Moj spor sa istriografima Južne Srbije (8)

Bunama su stvarali današnju Srbiju

Obično se kaže da Južna Srbija (oblast Južne Morave) nije dala doprinos stvaranju nove Srpske države u prvoj polovini XIX veka. Istoričari to često tumače „rajinskim mentalitetom" starosbijanaca, Moravaca, koji nisu bili spremni na samožrtvovanje za novu državu. To, jednostavno, nije tačno. Moravci su dali svoj doprinos novoj srpskoj državi u meri koliko im je to istorija dozvolila. Kao odgovor na ovu zabludu srpske istoriografije nastao je moj roman „Vojvoda od Leskovca" 1994. godine. Tekstovi koje nudim čitaocima Tabloida su egzegeza ovog romana. Izgovorio sam ih na nekim tribinama u Južnoj Srbiji, kao dopunu romanu.

Ivan Ivanović

Bojim se da se iz mojih dosadašnjih predavanja stekao utisak da sam ostao usamljen „borac za emancipaciju Južne Srbije". Na sreću, to nije tačno. Držim da je moj kolega iz Vlasotinca, profesor Srpskog jezika u tamošnjoj gimnaziji, u svemu moj sledbenik. Diplomu profesora Srpskog jezika je stekao na niškom Filozofskom fakultetu Niškog univerziteta. On je onaj dečak Manolino iz Hemingvejevog romana „Starac i more" koji poslednji veruje u starca Santjaga i sledi ga na njegovom putu.

Sašu Stankovića sam već predstavio, da njime završim ovaj ciklus mojih predavanja. Nema sumnje da je on danas najveći znalac lika i dela Ilije Petrovića Strelje, koje po zemljačkoj koje po naučnoj liniji. Ja mnogo manje znam od njega, budući da sam ja uglavnom u literaturi, a on u publicistici.

"Poznavaoci prilika u Srbiji za vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka svakako su upoznati sa životom i delom Ilije Strelje Petrovića. Značaj Strelje kao istorijske ličnosti je nesumnjiv, ali o njegovom značaju kao inspiraciji generacijama književnika ne zna se dovoljno, iako je već 200 godina predmet srpske literature.

Ilija Strelja Petrović živeo je u vlasotinačkom selu Gradištu, u mahali Gorunje, gde i danas postoji lokalitet Streljino. Njegova familija je doseljena iz Ruplja, a porodično predanje govori da su starinom iz Pčinje. O Streljinom životu do Prvog srpskog ustanka gotovo da nema podataka, osim što se zna da je bio trgovac i vlasnik samokova u selu Kozaru. Pouzdano se zna da je bio pismen, što je bila retkost u tadašnjoj Srbiji. U nastupajućim burnim godinama za oslobođenje Srbije, Strelja se zamerio Turcima i pobegao u oslobođenu Srbiju, gde se nastanio sa porodicom u selu Jasiki. Pošto se istakao u borbi, Karađorđe ga je postavio na mesto komadanta desnog krila južnog ustaničkog fronta, dok je levo krilo vodio Hajduk Veljko Petrović.

Godina 1807. bila je presudna za sudbinu naroda južnih srbijanskih predela. Strelja se vraća u zavičaj i poziva sunarodnike da se oslobode viševekovnog turskog ropstva. Dok je Strelja na Đurđevdan pozivao Vlasotinčane na ustanak, po njegovom je naređenju Sava Dedobarac sa grupom bećara zatvorio ulaz u Grdeličku klisuru. Zauzimanje klisure bilo je od strateškog značaja, jer bi se time presekao put turskoj vojsci, a na taj način bi se stekao jedan od preduslova za oslobađanje Niša. Ustanici su najpre presreli i potukli jednu grupu Turaka koja je krenula iz pravca Vranja ka Leskovcu. Potom su naišle jače turske snage i topovima razrušile dedobarski han u kojem su bili smešteni ustanici. Na nesreću u hanu je bilo i skladište municije, pa su u eksploziji poginuli gotovo svi ustanici uključujući i Savu Dedobarca. Ova tragedija je unela pometnju u narod, pa je Strelja bio prinuđen da odustane od daljeg širenja ustanka i da se vrati u Karađorđevu Srbiju. Ovaj događaj je ostao u trajnom sećanju žitelja Leskovačke nahije, a narodna predanja o borbi u Grdeličkoj klisuri beležili su potonji putopisci.

Posle srpskog poraza na Čegru 1809. godine, Turci su pojačali ratna dejstva prema Deligradu. U leto 1810. godine Huršid-paša uz male napore osvaja Kruševac. O ozbiljnosti situacije govori činjenica da i prisustvo samog Karađorđa sa većinom vojvoda nije poboljšalo očajno stanje u srpskoj vojsci. Vuk Stefanović Karadžić svedoči da su Šumadinci masovno bežali svojim domovima. Čak je i sam Karađorđe zaplakao pred Rusima kada su mu najavili povlačenje ruske vojske. U ovom presudnom trenutku za Srbiju, Ilija Strelja Petrović je sa četom od 100 bećara napao grupu turskih pljačkaša i uspeo da oslobodi srpsko roblje i vrati lično Karađorđu opljačkanu stoku. Taj podvig povratio je samopouzdanje srpskoj vojsci i po mišljenju nekih istoričara bio je presudan da Strelja postane Karađorđev pobratim i kasnije titularni vojvoda od Leskovca.

Nakon propasti ustanka 1813. godine i Karađorđevog bekstva, Strelja je sa porodicom prešao u Austriju, gde je jedno vreme bio zarobljen sa drugim vojvodama u Petrovaradinskoj tvrđavi. U Drugom srpskom ustanku Strelja podiže ustanak u Smederevskoj nahiji i učestvuje u oslobađanju Požarevca od Turaka. Sve do 1825. godine Strelja živi mirno sa porodicom u Jasiki. Međutim, ljudi Miloša Obrenovića ga u nameštenom sudskom procesu optužuju za pljačku i ubistvo. Strelju su predali Turcima i obešen je na brdu Mečki, nadaleko od Ražnja. To je, nažalost, bio uobičajeni način uklanjanja uglednih narodnih prvaka za vreme vladavine kneza Miloša.

Na osnovu kratke Streljine biografije vidi se da je imao značajnu ulogu u oba ustanka i dosta buran život, a samim tim veoma inspirativan za literarnu obradu. Od trgovca u miru postao je bimbaša u ratu, potom Karađorđev pobratim i vojvoda, pa izbeglica i zarobljenik, da bi ga na kraju srpski knez predao Turcima, koji ga nevinog sramno vešaju kao ubicu i pljačkaša. Strelja je poput mitskog Odiseja skoro 20 godina lutao bez zavičaja i 10 godina vojevao (od Vlasotinca do Požarevca za oslobođenje Srbije), ali nije doživeo da se vrati u "svoju Itaku" (Gradište) nego je tragično okončao život, prvo izdan od strane sunarodnika, a potom ubijen od strane neprijatelja."

Kolega Saša Stanković se posebno zainteresovao za književnost o Strelji.

"Ilija Strelja Petrović je od samog početka vojevanja ušao u srpska narodna predanja i poeziju. Pesmu o Iliji deliji u grdeličkom kraju je zabeležio 1872. godine Milojko Veselinović, a objavio je po zapisu iz Topličkog okruga Milan Đ. Milićević. Pesma je nastala posle propasti Streljinog ustanka 1807. godine.

Što je vreva u tu gornju mahalu?

Da li su ti silni Srbi na konak?

Ili ti je stara majka umrela?

Niti su mi silni Srbi na konak,

Niti mi je stara majka umrela;

Već mi došžo mlad Ilija delija,

Te mi pije rujno vino okama;

Nazdravlja mu Hadži-Tasa Hadžika:

- Zdrav da nesi mlad delijo Ilijo!

Ako ljubiš drugu momu, sem mene -

Pušku nosiš - da Bogda te ubila!

Sablju pašeš - da Bogda te posekla!

Konja jašeš - konj pod tobom crkja!

Vodu gaziš - da Bog da te odnela!

Ako ljubiš drugu momu kraj mene!

- Milojko Veselinović svedoči da je čuo pet varijanti ove pesme, a objavio je zapis iz Bitoljskog vilajeta zabeležen 1881. godine: Što je vreva vo gornana mahala, lele... Srpska varijanta je starija i nju su razneli pečalbari "od Niša i Kostura i od Soluna do Novog Pazara". Pesma je ispevana u jedanaestercu koji je čest stih naše narodne lirike. Jezik srpske varijante pesme o Iliji deliji ima neke odlike južnomoravskog govora, recimo, umrela, nesi, crkja... Sve ovo rečeno pokazuje da ova antologijska lirska pesma ima dosta mogućnosti za tumačenje.

Nažalost, narodna južnosrbijanska lirika nije sistematski istražena tokom 19. veka, kao što je to učinjeno u većini srpskih krajava, pa je dosta narodnog kulturnog blaga nepovratno izgubljeno. Jedna zakasnela, ali ipak važna, zbirka narodnih pesama iz vlasotinačkog kraja "Iznikal mi struk bosiljak", objavljena 2000. godine u Vlasotincu, značajna je i za našu temu. Najčešće muško ime u 113 pesmama prikupljenih u zbirci je Ilija. Ne može se sigurnošću tvditi da pesme imaju veze sa Ilijom Streljom, jer kazivači ni sami ne znaju da objasne nastanak pesama. Ali, uočljivo je da je Ilija ime najpoznatije istorijske ličnosti iz tog kraja u 19. veku i najčešće ime u pesmama prikupljenim na istom terenu. Pojavljuje se i Lazar, ali lazaričke pesme su zabeležene na svim srpskim prostorima, pa to ime u ovom kontekstu ne predstavlja ništa specifično.

Postoji jedna pesma o Strelji zaboravljenog požarevačkog pesnika Mihajla J. Krstića (1842-1916). Pesma "Boj na Prugovu 1813." ispevana je u čast boraca koji su oslobodili Požarevac od turske vlasti u Drugom srpskom ustanku. Tu je opevan Streljin podvig, kada je sa grupom bećara presreo i potukao grupu Turaka koji su pljačkali požarevačka sela.

Tada Strelja i Rajica

I družina sva ostala

U šančevžma svojim skrita

Na noge je poskakala,

Pa jurišem sred Turaka

Opališe iz pušaka!

Halačući beže Turci...

A rukamaž se za tur drže

Hopa, hopa, pa sve brže!

Pesma ima kulturno-istorijski značaj i skromne umetničke vrednosti. Pisana je u romantičarskom duhu, kada je u srpskoj poeziji suvereno vladala moderna. Njena jedina vrednost je poštovanje istorijske činjenice o srpskoj pobedi i turskom porazu, ali to je ujedno i njena mana, jer je Krstić samo ponovio u stihovima ono što je zapisao Sima Milutinović Sarajlija. Karikiranje Turaka i slavljenje Srba tipična je crno-bela tehnika prikazivanja iz jedne usko nacionalne pozicije.

Milan Đ. Milićević (1831-1908) ostavio je najpotpunije podatke o Iliji Strelji Petroviću. Bez njegovih dela naša saznanja o vojvodi od Leskovca bila bi veoma oskudna. Svi potonji etnografi, istoričari i književnici išli su putem koji je on prokrčio, bar što se tiče Strelje. "Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba" iz 1888. godine delo je od neprocenjivog istorijskog i etnografskog značaja. U tom smislu on je pravi naslednik Vuka Stefanovića Karadžića. Naročito je bitan za Južnu Srbiju, područje koje Vuk nije stigao da obiđe i opiše. Milićević je više vredni sakupljač književne građe nego vrhunski književnik. Dragocena predanja o Strelji zapisao je na osnovu kazivanja Streljinog saborca Ceke Vlasotinčanina. Milićević je našao dobar izvor informacija, ali nije imao dovoljno književnog dara da od toga načini umetnički vrednija dela. Sa čisto književnoumetničkog aspekta, najzanimljivija priča vezana za Streljino vojevanje je "Poturčenica Lejla". To je melodrama o ljubavi Milete i Jane. Istorijski okvir priče su već pomenuta dešavanja u Grdelici 1807. godine. Momci leskovačkog Šašit-paše oteli su kod Kruševca lepu Janu. Ona je kao poturčenica Lejla dovedena u pašin harem u Leskovcu. Njen razočarani momak, Mileta iz Ćuprije, pridružuje se Strelji u njegovom pohodu na jug Srbije. I dok je Strelja bio u Vlasotincu, u Grdelici Sava Dedobarac i Mileta sa ostalim ustanicima presretnu i ubiju grupu Turaka na putu za Vranje. U toj grupi jedna od četiri bule bila je Lejla, tj. Miletina Jana. Potom Turci pošalju jaču vojsku i pobiju ustanike u dedobarskom hanu, ali Mileta i Jana nekako uspevaju da se spasu. Ovo je jedna osrednja priča u duhu nacionalnog romantizma. Ona je samo još jedan od mnoštva dokaza da Milan Đ. Milićević nije imao nekog većeg književnog dara.

U književnoj zaostavštini leskovačkog zavičajnog pisca Radeta Jovića (1937-2004) pronađena je priča "Karađorđev momak, vojvoda leskovački Ilija Strelja". Pomalo zaboravljeni srpski junak ovde je potvrda za autorovu tezu o tome kako nije lako biti Srbin. To je jedna esejistička proza, gde se asocijativno citira i parafrazira raznolika etnografska i istorijska građa o Strelji. Deluje kao da je Jović stao na pola puta između pripovetke i eseja. Pohvalno je to što je Rade Jović dao svoj doprinos da se Strelja ne zaboravi, ali ima autora koji su pisali o vojvodi od Leskovca i lepše i potpunije.

Sa čisto književnoumetničkog aspekta posmatrano, najvrednije delo o Iliji Strelji Petroviću je roman "Vojvoda od Leskovca" Ivana Ivanovića. Autor pripada generaciji književnika stvarnosne proze, koji od 60-ih godina prošlog veka koriste ispovest i ja-formu za stvaranje bitnih dela za srpsku književnost. (Najpoznatiji je Dragoslav Mihailović sa romanima "Kad su cvetale tikve" i "Petrijin venac".) Sam Ivanović je pre ovog romana imao dosta dela napisanih na dijalektu. Čuvena pripovetka "Šopska ambasada" bila je popularna tokom osamdesetih kao monodrama, a roman "Arizani" od kada je objavljen pa do danas imao je više izdanja. Dakle, roman "Vojvoda od Leskovca" napisao je književnik koji je već imao dosta iskustva sa korišćenjem dijalekta u književnosti."

- Profesor Saša Stanković iz Vlasotinca se objavio je tekst iz kojeg se vidi da je Južna Srbija stalno dizala bune, što se uklapa u osnovni koncept svih ovih mojih izlaganja. Stoga ću da vas upoznam sa ovim tekstom.

U tekstu profesor piše o spaljivanju Vlasotinca u ovom periodu. U Devetnaestom veku Vlasotince je tri puta spaljeno.

- Profesor govori o bunama južnjaka koje su dovele do spaljivanja Vlasotinca. Interesaantno, on te bune naziva pljačkama, verovatno pod uticajem nekog starog rukopisa.

- "Na 17 kilometara istočno od Leskovca, gde reka Vlasina napušta obronke Čemernika i prelazi u plodno Leskovačko polje, smeštena je varoš Vlasotince. Istraživanja su potvrdila da je to područje bilo nastanjeno još pre rimskog doba, a u sastav Srbije ulazi za vreme Stefana Nemanje. U turskom popisu iz 1516. godine selo žžVlasoštinacžž ima derbendžinski stasus, tj. stanovništvo je imalo obavezu da omogući bezbedan prelaz turskim karavanima, a za uzvrat plaća manji porez i ima više prava od obične raje. Preko Vlasotinca išao je put Leskovac - Trn - Sofija, kojim je ekonomski snažan Leskovac bio povezan sa Carigradom. Krajem 16. veka broj muslimanskih domaćinstava čak je veći od hrišćanskih, ali o tim stanovnicima ne zna se mnogo. Današnje stanovništvo je doseljeničko, a najstariji rodovi došli su tokom druge polovine 18. veka iz raznih krajeva (Vlasina, Zaplanje, Kosovo, Znepolje, Stari Vlah, Crna Gora, Makedonija…).

- Svi putopisci i književnici koji su posetili Vlasotince krajem 19. i početkom 20. veka posebnu pažnju posvećuju borbama Vlasotinčana sa Turcima. Od Karađorđeva vremena pa sve do Berlinskog kongresa, Vlasotinčani su sedam decenija bili gotovo u neprekidnom sukobu sa Turcima, jer period relativnog mira najduže je trajao dve decenije. Stoga za ovu južnosrbijansku varoš Vladimir Stojančević s pravom kaže da je "stari centar antiturskog emancipatorskog pokreta". Putopisci su iznenađeno primetili da u Vlasotincu, osim turske uprave, nije bilo Turaka i da ne postoji nijedna džamija, iako se ono nalazilo na putu za Carigrad i sa preko 2000 žitelja."

- STRELjINA PLjAČKA

- "Sudbina Vlasotinca tesno je povezana sa Ilijom Streljom Petrovićem koji je rođen u vlasotinačkom selu Gradištu. On je zbog turskog zuluma napustio rodni kraj i pridružio se Karađorđevim ustanicima. Pošto se istakao u borbi, Karađorđe ga je postavio na mesto komadanta desnog krila južnog ustaničkog fronta, dok je levo krilo vodio Hajduk Veljko Petrović. Na Đurđevdan 1807. godine Strelja se vraća u zavičaj i poziva Vlasotinčane na ustanak. Po njegovom naređenju Sava Dedobarac je s grupom bećara zatvorio ulaz u Grdeličku klisuru, kako bi se presekao put turskim trupama, a na taj način bi se stekao jedan od preduslova za oslobađanje Niša. Ustanici su najpre presreli i potukli jednu grupu Turaka koja je krenula iz Vranja ka Leskovcu. Potom su naišle jače turske snage sa topovima i razrušile dedobarski han u kojem su bili smešteni ustanici. Ovaj poraz uneo je pometnju u narod, a Strelja je bio prisiljen da odustane od širenja ustanka i da se vrati u Karađorđevu Srbiju. Turci su u znak odmazde popalili Vlasotince sa okolnim selima, a ova tragedija je ostala u trajnom sećanju žitelja Leskovačke nahije pod nazivom Streljina pljačka. Sve do propasti Prvog srpskog ustanaka Strelja je sa grupom zemljaka ratovao protiv Turaka. Zbog iskazane hrabrosti postaje Karađorđev pobratim, a kasnije titularni vojvoda od Leskovca. Nakon propasti ustanka 1813. godine prelazi u Austriju da bi u Drugom srpskom ustanku upao u Smederevsku nahiju i učestvovao u oslobađanju Požarevca od Turaka. Kasnije se Strelja s porodicom nastanjuje u Jasiki kod Kruševca. Godine1825. Miloš Obrenović ga hapsi zboga pljačke i ubistva turskih trgovaca. Tako je leskovački vojvoda predat Turcima koji su ga obesili na brdu Mečki kod Ražnja."

- Saša Stanković još ukazuje kako se Streljina pljačka odrazila na narodno stvaralaštvo u Južnoj Srbiji.

- "Prvi vesnici slobode, kako Dragoljub Trajković naziva Strelju i njegove saborce, imali su snažan uticaj na narodno stvaralaštvo Južne Srbije i Makedonije. Recimo, narodna lirska pesma "Što je vreva u tu gornju mahalu" zabeležena je u više varijanti na srpskom i makedonskom jeziku, a peva o Iliji deliji (Strelji). Po narodnom predanju neki od Streljinih saboraca ubio je Abdul-Ćerim agu na lokalitetu Gusti orasi u Grdeličkoj klisuri, što je opevano u nekad popularnoj pesmi "More, vrćaj konja, Abdul-Ćerim ago". Za isti događaj vezuje se i Raša buljubaša o kome govori pesma "Puče puška", koja je nakon filma "Zona Zamfirova" postala poznata u izvođenju Bilje Krstić. Milan Đ. Milićević je zabeležio predanja o Strelji, ali i napisao manje poznatu pripovetku "Poturčenica Lejla". Leskovački vojvoda bio je tema i drugih književnika, kao što su Mihajlo J. Krstić, Rade Jović i Dragan Radović. Najvrednije književno delo poniklo na ovoj tradiciji je roman "Vojvoda od Leskovca" Ivana Ivanovića, koji je ušao u najuži izbor za Ninovovu nagradu 1994. godine."

- BUNA IZ 1821. GODINE

- "Druga buna Vlasotinčana vezuje se za ustanak u Grčkoj 1821. godine. Nema dovoljno podataka o ovoj buni, osim da je Vlasotince ponovo spaljeno. Grčki oslobodilački pokret Heterija imao je mrežu saradnika na celom Balkanu. Niški vladika Milentije organizovao je pokret na području juga Srbije. Tajne aktivnosti vladike su otkrivene sredinom 1821. godine, nakon čega biva obešen sa drugim zaverenicima na mostu ispred tvrđave u Nišu. Tada je verovatno i Vlasotince spaljeno, jer vlasotinački prvaci su imali prisne kontakte sa niškim ustanicima tokom celog 19. veka. Ne treba zaboraviti da su oduvek postojale veze vlasotinačkih trgovaca sa Grčkom, a naročito sa Solunom kao jednim od najvećih trgovačkih centara na Mediteranu. Najpoznatija kafana u Vlasoticu zvala se Solun, čiji je vlasnik bio Stanko Atanacković Bojadžija, koji je i sam bio organizator narednog ustanka. U varoši na Vlasini postojala je kafana Solun do pre tridestak godina. Doduše vlasnici i lokacije su se menjali, ali je i na taj način čuvana tradicija na borbu za slobodu od Turaka."

- BOJADžIJSKA PLjAČKA

- "Niška buna iz 1841. godine je najmasovniji ustanak protiv Turske u Južnoj Srbiji od Prvog srpskog ustanka do oslobođenja. U Vlasotincu glavni organizator bio je pomenuti Stanko Atanacković Bojadžija, zato je ova buna među Vlasotinčanima nazvana Bojadžijska pljačka. Pobunilo se stanovništvo Niške, Pirotske, Leskovačke i Prokupačke nahije, a delimično Vranje i zapadni delovi Bugarske. Carski Hatišerif od Gilhane ili Zakon o Tanzimatu iz 1839. godine izjednačio je prava muslimana i hrišćana. To je bio uticaj ideja Francuske buržoaske revolucije na Tursku, koja je reformama pokušala da ojača svoj ugled među hrišćanskom rajom i da dobije naklonost evropskih sila. Međutim, lokalne turske paše ne samo da nisu poštovale Tanzimat nego su povećale silovanja, zulume i zločine nad rajom, kojoj je to bio još jedan povod za ustanak i konačno pripajanje Srbiji. Ustanak je dugo pripreman u saradnji sa pojedincima u Srbiji. Organizatori ustanaka bili su Miloje Jovanović iz Kamenice, Stanko Atanacković Bojadžija iz Vlasotinca, Stojan Čavrdar iz Velikog Krčimira, Nikola Srndak iz Gornjeg Dušnika... Najveći sukobi pobunjene raje i Turaka desili su tokom aprila 1841. Kazneni odredi leskovačkih Turaka i ozloglašenih Arnauta napali su ustanike kod Vlasotinca, Grdelice i Crne Bare. Odlučujuća bitka desila se kod sela Ćurline (ili Ćurlinci), koje se nalazilo na ušću Vlasine u Južnu Moravu. Dobro naoružane turske snage su 11. aprila 1841. potukle 3000 srpskih ustanika, koje su organizovali Stanko Atanacković Bojadžija, Cona Vidosavljević i Ceka Vučković. Sva sela od Grdelice preko Vlasotinca do Crne Trave su opljačana i zapaljena. U izveštajima je zabeleženo da su muška deca sabljom sečena na pola, a ženska odvođena u ropstvo. Selo Ćurline više nikad nije naseljeno, a preživeli stanovnici nastavili su život u drugim mestima. Potom su turski odredi krenuli prema Nišu i tamo nastavili krvavi pir. U konačnom zbiru spaljeno je 225 sela, a 11000 izbeglih prešlo je u Severnu Srbiju. Zvanični stav kneza Mihaila Obrenovića izražen je Proklamacijom u Novinama srbskim od 10. aprila 1841. godine, u kojoj se srpsko stanovništvo poziva da ne podrži ustanak u pograničnim nahijama, jer time bi se ugrozila teško stečena autonomija Srbije. Međutim, nisu svi poštovali zabranu kneza Mihaila, pa je bilo upada hajduka na tursku teritoriju. Najznačajniji je Stefan Ceka Streljić iz Jasike kod Kruševca, sin čuvenog Ilije Strelje Petrovića. Streljić je sejao strah među Turcima u niškom kraju, a u jednom trenutku je imao preko 1000 saboraca. Vojevanje potomka vojvode od Leskovca završeno je posle poraza negde između Niša i Pirota. Streljić biva uhvaćen od strane srpskih vlasti 21. juna 1841. godine, zatim sproveden u aleksinački zatvor, a suđeno mu je u Jagodini. Nema podataka o osudi. Srbija je sudila i drugima što su ponovo pokušali da bune narod, između ostalih i Stanku Bojadžiji, koji je potražio spas u matici posle aprilskog egzodusa. Kasnije se Bojadžija vraća u Tursku, gde ponovo biva hapšen 1850. godine, a ispitivao ga je u Nišu poturica Omer-paša Latas o kome je Ivo Andrić napisao roman. Bojadžija sa 12 osumljičenih je poslat na ispitivanje u Carigrad, gde biva oslobođen krivice i određen za vlasotinčkog kodžabašu, tj. da bude posrednik između turskih vlasti i svojih sugrađana. Vlasotinčani su dobili pravo da sami skupljaju danak i da Turčin ne sme doći u varoš bez odobrenja vezira. Bojadžija umre u Nišu 1853. i danas se njegov spomenik može videti na niškom Starom groblju."

- SADRAZAMSKA PLjAČKA

- "Vlasotinačke borbe s Turcima nisu bile samo sabljom nego i perom. Poznat je slučaj tužbe protiv Latif bega koji je hteo da se nametne za gospodara Vlasotinca, iako je već dobio 125.000 groša za kulu i drugi imetak na ime odštete. Vlasotinčani predvođeni Cvetkom Kuculom tužili su bega Porti u Carigradu i dobili spor. Oko 1859. godine čuveni Nišlija Kole Rašić, Vlasotinčanin Petar, sin Stanka Bojadžije, i Leskovčanin Jovan Đorđević pokušali su uz pomoć Srbije da podignu ustanak. Međutim, po kazivanjima samog Rašića, stari knjaz Miloš je rekao da čekaju bolju priliku. Ipak, već 1860. godine došlo je do Sadrazamske pljačke. Vlasotinčani Đoka Stojilković, pop Stanoje Janković i Ranđel Gorunović dogovorili su se da podignu ustanak. Dostavili su knjazu Milošu žalbu, sakrivenu u šupljem štapu, u kojoj su izneli turske zulume za vreme Božića 1860. Knjaz je žalbe poslao sultanu u Carigrad, koji naredi da sve ispita sadrazam Kibrizli (Kipranin) Mehmed paša. Ovaj je za četiri meseca istrage razmotrio oko 100 žalbi sela oko Niša, Prokuplja, Pirota i Leskovca. U to vreme vlasotinački potpisnici žalbe organizuju ubistvo turskog doušnika Krste iz sela Lomnice, a to pokušaju da prikažu kao jedan od dokaza tuskih zuluma. Sadrazam potom naredi Belom Memedu, ozloglašenom zaplanjskom zulumćaru, da na prepad pohvata sve umešane u ovaj slučaj. Tako su već pominjani Vlasotinčani, sa hadži Stamenkom Valčićem obešeni 1. septembra 1860. na mostu kod niške tvrđave, a ostali su posečeni ili oterani u Anadoliju na robiju. Ovoga puta Vlasotince nije spaljeno, ali i bez toga gore je prošlo od drugih varoši u Sadrazamskoj pljački, o čemu nam je ostavio zapis čuveni etnolog Tihomir R. Đorđević. U narodu Zaplanja i Vlasotinca dugo su živela predanja o zulumima Belog Memeda, pa su ih etnolozi beležili i u drugoj polovini 20. veka."

- Ovim završavam ciklus predavanja o doprinosu Južne Srbije u stvaranju Srpske države.

BEOGRAD - SREMČICA 2013.