Razaranja

Za šta sve nije osuđena bivša direktorka Etnografskog muzeja

MUKE PO MIRJANI

Za šta je Mirjana Menković dobila godinu ipo dana robije. Za koji period je doneta presuda. Kako je Menkovićka zapravo amnestirana. Ko je sve sa njom učestvovao u pljačkanju muzeja. Kakva su sve krivična dela otkrivena a nisu sankcionisana. Koji su sve zakoni i pravilnici prekršeni. Ko su glavni učesnici udruženog zločinačkog poduhvata i ko je sve zapravo osuđen. Gde bi finansijska forenzika trebala da proveri puteve novca.

Stanislav Živkov

Nakon maltene doživotnog čekanja napokon se desilo nezamislivo jer se nakon postupka koji je pokrenulo Tužilastvo za organizovani kriminal, Specijalni sud konačno smilostivio, i doneo presudu Mirjani Menković, bivšoj direktorki Etnografskog muzeja u Beogradu, ali ne za sva učinjena zlodela, vec samo za jedno. Menkovićka je osuđena na godinu i po dana zatvora, zbog zloupotrebe službenog položaja i nanošenja štete ovoj ustanovi. Izrečena joj je i zabrana rada zbog rušenja ugleda nacionalnoj instituciji kulture, a obavezana je da nadoknadi pričinjenu štetu od gotovo 8 miliona.

Po ovoj presudi je jasno da se Srbija ne bori protiv organizovanog kriminala, već ista ukazuje na činjenicu da je država, zapravo, sklopila „nagodbu" sa Mirjanom Menković, što u prevodu znači da su se na raznim nivoima razni utalili i dobili deo opljačkanog kolača, pa se zato, za svih ovih šest godina, koliko ovaj slučaj traje, nije znalo za ime tužioca koji vodi ovaj postupak a ne zna se ni sada.

Građani nisu mogli da dobiju ovu informaciju ni preko Poverenika za informacije od javnog značaja, pa je sada kristalno jasno i zašto pošto poto država i lobi profesionalnih Srba sa Kosova sa ovakvom presudom žele da građanima Srbije zamažu oči, kako bi se mislilo da je, eto, ipak stigla neka pravda nakon toliko godina pljačkanja, a sve kako bi se pažnja skrenula recimo sa vrlo izvesnog predstojećeg vraćanja muzejskog materijala Narodnom muzeju Kosova u Prištini. Ali, imajući u vidu koliko je Mirjana Menković opljačkala i koliko je zla nanela i Etnografskom muzeju i državi i pojedincima, ne bi je ni doživotna robija oprala.

Činjenica da je posebnu mržnju gajila prema dugogodišnjim radnicima Muzeja i da je uživala u tome da im zagorčava zivote, pojedincima i do smrti, dovoljno govori da je u pitanju čista manifestacija patološke težnje za moći. Naime, Tužilastvo za organizovani kriminal nije uzelo u obzir Krivičnu prijavu koju je podnela grupa radnika Muzeja koja se borila protiv ovog organizovanog kriminala, koji je svojim nastupom u Muzeju ličio na teroristički napad. Tužilaštvo nije uzelo u obzir ništa od sledećih zlodela: višegodišnje nenamensko trošenje budžetskih sredstava, zahteve za dodatna sredstva za investiciono održavanje zgrade, koji se ne realizuju ili se, na kraju krajeva, realizuje samo krečenje, kršenje zakona o javnim nabavkama, koje su posve uvek tajne, prijave na konkurs za sufinansiranje projekata u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, po kome sredstva nisu utrošena za tu namenu, niti su isti projekti realizovani, trošenje novca za otkup predmeta koji nisu bili predviđeni odlukom Komisije za otkup i poklone, te isti predmeti i ne stignu do dokumentacije Muzeja, neregularnom usvajanju završnih računa, protivzakonite kadrovske manipulacije i nepoštovanje Pravilnika o sistematizaciji, zloupotreba poverenih ovlašćenja, svi oblici kriminaliteta, davanje i primanje mita, svakodnevno maltretiranje radnika, uništavanje kulturnih dobara... što je sa ludačkim intenzitetom trajalo pune četiri godine.

Za sve vreme trajanja ovog zločinačkog poduhvata, radnici su se za pomoć obraćali najpre Tužilaštvu, kao i svim nadležnim institucijama, ali je nisu dobili!

Tužilaštvo nije uzelo u obzir ni rad Odeljenja za budžetsku kontrolu Ministarstva finansija koji su u svom izveštaju samo u drugoj polovini 2014. godine otkrili preko 15 miliona čiste pljačke, koja se sprovodila bez naloga, bez ikakvog traga, bez fiskalnih računa, bez obraza! Ministarstvo finansija je samo podnelo prekršajne prijave, na osnovu kojih su optuženi imali da plate kaznu od po 50 hiljada dinara, a što su opet uzeli iz kase Muzeja.

Nisu platili iz svog džepa! Izgleda da se u ovakvim krivičnim delima ne uzima u obzir „ponovljeno delo", već je kazna za isto sve blaža i blaža. Dakle, što više pljačkaš, kazna je sve manja, ili je nema? Uglavnom je nema! To je logika koja je zastupljena u srpskom pravosuđu. Poseban je problem i to što ovakve građanske krivične prijave lično pogađaju same sudije i tužioce, pa je njihova empatija prema lopovima posebno izražena u presudama.

Tuzilaštvo je posebno pokazalo empatiju prema Ranki Dedović, Šapićevoj ujni, koja je istom presudom osuđena na pet meseci kućnog zatvora, zbog zloupotrebe položaja odgovornog lica u vezi sa oštećenjem ovog Muzeja. Dakle, nije dobila ni nanogicu i pored toga što je poznata po višedecenijskom pljačkanju i što je i pre, za ista dela bila osuđivana.

Tužilaštvo je prilikom hapšenja pomilovalo Ljubinku Terzić, finansijskog direktora Jugoslovenske kinoteke, koja je uhapšena zajedno sa Menkovićkom i Dedovićkom, te su je istog dana pustili. Nije bila ni u ćeliji, kao što je bila Mirjana Menković, mada su zajedno pljačkale barabar. Nije naveden razlog zašto su je pustili, mada je svakoj prosečno inteligentnoj osobi jasno da su je pustili kako ne bi morali da istražuju koliko je ova blagajnica, koja se lažno predstavlja kao finansijski direktor, opljačkala u toku rekonstrukcije Jugoslovenske kinoteke, što je radila preko istih firmi koje će i u Etnografskom muzeju biti aktuelne.

Takođe, pored Ljubinke Terzić, pljačkala je i Miljana Dedović, pravnica Jugoslovenske kinoteke. Ona čak nije ni uhapšena! Dakle, ne samo stara Ranka Dedović, već i mlađahna sveže oblajhana Miljana, koja je učestvovala u svim „tajnim" radnjama u Etnografskom muzeju, bez ikakvog dokumenta da uopšte učestvuje u radu Etnografskog muzeja, a što bi ona kao pravnik trebala da zna da je to protivzakonito.

Jasno je da je Šapić intervenisao za svoju familiju, pa se Tužilaštvo smilovalo. Doduse, Ljubinka Terzić je odmah nestala iz Jugoslovenske kinoteke, tj. penzionisana je nekoliko dana nakon hapšenja, dok je blajhana pravnica Dedovićka, i nakon izvršenog zločina, ostala na istom radnom mestu pravnice Jugoslovenske kinoteke.

Naravno, Aleksandra Fulgosi, pomoćnica ministra kulture, tom prilikom isto nije uhapšena, iako je baš ona organizovala ovaj teroristički napad na Etnografski muzej, postavivši svoju najbolju drugaricu Mirjanu Menković za direktora, van održanog konkursa, na koji se Menkovićka te godine nije ni javila. Ona je samo uklonjena iz Ministarstva kulture dok je policija radila u Etnografskom muzeju, na nekoliko meseci, nakon čega ju je njen zaštitnik Vladan Vukosavljević, ex ministar kulture, nakon hapšenja već pomenutih spodoba, vratio u Ministarstvo kulture, jer mu je bila neophodna logistička podrška za dalje pljačkanje institucija kulture, imajući u vidu da je njena praksa poprilično stečena u Koordinacionom odboru za KiM. Podsećanja radi, pomenućemo samo neka zlodela, zato što nije moguće obuhvatiti sva, koliko ih ima, jer nam prostor ne dozvoljava da budemo toliko opširni.

Najinteresantnije je bilo kako je Mirjana Menković uz prisustvo svih članova Upravnog odbora dodeljivala samoj sebi nagradu u okviru tačke „Razno"! Ona je zamolila Upravni odbor da donesu Odluku kojom podržavaju njene zločinačke aktivnosti. Naravno, Upravni odbor je podržao njene aktivnosti, a u tom podržavanju posebno se istakla predsednica Upravnog odbora Dragana Radojičić, inače, direktorka Etnografskog instituta pri ANUS-u, koja je predložila da se, eto, i Mirjanici dodeli neka nagrada za sva zla koja je uspela da počini, za prvih šest meseci njenog direktovanja, i to, ni manje ni više, nego nagrada u vidu jednokratne novčane naknade u visini ostvarene tromesečne prosečne zarade na mestu direktora Muzeja, a što je iznos za otpremninu koju zaposleni dobija prilikom odlaska u penziju.

U vezi sa ovom isplatom, postupajućim inspektorima su na uvid stavljene tri fakture dobavljača zanatske radnje „Home art", vlasnika Željka Markovića, koji se sa Tužilaštvom kasnije nagodio i dobio samo nanogicu, što je zapravo razrađena poslovna šema Ljubinke Terzić. Jasno je da su ovu nagradu podelile njih tri: Menkovićka, Terzićka i Radojičićka.

Dakle, pljačka se odvija ovako: predsednica Upravnog odbora Dragana Radojičić, nakon prethodnog dogovora o podeli plena pošto višemesečni boravak u Herceg Novom ipak dosta košta, a u očekivanju da postane akademik ANUS-a što znači još nezaslužene love u džep, predlaže da se nagrada dodeli Menkovićki, a Ljubinkica dalje prosleđuje novac svom čoveku od poverenja, vlasniku Home Arta, preko koga je ona obilato pljačkala dok je trajala rekonstrukcija Jugoslovenske kinoteke, te je zato iskusna, da bi na kraju istu nagradu podelile na tri dela.

Ukupno su oštetile muzej za 632.720 dinara, 2014. godine, sa opisom za usluge kulture pri čemu ostaje nejasno kakve je i kome usluge pružala Mirjana Menković za te pare. Možda Branku Jokiću? Nije dostavljena dokumentacija na osnovu koje je sprovedena ovakva isplata, niti bilo kakav dokaz o izvršenoj isplati. Sve ovo tužilaštvo je imalo na uvid u svojim spisima, ali nije uzelo u obzir.

Ipak, daleko duže je trajalo pljačkanje muzeja i to preko firmi za obezbeđenje muzeja gde je glavni baja za Menkovićku bio izvesni Milan Žilović, policajac u penziji, koga su zaposlili na neodređeno vreme i pored penzije, a koji je u Muzeju profitirao više nego za svih dvadeset godina u policiji, koliko je tamo proveo, pre nego što se otkrilo da je bio umešan u slučaj nekog ubistva, pa su ga odatle liferovali.

Dakle sa lepim pedigreom, kao i sa opojnim mirisima koji iz njega izbijaju, opčinio je Menkovićku svojim nedelima i svojom biografijom prljavog policajca pa su zato Žilović i Menkovićka u 2014. godine pljačkali preko firme „Zaštita sigurnost".

Za početak je dobio oko dva miliona dinara, i naravno, nema knjiženja koja bi potvrdila da je dobavljač ispostavio račun za usluge koje su mu po predračunu plaćene za ovaj period. To ga je Menkovićeva častila građanskim novcem za „dobro urađen posao". Na žalost sve ovo je bila predigra, a prava igra usledila je kada je Mirjanica, kao etnološkinja, prešla na građevinarstvo. Tu su se odvijale tajne koje su vodile obe Dedovićke, što matore, što mlade, što blajhane, što crne. Odmah je uloženo 6.000.000 za projektnu dokumentaciju koja ne postoji a na osnovu koje su izvodili građevinske radove u Manakovoj kući, depadansu Etnografskog muzeja.

Predmet tog ugovora o tajnoj nabavci radova su bile arhitektonske usluge, inženjerske usluge, projektovanje i izvođenje radova. Sledeća cifra su tri miliona za vršenje usluga izrade projekta i projektne dokumentacije, bez datuma i bez urađene projektne dokumentacije, dodeljena izvesnoj firmi Šiping iz Zemuna. Inače još jedan dobavljač Ljubinke Terzić bila je firma „Moj Tender" iz Sremske Kamenice.

Ovom dobavljaču su uplatile samo pola miliona, od čega im je on vratio 400.000 dinara. Opet su u talu bile Menkovićka, Terzićka i Dedovićka.

U ovom udruženom zločinačkom poduhvatu, posebno su se isticali advokati privatne kancelarije Miloš Aligrudić i Dragan Mijailović, kao i njihov pripravnik Bojan Karaklić, koga su zaposlili na mesto sekretara Etnografskog muzeja, a koji sada radi u Državnom pravobranilaštvu.

Ovaj propali političar, Miloš Aligrudić, kao i Dragan Mijailović, drug Stefana Menkovića, su iz Ministarstva kulture došli u paketu sa Mirjanom Menković. Njima je Mirjanica dala po 100.000 za „vanredne troškove", a na šestomesečnom nivou im je uplaćivala po pola miliona ili milion, na njihov privatni račun firme koja nije u sistemu PDV-a, za redovna maltretiranja radnika koji nisu pristali da učestvuju u ovom pljačkaškom terorističkom napadu na budžet RS.

Kod Aligrudića su se čak mogli uočiti i pravi staromafijaški maniri, pa je on, kad god bi mu legla lova na račun firme, donosio Menkovićki veliki buket cveća, po čemu su radnici Muzeja znali da mu je Menkovićeva uplatila budžetski novac. Da čudo bude neviđeno, ovi kriminalci su sedeli u svojstvu pravnog zastupnika Muzeja pred svim mogućim sudovima punih pet godina. Interesantno je, da su se sve vreme, sudije i tužioci pravili da ne prepoznaju da pred njima sedi organizovani kriminal, pravili su se da ne poznaju zakone ili ih ne primenjuju, ignorišući iste.

Onda je ponovo proradila šema Ljubinke Terzić „Home Art" ali ovog puta je značajniji iznos od pet miliona dinara. Sve vreme se radi samo o drugoj polovini 2014. god. Pošto je Ljubinkici u međuvremenu ponestalo mašte, laži je nizala kao Menkovićka perle, pa su ovog puta navedeni iznos razbijale na pripremu i obradu fotografija za štampanje monografije za izložbu Mirjane Menković „Moda i dizajn", ali plaćanje je izvršeno sa opisom centralno grejanje.

Zatim su tu bili i dodatni poslovi na organizaciji i pripremi Međunarodnog festivala etnološkog filma, što je potpuno nenormalno s obzirom da Etnografski muzej ima svoje radnike koji dobijaju platu, pa nije jasno zašto isplata ide preko nekakvih firmica za koje niko nikada nije čuo, a koje pritom nisu u sistemu PDV-a. Dalje, dodatno angažovanje zaposlenih, mada niko nije bio angažovan sem Ljubinke Terzić i Miljane Dedović, ali na kvarno, bez ijednog dokumenta. Dalje, angažovanje ljudi za više programa, dizajn kataloga za izložbu „Veliki rat mali čovek", pa prevodi i dizajn za razne izložbe i za festival, povećan obim posla, prevod za Glasnik Etnografskog muzeja...

Ni uz jednu uplatu nema nikakvog priloga, izveštaja o obavljenim poslovima, jer se poslovi nisu ni obavljali, ni zapisnika, ni radnog naloga, ni imena angažovanih lica, ni broja sati koliko su ta lica bila angažovana, ni datuma kada su i koji poslovi izvršeni, ničeg specifičnog u vezi sa uslugama koje su fakturisane, a iz čega bi se moglo nedvosmisleno zaključiti da su fakturisane usluge i izvršene. Menkovićeva je Odeljenju za budžetsku kontrolu davala potpuno drugačije obrazloženje u pismenoj izjavi, nego sto je usmeno objašnjavala. Dezavuisala je Odeljenje za budžetsku kontrolu, ali se nije u svojim lažima snalazila baš najbolje, te su inspektori shvatili o kakvoj se osobi radi. No, bez obzira što su to shvatili, oni su podneli samo prekršajne prijave.

Sledeći dobavljač bila je „JDPRODUKCIJA" kojoj je isto isplaćeno oko milion za poslove dizajna nepoznatoj osobi, mada Muzej ima svog dizajnera koji redovno prima platu.

Ovakvih dobavljača, koji su ujedno prijatelji i poznanici Menkovićke, i kojima je isplaćivano po pola miliona ili milion ima toliko da im se i broj ne zna.

U izjavi koju je Ministarstvo finansija tražilo od Menkovićke, ona objašnjava da nije bila svesna da je metodologija isplata, na način kako je isplaćivano, nepravilna, već je toga postala svesna tek u trenutku razgovora sa budžetskom inspekcijom. Da je to laž, pokazaće se u naredne četiri godine, u kojima je Menkovićka koristila istu metodologiju pljačkanja, bez obzira na pisanu izjavu koja je sastavni deo Zapisnika ovog Odeljenja.

Iz Zapisnika Odeljenja za budžetsku inspekciju jasno se vidi nezakonito materijalno finansijsko poslovanje ove zločinacke i kriminalne grupe, koju je Ministarstvo kulture poslalo da napadne ustanovu kulture od nacionalnog znacaja. Kako se nezakonito poslovanje nastavilo i nakon odlaska Odeljenja za budžetsku kontrolu, radnici su bili primorani da se dalje obraćaju nadležnim institucijama za pomoc.

Počeli su da pljušte otkazi, kao odmazda zbog dolaska ove inspekcije, te se stanje u Muzeju toliko pogoršalo da je Menkovićka kezila zube poput divlje životinje, ne bi li zastrašila zaposlene koji su u ovom događaju učestvovali. Neki dugogodišnji radnici su zbog njenog maltretiranja i preminuli! Nakon toga, radnici su trazili pomoć od ministra kulture Ivana Tasovca, te pošto on nije reagovao, već se ponašao kao da s tim nije upoznat, pomoć je zatražena čak i od tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića.

U međuvremenu je Menkovićka napravila skarednu svadbenu žurku svom sinu i snajki, koji su sa svatovima sedeli među eksponatima, kako bi bahatost uveličala njihovo slavlje, koje je u Muzeju priređeno ne zbog samog slavlja, već je cela ta priča imala za cilj da se Menkovićka pohvali svatovima da je u toj soc-realističkoj ustanovi nekulture u kojoj se uvek oseća zadah mokraće, zapravo, ona direktor!

Ova skaredna svadbena žurka, kao i 33 miliona koji su bili namenjeni za renoviranje Manakove kuće, a koja je na kraju samo okrečena, Tasovca je koštala ministarskog mesta, te se desila smena ministara nekulture i postavljen je izvesni Vladan Vukosavljević, za koga, sem njegove rođake Tijane Čolak-Antić Popović, pre toga, nikada niko nije čuo. Iskompleksiran zbog svog niskog rasta, običan prodavac stanova, čime se pre imenovanja za ministra kulture bavio, sa ćelavom usijanom glavom i sa svojim kognitivnim sposobnostima, uspeo je da nastavi zločinačku politiku u kulturi i ne samo da je brutalno pljačkao sa svojom rođakom Tijanom Čolak-Antić Popović u Etnografskom muzeju, koju je postavio za direktora nakon hapšenja Mirjane Menković, već je zataškana i pljačka Muzeja primenjene umetnosti zbog čega će i biti smenjen!

Osim što je vratio Aleksandru Fulgosi da mu bude savetnica, potrudio se da zabašuri čitavu priču koja je medijski dobila pozamašan prostor, tako što je ignorisao apele za pomoć i zataškavao rad novinara koji su bili spremni da na ovom slučaju rade. Naravno, radnici Etnografskog muzeja koji su u svojim redovima imali uzbunjivača, najpre su trazili pomoć i od ovog ministra kulture, ne znajući da i on ima itekako putera na ćelavoj glavi, ali se on pravio da do njega ne dopiru apeli za pomoć.

U svakom slučaju, 2016. godine u Muzej pristiže Komisija za vršenje nadzora iz samog Ministarstva kulture, koju je ovaj kriminalni ministar Vladan Vukosavljević morao da obrazuje na zahtev predsednika Republike Srbije. Nije mogao da se pravi lud, kao što je do tada to činio. Menkovićka je odmah zaustavila odmazdu u vidu davanja otkaza zaposlenima koji razgovaraju sa novinarima, želeći da sebe predstavi kao žrtvu, koja, eto, koliko radi a radnici je bez razloga napadaju. Tu primitivnu metodologiju laganja je koristila svakodnevno dok je sa Ljubinkicom obilato pljačkala.

Pljačka je bila zastupljena u svim porama, od taksi računa i kilograma žu-žu peciva i vanilica pa sve do višemilionskih uplata na račune firmica njihovih prijatelja, koje nisu u sistemu PDV-a. Što se stručnog dela tiče Komisija Ministarstva kulture je zapisala sledeće: da Muzej nikada nije doneo nijedno Rešenje o proglašenju pokretnih kulturnih dobara, u skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima, te iz tog razloga Registar rešenja o proglašenju kulturnih dobara nije ni mogao biti vođen; da Muzej nije donosio Rešenja o utvrđivanju umetničko-istorijskih dela za pokretna kulturna dobra, što je bio dužan na osnovu Zakona o kulturnim dobrima; da revizije zbirki nikada nisu rađene; da Registar umetničko-istorijskih dela nije obrazovan, niti se vodi.

Dalje, inventarni kartoni nisu ažurirani, da ne sadrže fotografiju predmeta, da postoji zastoj u inventarisanju muzejskih predmeta, da su u inventarnim knjigama grafitnom olovkom „rezervisani" brojevi; da nisu vršene komisijske primopredaje muzejskih zbirki prilikom odlaska kustosa u penziju; da Muzej nije obezbedio deponovanje-smeštanje predmeta u muzejskim depoima u skladu sa Stručnim uputstvom o uslovima i načinu čuvanja i korisćenja umetničko-istorijskih dela; da ključeve depoa ne duže kustosi zbirki već da se isti drže na portirnici i da se od dežurnog portira po potrebi mogu dobiti; da ne postoje adekvatni dežurni čuvari na izložbenom prostoru, već čuvare glume spremačice; da na stalnoj muzejskoj postavci nisu postavljeni aparati za merenje temperature i relativne vlažnosti; da je osvetljenje u potpunosti veštačko i da se nikada ne vrše merenja intenziteta svetlosti pa se ne zna u kom opsegu se kreće; da su u izložbenim vitrinama vidljivi tragovi nečistoće i prašina; da na stalnoj postavci nema legendi pored izložbenih eksponata; da su vidljivi tragovi prokišnjavanja; da nije utvrđena tehnika i metoda izvođenja mera tehničke zaštite na osnovu prethodnih istraživanja; da konzervatori nisu vodili konzervatorsku dokumentaciju o izvršenim radovima na pokretnim kulturnim dobrima; da se Zbirka Kosova i Metohije u potpunosti raspala...

Inače tokom prva tri meseca Mirjanicinog direktorskog staža, ispred Etnografskog muzeja svake noći je stajao kamion koji se tovario tobože starim i nepotrebnim stvarima, bez popisa i bez otpisa Tužilaštvo nije uzelo u obzir ni uništavanje Manakove kuće za šta je Ministarstvo kulture calnulo 33 miliona. Novac je opran preko kriminalne firme „Ornament inženjering", a vlasnica tzv. Zaga Ornament, inače jedna od prijateljica Mirjane Menković je svojevremeno putovanjem u Egipat častila sve konzervatore Gradskog zavoda Beograda uključujući tu i Fulgosi.

Elem, ovaj spomenik kulture je u potpunosti uništen nakon njihove rekonstrukcije a bilo bi jako zanimljivo kada bi finansijska forenzika u okviru MUP-a Srbije istražila da li je ubrzo nakon toga deo tog novca osvanuo prilikom kupovine novog stana Ivana Tasovca čija je žena kupila stan od 300.000 eura, iako Tasovac već ima jedan kod Francuske ambasade! Tužilaštvo nije uzelo u obzir i Mirjanicino nepoznavanje delatnosti muzeja nakon 30 godina radnog staža, te je u Manakovoj kući prodavala pirotski sir i peglane kobasice, što je takođe bila njena privatna šema.

Ovu sramotu je sprečila Veterinarska inspekcija, koja je od svih inspekcija bila najefikasnija, pa je ista naredila da se buđav sir i kobasice istog trenutka bace, što su radnici Muzeja i učinili sa radošću pošto je Menkovićka prethodno tražila da se te gadosti podele zaposlenima da se najedu.

Upravo pred završetak ovog teksta javljeno je da je preminula kretorka i šnajderka Mirjana Marić tako da će u narednom nastavku biti reči o početku Menkovićkinih mahinacija.