Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (95)

Male farme se gase

Branislav Gulan je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, književnik i novinar. On se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019. godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

Statistički podaci ukazuju da se u proseku svake godine smanjuje broj mlečnih krava u Srbiji za tri odsto, a ove 2022. godine i njene proizvodne sezone taj broj je još veći. Programi lokalnih samouprava usmereni ka poljoprivredi se već prave za narednu 2023. godinu godinu, a trenutna situacija u Srbiji je slična sa problemima u regionu. Kada saberete sve budžete, za 120 opština u Srbiji, koje imaju te lokalne programe za poljoprivredu, to je preko dve milijarde dinara što nije mala cifra. Zamerke sa terena su oko kašnjenja subvencija. One se navodno iz Ministarstva upućuju stočarima, ali Državni revizor je utvrdio, da nema rezultata tog novca, niti zvaničnog traga gde su potrošene.

Zvaničnici iz ministarstva tvrde da su pare kod naših stočara (što je demantovano) jer se kasnilo i sa isplatama. To je ogroman novac koji je zagubljen, u ukupnom iznosu od 2016. godine, a radi se od 54 milijarde dinara. Kada se to pretvori po kursu evra od 118 dinara, kolika je tada bila vrednost onda je to 457 miliona evra. Slikovito prikazano, to je znatno više od Agrarnog budžeta Srbije koji je bio u 2021. godini, a iznosio je oko 400 miliona dinara. Da je novac stigao do stočara i do sela za ruralni razvoj, slika bi danas bila drugačija. Prodavnice bi bile pune domaćeg mleka, a kasni isplata subvencija. Razlog je - nema para!

Ovako svega još uvek imamo, ali samo za one koji imaju pune džepove. Odgovara nema od nadležnih i odgovornih koji raspoređuju gde će pare stvarno da odu. Zvaničnici su čak isticali da ni ne priznaju nalaze Državne revizorske institucije! Hrabrost, ali i novo još bolje radno mesto? I za članove vlade koji pristaju na takva ,,pionska'' radna mesta, kaže se vlast je i slota. Takvu u dva mandata je imao prethodni ministar poljoprivrede. Pretpostavka je da su za te pare, upisane na poljoprivredu (od oko pola milijarde evra), izgrađeni putevi do i oko Čačka. Rezultat toga su prazni obori i mesare, kao i prodavnice od domaćih proizvoda. Tu treba dodati i gašenje agrarnih farmi, od kojih je živelo oko 150.000 sad gladnih usta!

Agrar nije prioritet, ni strateška grana!

Ali, ima i rezultata. Među njima je više od 2,5 miliona pobedničkih glasova ,,ZA'' na izborima u 2023. godinu, dobijenih za infrastrukturu u zemlji. Jer, su vlasti odlučile da u prvoj deceniji njihovog vladanja poljoprivreda i hrana ne budu u njihovim prioritetima. I to ne samo u prva dva mandata, kako je prvobitno bilo rečeno, već i u trećem mandatu, kako je to rečeno, odnosno, produženo i u ekspozeu nove - stare premijerke prilikom dobijanja vlasti 26. oktobra 2022. godine. To je je donelo radost pobednicima, odnosno ljudima iz vladajućih garnitura da zadrže pobedničke glasove, ali je ipak imala manje za 500.000 glasova nego na prethodnim izborima. Da kažu gde su ove ogromne pare od blizu pola milijarde evra potrošene, možda će im biti pružena šansa da narodu kažu kada više ne budu na vlasti?! Za sa to ostaje samo nada.

Odluka je da agrar i dalje nije prioritet, odnosno strateška grana. Niti će uskoro biti. Po ekspozeu nove - stare premijerke sad su tu, sa prvenstvima četiri grane. Prvo treba i dalje da se gradi infrastruktura, sad je tu energetika i sve ostalo što je navela nova - stara premijerka. Osvrnula se na agrar, ali sa podacima koje je iznela nije ispoštovala ni ono što radi Republički zavod za statistiku. Čak je navela i suprotne podatke koje o rezultatima agrarne proizvodnje u javnost iznosi RZS!

Put dobrovoljne propasti!

Dakle i dalje ostaje na snazi izreka pok. Ive Andrića o čekanju boljeg seoskog života. To još uvek ostaju - nažalost nedočekana očekivanja. Evo šta je on u svoje vreme o tome rekao i napisao. Vredno je da se i danas ponovi: ,,Zaraziti nekog čekanjem (što je danas u našem slučaju čekanje boljeg života na selu), predstavlja i najsigurniji način vladanja nad njim, što znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se čovek može osloboditi, ali te obmane nikad ni doveka! I tako, prihvativši prećutno uslove života (ovaj put seljačkog) koji vam postavljaju, živite kako vladalac hoće, upravo i ne živite, nego strpljivo čekate, sve dok se vaš život, zajedno sa onim što ste očekivali, ne pretvori u strpljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili taj rajinski način života. A, to je isto što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo.

Da ne bi morali da vas sami ubijaju, zarazili su vas tim čekanjem koje vas održava u životu i polagano ubija. Ljudi u selu (u kome živi oko 48 odsto stanovništva Srbije -ili oko 2,7 miliona žitelja) ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su se i sami pretvorili u čekanje. To se najbolje vidi po ruinama i 50.000 praznih kuća bez vlasnika i još 150.000 njih na kojima piše da trenutno u njima niko ne živi. Dakle, zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim. Sve što jeste i što znate, umete i možete, stavljeno je u službu tog čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a drugi bez imalo čekanja dobiju sve što žele i čemu se ni ne nadaju.

Dobra ideja i volja...

Nadu za čekanje produžila im je akcija ,,500 zadruga u 500 sela''. Tada je vraćena nada zadrugarstvu, ali selu i seljacima nije vraćena neopravdano oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata. Jer, za državu nije prioritet poljoprivreda, za koju bi trebalo svake godine u Agrarni budžet da se odvaja najmanje sedam odsto od ukupnog budžeta Srbije, ali se to ne čini! Što bi onda odvajala oko dve milijarde dolara za tu oduzetu imovinu. Samo zahvaljujući ministru za brigu o selu Milanu Krkobabiću, za poslednjih pet godina u ovoj akcija zadrugama (za njih 207) dodeljeno je bespovratno 2,2 miliona dinara. Uz to dodeljeno je i više od 1.100 praznih kuća. Ali u Srbiji nestaje svako četvrto selo, a to je 1.200 njih. Dobra ideja i hrabrost je to što čini aktuelni ministar.

Dobro je i što se kupuju mini busevi za besplatan prevoz ljudi po selima (jer 500 sela nema vezu sa svetom) što se vraća druženje kroz Miholjske susrete... Ali, u 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika, zatim 1.000 sela nemi ni prodavnicu, a u 2.000 nema ni bankomata ni pošte... Sve što se čini je dobro, ali to je nedovoljno, jer je potreban dug period kroz novi koncept poljoprivrede (koji nemamo i koji se očekuje kao i bolji život na selu), da se sve to zaustavi što je negativno i oteralo ljude sa sela (posle Drugog svetskog rata pa sve do 2000. godine iz sela je u grad otišlo oko osam miliona ljudi na teritoriji SFRJ). To traje već sedam decenija. I sve ovo što se čini je dobro, ali nedovoljno. Jer, to radi samo jedno ministarstvo, a ne cela Vlada!

Kada bi to radila cela Vlada Srbije onda bi se moglo govoriti o spasavanju sela i cele Srbije. Ovako ne! To poboljšanje oseća mali broj stanovnika sela ove male Srbije. A u njoj je trećina stanovnika u Beogradu, i dalje je nevažna polovina tih žitelja sela u Srbiji.

Dakle, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Vlade Srbije nema dokaza gde su utrošene pare. Jer, nema rezultata od 28 milijardi dinara upućenih 2016. godini, ni u povećanju broja, grla, ni u kvalitetu, ni u povećanju tona proizvedenog i potrošenog mesa, niti u izvozu. Ali, nema ni para! Isti ,,odgovor'' je i za pare od 26 milijardi dinara, koje su iz iste kase navodno otišle za ruralni razvoj u Srbiji. Ali, u životu one nisu otišle onom kome su bile namenjene, pa na toj adresi nema ni očekivanih rezultata.

Bitno je da se pokrene celokupno stočarstvo, a ne samo mlečno govedarstvo koje je najviše ugroženo. "Bio sam po terenu ovih dana i već pitaju lokalne samouprave kako da naprave plan i program za sledeću godinu i na šta da stave akcenat, a ja sam svima rekao da prednost daju stočarstvu", rekao je pomoćnik ministra poljoprivrede Aleksandar Bogićević na skupu u Rekovcu. Naime, u Poljoprivredno veterinarskoj školi organizovan je skup sa preko 300 učesnika na temu koja govori o stanju i perspektivi proizvodnje mleka u Srbiji i regionu. "Da li će i Hrvatska imati vlastitu proizvodnju mleka je pitanje i kod nas jer su trendovi pada proizvodnje mleka izuzetno izraženi. Pre deset godina smo imali 60.000 proizvođača koji su davali mleko na otkup, a sada imamo tek tri hiljade!? Gde su nestali i pitanje je od čega te porodice sad žive?

Konkretne mere su da se sakupe podaci koji ukazuju na produktivnost, na troškove i prihode, zatim da se zainteresuju mladi, da se primenjuju savremene tehnologije i znanje te da se vodi računa o proizvođačima mleka, koji rade puno radno vreme u svojoj štali, na taj način da mogu od svojih prihoda da žive i to im država mora na neki način garantovati", kazao je predstavnik Mreže savetodavnih službi Jugoistočne Evrope iz Hrvatske Milan Gusnjak. Mlekare u Srbiji se nadaju da će se uz sistemsko rešavanje problema, a ne uredbama kao do sada, i radu na povećanju mlečnosti krava poboljšati situacija u kojoj svi relevantni učesnici u ovoj industriji moraju da sarađuju. "Imlek je najveći otkupljivač mleka u regionu jer pored Srbije poslujemo i u Republici Srpskoj i Makedoniji. Saradnja sa proizvođačima je dobra, u sistemu imamo preko 4.000 farmera, a godišnje otkupimo i preradimo nešto preko 300 miliona litara mleka. Svesni smo činjenice da se mali proizvođači mleka, tj farme sa manjom proizvodnjom mleka gase, dok očekujemo da će ljudi koji su ostali da se bave proizvodnjom mleka povećati svoje količine", kaže direktor otkupa sirovog mleka Milan Vuletić za (RTV)

Stočarstvo u brojkama:

-Jedini u Evropi nemamo plavi dizel za agrar!

-Subvencije po hektaru su samo 70 evra;

-Ukupna vrednost agrarne proizvodnje u 2021.g. bila je 5,6 milijardi dolara. To je tek oko 1.000 evra po hektaru!

-To je bio pad proizvodnje u odnosu na 2020. godinu od pet odsto!

-Izvoz sirovina za hranu u 2021. godini bio je vredan 4,9 milijardi dolara;

-Od toga izvoz žitarica doneo je 780 miliona dolara;

-Od izvoza životinja i mesa stiglo je skromnih 77 miliona dolara;

-Mi izvozimo samo sirovine za hranu! Recimo tri miliona tona kukuruza. A, od njega u višim fazama može da se proizvede 10.000 različitih proizvoda pa da donesu u izvozu mnogo više para. U 2021. godini od izvoza kukuruza prihodovano je 557 miliona dolara;

-Daleke 1866. godine u Srbiji je na 1.000 stanovnika bilo 1.300 svinja. U to vreme u SAD je na 1.000 stanovnika bilo samo oko 800 svinja. Dakle, Srbija je bila mnogo razvijenija od SAD!

-Poslednji veliki izvoz svinjskog mesa u svet bio je 1990. godine za 762 miliona dolara. Posle su došli ratovi, sankcije, vakcinacija, svinjska i afrička kuga... Nema njegovog izvoza u EU niti transporta preko zemalja EU, osim ako nije pripremljeno na temperaturi iznad 72 stepena;

-Vakcinacija protiv bolesti svinjske kuge ukinuta je 15. decembra 2019. godine. Da bi krenuo izvoz u EU i transport preko zemalja EU, treba da prođe najmanje četiri pa do sedam godina. Za to vreme je trebalo da nestane i poslednja svinja iz vakcinacije. Uslov je bio i da se više ne pojave bolesti. Ali, to se nije dogodilo, pa bolesti su one registrovane u oko 300 sela širom Srbije;

-Iz Srbije je 1990. godine bilo izvezeno svinjskog mesa u svet u vrednosti od 762 miliona dolara. Deo tog mesa je otišao u konerzvama u SAD za njihovu vojsku. U to vreme za taj novac Beograd je kupio ,,Lejland'' autobuse;

-Posle toga Srbija je postala stalni uvoznik zamrznutog svinjskog mesa. Iz EU je u 2019. godini uvezeno zamrznutog svinjskog mesa za 71, a u 2020. godini za 58 miliona dolara. U 2021. godini za uvoz samo svinjskog mesa potrošeno oko 64 miliona dolara;

-U 2021. godini u Srbiju je uvezeno iz EU dva puta po 150.000 prasića (ukupno 300.000 grla) i više od 300.000 živih tovljenika! Stručnjaci kažu da nas je uvoz tog mesa koštao i više od 200 miliona dolara!?

-Pored toga, u EU i danas ima višak od 50 miliona svinja, nemaju kome da ih prodaju. I da možemo da izvozimo u te zemlje, ne bi bili konkurentni!

- Takvo stanje je posledica loše agroekonomske politike i vladanja uredbama. Jer vladanje uredbama predstavlja samo ,,gašenje požara''. Rešavanje problema na ovaj način nikada nije donelo dugoročno rešavanje problema;

-Rezultat takve agroekonomske politike je da smo u 2021. godini u oborima imali samo 160.000 krmača, a pre jedne decenije čak više od 1,1 miliona. Sa tim brojem krmača uz najbolje uslove ne mogu se napuniti obori!

-Uz novi koncept agrarne politike, koji nude oni koji nisu na vlasti, niti oni odlučuju, u ovoj zemlji, Srbija bi mogla na njivi veličine 3.476.000 hektara, koliko se koristi, mogla da ima hrane za tov najmanje 18, pa i 30 miliona tovljenika. To je za sada 15 puta više nego što ih sad tovimo!

-Zbog loše agroekonomske politike sa jednog hektara prihodujemo oko 1.000 pa do 1.200 u proseku u zemlji u kojoj se gasi stočarstvo. Neke zemlje EU (Holandija prihoduje 24.000, a Danska blizu 20.000 dolara). Cilj Srbije je da to bude bar 10.000 dolara po hektaru;

-Rešenje je u brzini obrtanja kapitala. Razvijeni svet to čini 50 do 52 puta godišnje. Srbija dva do tri puta!?;

-Kako da budemo konkurenti sa subvencijama od 70 evra po hektaru, kada zemlje EU imaju od 480 pa do 900 evra po hektaru!

- Razvijeni proizvode tri do pet tona mesa po hektaru, što je nekoliko puta više od Srbije!

-Kada bi politika odobrila i stala iza novog koncepta i takvog rada u agraru koji postoji kod onih koji nisu stranački opredeljeni, mogli bi ubrzo da u oborima imamo najmanje 10 miliona svinja godišnje!

-Imamo proizvodnju živinskog mesa od 115.000 tona godišnje. Postoji i više stotina klanica, ali su samo četiri prema propisima EU koji će biti po propisima da se može iz njih izvoziti meso u EU!

Voće, zlatna poluga srpskog izvoza?

Dok je kompletna poljoprivreda u velikom zaostatku u odnosu na važeću Strategiju razvoja od 2014. do 2024. godine koja je predviđala rast od 9,1 odsto (samo u krizama 6,1 odsto godišnje), a ukupan prosečan godišnji rast za tri i po decenije je samo 0,45 odsto! Najviše je urađeno na razvoju voćarstva, koje se gaji na 193.000 hektara. Dokaz tome je da je tokom 2021. godine Srbija je imala izvoz agrara od 4,9 milijardi dolara. U tome je prihod od izvoza voća učestvovao je sa 824,1 miliona evra. Taj novac donela je prodaja od 483.500 tona voća van granica Srbije. Najveću vrednost izvoza ostvarila je zamrznuta malina sa 426 milion evra, što je skoro 44 odsto, dok je sveža jabuka sa 127 miliona evra druga voćna vrsta po vrednosti izvoza. Slede zamrznuta kupina sa 101 miliona evra i zamrznuta višnja sa 35 miliona evra. Kvalitet srpske maline odavno je prepoznat u svetu, a zbog malih količina u ukupnom svetskom bilansu jasno je zbog čega ona zauzima primat u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivrednih proizvoda i zašto je mnogi smatraju zlatnom polugom srpskog izvoza. Ipak, stručnjaci upozoravaju da se površine pod malinom i ukupne količine smanjuju poslednjih godina. Nekada su se niz godina nalazile na 15.000 hektara, potom su dostigle i 24.000 hektara, a sad se opet, kako proizvođači kaži nalaze na oko 15.000 hektara površina! Srbija nedovoljno koristi svoje bogatstvo u voću, a to su pet zlatnih voćki: malina, borovnica, jabuka, jagode i trešnje;

Na nivou nerazvijenih!

Stočarstvo u Srbiji je na nivou nerazvijenih zemalja - broj goveda, svinja i ovaca drastično opao. Stočarstvo u Srbiji prema mišljenju analitičara na nivou je najnerazvijenijih zemalja sveta, jer u BDP agrara učestvuje sa svega 29 odsto. Štale se prazne, od 1990. godine na ovamo, broj stoke opada za dva do tri odsto godišnje, a malo ko želi da se bavi ovim poslom. Analitičari ističu da sve dok je litar mleka jeftiniji od litra mineralne vode nema boljitka za proizvođače. Prema zvaničnim podacima RZS, u stajama u Srbiji, trenutno je oko 800.000 goveda, što je upola manje nego pre tri decenije. "Stočarstvo u BDP-u poljoprivrede učestvuje samo sa 29 odsto, a sve ispod 60 odsto je karakteristika nerazvijenih zemalja. Da je situacija loša vidi se i u broju svinja. Pre 30 godina u oborima ih je bilo više od pet miliona, sada je taj broj prepolovljen, navodi autor ovih redova. Agroekonomista Milan Prostran kaže da je stočarstvo u Srbiji u ozbiljnoj krizi, a kao najveće probleme navodi niske otkupne cene i skupu stočnu hranu. On napominje da je stočarstvo u zemljama EU zastupljeno sa oko 70 odsto u bruto proizvodu poljoprivrede i da predstavlja lokomotivu njenog razvoja, dok kod nas učestvuje sa manje od 30 odsto agrara.

Sunovrat stočarstva je počeo 1992. godine sa uvođenjem sankcija i zabranom izvoza junadi i svinjskih konzervi. Poslednji veliki izvoz svinjskog mesa iz Srbije bio je 1990. godine za 762 miliona dolara. Tada su konzerve svinjskog mesa otišle i u SAD za njihovu vojsku. U međuvremenu je bila i velika inflacija, pala je proizvodnja i potrošnja mesa. Posle toga do danas više nije ni gram svinjskog mesa zvanično izvezen u EU, niti je mogao da se transportuje preko država, članica EU. Razlog tih zabrana bila je vakcinacija protiv bolesti svinjske kuge. Vakcinacija je ukinuta 15. decembra 2019. godine ali se bolest posle toga pojavila opet u više od 300 naseljenih mesta u Srbiji! Nijedan ministar poljoprivrede u Srbiji za vreme vakcinacije svinja nije imao hrabrosti da ukine godišnje trošenje novca za vakcine od 25 miliona dolara. To je tek pošlo za rukom eks Branislavu Nedimoviću, koji je bio 13 ministar poljoprivrede u Vladi Srbije od 2000. godine. Ali, na žalost ni to nije donelo rezultate. Jer, vakcinacije nema, ali ni svinja za domaće potrebe, a da se ne govori o izvozu. Ono što je sigurno imamo svinjske i afričke kuge, ali i uvoznog svinjskog mesa.

Proizvodnja i potrošnja nekad i sad

U Srbiji se nekada, pred raspad SFRJ, proizvodilo godišnje oko 650.000 tona svih vrsta mesa godišnje i trošilo po stanovniku 65 kilograma. Sad se proizvodi oko 440.000 tona svih vrsta vesa i troši po stanovniku manje od kilograma. U međuvremenu su se raspale zadruge koje su okupljale male farmere. Kod nas je 78 odsto učešće tih malih proizvođača i oni dominiraju. Prema podacima RZS, čak 216.723 mala proizvođača poseduju njive do dva hektara. Ali, loše agroekonomske politike u zemlji ostavile su nam prazne staje i obore. Mesare su pune od uvoznog mesa, sitne domaće proizvodnje i velikog pokolja stoke, u znak protesta nezadovoljnih stočara.

Srbija je sad već daleke 1975. godine imala 2.250.000 goveda, a da sada, ih po zvaničnim podacima RZS iz ove 2022. godine, ima samo 870.000. Pravo stanje će pokazati naredni popis poljoprivrede, koji je najavljen za 2023. godinu i daće, nadamo se tačne podatke. Sa 4,6 miliona grla, broj svinja je prema podacima RZS iz 2004. godine pao je na 2.700.000. Uz to broj krmača za jednu deceniju smanjio se sa 1,1 milion na samo 160.000 grla na kraju 2022. godine! Na skupu stočara, krajem 2022. godine održanom u Privrednoj komori Srbije, u Novom Sadu, rečeno je da imamo najviše 130.000 krmača u oborima. Broj goveda, svinja i ovaca je katastrofalno pao, a samo je broj koza veći i možemo reći da ih ima dovoljno, a to je oko 200.000. Trenutno je najveći problem smanjena potrošnja domaćeg stanovništva, kao i uvoz koji je došao da bi se ublažio neki nivo visokih cena. Kada je reč o Srbiji u njoj je trenutno 500.000 gladnih, a uskoro biće i oko 1,5 miliona siromašnih! Dalji problem su inputi za ishranu stoke, kukuruz, soja i sve druge komponente su skuplje za 60 odsto.

Boljitak povratkom u prošlost!

Prema podacima Državne revizorske institucije, od 2016. do 2018. godine izdvojeno je 28 milijardi dinara subvencija za stočarstvo. Da je taj novac došao do onih kojima je bio namenjen, već danas, krajem 2022. godine staje i obori u Srbiji bi bili puni! Umesto uvoznika, država bi bi bila izvoznik svinjskog, ali i svih drugih vrsta mesa. Kao što je to i bila pre četiri decenije. Tako se boljitak Srbije nalazi u povratku u prošlost!

Pored ovih para kojima se izgubio trag od 2018. do 2020. godine, kako je utvrdila Državna revizorska institucija prilikom kontrole, nestalo je još 26 milijardi dinara namenjenih ruralnom razvoju Srbije od 2018. go 2020. godine. To je ukupno 54 milijarde dinara. Kada se ti pretvori u evre, predstavlja 457 miliona evra, koje su otišle iz Ministarstva poljoprivrede, ali nisu stigle do onih kojima su namenjene. Kolika je to suma novca, najbolja potvrda je činjenica da je Agrarni budžet u Srbiji 2021. godine bio 400 miliona evra. Dakle, subvencije su otišle, rezultata nema, ali ni znanja, među narodom gde je taj novac! Niti ko je odgovoran za nestali jedan agrarni budžet!? To je i razlog zašto seljaci nestaju, i zašto ono malo njih koji preživljavaju poslednje dane stočarstva, pravdu pokušavaju da traže na ulici. Jer, oni kojima se obraćaju i ne žele da čuju njihove vapaje!

Najgore proizvođaču

Najveću muku muče mali proizvođači. A, takvih sa posedom veličine oko dva hektara ima u Srbiji 217.623! Mirko Milojević je jedan od retkih entuzijasta koji u selu Grabovac kod Svilajnca još drži krave. Nekada ih je imao 30, danas svega 10. "Greota je da se to izgubi, šteta je, tu su uložene velike pare, veliko vreme. Tu su krave koje vode poreklo iz Austrije, iz Nemačke i šta sad da ja to prodam šta će posle da bude. Svaka štala koja je prodala krave nikad se više on u nju nisu vratile", kaže Milojević. Kada imate mali broj krava koje dnevno daju 120 litara mleka, proizvodnja ne može da se isplati, kaže Mirko. Cena mleka ista je već godinama, a hrana je poskupela. "Litar mleka je trenutno 34 dinara, bez premije od 15 dinara koju sad daje država. Do sad je bilo sedam, sad će da bude 10 dinara. Može li od toga da se preživi mesec? Može, ne može, mora. To je krpljenje kraja s krajem", tvrdi Milojević.

I dok su mali proizvođači na ivici propasti, velikim farmama sa nekoliko stotina krava ide znatno bolje. Za svako grlo država daje 25.000 dinara, a postoje i subvencije za kupovinu najsavremenije opreme za mužu krava.

"Nama je pomogla država Srbija da kupimo ove robote. Mi smo kupili, a oni nam refundiraju 60 odsto iznosa. Jako sam zahvalan i apelovao bih na državu da to nastavi, jer ako bi se to nastavilo mi bi napravili revoluciju u stočarstvu", kaže David Mužlai, vlasnik farme "Mužlai".

U Poljoprivrednoj školi u Svilajncu postoji ogledna farma za sve buduće veterinare. Đaci ovde iz prve ruke mogu da nauče ono što u udžbenicima najčešće ne piše, da u lancu proizvodnje najgore prolazi proizvođač. "Glavni motiv mladih ljudi je zarada. Ako nema profita, zarade onda nema ni motivacije za taj vid posla. Tu su velika odricanja i teško se živi od stočarstva", kaže Saša Kostić, iz Poljoprivredno-veterinarske škole u Svilajncu.

Od izvoznika svinjskog mesa, Srbija je postala uvoznik. Svake godine je sve manje i krava, svinja i ovaca, a pad u broju stoke, vei decenije, godišnje iznosi oko tri odsto. Neophodna su veća ulaganja, ali je potrebno i da se država opredeli da li joj je poljoprivreda zaista strateška privredna grana. Jeste u obećanjima u predizbornim kampanjama, a posle toga nije. Nikad nije bila zvanično na papiru ni dana. Samo u praznim obećanjima, koja se nikada nisu ostvarila - da!

Politička renta: Agraru uzeto četiri milijarde evra!

Koncept neoliberalizma ostavio je loše i duboke tragove na poljoprivredu Srbije. Korporativni cilj je stvaranje i prisvajanje profita. Cilj kooperativa ili zadruga je služiti svojim članovima i zajednici! To znači da postoji politička renta u Srbiji, kaže eks savezni ministar poljoiprivred eu Jugoslaviji prof dr Koviljko Lovre. Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene poljoprivredi, a koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno čak četiri milijarde evra! Dakle, od dodeljenih subvencija 70 odsto pripada poljoprivredi, a 30 odsto ostalim učesnicima. Tu je i deo političke rente koja se uzima! I taj se novac se uzima od onih koji obrađuju njive, koji proizvode hranu za opstanak i ostanak zemlje. Niti se to priznalo da im se novac uzima, niti im se nekada kaže gde taj ukradeni novac se troši! Nikada im se za to niko nije izvinio, a svake godine im zavlače ruku u džep! Poljoprivredu u tom vremenu karakteriše nizak nivo investicija od samo 2,5 odsto od ukupnih bruto investicija. Kada je reč o stranim direktnim investicijama, tu nema velikog interesovanja jer je od ukupnih SDI u agrar godišnje ulagano od 0,6 do najviše 1,7 odsto.

U Kini, farma svinja na 26 spratova

Poslednjih meseci, svetski mediji izveštavali su o farmi svinja od 26 spratova u Edžou, provincija Hubei, u Kini. Saznajte dokle se stiglo u izgradnji, kako će farma izgledati i funkcionisati! Ovaj kompleks, kada bude završen, biće zapravo svojevrstan, ambiciozan poduhvat i prava avantura, ocenjuje portal Pigprogres, specijalizovan za ovu vrstu stočarske proizvodnje. Kompleks kod Vuhana se sastoji od dve zgrade od 26 spratova, od kojih svaka ima 400.000 metara kvadratnih.Vlasnik projekta je Hubei Zhongkin Kaivei Modern Animal Husbandri, koji izveštava o projektu na svom VeChat nalogu. Najveći akcionar korporacije je lokalni proizvođač cementa, a toplota dobijena iz fabrike cementa takođe će se koristiti za grejanje farme. Reč je o jednoj od najmodernijih farmi za uzgoj svinja u Kini. Može se pohvaliti radnom efikasnošću, zelenom ekologijom i nižim sveobuhvatnim troškovima.

Grad Edžou se nalazi na oko 80 kilometara jugoistočno od Vuhana. Kompleks će na kraju moći da proizvodi 1,2 miliona svinja za klanje godišnje (do 108.000 tona svinjetine godišnje), dok su investicioni troškovi navodno bili oko četiri milijarde RMB (570 miliona evra), piše portal Pigprogres. Pomenimo, prema podacima za prošlu 2021. godinu Srbija je imala ukupno 2,7 miliona svinja. Dakle, samo na jednoj farmi u Kini za dva i po godine bi mogao biti poklan ceo svinjski fond Srbije.

Ugovor o saradnji za nabavku svinja

Ove 2022. godine, 31. avgusta, Zhongkin Kaivei i Jiahe Agriculture and Animal Husbandri potpisali su sporazum o saradnji za kupovinu svinja za početak punjenja jedne zgrade završenog kompleksa. Zhongkin Kaivei će predstaviti 21.600 krmača i 55 nerastova od dobavljača KingSino iz Guangdonga. Prema uslovima ugovora, svinje sada borave u bazama u Miluo i Jin. Životinje se isporučuju u četiri serije u periodu od 25. septembra do 30. novembra ove 2022. godine. Životinje će ući u zgrade preko podzemnih „kanala za hvatanje svinja". Zatim će ići do svojih predviđenih spratova jednim od šest liftova za svinje od četrdeset tona.

Hrana i voda za piće

Životinje će otići u prvu od dve zgrade od 26 spratova, koja je već završena. Druga zgrada je sada u izgradnji. Ideja je da se u svakoj zgradi prva dva sprata koriste u funkcionalne svrhe - kao npr. snabdevanje hranom. Od trećeg sprata naviše, svaki sprat će funkcionisati kao farma, sa 1.000 krmača po spratu i proizvodnim kapacitetom od 25.000 svinja za klanje godišnje. Sa ukupno 48 proizvodnih spratova, to dovodi do 1,2 miliona svinja za klanje godišnje.

Više od 30.000 kontrolnih tačaka

Kineski mediji pišu o tome kako centralna soba na prvom spratu kontroliše hranu i vodu za piće za svaki sprat. Indikatori temperature, vlažnosti životne sredine, koncentracije toksičnih gasova kontrolišu se u realnom vremenu. Postoji više od 30.000 kontrolnih tačaka koje određuju precizno hranjenje svake svinje. Ogromni cevovodi snabdevaju vodom i materijalima svinje na svakom spratu.

Sistem za tretman otpada na bazi biogasa

Sistem za ispiranje služi za odlaganje svinjskog otpada. Medijski izvori su objasnili kako sveobuhvatni sistem za tretman otpada zasnovan na biogasu zatim pretvara svinjski stajnjak u čistu energiju za proizvodnju električne energije i grejanje. Stajnjak ulazi u rezervoar visokotemperaturnog anaerobnog sistema za fermentaciju, što smanjuje isparavanje mirisnih gasova za više od 90 odsto.

Veterinarski nadzor 24 sata dnevno

Veterinari nadgledaju kompleks danonoćno. Zhongkin Kaivei takođe još uvek aktivno regrutuje dodatne veterinare, menadžere uzgoja, menadžere farmi i tehničare za osoblje na farmi Ezhou. Potražnja Kine za svinjetinom će se povećati. Predviđa se da će kineska potražnja za svinjskim mesom porasti sa 51,77 miliona tona na 60,77 miliona tona u narednoj deceniji, I to prema zvaničnim procenama. Izgradnja velikih farmi poput ovih jedan je od načina da se zadovolji rastuća potražnja.

Glad kao cunami

Sve ovo što se radi u svetu treba da doprienese da se smanji siromaštvo u svetu. Jer, glad umesto da se smanjuje, kako je bilo dogovoreno, kao cunami uzima živote ljudima. Svake godine 16. oktobra, obeležava se i Svetski dan zdrave hrane. Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu ustanovila je ovaj datum 1981. godine u cilju podizanja svesti o stvaranju sveta bez gladnih. U svetu danas 2,5 milijardi ljudi živi sa manje od dva dolara na dan. Godišnje, uglavnom od gladi umre 10 miliona dece. Milijarda ljudi nema pristup pijaćoj vodi, a 2,6 milijardi ljudi nema zdravstvenu zaštitu. Nije se ostvarila milenijumska deklaracija, potpisana 2000. godine o smanjenju siromaštva u svetu do 2015. godine.

Svakog sata u svetu umre 1.200 dece, što je kao da se svakoga meseca dešavaju tri cunamija odjednom u svetu. Istovremeno, na kraju 2022. godine 811 miliona ljudi u svetu je gladno, a od toga 300 miliona dece nema dovoljno hrane. Prema podacima Agencije za razvoj Ujedinjenih nacija, ukoliko se nastavi ovaj tempo siromašenja naroda, je i razlog zašto se nije ostvarila ideja UN da se do 2015. godine glad iskoreni, ili, svede na najmanju moguću meru. Naime, 2000. godine svetski lideri su potpisali milenijumsku deklaraciju o jasnim ciljevima razvoja ljudskog roda do 2015. godine, u kojoj je glavni zadatak bio da se iskoreni siromaštvo. Oni su se tada obavezali da će broj onih koji širom sveta žive u uslovima ekstremnog siromaštva biti prepolovljen, da će se drastično smanjiti stopa smrtnosti kod dece i da će učiniti sve da sva deca na svetu idu u školu. Ali, u najnovijem izveštaju UN piše: Ako se dosadašnja tendencija nastavi, ovi ciljevi neće biti ostvareni ni za narednih 10 godina". To je svakako zabrinjavajuća slika sveta.

Neke, doduše malobrojne zemlje su se donekle i popravile. Među njima je, recimo, Italija. Ona se svojevremeno nalazila na 21. mestu, a sada pala na 18 poziciju. Očekivani životni vek Italijana se produžio, a porastao je i broj dece koja idu u školu - sa 82 odsto u školskoj 2001/2002. godini i taj broj se popeo na 87 odsto u školskoj 2002/2003. godini. Takođe zabeležen je rast bruto nacionalnog proizvoda po stanovniku (sa 26.430 dolara, koliko je iznosio 2002. na 27.119 dolara u 2003. godini). U upravo objavljenom izveštaju UN naročito je pohvaljena Norveška koja je petu godinu zaredom proglašena najrazvijenijom zemljom. S druge strane, kritikovan je Niger koji se našao na poslednjem 177 mestu.

Slika nejednakosti

Izveštaj je slika sveta punog nejednakosti, sveta u kojem 10 odsto Brazilaca živi u većem siromaštvu od najsiromašnijih Vijetnamaca. Ali, u njemu postoje i pozitivni elementi: 1,2 milijarde više ljudi na svetu poseduje pijaću vodu. Broj siromašnih u Vijetnamu smanjen je sa 60 odsto od ukupnog broja sanovnika ove zemlje, koliko je iznosio devedesetih godina prošlog veka, na 32 odsto u 2000. godini. U toj zemlji je istovremeno smanjena i stopa smrtnosti novorođenčadi.

Ili još nekoliko poređenja. Bolje nego ranije živi 13 miliona ljudi koji su se oslobodili od apsolutnog siromaštva. Još 1,2 milijarde ljudi sada ima pristup pijaćoj vodi, a smrtnost novorođenčadi smanjena je za dva miliona. Školu pohađa dodatnih 30 miliona dece. Gore nego ranije živi 2,5 milijardi ljudi koji dnevno imaju manje od dva dolara na dan za život. Godišnje u svetu umre 10 miliona dece. Ili svakog dana u svetu umre po 30.000 dece mlađih od pet godina! Uzroci svih smrtnih slučajeva mogli bi biti sprečeni. Milijarda ljudi nema pristup pijaćoj vodi, a 2,6 milijardi ljudu nema zdravstvenu zaštitu. U svetu 115 miliona dece još uvek ne ide u školu.

Na primeru Ugande i Kine izveštaj UN pokazuje da je moguće ostvariti brži napredak. Nažalost, 18 zemalja sada ima gore pokazatelje razvoja nego 1990. godine. Od tog broja njih 12 se nalazi u podsaharskom području Afrike kojim hara sida, a preostalih šest su bivše sovjetske republike. Ovi podaci otkrivaju da 460 miliona ljudi danas živi gore nego ranije.

Intervencije u tri pravca

Autori izveštaja ipak smatraju da su "milenijumski ciljevi" ostvarivi ukoliko se bude intervenisalo u tri domena: pružanja pomoći, trgovine i bezbednosti. Ali, istaknute su neke manjkavosti sistema pružanja pomoći. Bogate zemlje izdvajaju suviše malo (0,25 svog bruto nacionalnog proizvoda). Najgore među njima su tri članice G8: Italija (0,17 odsto), SAD (0,15 odsto) i Japan (0,20 odsto). Sem toga, zemlje donatori vezuju pružanje pomoći za nabavku njihovih proizvoda. Tako je onaj koji prima finansijsku pomoć primoran da uvećava svoje troškove za 20 odsto. Svake godine na taj način se gubi pet do sedam milijardi dolara, što predstavlja ozbiljan problem. Jer, kada siromašne zemlje pravilno upravljaju poklonjenim sredstvima ona su im od velike pomoći. Bez te pomoći troškovi zdravstva u Zambiji iznosili bi tri dolara po stanovniku umesto osam. Upravo zahvaljujući pomoći koja je stigla 2003. godine 1,6 miliona dece u Tanzaniji krenulo je u školu.

U izveštaju UN o razvoju ljudskog roda, prvih deset najrazvijenijih zemalja su: Norveška, Island, Australija, Luksemburg, Kanada, Švedska, Švajcarska, Irska, Belgija i SAD. Najsiromašniji su Mozambik, Burundi, Etiopija, Centralno Afrička Republika, Gvineja - Bisao, Čad, Mali, Burkina - Faso, Sijera Leone i Niger.

Zemlje sa 600 dolara dohotka po stanovniku imaju upola manje šansi da postanu poprište građanskog rata od zemalja koje ostvaruju dohodak od samo 250 dolara po stanovniku. Od ukupno 32 zemlje koje su se našle na dnu liste, u periodu od 1990. do danas ratovalo se u čak 22. Zemlje u kojima se i danas vode oružani sukobi (Avganistan, Irak i Liberija) nisu stavljene na ovu listu zbog nedostatka pouzdanih statističkih podataka.

Zemlje donatori izdvajaju nešto više od milijardu dolara godišnje za pomoć poljoprivredama zemlja u razvoju i nešto manje od milijarde dolara dnevno za subvencionisanje sopstvenih poljoprivreda. Zbog ovih subvencija i protekcionističkih mera zemlje u razvoju godišnje gube oko 24 milijarde dolara. Svakom ovom izgubljenom dolaru treba dodati još tri dolara koja se gube u domenu investicija i zapošljavanja. Bez promene sadašnje politike, "milenijumski cilj" o smanjenju siromaštva umesto 2015. godine, možda će biti ostvaren tek 2047. godine!?

(Nastaviće se)