Postdemokratija

ŠTA JE TRULO U DRŽAVI SRBIJI

Politika!?! Politika je pokvarena i otrovna, a pošto je svuda prisutna i u sve se meša, opasno je zatrovala društvo u celini. Virus besčašća i pokvarenjaštva zavladao je politikom a ona ga nekontrolisano širi dalje, tako da Srbijom hara epidemija nemorala, korupcije i idiotizma. Narod, zbunjen i uplašen činjenicom da su i oni koji su najglasniji protiv te epidemije takođe zaraženi tim virusom, povlači se u samoizolaciju. I dok se ljudi sklanjaju od te pošasti, na vodeće pozicije u svim oblastima života dolazi sve gori bašibozuk, ljudski otpad bez znanja, obraza i skrupula. Čast izuzecima, ni na jednoj čelnoj poziciji u javnim institucijama nema ni jedne ličnosti za koju bi se moglo reći da je kompetentan i čestit čovek, koji je to zaslužio svojim znanjem, radom i ponašanjem. Sasvim logično, jer u politici, koja o svemu tome odlučuje, nema ama baš ni jednog jedinog poštenog čoveka.

Piše: Mile Isakov

Politika je postala najuspešniji biznis i tu nema nikog zbog ideala i opšteg dobra, svi koji se bave politikom tu su zbog ličnih i grupnih interesa, spremni na najraznovrsnije prevare, laži, lopovluke, otimačinu i pljačku.

Šta ono beše moral, čestitost, poštenje i čast? Šta bi sa deset Božijih zapovesti u kojima se između ostalog kaže: Ne pravi sebi idole, nemoj im se klanjati niti im služiti; Ne čini preljube; Ne ukradi; Ne svedoči lažno; Ne poželi ništa što je tuđe!

Gotovo da se podrazumeva da su u politici sve sami nevernici, koji ne poštuju ni ljudske ni božije zakone, tako da njima nije nikakav problem da lažu i kradu, da se kurvaju na sve strane menjajući stavove i partije kao gripozni papirne maramice. IIi da se otimaju za funkcije koje im nikako ne pripadaju.

To je već opšte mesto, ali problem je što je mahom verujući narod pristao da mu politika, kao kukavičija jaja, potura lažne idole i navede ga da im se klanja i služi im.

Naravno, reč je pre svega o idolopoklonstvu prema Vučiću, koje se direktnim TV prenosima iz Narodne Skupštine, kao nova religija širi Srbijom uz svakodnevno metanisanje njegovih apostola na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom i brojnim tabloidima.

Čak i najnemoralnije profesije, kao recimo prostitucija ili mafija, oduvek su imale neke svoje moralne principe, neko dostojanstvo, tako da im je obično bilo ispod časti da udaraju na decu, hendikepirane i nemoćne. A, onda su se pojavili politički mafijaši i prostitutke i pomerili granice nemorala do mere koja je prevazišla i zbunila čak i profesionalne lopove, kriminalce i kurve.

Od kako su političke organizacije postale mafijaške organizacije, a politika prostitucija, pravi profesionalci tih najstarijih zanata, liče na staromodne i prevaziđene moraliste. Naročito u poređenju sa mladim političkim lavovima i lavicama, koji ne znaju čak ni šta je moral. Za njih nema nevinih žrtava, osim njihovog vođe i idola.

Odavno je poznato da je politika kurva, ali da nije svako kurvanje politika. Oduvek su se političari pomalo kurvali, ali su ipak imali nekakve moralne postulate i mere, pa su to krili. I lagali su, ali češće iz uverenja, verujući u te laži, dok se današnji svesno služe lažima sa uverenjem da je laž legitiman način političke kampanje.

Imali su političari i ranije razne privilegije i beneficije, i krali su ponekad, ali u strahu jer su znali da će ako budu uhvaćeni zaglaviti ozbiljnu robiju, a u komunistička vremena ponekad i glavu.

I nosioci vlasti u tranziciji, koji su od politike i napravili biznis, krali su i otimali ali su se bar trudili da to prikrivaju. Nikad se ovako otvoreno i bezočno nije pljačkalo državu i građane, bez imalo straha, stida i griže savesti. Ništa ideološki, to je sad samo uobičajeni biznis.

I nosioci vlasti u tranziciji, koji su od politike i napravili biznis, krali su i otimali ali su se bar trudili da to prikrivaju. Nikad se ovako otvoreno i bezočno nije pljačkalo državu i građane, bez imalo straha, stida i griže savesti. Ništa ideološki, to je sad samo uobičajeni biznis.

Uvek kad o tome razmišljam setim se starog partizanskog filma „Crveni šal", snimljenog, mislim, po knjizi Antonija Isakovića, jer to je najbolji primer kako su malobrojni komunisti, koji su digli ustanak, u toku rata sticali poverenje naroda.

Kada bi ponekad zimi zanoćili u nekom selu, da se malo ogreju, jeli bi i pili samo ono što im domaćini ponude, najstrože je bila zabranjena otimačina i krađa. U toj priči, jedan je mladi vojnik, izjutra kad je krenuo na zborno mesto pred novi marš kroz mećavu, iz kuće u kojoj je spavao poneo crveni šal koji je visio na izlaznim vratima.

Domaćica ga je prijavila pred celom četom i on je momentalno, na prekom sudu, bio osuđen i streljan, za primer pred celim selom, uprkos kajanju seljanke kad je videla kuda vodi njeno cinkarenje. Naravno da je to bilo preterivanje i bez obzira na plemenite i uzvišene ciljeve, ja ni posle toliko godina ne mogu da prežalim tog nedužnog mladića, ali sam na tom primeru za sva vremena naučio da su ponekad neophodne i drastične mere, da bi se sačuvala elementarna moralna načela, bez kojih nema zdravog društva.

Sa najaktuelnijim primerima nemorala, koji ugrožavaju celokupno društvo, srećemo se u poslednje vreme svakodnevno u borbi sa epidemijom korona virusa. I opet, od političara nas ništa ne može iznenaditi, ali prosto je neverovatno, kakve đonove umesto obraza imaju neki članovi Kriznog štaba, koji se lažima i najjeftinijom demagogijom, nečasno i neljudski igraju sa životima građana, sa sudbinom čitave zajednice.

Zaista, takvu paradu poltronstva koje direktno dovodi do nehumanosti, niko nije mogao očekivati od uglednih lekara prevashodno obavezanih Hipokratovom zakletvom. Ajde, da razumemo što su lupetali gluposti u početku jer, sad je već sasvim jasno, o novom virusu nije se skoro ništa znalo, ali je zanimljivo da je onaj koji je u tome prednjačio, dr Nestorović, ispao najčasniji jer je podneo ostavku i povukao se i distancirao od tog društva za zamajavanje i obmanjivanje građana.

Pokušao je da šalom relaksira narod preplašen događajima u Italiji i Španiji, neumesno, pa je bio izložen kritikama i podsmehu, ali je to dostojanstveno podneo. Nije, međutim, mogao da podnese političku prinudu da se odrekne svog lekarskog i ličnog identiteta.

Za razliku od, recimo, dr Jankovića, koji svojim svakodnevnim nastupima na nacionalnim televizijama, besramno pokušava da nam, kao da smo maloumni, objasni kako je nenormalno i nemoralno ponašanje medicinskog dela Kriznog štaba, sasvim normalno i krajnje moralno. Naravno nije on posebno bitan, ali je odličan primer.

Juče je, naprimer, na pitanje novinarke zašto se kod nas mere preventivne zaštite ublažavaju u trenutku najmasovnije zaraženosti stanovništva, dok ih većina evropskih zemalja pooštravaju, dr Janković je mrtav ladan odgovorio: Zato što je to bilo moguće!? Na pitanje ko je to predložio i ko je za to glasao, odgovor je bio zaista urnebesan.

U Kriznom štabu se ne glasa, samo se razmenjuju različita mišljenja i predlozi. Pa kako onda donosite odluke? Odluke donosi vlada!? A šta radi Krizni štab? Krizni štab je savetodavno telo, dakle samo daje svete!? Ali kako dolazite do tih saveta, ako se ne izjašnjavate o različitim predlozima, odnosno ne glasate?

Sad već vidno nervozan jer i sam svestan da se upleo ko pile u kučine, dr Janković pokušava da se izvadi objašnjenjem da je taj predlog potekao od Privredne komore i zamenika gradonačelnika Beograda, Gorana Vesića, a da medicinski deo štaba, pa ni on lično, nije bio za to. I? Hoćete li sad zbog toga podneti ostavku?

Nisam o tome razmišljao, reče dr Janković i ljutito dodade, ja sam tu da pomognem i dokle god mogu ja ću da pomažem.

Tu je i novinarka digla ruke od očekivanog odgovora i prešla na neke druge teme, ali ostaje pitanje, kako to dr Janković pomaže ako se njegovo stručno mišljenje ne uvažava i ako na kraju on prihvata odluke za koje, kao lekar, misli da nisu dobre, dakle da mogu da nanesu štetu i da budu opasne po zdravlje velikog broja ljudi?

Šta je tu njegova uloga? Da javnosti prenosi odluke u koje lično ne veruje i čak da ih brani od mogućih primedbi? I šta je smisao Kriznog štaba, ako ne donosi odluke, pa čak ni ne daje konkretne savete, nego samo diskutuje o svim mogućim predlozima, od kojih onda vlada bira koje će da usvoji!?

Na to ne bi pristao niko ko imalo drži do svoje struke i sebe, a kamo li lekar kada se radi o zdravlju. Valjda bi on morao imati poseban osećaj odgovornosti za zdravstveno stanje nacije, kad je već u prilici. Kada je zdravlje u pitanju, ni za koga, a posebno za lekara nema mesta kompromisima, stoga njegovo tobožnje razumevanje za druge aspekte epidemiološke krize, ne može se razumeti i ničim opravdati. To je najobičnije ljigavo podrepaštvo.

I nije on jedini, naprotiv većina njih u Kriznom štabu je takva. Niko ni ne pomišlja na ostavku, kao moralni čin, uprkos činjenici da se većina lekara koji se danonoćno, već skoro godinu dana, bore sa posledicama njihovog poltronstva, buni protiv takvog načina upravljanja krizom.

Šlag na tortu dodao je lukavi dr Kon, izjavom da će svi lekari u Štabu ući u protest, ako se nastavi sa popuštanjem mera za Novu godinu. Na pitanje, šta taj njihov protest znači, odgovor je bio pravi biser: Ništa, ali ta reč znači!

Nažalost, isto tako je i u svim drugim oblastima života. Sudije i tužioci ne reaguju, dakle praktično odobravaju, da se pravosuđe uništava poslušnim ne mešanjem u svoj posao, nepoštenjem i nekompetentnošću.

Slično je i sa novinarima po medijima koji služe režimu, koji pristaju da šire laži, strah i mržnju, a prećutkuju istinu, baš kao i njihovi redovni gosti, takozvani analitičari, među kojima ima i profesora Univerziteta, a Univerzitet ćuti kao što je tri godine ćutao o očigledno plagiranom doktoratu jednog političara. Ćute i radnici i ne brane svoje kolege koji dobijaju otkaze kada se pobune protiv nehumanih uslova rada i pljačke njihovih firmi, pa i svih tih zaposlenih ćutologa, koji će takođe doći na red za otpuštanje.

Kao u onoj staroj priči iz vremena narastanja fašizma: Kad su došli po Jevreje ja sam ćutao, kad su došli po komuniste ja sam ćutao, kad su došli po mene nije više bilo nikog da me brani.

Čak i u najvažijoj sporednoj stvari na svetu, u srpskom fudbalu vlada takva korupcija, da niko više ne mari za to takmičenje, pa ni fudbaleri, ni treneri, ne vide smisao svog rada.

Ali se ne bune zbog nameštenih rezultata koji potpuno obesmišljavaju njihov nekad veoma popularan zanat, dok se istovremeno neuspesi reprezentacije ponavljaju, a selektori menjaju kao polovna roba na buvljoj pijaci. Bilo je potrebno da se iz belog sveta oglasi Nemanja Vidić, da bi se i ovde neki javno zapitali, ko je uopšte taj Kokeza, koji godinama drma Fudbalskim savezom Srbije, odakle se taj nemušti i nesportski tip ispilio i kako se tu stvorio?

Doduše, niko se ne pita odakle mu tolika moć, jer to se zna, kao i svuda drugde moć malih, polupismenih, primitivaca i siledžija, dolazi sa samog vrha vlasti, od Aleksandra Vučića lično, koji je sa svima njima direktno ili indirektno povezan.

On je odlučio i da Olivera Zekić bude na brzaka i kvarnjaka postavljena za predsednika REM-a, ali su to ipak izveli neki članovi tog tela, zapravo svi sem jednog, koji je podneo ostavku. Izuzeci, kao što su profesor Slobodan Cvejić, sudija Miodrag Majić ili već zaboravljeni Aleksandar Obradović iz Krušika, samo potvrđuju pravilo.

Dakle, sve je zatrovano i svi učestvuju, voljno ili nevoljno, na ovaj ili onaj način, u sveopštem moralnom posrtanju i potonuću. Nešto je trulo u državi Danskoj, a u Srbiji sve.