Govoreći otvoreno

Putuje li Srbija nazad u tamni vilajet austrijsko-otomanske robijašnice?

IZMEĐU CARA I SULTANA

Kako je projekat Aleksandra Vučića pod imenom "Otvoreni Balkan" protumačio i u delo počeo da sprovodi njegov "veliki prijatelj" Edi Rama, šta se dešavalo krajem prošle godine u albanskom letovalištu Elbasan, kako su ponovo nacrtane mape takozvane Velike Albanije, radi li se revizija Prvog svetskog rata i povratk "starih sil", zašto je američka specijalna jedinice krenule u Albaniju i koga to na ovom delu Balkana prati i prisluškuje jedna od najsavremenijih špijunskih baza u Austriji... Da li će Srbija biti raskomadana? Da li ćemo nestati ćuteći na sve što nam se sprema?

Luka Mitrović

Neprijateljsko opkoljavanje Srbije (i njeno rušenje iznutra) od strane velikih sila, nije ništa novo ni nepoznato u novijoj i starijoj istoriji ovog dela Balkana. Novo je samo to, što im u svemu tome pomaže “investicioni džihad” koji sprovodi Aleksandar Vučić šireći svoju bolesnu fantaziju regionom, nudeći izgradnju i obnovu svima i svakome (a posebno Albaniji i Albancima), o trošku poreskih obveznika u Srbiji i uz pomoć ogromnih kreditnih zaduženja...

Šta ustvari znači “Otvoreni Balkan” i kako su se turski neoosmanizam i delovi austrijske diplomatije naslonjene na stare imperijalne navike, našli na starom zadatku, “svođenja Srbije na pravu meru”... Odgovor na to pitanje tek će biti jasniji nakon što suludi Vučićevi projekti da Srbija bude ekonomski i politički “istok na zapadu i zapad na istoku” potpuno slome ovu opljačkanu i uništenu zemlju... A, da je to skoro izvesno, govore i neke nove činjenice...

Krajem prošle godine (26. novembra 2021.), u Elbasanu (Albanija) održan je poslednji od sedam zajedničkih sastanaka Vlade Albanije i samoproglašenog Kosova na kome je potpisano više desetina obostrano obavezujućih sporazuma između vlade u Tirani i vlade u Prištini. Ključni među njima su 13 protokola i sporazuma kojima su postavljeni temelji takozvane Velike Albanije, ali “zapakovane” u oblandi sprovođenja navodnih evrointegracija...

Mediji u Srbiji nisu smatrali za potrebno da ovaj događaj prate, a reč je o aktma koji su već praktično stvorili velikoalbansku državu, od jugoistoka Kopaonika na severu, sve do obale Jadrana na jugu. Kako se ovo desilo, ko je bio glavni pomagač u toj akciji i šta predviđaju ovi “obavezujući sporazumi”?

Naime, kako je i albanski premijer Edi Rama rekao na zajedničkoj konferenciji za novinare, odmah će početi izgradnja brze železničke pruge Drač-Priština, uvodi se bescarinski režim, zajednička konzularna služba, formira se Sekretarijat za koordinaciju dve vlade u smislu da “Sekretarijat” bude neka vrsta zajedničke vlade, a potpisano je i već aktivirano još nekoliko temeljnih sporazuma kojim je zaokružen najveći deo velikoalbanskog projekta...

Vrata za ulazak velikoalbanskih ideologa u ovako zamišljenu paradržavnu zajednicu, otvorio je niko drugi nego Aleksandar Vučić, idejom projekta “Otvoreni Balkan”, koja prvobitno nije prihvaćena od strane vlade Aljbina Kurtija, ali je nakon tri neformalna sastanka “drugog ešalona” EU diplomata u Beču i Berlinu, smišljen plan kako da Kosovo bude i deo “Otvorenog Balkana” i da preko Albanije dođe do “zastupnika” u UN. Ne treba zaboraviti da je od 1. januara ove 2022. godine, Albanija dobila status “nestalne” članice Saveta bezbednosti mada to nije od presudnog značaja za dalji tok događaja oko ovog dela Balkana...

U govoru koji je premijer samoproglašenog Kosova Aljbin Kurti održao povodom ovog događaja jasno je naglašeno o čemu je zapravo reč: “...Sve je ovo za dobro razvoja i blagostanja svih Albanaca sa obe strane granice i u celom regionu...

Ostvarićemo snove naših građana da ponosno žive u svojoj zemlji...” Pomenuo je Kurti da je i istorijska, kulturna i jezička veza između Albanaca sa Kosova i iz Albanije jaka i da danas u “novom veku” ne stoji ništa na putu ostvarenja zajedničke države... I dok se ovaj velikoalbanski “festival” odvijavo u Elbasanu, skoro istovremeno se u Austriji dešavalo nešto što daje kompletniju sliku nastupajućih događaja na ovom delu Balkana...

Naime, prvih dana ove godine potvrđeno je da će američka komanda za specijalne operacije u Evropi (SOCEUR) otvoriti bazu u Albaniji na takozvanoj rotacionoj osnovi. SOCEUR će imati sedište u Štutgartu u Nemačkoj, a ta baza u Albaniji koja će biti pod američkom komandom u Štutgartu, osiguraće “veću saradnju sa albanskim saveznicima” te važan pristup transportnim čvorištima na Balkanu i veću logističku fleksibilnost (što i doslovno piše na zvaničnom web sajtu SOCEUR)...

Na ovo je oduševljeno reagovao albanski premijer Rama rekavši za medije u Tirani: “To je fantastična vest... To je odraz vrlo visokog kredibiliteta i vrlo bliske saradnje”, pa je to čak i ponovio u video poruci javnosti u kojoj je čitao saopštenje SOCEUR-a. Albanija je članica NATO-a od 2009. godine. Još uvek nije jasno koja će biti uloga tih američkih snaga u Albaniji, ali u pitanju su specijalne snage, visoko obučene i opremljene naprednom komunikacijskom opremom i oružjem, koje se često koriste u antiterorističkim i izviđačkim operacijama i mogu se lako ubacivati u neprijateljske linije.

Mada SAD već imaju preskupu bazu Bondstil na Kosovu, dolazak ove vojne “operative” postaje jasniji ako se zna da će im položaji biti na krajnjem severu, bliže Srbiji a radi lakše kontrole od “ruske opasnosti”... Skoro istovremeno, vojska Austrije odlučila je da obnovi svoju prislušnu stanicu u Nojlengbahu na teritoriji pokrajine Donja Austrija (što će vladu u Beču koštati 5,47 miliona evra).

Tokom afere oko bivšeg radnika američke CIA-e, Edvarda Snoudena, ova prislušna stanica je u mnoštvu svetskih medija opisivana kao pravi “bunker” američke NSA (Nacionalna sigurnosna agencija) jer je to “postrojenje” austrijske vojske pružalo informacije američkoj obaveštajnoj službi. Prema izvorima pojedinih američkih vojnih magazina, pomenuta prislušna stanica se nalazi na brdu Kolrajtberg, u okviru vojnog poligona Getvizen, i bavi se prisluškivanjem telefonskih razgovora, vojnom, avio i civilnom komunikacijom, pa sve do šifrovane komunikacije.

Prikupljene informacije vojna obaveštajna služba „Heresnahrihtenamt”, spoljna obaveštajna služba vojske, deli sa drugim obaveštajnim službama kao što je nemački BND ili američki NSA. Naravno, nije teško pretpostaviti, posebno su tražene informacije koje ova prislušna stanica prikuplja iz Rusije i država Zapadnog Balkana, a posebno Srbije, Kosova, Bosne i Hercegovine.... Zauzvrat austrijska vojska dobija informacije svojih angloameričkih partnera. Austrijska vojska se do sada nikada nije izjašnjavala o ovom očigledno vrhunskom špijunskom “postrojenju”.

Međutim, vek u kome živimo podrazumeva i veću slobodu medija u traganju za informacijama. Tako je i novi šef vojne obaveštajne službe Austrije, Saša Bosecki, prilikom stupanja na dužnost 1. oktobra prošle godine, na pritisak novinara bio prinuđen da se izjasni na okolnost “šta to Austrija sluša i koga”, pa je kazao kako moderna obaveštajna služba mora da prati brzi razvoj tehnologije i iz toga proilazeće nove pretnje te da će pored ovog postrojenja vojska ima još jednu prislušnu stanicu Kenigsvarte koja, takođe „ snabdeva” Amerikance informacijama, takođe o “kretanjima” na ovom delu Balkana gde Srbija ima ključnu ulogu...

Pomenuta stanica je još pedesetih godina prošlog veka uspostavljena uz finansijsku podršku SAD, a za vreme “Hladnog rata” prisluškivana je komunikacija na istoku i u nekadašnjoj Jugoslaviji, a danas se bavi, između ostalog, praćenjem satelitske komunikacije i svega što je “bezbednosno interesantno”, pre svega cirkulacije ključnih ljudi na Balkanu, promet kapitala, oružja i narkotika, a posebno praćenja lokalnih obaveštajnih zajednica... Tu je Srbija svakako na istaknutoj poziciji zbog svog povlaštenog statusa kod vlasti u Moskvi.

Očigledno, na primeru Kosova i Albanije, vidljiva je dramatična promena spoljne politike Austrije na Balkanu, jer je Srbiji i Republici Srpskoj nedavno diplomatski zaprećeno iz Sarajeva (da se ne meša u poslove BiH više nego što je Dejtonskim mirovnim sporazumom predviđeno), ali na način koji je mnoge podsetio na stare odnose bivše Austro ugarske monarhije i Kraljevine Srbije...

Pred kraj protekle godine, novi ministar spoljnih poslova Austrije Mihael Linhart, dobio je zadatak od svoje vlade da njegov prvi službeni put bude u Sarajevo, i to u trenutku dok je uveliko trajao sukob zavađenih frakcija u “troglavom” predsedništvu BiH. Linhart, dakle, nije došao u BiH po nalogu EU i njenih “derivata”, nego kao minstar spoljnih poslova Austrije, što daje “posebnu notu” u odnosu nekadašnje imperije prema svojoj nekadašnjoj koloniji...

Podigao je Linhart prst i uputio neformalnu “notu” u pravcu Srbije i Srba u Bosni i Hercegovini... Mnogo toga o “novoj” (a zapravo staroj) politici Austrije na Balkanu, posebno u Srbiji, Kosovu, Bosni i Hercegovini i Albaniji, saznalo se u Moskvi još mnogo ranije zahvaljujući penzionisanom pukovniku austrijske vojske (prema pisanju bečkog “Kurira”, imao je kodno ime “Jurij”) koji je osuđen na tri godine zatvora zbog špijunaže u korist Ruske federacije. Impresivnu količinu podataka, “Jurij” je donosio ruskim službama tokom više od 25 godina.

Bilo je tu detaljnih psiholoških profila vodećih ličnosti Austrije, preciznih podataka o austrijskom sistemu naoružanja i mnogo drugih vrednih informacija. O tome kakve su “strateške” ideje spoljne politika Austrije stvarno bile i kakve jesu u vezi Srbije, kako je trebalo i treba “pacifikovati”, ukloniti je kao faktor koji dominira na Balkanu i slično, “Jurij” je uredno obaveštavao Moskvu. Ali samo Moskvu. A Putinova vlada je znala da često ćuti na mnoge skandalozne ideje koje su u vezi Srbije stizale iz Berlina, Beča... Ipak, zvanična Austrija je neutralna zemlja koja navodno ima dobre odnose sa Rusijom. Ona je 2018. odbila da protera ruske diplomate poput ostalih evropskih zemalja, kao odgovor na trovanje bivšeg ruskog dvostrukog agenta u Velikoj Britaniji. Austrijski ministri unutrašnjih poslova i integracija naredili su zatvaranje „radikalnih džamija” nakon smrtonosnog napada džihadiste u Beču (inače Albanac iz Makedonije) u kojem su ubijene četiri osobe...

Austrija je takođe, uprkos žestokom protivljenju EU nabavila milion vakcina “Sputnjik” iz Rusije (pojedini politički teoretičari tvrde da je jedan od razloga pada Sebastijana Kurca bila upravo ta odluka), a ambasador Rusije Dmitrij Ljubinski je bio u najboljim odnosima sa ovim bivšim austrijskim kancelarom. Ali, bez obzira na te privremene i povremene “ljubavi” Rusije sa pojedinim zapadnim vladama, jasno je da neke decenijske pa čak i vekovne geostrateške ambicije i jednih i drugih nikad nisu prestale da postoje... Politika “velikog prema malom” nije se promenila. Srbija jeste žrtva sukoba velikih, ali i nekih bivših “velikih” kakvo je bilo austrijsko carstvo i otomanska imperija...

Kakav je odnos celog zapadnog sveta prema Srbiji, govori i podatak da je Albanija, koja je u vreme pobuna na Kosovu predstavljala bazu UČK, danas stalna članica NATO-a i otvoreno pod zaštitom Evropske unije i SAD, čime je i njena zvanična spoljna politika “obogaćena”...

Dok Edi Rama uveliko stvara Veliku Albaniju, Vučić i dalje forsira ideju “velikih projekata”, autputeva do Albanije, letovališta u Albaniji, novih pruga u Albaniji pa čak i malih aerodroma koje bi gradila Srbija a koristila Albanija... Ako je neko zaboravio, a brzi zaborav je ovde skoro karakterna osobina Srba, treba se prisetiti da je među deklarisanim velikoalbanskim ciljevima pre svega međunarodno priznanje Kosova, borba za prava Albanaca iz oblasti koju Tirana naziva Ćamarija, a Grci Južni Epir; pomaganje Albanaca u Makedoniji, Crnoj Gori i na jugu Srbije, Arbereše u Italiji i albansku dijasporu.

Prema popisima iz zemalja regiona od pre jedne decenije, u Albaniji živi oko 2.300.000 ljudi, na Kosovu i Metohiji oko 1.588.000, severozapadu Makedonije 509.000, na jugu Srbije oko 50.000 na jugozapadu Crne Gore 30.439 Albanaca. Albanija radi najočitije na približavanju Kosova (završila je odavno 234 km dug auto-put od Drača prema Kukešu, koji se na Kosovu nastavlja auto-putem “Ibrahim Rugova” a izvođač radova kroz veoma težak teren je bila američko-turska korporacija Bechtel-Enka group). Stari velikoalbanski projekat Saljija Beriše, tačnije koncept albanskog prostora u EU (koji je, da se ne zaboravi, skoro isti kao i nekadašnji “nacrt” austrijskog cara Franje Josifa II) počiva na ideji Albanije četiri vilajeta otomanskog carstva: Skadar, Kosovo (čije je sedište bilo Skoplje, a u koji je spadao i Novi Pazar), Bitolj i Janjina.

Hoće li Srbija, onaj njen najzdraviji i najtrezveniji deo, dozvolii da se zaista ostvari sadistička ideja njenih mrzitelja o svođenju na “Beogradski pašaluk”, pa čak i na mračno proročanstvo vidovnjaka Tarabića, o tome da će “svi Srbi na kraju stati pod jednu šljivu”?

1

Velika propaganda laži ćuti

Mediji u Srbiji nisu smatrali za potrebno da ovaj događaj prate, a reč je o aktma koji su već praktično stvorili velikoalbansku državu, od jugoistoka Kopaonika na severu, sve do obale Jadrana na jugu. Kako se ovo desilo, ko je bio glavni pomagač u toj akciji i šta predviđaju ovi "obavezujući sporazumi"?

2

Beč snabdeva Ameriku

Međutim, vek u kome živimo podrazumeva i veću slobodu medija u traganju za informacijama. Tako je i novi šef vojne obaveštajne službe Austrije, Saša Bosecki, prilikom stupanja na dužnost 1. oktobra prošle godine, na pritisak novinara bio prinuđen da se izjasni na okolnost "šta to Austrija sluša i koga", pa je kazao kako moderna obaveštajna služba mora da prati brzi razvoj tehnologije i iz toga proizlazeće nove pretnje te da će pored ovog postrojenja vojska ima još jednu prislušnu stanicu Kenigsvarte koja, takođe „ snabdeva" Amerikance informacijama, takođe o "kretanjima" na ovom delu Balkana gde Srbija ima ključnu ulogu...

Glosa

Dok Edi Rama uveliko stvara Veliku Albaniju, Vučić i dalje forsira ideju "velikih projekata", autputeva do Albanije, letovališta u Albaniji, novih pruga u Albaniji pa čak i malih aerodroma koje bi gradila Srbija a koristila Albanija... Ako je neko zaboravio, a brzi zaborav je ovde skoro karakterna osobina Srba, treba se prisetiti da je među deklarisanim velikoalbanskim ciljevima pre svega međunarodno priznanje Kosova, borba za prava Albanaca iz oblasti koju Tirana naziva Ćamarija, a Grci Južni Epir; pomaganje Albanaca u Makedoniji, Crnoj Gori i na jugu Srbije, Arbereše u Italiji i albansku dijasporu.