših, tako da su u tom slučaju pre moguća neka zajednička ulaganja u trećim zemljama u okruženju. U tome bi, mogla da učestvuju naša preduzeća koja su sačuvala stručnost, pre svega u poljoprivredi i donekle rudarstvu, informatičkim tehnologijama, sistemima za vodosnabdevanje.
To je ono što možemo i da im ponudimo. A, pre svega, trebalo bi otkloniti probleme u transportu i ukloniti carinske i birokratske procedure. Mišljenja su da nam nedostaje i ambiciozniji pristup svemu tome.
Odnosno kompletnom tržištu bivšeg nesvrstanog sveta sa kojim je nakadašnja Jugoslavija uspešno sarađivala. I dok su se članice EU vratile u taj nesvstani svet gde imaju dugoročnu saradnju, posebno u oblasti, hrane rukovodstva Srbije to nisu na vreme shvatila i nisu činila poslednje tri decenije. Ko je predlagao povratak na tržišta nesvrstanih važio je za recidiv prošlosti i socijalizma! Sva budućnost se videla u neoliberalnom kapitalizmu. Sad se uviđaju promašaji takve politike.
Primera radi, susedna Italija taj nesvrstani svet poziva na agrarni sajam svake godine u Rimini. U prošloj 2019. godini na sajmu je bilo čak 60 zemalja iz tog sveta! U Italiji se tovi oko 120.000 junadi. Najvećio deo, blizu 100.000 grla prodaje se baš u tom nesvrstanom svetu. Cena junadi u proseku je 2,10 evra po kilogramu žive mere. Stočari u Srbiji tri decenije su tovili junad samo za sopstveno tržište. Proizvodili smo godišnje oko 75.000 tona junećeg mesa. To je za sopstvenu potrošnju, od tek četiri kilograma po stanovniku godišnje. Proizvodnja je skoro ugašena jer nije bilo prodaje!
U stajama se poslednjih godina nalazilo tek po 12.000 junadi. Posle tri decenije čekanja, na nagovor aktuelnih vlasti, počeo novi tov junadi. Pre dve godine u Tursku izvezeno oko pet do sedam hiljada tona junećeg mesa. Zbog kvaltieta, što ta junad nisu trošila GMO hranu, Srbija tonu junetine prodavala čak za oko 33 odsto više nego drugi na tržištu Turske.
Drugim zemljama je po toni plaćano oko 3.900 dolara, a Srbiji oko 5.400 dolara (oko 34 odsto više).
Žitnica postaje pustinja?
Svi su pomisliliu da je konačno stiglo blagostanje i za stočare koji hrane stoku svih 365 dana godišnje. I stočari su krenuli u Srbiji da pune staje. Međutim, to radovanje je kratko trajalo i danas je u stajama oko 12.000 do 15.000 junadi, težine preko 650 kilograma. Oni čekaju kupce, a svaki dan njihove ishrane predstavlja i tov gubitaka. Nije to veliki broj juandi. Ali, za početak, dovoljno.
Samo Vojvodini bi trebala da ima u tovu 100.000 junadi, a i južno od Beograda u Srbiji bi trebalo da bude još toliko. To bi i uticalo na poboljšanje kvaliteta zemljišta. Jer, ukoliko se izgrade obećani zalivni sistemi, a ne bude prirodnog gnojiva, od žitnice će za tri decenije postati pustinja!
To pokazuju analize zemljišta. Iako je Srbija sa Razvojnim fondom Abu Dabija još pre šest - sedam godina potpisala sporazum o kreditu od 100 miliona dolara,
Do proleća 2018. u prvoj fazi izgradnje sistema za navodnjavanje u Vojvodini završeno je osam projekata, plan je bio da cela ta faza bude gotova do kraja 2019. godine. Prema podacima RZS i u 2019. godini nije bilo povećanja sistema za navodnjavanje u Srbiji, navodnjavne povšrine su smanjene za oko 77 hektara! A, kad nema vode, nema ni dve i tri žetve i manja je proizvodnja.
Na 3,47 milion hektara u 2019. godini vrednost proizvodnje je bila ukupno oko 5,5 milijardi dolara. Njeno učešće u BDP Srbije je nešto i veće od devet odsto. U proizvodnji stagniramo decenijama, pa je za poslednje tri decenije rast samo 0,45 odsto godišnje!
I navodnjavane površine su najniže u svetu! Rasta proizvodnje nema jer nema vode, ni prirodnog gnojiva. Da bi bilo prirodnog gnojiva u stajama Vojvodine mora biti najmanje 100.000 junadi! Vrednost izvoza sirovina za proizvodnju hrane, odnosno, kako se to u Srbiji kaže, hrane u svet u 2019. godini, izvezeno je za 3,6 milijardi dolara, a uvezeno je nešto više od dve milijarde dolara.
Suficit je bio nešto veći od 1,5 milijardi dolara. Cilj mora biti da se izvoz poveća bar na 10 milijardi dolara godišnje.
Zbog alarmantnog opadanja organske materije, odnosno humusa, pogotovo u Vojvodini, gde se nalazi oko 1,7 miliona hektara obradivih oranica, njive bi uskoro mogle da postanu neplodne! Stručnjaci upozoravaju da je nivo humusa u zemljištu već pao ispod tri odsto, što je na granici optimalnog.
Organske materije je, inače, pre početka intenzivne poljoprivredne proizvodnje na vojvođanskim njivama (u drugoj polovini XX veka), bilo je više od pet odsto, a samo u prethodnih 20 godina, taj nivo je pao sa 3,5 na ispod tri odsto. „Krajnji je moment da, pre svega, država shvati razmere ovog problema i da reaguje.
U suprotnom, Vojvodinu uskoro nećemo moći da zovemo žitnicom ni Srbije, a kamoli Evrope”, ističe Jovica Vasin, stručnjak Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu. Srbiji, a posebno Vojvodini, preti velika opasnost od trajnog osiromašenja zemljišta, što može imati nesagledive posledice i na proizvodnju. Negativni efekti već su vidljivi, jer uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehničke mere, prinosi opadaju.
Oko 75 odsto površine Vojvodine pokriveno je sa dva tipa zemljišta, černozemom i ritskom crnicom, koja je u drugoj polovini prošlog veka imala sadržaj organske materije iznad pet odsto, a danas je ovoliki sadržaj humusa prisutan na samo jedan odsto površina.
Problem je i to što rapidno opada stočni fond - u prethodne tri decenije po stopi od dva do tri odsto godišnje. U tome leži odgovor na pitanje zašto se na većini njiva (u Srbiji ima 4,1 miliona hektara obradivih polja) ne koristi stajnjak kao organsko đubrivo, nego mineralna gnojiva. S druge strane, dobro je što se grade novi sistemi za navodnjavanje.
Prema podacima RZS voda sada stiže samo na 1,4 odsto oranica, ili 46.823 hektara. Istovremeno u svetu se navodnjava čak 17 odsto površina! Stručnjaci, međutim, upozoravaju da će, čak i ako se izgrade novi sistemi za navodnjavanje, ali bez stajskog đubriva Vojvodina, već za pola veka, postati pustinja! Naravno po prinosima. A, zaoravanje, umesto paljenja žetvenih ostataka, moglo bi i te kako da pomogne oporavku njiva.
Subvencionisanje proizvođača koji na pravilan način neguju stajnjak, što državu ne bi koštalo puno, bilo bi dragoceno. Kad je reč o obnavljanju stočnog fonda, treba naglasiti da je to dugotrajan proces. Činjenica je da u stvaranju BDP u agraru Srbije stočarstvo učestvuje samo sa 30 odsto, a u svetu najmanje sa 60 odsto!
Rešenje problema treba tražiti u oporavku stočarstva i povećanju broja goveda. U tom kontekstu zanimljiv je podatak da četiri najveća tajkuna u Srbiji raspolažu sa više od 120.000 hektara oranica. Kada bi po svakom hektaru imali samo po jedno uslovno grlo goveda to bi značilo stočni fond od 120.000 junadi (Srbija je na početku 2018. godine imala samo 12.000 junadi).
Posle izvoza u Tursku nema podataka koliko ih je ostalo u tovu i za koliko je zasnovan novi tov. Dalje to znači da bi sa 120.000 junadi imali dovoljno i prirodnog gnojiva za đubrenje zemljišta. I ne samo to - imali bismo 10.000 tona ,,bebi-bifa'' za izvoz u EU. Podsetiću da od 1996. godine imamo dozvolu za izvoz 8.875 tona ,,bebi-bifa'' na to tržište, ali se nikada nismo primakli tim količinama.
Primera radi, 2015. godine izvezeno je samo 315 tona, 2016. godine oko 420 tona, 2017. godine 480 tona, godinu dana kasnije tek nešto više od 300 tona.
Da je reč danas o skromnim količinama o tome najbolje svedoči podatak da je 1990. godine iz Jugoslavije bilo izvezeno 54.450 tona, od čega iz Srbije 30.000 tona ,,bebi-bifa''. U 2018 godini proizvedeno je tek 76.000 tona junetine. Proces uništavanja stočarstva prodajom, ali ne i obnovom fonda, počeo je 2018. godine kada je Turska u svetu kupila 54.000 tona govedine, a u tome 3.609 tona iz Srbije.
Prosečna uvozna cena bila je 3.959 evra po toni, dok je iz Srbije to meso kupljeno po ceni od 5.314 evra po toni. Na početku 2018. godine Srbija je u tovu imala samo 12.000 junadi. Najve-
ći deo je morao biti zaklan. Zbog visokog kvaliteta stoke, to meso Turci su Srbiji platili čak 34,2 odsto više od prosečne cene po kojoj su meso kupovali u svetu. Jedan od razloga je što se stoka u Srbiji hrani zdravo, sa hranom bez GMO...
Prema ovim podacima, uvoz govedine iz Srbije vredeo je 19,2 miliona evra i učestvovao je sa deset odsto u ukupnom uvozu ovog mesa u Tursku 2018. godine. Inače, Turska je u 2018. godini povećala uvoz sveže i sušene govedine za 5,3 puta. Dve trećine mesa kupila je iz Poljske, 18 odsto iz Bosne i Hercegovine, a manje od Srbije kupila je iz Ukrajine, Mađarske, Francuske, Rumunije i Latvije.
U Srbiji se još uvek hvalimo sa izvozom u Tursku, čak je stočarima govoreno kako je bila ugovorena i dvostruka prodaja. da bi se meso izvezlo u Tursku. Sad nema podataka, osim simbolično povećanih stimulacija za tov, da li je i za koliko obnovljen stočni fond! Za normalan, poslvoan svet, nije problem prodati ovo meso u svetu. Zaduženi za poljoprivredu treba da unaprede stočarstvo, a prodaju mesa kada ga bude, obaviće komercijalisti firmi koje se bave izvozom! Ako se zna da EU uvozi godišnje 700.000 tona junećeg mesa iz Brazila i Argentine to znači da bismo kompletnu proizvodnju mogli da plasiramo na to tržište. Predstavnicima vlasti u Srbiji, pre pola decenije, bilo je ponuđeno da u narednih pola veka u EU izvoze po 50.000 tona ,,bebi-bifa'' godišnje, ali su oni ostali gluvi na tu ponudu.
Oni su tražili juneće meso, a mi nudili svinjsko koje se ne može izvoziti u EU, zbog toga što se stoka vakciniše protiv bolesti kuge. Da bi imali junadi u tovu, potrebno je samo naterati vlasnike „latifundija” da ponude državi, uslovno, po jedno goveče po hektaru zemlje koju poseduju.
To bi bilo dugoročno rešenje svih problema poljoprivrede Srbije. Kada bi prvo imali 100.000 junadi u tovu u Vojvodini, a potom toliko još u Srbiji, južno od Beograda. Inače, prema podacima Republičkog zavoda za statisitku, broj goveda na početku. godine u Srbiji bio je 878.000 svih grla.
To je najmanji broj goveda od početka XX veka. Da li je izvoz u Tursku uticao da se poveća stočni fond u Srbiji. Jeste! Ali, su stočari opet prevareni. Jer, izvoz je bio trentuni koji je uradio minsitar, a da će se to raditi dugoročno je - prevara.
Jer, seljaci sad imaju u tovu 12.000 do 15.000 junadi za koje nemaju kupce. Svaki dan njihove prehrane donosi gubitke!
Junad opet čeka kupce
Za sposobne ekonomske ambasadore ili komercijaliste, to ne bi trebao da bude problem da prodaju na svetskom tržištu. Taj broj stoke bi doneo godišnje najmanje 20.000 tona ,,bebi bifa'' za izvoz. Podsetimo samo da Srbija od 1996. godine ima dozvolu godišnje da izvozi u EU 8.875 toan ,,bebi bifa'', ali se nikada nije primakla toj cifri. Obećanja kreatora agroekonomske politike bila su da će Turska i Kina biti dugoročno tržište.
Stočari su poverovali političarima, poslednjih godina počeli da pune staje i kada su junad pristigla za prodaju, znači težine 450 do 650 kilograma po jednom junetu, videli su da su opet prevarerni. Jer, ni onih koji su ih nagovarali na tov, uz obećanje da će se prodavati, a ni kupaca - sad, opet nema. To potvđuju i najnovija zbivanja na tržištu stoke, gde su ogromni viškovi. I junad opet čeka kupce. Stoka mora svaki dan da se hrani, težina ne donosi novu dobit, a hrana postaje sve skuplja.
Tako stočari sad tove nove gubitke! Kada se isprazne staje moraće opet da se čeka nekoliko decenija da se stočari ubede da ponovo krenu u ovaj posao, odnosno tov. Jer, do sad su već niz puta bili prevareni, pa će morati da prođe dosta vremena da im opet neko to obeća kao boljitak i da mu oni stvarno poveruju, odnosno krenu u novi tov.
Sve ovo govori da je Srbija isuviše koncentrisana samo na naše okruženje, zemlje Zapadnog Balkana i šire susedstvo, na Evropu. Na tom tržištu konkurencija za nas je velika i snjima nismo u mogućnosti da se takmičimo. Jer, stočari iz Srbije ne mogu da budu konkurentni sa drugima, pre svega, po cenama.
Jer, tamo su prisutni i proizvođači iz EU koji imaju premije po hektaru od 480 do 900 evra, a kod nas se one kreću tek oko 45 evra po hektaru. Potpuni zastoj u prodaji utovljene junadi više od 6.000 gazdinstava u Srbiji, koja se obimnije bave ovim poslom, dovodi do ekonomske propasti. Odgajivači jednostavno ne znaju kako da pokriju ostvarene troškove.
Za ukupnu preradu i potrošnju po domaćinstvima u Srbiji se zakolje tokom godine najviše 86.000 različitih kategorija goveda, a ponuda je veća od 250.000 grla. Naša domaćinstva tokom godine po članu potroše najviše četiri kilograma goveđeg i junećeg mesa.
Po ovim podacima, samodovoljnost predstavlja ozbiljan problem za stočarstvo i očigledno je potrebno što pre pronaći izvozne puteve, jer bez toga će većina farmera odustati od ovog posla. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede uspelo je da u tri navrata, uz pomoć Državnih robnih rezervi, sprovede razmenu junadi za merkantilni kukuruz.
Po tom modelu farmeri su uspeli da za kilogram žive mere junadi dobiju 2,10-2,35 evra. Završena razmena je pokazala da je u ponudi za tržište bilo najviše kvalitetnih grla simentalske rase, a ponuđene su i rase angusa i šarolea.. Na našem tržištu se još uvek pojavljuje veći broj junadi holštajn rase.
Farmeri znaju da u ovoj razmeni oni obavljaju transport junadi i kukuruza. Junadi su preuzimala i odmah isplaćivala farfmerima klanice ,,Kotlenik”, ,,Divci”, ,,Bik Trade” i ,,Kod Jordana”, dok nisu zadovoljni kako je to obavljala klanica ,,Turković” iz Sjenice.
Nakon nedavno obavljene razmene junadi za kukuruz, do sredien 2020. godine, prema spiskovima prijavljenih farmera, iako je klanicama isporučeno oko 3.000 junadi ostalo je još oko 6.000 bez izgleda da uskoro budu isporučeni. Međutim, već su pristigla i nova utovljena junad i trenutno se za tržište nudi više od 12.000 do 15.000 kvalitetnih grla. Ovako veliku ponudu klaničari i nakupci koriste za umanjenje cene žive junadi i najkvalitetniju robu plaćaju 1,85-1,90 evra (simentalac), a crno belu rasu 1,6 evra, što su i najniže cene za poslednjih pet godina.
Velike količine junadi za izvoz nude Hrvatska, Bosna i Hercegovina, kao i Poljska, dok Mađarska izvozi i dalje lakšu junad (do 400 kilograma ) u Tursku i Izrael. Izvoz u Kinu i Tursku iz Srbije, i pored obećanja kreatora ekonomske i političke vrhuške u zemlji, je potpuno stao. Simbolična isporuka junadi iz Srbije se realizuje u Italiju i Ujedinjene Arapske Emirate.
Kupci iz Kine ne kupuju više junetinu u Evropi, navodno zbog korone i prešli su na tržište u Brazil, iako je i tamo prisutna epidemija. U Brazilu je to imnogo jeftinije jer je stoka trošila GMO hranu. Dakle, u ovom aranžmanu reč je o nabavci jeftinije robe. Brazi la i Argentina inače godišnje izvezu oko 700.000 tona junećeg mesa u Evropsku uniju.
Do potpunog gašenja tržišta junadi došlo je i zbog nestanka turističkih programa, ali u trenutku kada Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije, sledeći svoja obećanja, podstiče nabavku kvalitetnih priplodnih grla. U toku je realizacija uredbe po kojoj gazdinstva mogu koristiti pet miliona dinara za nabavku priplodnih grla.
Ovaj program prati kompanija ,,Hunland” iz Mađarske, koja isporučuje goveda uz odloženu uplatu. Do sada je ovaj najveći trgovac govedima u Evropi sa našim stočarima sklopio ugovor za prodaju više od 1.000 komada junadi najkvalitetnijih rasa.
Kriza u prodaji junadi, prema procenama klaničara i trgovaca u EU, potrajaće do kraja septembra 2020. godine, kada očekuju otkupnu cenu od 2,0-2,20 evra po kilogramu žive mere, ali i značajan skok cena junećeg mesa u Brazilu i Argentini. Pojedine zemlje su ovih dana obustavile prodaju tovnog podmlatka upravo zbog ovih očekivanja.
Proizvodnja i potrošnja mesa
Jer, stočarstvo u Srbiji u BDP poljoprivrede učestvuje samo sa 30 odsto. Sve ispod 60 odsto je karakteristika nerazvijenih zemalja sveta. Stočarstvom u Srbiji, bavi se oko 440.000 gazdinstava i očekuju da se formira i agrarna banka u Srbiji. Od nje očekuju da pomogne razvoj stočarstva u Srbiji. Jer, ono je već tri decenije zapostavljeno.
Dokaz tome je da se u Srbijii proizvodi najviše 440.000 tona svih vrsta mesa i da se troši godišnje po stanovniku oko 34 kilograma. U toj potrošnji najmanje učestvuje goveđe meso, i to tek prosečno sa četiri kilograma po jednomm stanovniku godišnje.
Da je proizvodnja i potrošnja mesa u Srbiji opala (godišnji pad je u proseku dva do tri odsto) u poslednje tri decenije je činjenica da se na raspadu SFRJ, 1990. godine na današnjim prostorima Srbije proizvodilo oko 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo oko 65 kilograma godišnje po stanovniku.
Budućnost Srbije
Odnos broja kovčega po kolevci po opštinama u 2019.
Srbija u kojoj su javne ličnosti kriminalci i prostitutke nema nikakvu budućnost. Budućnost Srbije nisu članstvo u EU i strani investitori. Pre 20 godina spominjalo se učlanjenje u EU do 2005, a sada se spominje 2026. Kao na psećim trkama: jure kučići parče hrane koje nikako da dohvate. Ako je stanovništvo Srbije medijski preplavljeno razvratom i nemoralom onda je logično da se „šokiramo" kada čujemo za slučajeve zločina u porodici i van nje. Napustiti Srbiju predstavlja zdrav izbor, ne zbog 3 ili 5 puta veće plate, već da bi se sačuvao zdrav razum.
Ukoliko bi se razmišljalo o budućnosti Srbije priloženi podaci o odnosu umrlih na broj rođenih trebalo bi da budu početna tačka, uz pitanje: kako sumorne trendove zaokrenuti?
Ako bi takvo razmišljanje započeli prvo bi trebalo da se zakonski ukinu svi televizijski sadržaji koji propagiraju prostotu i nemoral, a zatim i tabloidne vesti o silikonskim „starletama" i drugim uglednim ličnostima.
Kada bi se ovih zabranama povratilo malo mira i razuma mogli bi da razmišljamo o mnogo važnijim stvarima poput vladavine prava, jačanja institucija i o javnim politikama usmerenim na boljitak većini, a ne „stranim investitorima" i drugim privatnim interesima krupnog kapitala.
Dok se tako neka poželjna promena ne dogodi, ostaje da konstatujemo crnilo kroz koje Srbija već 30 godina prolazi, da se više njenih stanovnika ukopava nego što se na radost bližnjih rađa.