Pogled iz Moskve

Koji ishod događaja u SAD najviše odgovara Rusiji?

Rusija i američki „majdan"

Masovni, i u nekim aspektima, do sada neviđeni neredi u SAD, otvorili su pitanje o interesu Rusije kada je reč o njihovom ishodu. Šta odgovara Rusiji: brzo sređivanje situacije i uvođenje reda u SAD ili obratno? Jačanje Trampovog rejtinga i njegov ponovni izbor za predsednika, ili pobeda demokrata?

Piše: Viktor Piroženko

Sadašnji neredi u SAD imaju zajedničke crte sa „obojenim" prevratima u Zajednici nezavisnih država (ZND) samo na nivou tehnologije za razbuktavanje protesta, što i ne čudi. Najiskusniji stručnjaci za to nalaze se u SAD, i to upravo u gubitničkoj Demokratskoj stranci i njenim „centrima mozgova". Logično je da oni primene stečeno iskustvo za podrivanje Trampovog rejtinga, kao i za raskol u Republikanskoj stranci.

U smislu navedene teme, važno je razumeti da sadašnji masovni antirasistički protesti u SAD imaju objektivnu osnovu u vidu faktičke socijalno-ekonomske nejednakosti belih i ne-belih građana SAD.

Sadašnji protesti predstavljaju nastavak istih takvih masovnih, snažnih protesta crnaca u vreme prethodnih predsednika, uključujući i Obamu. Otvorenog rasizma u SAD više nema, ali njime izazvane najteže socijalno-ekonomske posledice za crnce (i delimično za „obojeno" stanovništvo) postoje, a američki političko-ekonomski model i način života ne doprinose njihovom rešavanju.

Čini se da je u Rusiji potrebno da se vidi ova objektivna osnova nereda u SAD i da se ona odvoji od pratećeg zapleta - borbe demokrata protiv Trampa preko ogorčenih crnaca i pseudolevičara.

Ulični neredi, rat protiv spomenika i paraliza vlasti u SAD (tamo gde su na vlasti demokrate), može da se ocenjuje negativno, ako se ova dešavanja ocenjuju po analogiji sa „obojenim" prevratima na postsovjetskom prostoru. U tom slučaju, u prvom planu nalaze se vrednosti državnosti kao takve, i, čini se, da ugrožavanje same te vrednosti, čak i u slučaju SAD, nije u interesu Rusije.

Ali, analogija nije dokaz, i ovde je ona neumesna, jer sakriva suštinu stvari. Osnovni značaj ima ideološki sadržaj sadašnjeg „majdana" u SAD i „obojenih" prevrata u ZND, posebno u Ukrajini. A po ideološkom sadržaju oni su u suprotnosti. U SAD protesti imaju antirasistički i antinacionalistički sadržaj, a „obojeni" prevrati u ZND imaju nacionalistički i često otvoreno neonacistički sadržaj (npr. 2014. u Ukrajini).

U SAD protestanti se zalažu za jednakost (koja ponekad dobija izopačene oblike), a u „obojenim" neredima u ZND - za nejednakost, u kojoj tzv. titularni etnos (većinski narod) treba da ima posebne privilegije u poređenju sa „netitularnim" (manjinskim), najčešće ruskim narodom. Tako su pokretačke snage poslednjeg državnog prevrata u Ukrajini bili pripadnici neonacističkih grupacija, a njihov ideološki sadržaj bila je nacional-radikalna ideologija.

Stvaranje SAD prvobitno je povezano sa robovlasiništvom. Prvi predsednici bili su robovlasnici, robovski rad u poljoprivredi dugo je bio osnova ekonomije. Borba protiv rasizma u SAD postepeno je primorala vlasti da preispitaju određene dobro utvrđene ocene američke istorije. A sada je ona logično stigla do temelja američke državnosti. Sadašnji antirasistički protesti izuzetni su po tome što razobličavaju pravu nemoralnu ideološku osnovu SAD i monstruozno licemerje kao glavne crte njihove unutrašnje i spoljne politike.

Osobenost ovih protesta je u tome što se u procesu uništavanja simbola robovlasništva neizbežno uništavaju i simboli državnosti SAD (npr. diskreditacija „otaca-osnivača"). Mladi Amerikanci revidiraju tradicionalna tumačenja američke istorije, na kojima se ta državnost, njena ideologija i ciljevi do dana današnjeg zasnivaju - „blistavi grad na brdu" (termin koji se koristi da označi američku izuzetnost), hegemonizam, pretenzije na svetsku dominaciju, nametanje svetu svojih vrednosti i načina života itd.

Zato su antirasistički protesti koji se dešavaju u SAD, sa obaveznim uslovom pretvaranja te zemje u normalnu državu, definitivno korisni ne samo za Rusiju, već i za ceo svet.

Ali, da bismo razumeli kakve rizike i koristi će Rusija dobiti u slučaju pobede/poraza sadašnjeg protestnog pokreta u SAD, i na šta treba biti spreman, moramo da šire razmotrimo ideološke struje u lokalnom, dvopartijskom sistemu.

U ovom trenutku, a kada je reč o njihovom odnosu prema američkom liderstvu u svetu, postoje dve velike grupe: realisti-izolacionisti (Tramp i njegove pristalice) i liberali-intervencionisti. Ali, uzimajući u obzir krizu politike multikulturalizma na Zapadu posle pobede Trampa 2016. godine, ideološka situacija u SAD počela je da se menja, a posebno snažno u gubitničkoj Demokratskoj stranci.

Zagovornici liderske uloge SAD u širenju liberalizma u svetu, tzv. liberali-intervencionisti (pretežno predstavnici Demokratske stranke, ali ne samo oni), nakon poraza na izborima nalaze se u fazi izrade novih temelja spoljne politike. Stari liberali-intervencionisti iz okruženja Hilari Klinton, pristalice „humanitarnih intervencija" u ime „demokratije", izgubili su raniji uticaj.

U prvi plan u Demokratskoj stranci došla je uticajna grupa, tzv. progresisti, koji se zalažu za obnavljanje političkog sistema i spoljne politike SAD na temelju „progresivnih", odnosno levo-liberalnih i čak socijaldemokratskih vrednosti.

Ova grupa se takođe zalaže za vraćanje SAD na politiku promovisanja liberalnih vrednosti, ali uzimajući u obzir promene koje se trenutno dešavaju u svetu, kao što je rastući desni ekstremizam, beli rasizam, neofašizam unutar SAD i u inostranstvu, takođe i rast uticaja „autoritarnog kapitalizma", u koji ubrajaju i Rusiju i Kinu, progresisti smatraju da će biti moguće izboriti se sa ovim izazovima samo „višestrukim naporima pod vođstvom SAD".

Istovremeno, među progresistima raste uticaj antiintervencionističke struje. Predstavnici ove struje zalažu se za smanjivanje pretenzija SAD na globalno liderstvo u širenju liberalnih (progresivnih) vrednosti. Američki eksperti u ovu grupu svrstavaju, između ostalih, Bernija Sandersa, Tulsi Gabarad, Aleksandriju Okasio-Kortes, Kamalu Haris, Elizabet Voren.

Sanders je zadržao uticaj u Demoratskoj stranci i uživa podršku levih liberalnih univerzitetskih krugova i intelektualaca. On je dao podršku Bajdenu na predstojećim izborima za predsednika SAD koji će se održati ma jesen.

Gabard, bivša potpredsednica nacionalnog komiteta Demokratske stranke SAD, u kojem je bila veoma uticajna, glasno je objavila svoju kandidaturu za predsedničke izbore, 2018. godine. Ali, 2020. je izgubila na unutarpartijskim primarnim izborima od Bajdena.

Okasio-Kortes je zvezda u usponu progresista u Demokratskoj stranci - ona se zalaže za restrukturiranje društva i ekonomije SAD na socijaldemokratskim načelima kako bi se promenila ekološka situacija u zemlji.

Ove ličnosti u sadašnjim protestima u SAD imaju centralnu ulogu, a u budućnosti će pomoći progresistima-antiintervencionistima da preuzmu kontrolu u Demokratskoj stranci.

Sa ciljem da pomire progresionističke struje, eksperti koji ih podržavaju pokušavaju da za pobednika iz Demokratske stranke na predstojećim predsedničkim izborima u SAD urade kompromisni program spoljne politike. Osnovne crte tog programa su: smanjenje budžeta za odbranu, smanjenje uloge vojnih instrumenata, poklanjanje veće pažnje diplomatiji i drugim „prefinjenim" instrumentima uticaja, odustajanje od Trampovog protekcionizma u svetskoj trgovini.

Generalno, on čuva orijentaciju SAD usmerenu na promovisanje Zapadnih vrednosti i načina života u celom svetu. Istvoremeno, progresisti se slažu sa nekim kritičkim primedbama protivnika intervencionizma.

Realisti (uglavnom predstavnici Republikanske stranke), pristalice odustajanja od liderstva SAD u širenju liberalizma, sa Trampovim dolaskom na vlast nametnuli su svoje mišljenje kao dominantno u partiji, potisnuvši neokonzervativce reganovskog tipa - pristalice agresivne promocije desnih liberalnih vrednosti.

Realisti se zalažu za jednostrane akcije u interesima SAD i proizvoljnu promenu međunarodnih pravila i normi, kada je to korisno. Glavni cilj spoljne politike SAD za realiste predstavlja očuvanje ekonomske i vojne nadmoći SAD. Njihov izolacionizam znači samo to da se odriču liderstva SAD u promociji liberalnih vrednosti.

Prema njihovom mišljenju, SAD treba da stvaraju saveze ne na ideološkoj osnovi, na primer sa onima koji dele iste liberalne vrednosti, već u zavisnosti od situacije, sa onima koji su u konkretnoj situaciji najkorisniji za SAD. U tome je uzrok svih nesuglasica Trampove administracije sa svojim saveznicima.

Tu poziciju realista je 2016. godine podržavala većina stanovnika SAD, što je Tramp očigledno uzeo u obzir. U maju 2016. godine Istraživački centar Pju (Pew Research Center) objavio je da 70 odsto birača želi da se SAD oslobode tereta svetskog liderstva, ne gubeći pritom „nacionalno samopotvrđivanje".

Među američkim stručnjacima u oblasti spoljne politike - pristalicama uzdržanije uloge SAD u svetu, nalaze se na primer i ideolog tadašnje predizborne Trampove kampanje Stiv Benon, koji sada stvara evropsku konzervativnu „internacionalu", bivši državni sekretar Henri Kisindžer, uticajni eksperti Ted Karpenter, Džon Meršajmer i drugi.

Ovi eksperti smatraju: da su troškovi SAD na promovisanju liberalnog međunarodnog poretka bili potcenjeni, a koristi precenjene; da raspoloživi resursi ne dozvoljavaju SAD-u da igra pređašnju ulogu u svetu; da SAD nema dovoljno moralnu poziciju da bi svoje vrednosti nametala drugim zemljama; da javno mnenje SAD zahteva uzdržaniju ulogu zemlje u pitanjima intervencionističke politike; da rastuća snaga Rusije, Kine i drugih zemalja ne dozvoljava SAD-u da dominira u svetu.

Jačanje realista-izolacionista izazvalo je raskol u Republikanskoj stranci, u kojoj su neokonzervativci, oni koji se zalažu za intervencionizam, prešli u opoziciju Trampu. Među njima se nalaze uticajni senatori, kao što su Mark Rubio, Džeb Buš (brat bivšeg predsednika SAD Buša mlađeg), Mit Romni.

Kao što se vidi, protivrečnosti u vladajućim krugovima u SAD po pitanjima spoljne politike ne podudaraju se sa partijskom podelom na Demokratsku i Republikansku stranku. Ova crta prolazi između onih koji podržavaju multilateralizam u spoljnoj politici SAD i njihovo liderstvo u širenju liberalne demokratije (intervencionizam) i onih koji se zalažu za unilateralizam i odbacivanje progresivnih (ideoloških) kriterijuma u izboru saveznika. A takvih ima u obe partije.

Ovde bi trebalo razmotriti to da u suštini pogleda na svet američkih političkih krugova, bez obzira na njihovu spoljnopolitičku poziciju, leži opšta ideja o superiornosti SAD i Amerikanaca, kada je reč o moralnim vrednostima, političko-ekonomskom uređenju i načinu života, u odnosu na sve ostale zemlje i narode, a posledica toga su njihove pretenzije na posebna prava SAD u tom svetu.

Zato za Rusiju nema suštinskih razlika u tim izazovima, čiji izvori u SAD mogu da postanu bilo realisti-izolacionisti, bilo progresisti-intervencionisti.

Levi liberali i progresisti planiraju da se i dalje mešaju u unutrašnje stvari država, namećući im, sa njihove tačke gledišta, „progresivne" (zapadne) vrednosti i ideologiju. A to će provocirati pogoršanje odnosa SAD sa drugim zemljama, pre svega sa Rusijom, koje sprovode nezavisnu spoljnu politiku i odbacuju vrednosti koji su im strane.

Ali, i jačanje realista-konzervativaca podrazumeva konfrontaciju sa Rusijom. Oni teže objedinjavanju dva cilja: odustajanje od liderstva u nametanju svetu liberalnog poretka i istovremeno, vraćanje SAD-u statusa jedine supersile i svetskog hegemona. Takva pozicija će gurati Trampa i njegove sledbenike ka konfrontaciji sa bilo kojom zemljom koja realizuje svoje zakonsko pravo na ekonomski razvoj i tehnološku nezavisnost. A pre svega sa Rusijom.

Trampova politika to potvrđuje: netržišne, blago govoreći, metode borbe sa Rusijom za gasno tržište EU (u vezi sa Severnim tokom 2), otvoreni pljačkaški pritisak Vašingtona zbog naftnih bušotina u Siriji, pritisak na Iran, Venecuelu itd.

Jačanje konzervativnog Trampa moglo bi doneti zajedničku korist bar u borbi sa propagandom i politizacijom seksualnih perverzija u svetu, ali zbog nedoslednosti u tom pitanju on Rusiji nije saveznik.

Nedavno je Vrhovni sud SAD odlučio da odredbe zakona o građanskim pravima iz 1964. godine, koje zabranjuju diskriminaciju na osnovu pola, moraju da se primenjuju na ljude svih seksualnih orijentacija. Odluku je podržalo pet sudija-konzervativaca, koje imenuje predsednik, a sam Tramp je nazvao ovu odluku „moćnom" i u potpunosti se složio sa njom. Drugi primer - zastava u duginim bojama LGBT populacije na zgradi ambasade SAD u Moskvi.

Tramp je više puta pokušavao (rečima) da ostavi Ukrajinu, što bi bilo korisno za Rusiju. Ipak, američka politika u Ukrajini i u vreme Trampovog predsedničkog mandata nalazi se u rukama Demokratske partije čiji uticaj u Stejt departmentu on nije mogao (ili nije hteo) da nadjača. Njegova pažnja usmerena je na čisto komercijalne aspekte spoljne politike SAD i nema osnova smatrati da će se nešto promeniti i u njegovom drugom predsedničkom mandatu.

Generalno, jednostrano ignorisanje uspostavljenog međunarodnog poretka, kako pokazuje primer Trampove administracije, takođe nosi konflikt, kao i američko nametanje „liberalnog" poretka u svetu, pod administracijom demokrata Klintona i Obame.

Zaključak je da američka politika, bez obzira da li su na vlasti realisti ili liberali (i njima bliski progresisti), predstavlja izazov za koncept multipolarnog sveta, što znači i - pretnju za Rusiju.

Istovremeno, u nekim ekspertskim i političkim krugovima u SAD jača podrška ideji svestranosti u vezi sa postepenim priznanjem neophodnosti saradnje sa Rusijom (i Kinom) u poboljšanju svetskog poretka i povećanju kvaliteta upravljanja svetskom ekonomijom. Na primer, ideja smanjivanja američkog vojnog prisustva u svetu, koju zagovaraju realisti-izolacionisti, sve više prodire u redove progresista, jačajući njihovo antiintervencionističko krilo (Tusli Gabard, Aleksandrija Okasio-Kortes).

Izgleda da je Džo Bajden, kandidat Demokratske stranke na predsedničkim izborima u SAD, već prinuđen da uzme u obzir rastući uticaj ovog dela progresista. Časopis „Američki konzervativac" piše o napadima liberalnih „jastrebova" na Bajdena zbog toga što „nije dovoljno jastreb i ima suviše skeptičan stav prema vojnom mešanju". Autor članka podržava Bajdena: „Moramo biti zadovoljni što pretpostavljeni kandidat Demokratske stranke za mesto predsednika nije takav ideološki fanatik da bi insistirao na vođenju ratova koji nemaju ništa zajedničko sa bezbednošću SAD."

Samo u slučaju jačanja protivnika intervencionizma unutar Demokratske stranke, politika demokratske administracije, u slučaju pobede Bajdena, mogla bi da postane više ili manje prihvatljiva za Rusiju. A sadašnji protestni pokret u SAD i na Zapadu, generalno jača upravo ovo progresivno, socijalističko krilo Demokratske stranke.

U svim ostalim slučajevima, Rusiji je korisno širenje, gotovo pa haosa u SAD, od bilo kakvog reda. Nastavak američkog „majdana" slabi ovu državu bez obzira na ishod predsedničkih izbora, što znači da smanjuje štetu za Rusiju od njegovog delovanja.

Trampova pobeda provocira jačanje progresivnih elemenata u Demokratskoj stranci i radikalizaciju socijalističkog krila. Zaključak: jača konfrontacija društva i vlasti, ometa se upravljanje državom i ekonomijom, slabi sposobnost SAD da naškodi Rusiji i ugrozi bezbednost u svetu.

U slučaju pobede demokrata, široko rasprostranjeni protesti dobiće podršku sa vrha, da bi se tako revanširali republikancima. Uz to, ekonomske reforme demokrata (njihova suština je nacionalizacija), sa većom verovatnoćom će izazvati protivljenje korporacija, što sa masovnim neredima može da dovede do odliva kapitala, slabljenja ekonomije i radikalizacije suprotstavljenih grupa u društvu. Zaključak je isti kao u prvom slučaju.

U uslovima kada SAD vode protiv Rusije (i svih koji joj ne prijaju) ekonomski i informativno-psihološki rat sa pozicija navodne „moralne superiornosti" svojih vrednosti, nema nikakvog smisla da Rusija brine za sudbinu američke državnosti.