Postdemokratija

NEDOVRŠENA DRŽAVA

Srbija je nedovršena država u nedovršenoj tranziciji i sa nedovršenim granicama, kojom upravljaju nedovršeni ljudi sa nedovršenim institucijama, uz pomoć nedovršene opozicije. Može li biti gore? Nažalost može, uverili smo se više puta, u toj i takvoj državi uvek može biti gore. I kad pomislimo da smo dotakli dno, otkrivamo da postoji i gore od toga, pa obogaćujemo jezik kovanicom kao što je „dno dna", kakva ne znam da postoji ni u jednom drugom jeziku. Ali, u svim jezicima sveta postoji izreka kako riba smrdi od glave, tako da ne moramo da smišljamo nove u nastojanju da objasnimo zašto smo u takvoj situaciji. Kad na čelu držve imate apsolutnog vladara, koji se kao kakav pubertetlija neprestano hvališe kako se ničeg ne plaši, morate se zabrinuti. Svako normalan se ponečeg boji, ja najviše ljudi koji se ničega ne boje, zaključuje kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Zorana Đinđića i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Vidim da je danas, dok ovo pišem, svetski dan ljubaznosti, pa ću se potruditi da, koliko je to moguće, na ljubazan način iznesem svoje uverenje kako smo propali, kako nastavljamo da propadamo i kako ćemo, ako se što pre ne dozovemo pameti, i definitivno propasti, kao društvo, kao država, kao ljudi i kao narod koji ne propušta priliku da propusti priliku.

Danas, u velikoj Saveznoj Republici Nemačkoj živi malena zajednica Lužičkih Srba, njih oko 60 hiljada, kao ostatak nekada moćnog naroda koji je živeo na području istočne Nemačke i Poljske, i koji se nekoliko vekova ravnopravno nosio sa najvećim narodima tog dela Evrope.

njihovoj veličini i snazi govori i činjenica da je granica između njihovih slovenskih i germanskih plemena, utvrđena u doba franačkog cara Karla Velikog, nazvana Limes Sorabicus. Ta „Granica prema Srbima", nastala u devetom veku, trajala je sve do jedanaestog, pružajući se duž Labe, od severa na jug, te duž Zale i Dunava.

Postoji i legenda o naredbi Karla Velikog koja je glasila: „Kad napadnu Česi da se podigne trećina vojske, a kad napadnu Srbi sva vojska". Međutim, u srednjem veku taj narod, sa nepotpunom društvenom strukturom, podeljen po plemenima sa nama prepoznatljivim nazivima, Milčani, Obodriti, Ljutići, Veleti, Glomačani, slomljen je i podčinjen Nemačkoj vlasti, da bi asimilacijom potpuno nestao. Tokom 19 veka došlo je do „nacionalnog preporoda" onoga što je preostalo, pa su u dvadesetom veku čak u dva navrata pokušali da se otcepe od Nemačke. Kasno Marko...

Postoje različite teorije o tome u kakvom su srodstvu Lužički Srbi sa nama, ali sličnosti su već na prvi pogled očigledne. Najpre, podeljeni su na gornjolužičke i donjolužičke Srbe, koji se različito i predstavljaju -Serbja na gornjolužičkom i Serbi na donjolužičkom jeziku. Tako i nas različito nazivaju Južni Serbja, odnosno Južni Serbi. A našu državu zovu Serbiska. Podeljeni su i po verskom opredelenju na luteranske protestante i rimokatolike.

Do drugog svetskog rata pisali su goticom i latinicom, a posle toga samo latinicom. Istorija ne spori da su tamošnji Srbi bili jedan od najstarijih naroda na tim prostorima, prisutan još od petstote godine, a kada bi se njihova plemena ujedinila i jedan od najmoćnijih. Sedište njihove teritorije bio je Branibor, danas Brandenburg, a jedno vreme su držali i Berlin, u to vreme malo ribarsko selo. Međutim, posle okončanja oružanih borbi ili posle smrti vođa, poput Miloduha i Dragovita, dolazilo je do podela i raspada. Nikad nisu formirali svoju državu i tako podeljeni lako su padali pod Franke i ostale Germane. Tako su postali roblje i jednostavno nestali.

Teorija da nisu nestali, nego su se povukli na jug i da su oni možda naši preci, ne drži vodu jer su južni Srbi na Balkanu bili prisutni još za vreme njihove najveće moći na severu Evrope, odnosno puna četiri veka pre njihovog kraha. Verovatnije je da smo poreklom istog roda i da smo se iz prapostojbine raselili na dve različite strane, odnosno da su naši preci sa hladnog severa produžili seobu sve do toplih mora. Bilo kako bilo, sudbine su nam slične i njihov primer mogao bi nam poslužiti kao naravoučenije. I ovdašnji Srbi su, kadgod, na ovim prostorima bili velika sila, pa se njihovo carstvo vremenom smanjivalo uprkos povremenim „nacionalnim preporodima".

Nimalo slučajno, svremena na vreme su se javljala zlosutna proročanstva da će na kraju svi Srbi stati pod jednu šljivu, kao što je to danas slučaj sa Lužičkim Srbima.

A gde smo sad? Već tri decenije u toku je proces smanjivanja teritorija na kojima Srbi žive kao kod kuće, odnosno država koju mogu smatrati svojom. Raspala se velika Federativna Jugoslavija, koju su Srbi kroz dva svetska rata stvarali od svoje kraljevine, u nameri da izađu na more i pod istim krovom okupe sve svoje sunarodnike i srodne južne Slovene. Posle krvavih građanskih i nacionalnih ratova vođenih pod parolom „svi Srbi u jednoj državi", brojni Srbi su od međunarodnog suda osuđeni za ratne zločine, čime je narušen ugled srpskih vojnika stečen u velikim oslobodilačkim ratovima tokom istorije.

Kada su svi narodi bivše Jugoslavije stekli svoje države, Srbija je ostala u skraćenoj Jugoslaviji, koja je nešto kasnije preimenovana u državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Pri tome, ne samo da je smanjena državna teritorija, nego je smanjen i ugled koji su Srbi uživali u svetu, a time i uticaj i manevarski prostor za ponovno stvaranje i očuvanje sopstvene države. U tom magnovenju pomućena je i nacionalna svest o tome šta je, gde je i kolika je zapravo srpska država.

Ko zna da li bi i kada Srbija uopšte postala samostalna država da je i Crna Gora nije napustila, a kad se to ipak dogodilo i kad se činilo da je proces rastakanja završen, jednostranim proglašenjem nezavisnosti odcepilo se i Kosovo. Srbija, naravno, na to nije pristala, ali veliki broj zemalja na čelu sa svim zapadnim silama priznaju nezavisnu državu Kosovo, čime su ponovo dovedene u pitanje teritorije i granice Srbije.

Kosovo je još uvek formalno deo Srbije, na osnovu njenog Ustava i Rezolucije 1244 Ujedinjenih nacija, ali faktički već dugo nije i sve što se događa ide u tom pravcu da tako i ostane. Srbija se gotovo plebiscitarno zaklela da zbog svog identiteta nikad neće priznati nezavisno Kosovo, ali pristaje na pregovore o kompromisnom rešenju koje se ni nazire.

Taj zamrznuti konflikt u čijem rešavanju na strani Kosova aktivno učestvuju Amerika i Evropska unija, već dve decenije blokira svekoliki razvoj Srbije. U nameri da aktuelni srpski režim privoli da pristane na kakvu-takvu samostalnost Kosova, SAD i EU pothranjuju njegovu autoritarnu vlast, koja već čitavu deceniju urušava pravnu državu i sve institucije sistema, rušeći i sve demokratske, pa i civilizacijske vrednosti. Srbija je tako postala talac nerešivog kosovskog pitanja, pri čemu je deformisano i pitanje identiteta tako što se ljudi koji su izgubili ili prodali svoj lični kriju iza nacionalnog koji vezuju za Kosovo. Tako se u ime odbrane nacionalnog identiteta nastoji poništiti svaki individualni, što je ideal svake diktature.

Nacija je zajednica, a zajednice su u svojoj suštini iracionalne, tako je i sa nacionalnim identitetom. Veze koje pojedince okupljaju u jednu celinu mogu biti istorijske, verske, plemenske, ili zasnovane na zajedničkim iskustvima i vrednostima. Religija i verovanja su glavni činilac nacionalnog identiteta, a pošto su u pitanju iracionalne kategorije najveća zabluda je da se nacije rukovode racionalnim razlozima u kojima dominiraju interesi. Ključne odluke koje su narodi donosili u svojoj istoriji uglavnom nisu proizilazile iz racionalne interesne računice. Naprotiv, najčešće su to bile odluke protivne nacionalnim interesima. Mit o poreklu, o događaju uz koji jedan narod vezuje svoj postanak na najbolji način pokazuje kako taj narod razume sebe.

Klasičan primer za to nalazimo i u našoj istoriji upravo vezano za Kosovo, od mitološkog opredeljenja cara Lazara za carstvo nebesko, umesto ovozemaljskog, iz čega proizilazi i mit o nebeskom narodu koji je stoga najbliži bogu. Na to se onda prirodno nadovezuju mitovi o tome da je Kosovo kolevka i srce Srbije, do toga da je sad pitanje Kosova pitanje nacionalnog identiteta.

Takvo insistiranje na etničkoj identifikaciji, gde su uvek prisutni MI i ONI, sa emotivnim i pristrasnim podelama, direktno vode zaključku da je bolje da nas tlači i pljačka neki naš domaći diktator nego omraženi strani zavojevač, odnosno neokolonijalne sile. Jer mi smo tobož slobodarski narod koji hoće da bude svoj na svome, a svi drugi su ružni, prljavi i zli, koji hoće da nas pokore, da nam oduzmu našu slavnu prošlost i našu tradiciju i da nas peobraze u nešto drugo.

I ne marimo što smo već pokoreni i poniženi od svojih. Onaj koji nas plaši brojnim spoljnim neprijateljima, pozivajući na nacionalnu sabornost zapravo želi da nas, koristeći naše mitove i zablude koje iz njih proizilaze, drži u neznanju, neizvesnosti i strahu, kako bi mogao da večito vlada i radi šta hoće. Da izigrava božić batu koji deli pravdu, bedna zaposlenja i velike poslove, koji nam baca siću iz helikoptera, dok budžetske pare baca na fudbalske stadione, po principu hleba i igara.

Jedan od najvećih srpskih umova Petar Petrović Njegoš je davno rekao šta misli o nacionalnom identitetu poučnim stihovima „Pučina je stoka jedna grdna, dobre duše kad joj rebra puču" i „O turčine za nevolju kume, a ti vlaše silom pobratime". U nevolji, a mi smo večito u nevoljama, ljudi se sjate ispod nacije, religije, partije ili vlasti, jer više vole nekakvu iracionalnu sigurnost u gomili, makar i u lancima. I trpe u uverenju da su tu svi isti, pa kako bude drugima tako će biti i njima. Tu zabludu ovaj narod je skupo plaćao kroz istoriju i nije izvukao nikakve pouke, tako da je plaća i danas. Nismo svi isti niti ćemo biti, uvek su postojali i postojaće oni istiji, koji će nas zaluđivati da jesmo i da će nas oni spasti i povesti u bolju budućnost koja sa njima počinje.

Jedina odbrana od tog sindroma krda koje mogu da predvode i magarci, jesu pamet i znanje, stoga nije ni malo slučajno da su najmanje stavke u državnom budžetu predviđene za obrazovanje i kulturu. Da bi ljudi odlučili o tome šta moraju činiti, moraju prvo pronaći odgvor na pitanje ko smo mi. A mi nismo grupa iste nacionalnosti, nego zbir pojedinačnih ličnosti.

Kako kaže Klakhon, prava ljudska ličnost je samo pojedinac koji je u ponečemu „kao svi drugi" ljudi, u ponečemu „kao neki drugi" ali koji uvek ima neke svoje neponovljive osobine, pa je u tom smislu „kao niko drugi". Dakle, nema iste jedinke čak ni u moru naizgled identičnih ljudi, istog porekla, sličnog znanja i iste kulture. Zajedno smo, naravno, jači, ali tek ako smo pojedinačno slobodni i jaki. Većina u Srbiji to već dugo nije, zato nam je tako kako je i zato nemamo rešenja.