Da se ne zaboravi

Propao je DOS, ko je novi bos?

Svi su isti, samo je Vučić gori

Od uvođenja višestranačja, za ovih trideset godina, sve stranke su učestvovale u vlasti. Menjala su se imena na funkcijama, ali ne i sistem. Rezultat se vidi: država je rasturena, narod opljačkan, a politikanti i njihovi tajkuni i kriminalci formirali su kastu milionera, iznad zakona i morala. Milošević, Đinđić, Koštunica i Tadić, svaki od njih je dao pun doprinos destrukciji, koja je, na kraju, stvorila Aleksandra Vučića. U zajedničkom zločinačkom projektu učestvuju policajci, sudije, tužioci, novinari, umetnici, intelektualci i ostali pripadnici lažne elite. Oni drže Srbiju u stanju kliničke smrti. Da bi oživela, Srbija mora da se očisti od Vučića, ali i svih drugih parazita.

Predrag Popović

Ne zna se ko je politički otac Aleksandra Vučića - Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić ili Miki Rakić. To i nije bitno, pošto je Vučić dokazao da u svom političkom DNK ima elemente laži, prevara, zločina i pljački, koji su karakteristični za sve prethodne vladare. Od svakoga je pokupio najsramnije osobine, da bi proces mutacije doveo do aksioma - svi političari su isti, samo je Vučić gori.

Teza "svi su isti" najviše nervira politikante koji su najzaslužniji za njen nastanak, a koji poreklo vuku iz Demokratske opozicije Srbije. Pre Petog oktobra postojala je deviza - "samo on da ode, sve će biti bolje". Nije prošlo mnogo, optimizam je ustuknuo pred realnošću - "sve je isto, samo njega nema".

- U kulturi, Pink. U politici, Čeda. U finansijama, Beba. U sistemu, mafija. U pravdi, Batić. U parlamentu, korupcija. U medijima, cenzura. U privatizaciji, Janjušević. U policiji, Milić. U bankarstvu, Kolesar. U vladi, evnusi i otimači. U sociologiji, folk. U životu, beda i strah. Ko je glasao za to? - opisao je 2003. godine Aleksandar Tijanić stanje u Đinđićevoj Srbiji, kakvo vlada i danas u Vučićevoj.

Taj užas nije nastao slučajno. Pažljivo je kreiran kroz spregu izvršne vlasti, pravosuđa i mafije. Đinđić je tada napravio recept, kojim Vučić danas guši Srbiju. Po pravilu "vrana vrani oči ne vadi", politikanti iz DOS-a lako i brzo su abolirali slobiste za sve zločine. Naravno, uz nadoknadu, uglavnom u novcu, ponekad u naturi. Đinđić je godinama kriminalizovao Miloševićevu vlast, obećavao slobodu i pravdu, da bi na to zaboravio posle uspona na vlast. Onima, koji su ga podsećali da ima obavezu da kažnjavanja socijalista, julovaca i radikala, a ne da ih, abolirane i rasterećene odgovornosti, koristi u političkim spletkama, Đinđić je poručivao da idu u crkvu, ako im je do morala.

Umesto da se prihvati čišćenja Augijevih štala, koje su ostale iza Slobodana Miloševića, lideri tzv. Demokratske opozicije Srbije samo su počistili pojedince iz vlasti, kako bi zaseli na njihova mesta i nastavili po starom.

"Dedinjski dizdar" je optužen za zloupotrebu službenog položaja, a njegova "crvena veštica" za podstrekivanje sekretarice, koja je podstrekivala nekoga u državnim institucijama da dadilji unuka Marka dodeli stan od 37 kvadrata u Požarevcu. Kao da su to najteža krivična dela koja je izvršio mračni bračni par Milošević-Marković? Kao da država nije opljačkana, kao da desetine milijardi dolara nisu ukradene i prebačene na njihove i račune njihovih saradnika, kao da niko nije odgovoran za Jezdu, Dafinu i ostale sistemske pljačke naroda.

U privatnoj režiji Đinđića i nekoliko ljudi iz njegovog najbližeg okruženja reketiran je Dragan Tomić "Simpo", kao i još neki socijalistički tajkuni, ali ogromna većina je izbegla suočavanje sa zakonom.

Još se nije razvejao dim iznad Skupštine i zgrade RTS-a, a počela je trgovina sa političarima, bogatašima, kriminalcima i novinarima iz svrgnutog režima.

U prvom post-petooktobarskom broju NIN-a objavljen je intervju sa Zoranom Lilićem, bivšim predsednikom SR Jugoslavije i Narodne skupštine Srbije. "Socijalistička partija Srbije je dovela zemlju na ivicu građanskog rata. Slobodan Milošević i ostali čelnici SPS-a treba da priznaju greške i napuste dosadašnje položaje", optužio je Lilić svoje partijske kolege, s kojima je učestvovao u svakom zlu nad državom i narodom. Isplatilo mu se. U novembru 2008, u vreme vladavine koalicije Tadić-Dačić. postavljen je za predsednika Upravnog odbora JP Putevi Srbije, a deset godina kasnije, pod Vučićem, postao je predsednik Upravnog odbora Jubmes banke.

Lilić je bio najbrži i najspretniji u posipanju pepelom po vlastitoj glavi, ali ne jedini. "Jeste da je gospodin Koštunica bio moj kandidat i da ga ja volim i poštujem, ali mu nisam ni upola tapšao kao Ljubiša Ristić, Goran Matić i Ivica Dačić", primetio je Slobodan Orlić, tadašnji potpredsednik Socijaldemokratije, posle polaganja zakletve Vojislava Koštunice. Orlić danas tapše Vučiću, naročito od pre dva meseca, kad je postao direktor i glavni urednik nedeljnika Ekspres, čiji vlasnik je Vučićev kum Goran Veselinović.

Kako je ko stajao na tadašnjoj političkoj pijaci dobro je opisao Aleksandar Vučić. "Vojislav Koštunica može da osvoji dva miliona glasova, a opet da ne bude veći i važniji od Branislava Ivkovića", pametno je zaključio generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Iako je najodgovorniji za krađu rezultata izbora 1996. godine, kad je bio predsednik Izvršnog odbora SPS-a, Ivković nije kažnjen. Naprotiv, kao predvodnik većeg dela poslaničke grupe SPS-a stavio se na raspolaganje DOS-ovoj većini i tako oprao biografiju. Danas je Ivković član Glavnog odbora SNS-a, a njegova supruga Biljana Popović Ivković, bivša voditeljka Dnevnika RTS-a, ima funkciju državnog sekretara u Ministarstvu građevinarstva i saobraćaja.

Poput Đinđića, Vučić je na naprednjačku deponiju doveo konvertite svih boja. Vodeće uloge u vlasti preuzeli su manekeni "žutog preduzeća". Goran Vesić je bio šef kabineta Zorana Đinđića, sad pod Vučićevom suknjom uživa u toploti i opojnim mirisima moći. Đinđić je sredinom februara 2003. godine smenio Sinišu Malog s mesta direktora Centra za tendere Agencije za privatizaciju. Nije ga otkačio zbog spornih postupaka u pljačkaškoj privatizaciji, već zato što se Mali učlanio u G17, s kojim su Miroljub Labus i Mlađan Dinkić otimali funkcionere i glasače Demokratskoj stranci.

Mali danas upravlja finansijskim krvotokom Srbije, ali isključivo u interesu bratije na vlasti. Vučić je Dinkiću pretio hapšenjem i zatvorskom kaznom, za skupštinskom govornicom pokazivao je robijaško odelo s Dinkićevim imenom. Bilo, pa se zaboravilo. Čim je dograbio vlast, Vučić je napravio koaliciju sa G17, da bi potom uzeo Dinkića za partnera u poslovima sa šeicima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Svi kadrovi Dinkićevih propalih pokreta, G17 i URS, danas su raspoređeni na funkcije u državnim institucijama.

U istom Vučićevom kontejneru nalaze se arhineprijatelji Dinkić i Bogoljub Karić. Godinama su ratovali na krv i nož, ali sad mogu zajedno da parazitiraju u naprednjačkom kartelu. U toj grupi zapaženo mesto ima i Vuk Drašković, koga su Amerikanci nagradili za stare zasluge tako što su naterali Vučića da ga uzme u koaliciju. U epskom zanosu, Drašković je uporedio Vučića s apostolom Pavlom. U tome ima logike. Pošto se Drašković, dok se bavio politikom, uživljavao u ulogu Hrista, a Vučić ga je tada progonio kao Savle. Tada je Vučić optuživao Draškovića da je teški narkoman, kome je droga popila mozak. Ponekad, u nastupima vickastosti, Vučić je krivicu prebacivao na svetsku legendu boksa: "Na Molitvenom doručku u Vašingtonu, Drašković je sedeo pored slavnog boksera Džoa Frejzera. Frejzeru se nije dopalo jelo, naljutio se i udario prvog pored sebe. Od tada Drašković priča samo budalaštine."

Pričajući budalaštine politički paraziti su osvajali poslaničke mandate, državničke funkcije. uticaj u društvu i novac, ogromne količine novca. Država je razvaljena, narod opljačkan, gurnut u bedu i očaj, a oni su igrali petparačke predstave. Od politike su napravili cirkus, u čemu su prednjačile aveti, koje još bauljaju javnom scenom.

- Da je Vojislav Šešelj Hrvat, znam odavno, od početka našeg poznanstva. On to nije krio, jer je to tada bilo nevažno, čak se žalio da ga proganjaju kao velikohrvatskog nacionalistu i čitao mi prepisku sa svojim bliskim rođakom Stjepanom Šešeljem, koji ga je posećivao dok je bio u zatvoru. Hendikepiran činjenicom da je Hrvat, vrbovan je od srpske policije da ruši opoziciju i svaki otpor vladajućoj stranci, jer to najbolje rade obeleženi. Istovremeno je i stub hrvatske tajne službe korišćen u toku rata za razbijanje i slabljenje Srbije - pričala je Danica Drašković o svom kumu Šešelju, koji joj je odgovarao sličnom vrstom uvreda, opisujući je kao pijanu i agresivnu ludakinju.

Iako su im stranke propale, politički vampiri - Dinkić, Karić, Draškovići, Šešelj, Vulin... - nastavljaju da piju krv građana. Danica Drašković je već trideset godina u invalidskoj penziji, a i danas se nalazi u Upravnom odboru NIS-a, s platom od 771.000 dinara. Godišnje dobije više plata nego što Srpski pokret obnove ima glasova na izborima. I Šešelj je namiren. Boško Obradović tvrdi da četnički vojvoda hrvatskog podrijetla od Vučića dobija mesečno 60.000 evra. Srpska radikalna stranka je na prošlim izborima osvojila manje glasova nego što je bilo nevažećih listića, ali Šešelj još ima isplativu upotrebnu vrednost. "Dobar je Šešelj, sluša sve što mu se kaže", govorio je nekad Mirko Marjanović, predsednik ratne vlade crno-crvene koalicije, u kojoj je Šešelj bio potpredsednik, a Vučić ministar protiv informisanja.

trošku građana, Vučić podmiruje sve abonente s dna političke močvare. Da nesreća bude veća, aktuelni diktator je primenio mustru po kojoj je Đinđić uvezao politiku, policiju, pravosuđe i mafiju.

- Nenad Opačić je jedan od nas! - tvrdio je Nenad Čanak 2001, ponosan na prijateljstvo i saradnju s kriminalcem, osuđenim na četiri i po godine robije zbog dilovanja droge.

U medijima su objavljene fotografije na kojima poziraju Opačić, Čanak, Đinđić i Miodrag Kostić. Aleksandar Paroški, tadašnji sekretar za informisanje u gradskoj vlasti Novog Sada, ponašao se kao Opačićev portparol, delio je njegova pisma iz zatvora, u kojima se narko diler predstavljao kao žrtva političkog progona Reformista Vojvodine i Demokratske stranke Srbije.

Zaštitu ekstremista iz vrha vlasti uživali su i kriminalci mnogo opasniji od Opačića, oni iz Surčina, Zemuna i Kule.

Taj sistem je raskrinkan na suđenju za ubistvo Đinđića. Zahvaljujući optužnici, iskazima okrivljenih i, naročito, svedoka saradnika Srbija je saznala ko je, kako i po kojoj ceni rasprodavao njenu budućnost.

Dejan Milenković Bagzi, surčinski kriminalac, tokom svedočenja 23. novembra 2006. godine opisao je kako je u svojoj kući dočekao Đinđića 5. oktobra 2000.

- Zvao me Milorad Ulemek Legija i rekao mi da ne može da nađe Dušana Spasojevića na telefon, da probam ja da ga nađem, da je, kao, situacija mnogo opasna, da mora da se vidi sa Đinđićem. Ja sam rekao da ću probati da ga nađem. Nisam uspeo, pa sam zvao Buhu Ljubišu. To je bilo negde oko četiri sata ujutru. Rekao sam Ljubiši šta mi je Legija poručio. On je našao Dušana, zakazali su sastanak sa Đinđićem, da Đinđić dođe kući kod mene. To je već bilo pet, šest ujutru. Đinđić je došao tada, ja sam prisustvovao tom razgovoru. Sedeo je pokojni premijer, kuvao sam im kafu, žena mi je donosila neke sendviče. Buha Ljubiša, Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević i ja. Legija je šetao. Došao je u uniformi - ispričao je Bagzi, koji je detaljno svedočio o tome kako su mu sledeće noći Buha i Čedomir Jovanović naredili da u kamion utovari i u Surčin odveze veliku količinu oružja (pušaka, pištolja, zolja...) ukradenih iz policijske stanice u centru Beograda.

Bagzijev iskaz precizno skicira šemu organizovanog kriminala.

- Buha Ljubiša je organizovao reket, da se naplati Peconiju 100.000 evra za Čedomira Jovanovića, pošto je, kao, tada Čedomir Jovanović završio Peconiju neki problem koji je imao, da li je to bilo oko cigara, oko nekih šlepera koji su oduzeti Peconiju, nisam siguran, ali Buha Ljubiša je rekao da Peconi mora da plati 100.000, da on neće ništa od toga da uzme i Peconi je dao tih 100.000 Buha Ljubiši. Buha Ljubiša je uzeo i dao ih Čedomiru Jovanoviću - rekao je svedok saradnik Milenković, čiji iskaz je u odlučujućoj meri doprineo da optuženi za ubistvo Zorana Đinđića budu osuđeni na ukupno nekoliko stotina godina robije.

Bagzi je danas na slobodi. Buha i dalje dobija unosne poslove u asfaltiranju puteva. Predrag Ranković, zvani Gospodin Peconi, jedan je od najkrupnijih tajkuna i sponzora Vučića. Čedomir Jovanović nikad nije odgovarao za ova i druga krivična dela, koja je otkrio svedok saradnik, među kojima je i naručivanje ubistva Sredoja Šljukića Šljuke. Za sve što su zajedno radili, platio je Đinđić.

Boris Tadić, predsednik Demokratske stranke, pobedio je na predsedničkim izborima 2004. godine, a od 2008. do 2012. "žuto preduzeće" je imalo potpunu vlast. Tadić i njegovi saradnici nisu ni pokušali da raščiste đubre koje je ostalo iza DOS-a. Zaklinjali su se u mrtvog Đinđića samo za marketinške potrebe, bez namere da se obračunaju s ekstremistima iz njegovog okruženja, koji su predvodili političko krilo Surčinskog i Zemunskog klana.

U Tadićevo vreme nije bilo svakodnevnih krvavih mafijaških obračuna na beogradskim ulicama, ali tada su nastala dva opasna kartela. Jedan je predvodio Darko Šarić, koji je ovladao tržištem narkotika na Balkanu, a i šire. S političkom, policijskom i sudskom zaštitom, Šarić je novac stečen kriminalom prao kroz privatizaciju preduzeća i kupovinu nekretnina i zemljišta u Vojvodini. Koliko su bile bliske veze šefa narko-kartela i vlasti pokazuje groteskna činjenica da je Šarić vodio noćni klub "Vanila", koji se nalazio u zgradi Socijalističke partije Srbije, čiji predsednik je bio ministar policije. Po naređenju iz Amerike, pokrenuta je akcija "Balkanski ratnik", kojom je uništen Šarićev klan. Sudski postupak još nije okončan, ali već se zna da su od odgovornosti abolirani političari, policajci i sudije, koji su pružali podršku Šariću. Nisu kažnjeni ni direktori banaka i preduzeća, koji su pomagali Šariću u pranju novca.

Tadić je napravio i drugi, još opasniji, po Srbiju tragičan kartel - Srpsku naprednu stranku. Uzalud se sad Tadić odriče očinstva nad tim političkim kopilanom. Sigurno ima istine u tome da je Miodrag Miki Rakić najodgovorniji za taj zločin nad Srbijom, kao i u apokrifnim tvrdnjama da je Dragan Đilas lično sponzorisao Aleksandra Vučića sa 12.000 evra mesečno.

Nažalost, bivšim liderima "žutog preduzeća" možda će se isplatiti ta investicija. Tadić je marginalizovan, ali ipak još postoji na političkoj sceni. Đilas je godinama izložen najstrašnijoj medijskoj satanizaciji, ali nikad nije optužen i osuđen ni za jedno krivično delo koje mu se stavlja na teret, a zbog kojih bi svako drugi odavno čamio u zatvoru. Na kraju, kad Vučić padne, na vlasti će ga naslediti Đilas.

Ako bude imao sreće, pa mirno padne s vlasti, na suđenju Aleksandru Vučiću pojaviće se dokazi i svedoci o naprednjačkom kartelu. Ne zna se ko će biti njegov Bagzi. Ima mnogo kandidata: Dijana Hrkalović, Nebojša Stefanović, Slaviša Kokeza... Svaki stranački funkcioner, pripadnik dvorske svite ili kum poželeće da, kao Bagzi, spasi glavu razotkrivanjem zločina svog šefa. Biće to deža vu. Kao što se Đinđić sa mafijašima sastajao kod Bagzija, tako je Velja Nevolja posećivao Vučića u stanu Katarine Šišmanović. Otkriće se i ko je reketiran, poput nesrećnog Peconija, ko je kidnapovan i likvidiran.

Otkriće se sve. Ili, možda, neće. Da bi se prekinula tradicija političkog zla, koje tri decenije uništava Srbiju, neophodno je da se pojavi političar koji "nije isti", ko ne želi da trguje sa zločincima iz bivše vlasti i ko ne deli kriminalce na "naše" i "njihove". Zasad, takav se ni ne nazire. Posle svih iskustava, građani nemaju poverenja.

Za povratak poverenja potrebno je da se pojavi političar kome moral neće biti ekskluzivitet iz crkve. Mihajlo Đurić je u knjizi "Krhko ljudsko dobro" opisao Aristotelovo shvatanje etike. "Aristotel je pod etikom podrazumevao učenje o ustrojstvu pojedinačnog života u okviru i posredstvom zakona i običaja koji važe u porodici i državi, a pod politikom učenje o uređenju zajedničkog života u skladu sa zahtevima uma otelovljenim u tim istim zakonima i običajima." No, kako objasniti značaj neraskidive veze etike i politike onima koji nemaju pojma ko je Aristotel, a od svih Đurića znaju za Marka ili, još gore, Nevenu.

S političarima u zajedničkom zločinačkom poduhvatu učestvuju policajci, tužioci, sudije, advokati, novinari... I u tim cehovima menjaju se pojedinci i klanovi, ali ne i sistem.

Na demonstracijama Saveza za promene, 1999. godine, policajci su pretukli sestre Krstić. Jovani je slomljena šaka, a Anika je pretrpela teške povrede glave, usled kojih je oslepela na levo oko. U aprilu 2003. sestre su dobile finansijsku odštetu, ali sud nikad nije otkrio policajce, koji su izvršili taj zločin. Nikad niko nije odgovarao ni za ubistvo slikara Dragana Maleševića Tapija, koga su policajci do smrti zlostavljali u zgradi beogradskog SUP-a. Nisu kažnjeni ni žandari koji su cokulama raskomadali utrobu Ranka Panića, koji je pretučen na radikalskom mitingu povodom hapšenja Radovana Karadžića, da bi umro sedam dana kasnije od sepse.

- Stranke dolaze i odlaze, a sudije ostaju, zato moramo da pazimo jedini na druge - napisao je bivši sudija Vladimir Vučinić u memoarskoj knjizi "Pod pritiskom".

Vučiniću se omakla istina o tome kako sudije štite jedni druge, bez obzira na štetu koju, kršenjem zakona, nanose "strankama". U interesu SPS-a, štetu je građanima nanosila Nata Mesarović. To je nastavila do kraja opskurne karijere, samo u interesu DOS-a i DS-a. Ona je potpisala drugostepenu presudu protiv urednika i novinara Dnevnog telegrafa, kojom je na zatvorsku kaznu osuđen i Slavko Ćuruvija. Ipak, Ćuruvija nije odlužio kaznu, pošto je izrešetan sa 18 metaka. Nata Mesarović je kasnije "dobila", kako je priznala, i presudu protiv okrivljenih za ubistvo Đinđića, posle čega je avanzovala na mesto predsednice Visokog saveta sudstva.

Aleksandar Isailović, zamenik višeg javnog tužioca u Beogradu, nedavno je premešten na višu funkciju u Tužilaštvo za organizovani kriminal, gde bi trebalo da počne da radi 1. marta. Isailović je zastupao optužnicu protiv Veljka Belivuka i Marka Miljkovića za ubistvo Vlastimira Miloševića 2017. godine. Istragu i postupak je vodio tako dobro da su dokazi nestali, pa su vođe najopasnijeg naprednjačkog kriminalnog klana oslobođene optužbi.

Unapređena je i Isailovićeva koleginica Vesna Petrović, koja je imenovana za vršioca dužnosti glavne tužiteljke u Osnovnom tužilaštvu u Lazarevcu. Petrović je pre četiri godine prisustvovala uviđaju, kad je iz Dunava izvučeno telo Vladimira Cvijana, bivšeg narodnog poslanika i visokog funkcionera SNS-a, koji se suprotstavio Vučićevoj diktaturi. Tužilaštvo, MUP, BIA, Advokatska komora Beograda i svi ostali upućeni u smrt Cvijana dugo su skrivali podatak da je Vesna Petrović bila na uviđaju. Verna omerti, sad je unapređena.

Kakvi su političari, tužioci i sudije, takvi su i društveno-politički paraziti na privremenom radu u novinarstvu. Za novac, sve može. Prvoborci protiv Miloševićeve diktature nemaju nikakav moralni problem kad služe diktatoru Vučiću. Parole o profesionalizmu, novinarskom kodeksu i sličnim besmislicama trampili su za funkcije u raznim državnim institucijama, direktorska i urednička mesta u režimskim biltenima, za stanove, plate, automobile. Tako je bilo i posle petooktobarske kadrovske smene.

Đinđićevi kerberi Vladimir Beba Popović, Čedomir Jovanović i Goran Vesić svom snagom su gušili medije. Neke su uspeli i da unište, a neke da zaplaše. Naravno, bilo je i onih koji su se suprotstavljali jednoumlju, upozoravajući na spregu vrha vlasti s mafijom. Čak je i nedeljnik Vreme ukazivao na opasne veze Đinđića i njegove svite sa podzemljem. Vreme je, dve nedelje pre ubistva Đinđića, objavilo opširan tekst o pretnji koju predstavljaju "crvene beretke" i surčinsko-zemunski klan. Predrag Koraksić Koraks je nacrtao karikaturu na kojoj se vidi kako Đinđića i njegove ministre služe tipovi s kapuljačama na glavi, baš kao danas što takvi okružuju Vučića. Međutim, takvo novinarstvo je i tada bilo zabranjeno u režimskim medijima.

- Da li iko može da objasni u čemu je razlika između Dragoljuba Milanovića i Aleksandra Crkvenjakova, i Milorada Komrakova i Bojane Lekić? Ovi prvi su bar bili iskreniji, nikada nisu ni krili da stoje iza politike svog šefa, a ovi drugi lažu kada se zaklinju da nemaju političke mecene i da ne trpe njihovu "demokratsku" torturu - ukazivao je 2002. Dragan Kojadinović, bivši glavni i odgovorni urednik Studija B.

"Javni servis" i danas radi kao privatna dezinformativna služba bratije na vlasti. Vode ga "doajeni nezavisnog novinarstva" Dragan Bujošević i Nenad Lj. Stefanović, koji su se isticali stažom u NIN-u, Dnevnom telegrafu, magazinu Evropljanin i nedeljniku Vreme. Bujošević je bio izložen pravosudnoj torturi u vreme prve Vučićeve vlasti. Kao glavni urednik Evropljanina drakonski je kažnjavan, zabranjivan mu je rad i plenjena privatna imovina. Sad Bujošević ne dozvoljava da se na RTS-u objavi istina o Vučićevom progonu drugih novinara, o zločinima koji se vrše nad svima koji objavljuju kritičke stavove.

Takav, Bujošević se preporučuje i sledećim vlastima, mogao bi i njima da bude veran. Međutim, konkurencija je velika, a među kandidatima koji su dokazali istu vrstu odanosti gazdama ističe se Olivera Kovačević, trenutno raspoređena na mesto urednika Zabavnog programa RTS-a

Posle Petog oktobra, kad je dobar deo javnosti kritikovao Đinđićevu odluku da abolira Željka Mitrovića i Pink, Kovačevićka je gorljivo branila tadašnjeg gazdu.

- Željko Mitrović je uspešan čovek, a mi, kao što je poznato, uspeh ne praštamo. A, verujte mi, o poslovima na televiziji zna toliko da se ne bi postideo ni pred velikim svetskim stručnjacima - tvrdila je Kovačevićka dok je na Pinku vodila emisiju "Klopka".

Uskoro, kad na vlast dođe njen dečko Borko Stefanović, Olja Kovačević može da postane urednik Informativnog programa RTS-a. Od toga je bitnije što će Željko Mitrović nastaviti da pravi "uspehe". Nastaviće da ne plaća porez državi, da program Pinka koristi za javno streljanje političkih protivnika vlasti, a i da se ne stidi zla koje širi Srbijom.

Svi političari, u saradnji s eskadronima štetočina raznih profila, godinama su stvarali uslove za uspon diktatora kakav je Aleksandar Vučić. Na taj način dokazali su da su svi isti, samo je Vučić gori. Nije teško naći hiljadu mana Đilasu, Jeremiću, Lutovcu, Tadiću, Obradoviću, bilo kome iz opozicije... Ali, kakvi god bili, nijedan od njih nije kao Vučić. I oni mogu da kradu, varaju i lažu, ali samo Vučić može da opušteno, s osmehom naredi nekome od svojih zlikovaca da reketira nekog bogataša, da kompromituje časnog čoveka, pa i da, u krajnjoj liniji, ubije svakoga ko mu zasmeta. To može samo Vučić. Međutim, Srbija neće biti slobodna ako se s političke scene očisti samo Vučić. S njim mora da nestane cela kasta zlikovaca koji su uništili državu i opljačkali narod.

Glosa

Svi političari, u saradnji s eskadronima štetočina raznih profila, godinama su stvarali uslove za uspon diktatora kakav je Aleksandar Vučić. Na taj način dokazali su da su svi isti, samo je Vučić gori.