Dežurna

Kriminalac nije patriota

Shvativši da je u neodrživoj poziciji Vučić je počeo da pravi izlaznu strategiju koja je stala u njegovu nedavnu izjavu: „Ne ruše neki spolja Srbiju zbog Vučića, već ruše nekog Vučića zbog Srbije". Opet, dakle, vezivanje srpskog nacionalnog interesa za sudbinu jednog čoveka. I opet dolazimo u izvanrednu poziciju po politički Zapad. Srbija vezana za sudbinu jednog čoveka, a oni tog jednog čoveka imaju snimljenog u hiljadu i jednoj kriminalnoj kombinaciji, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Po svojoj prirodi sam optimista čak i u situacijama kada neki merljivi faktori pokazuju da optimizmu nema mesta. U takvim prilikama se vodim onom mišlju da u svemu što čovek radi treba da ostavi i mesto za čudo.

Dobra strana aktuelnog trenutka je ta što se kockice slažu tako da Vučić sada još jedino može da veruje u čudo koje će ga sačuvati na vlasti i to je dobra stvar. Međutim, loša stvar je što politički zapad intezivno radi na tome da ga smene ne kao svog isluženog piuna već kao najvećeg zagovornika srpskog interesa, pravoslavnih vrednosti i bratstva sa Rusijom. Na taj način planiraju da otvaranjem afera na kraju vlast obore uz veliku medijsku pompu i javne dokaze o umešanosti u težak kriminal i da onda naprave sliku da postoji znak jednakosti između srpskog nacionalizma i pravoslavne vere sa jedne i kriminala sa druge strane. Ovakav scenario po svaku cenu moramo da sprečimo, a to znači da građani Srbije moraju da isteraju stvari do kraja, tako da Vučić padne zbog sveopšte kriminalizacije i pljačke zemlje, ali da pri tome država ne bude označena kao mafijaška i shodno tome sa hipotekom. Narodski rečeno, mora se sprečiti da se sa prljavom vodom baci i beba.

Mi smo sa Slobodanom Miloševićem već prolazili kroz veoma sličnu situaciju kroz koju prolazimo danas. Njega, koji nikada u životu nije rekao da je Srbin i koji je bio deklarisani ateista, Zapad je označio kao nosioca nekakvog velikosrpskog udruženog zločinačkog poduhvata. I kada ga je narod krajnje demokratski pobedio na izborima preko službi su organizovane i u dobroj meri iscenirane demonstracije 5. oktobra kako bi se bacila senka na pobedu običnog naroda, a i kako bi se novim vlastima odmah natovarila hipoteka i u dobroj meri poljuljala vera u demokratiju. A moglo je i drugačije. Zamislite samo sitaciju da je Milošević sam otišao nakon Dejtona kada je uz velike žrtve ipak izborena velika pobeda. Da je svojim naslednicima ostavio Srbiju u državnom savezu sa Crnom Gorom, sa Kosovom u punom ustavnom kapacitetu i sa dobro očuvanom privredom. Tada bi brojni problemi bili rešavani bez hipoteke komunističkog nasleđa i tereta ratova i shodno tome ljudi koji bi bili nosioci političkih procesa ne bi imali problem ucenjenosti. Primera radi, da se povukao Milošević za njime bi vrlo brzo otišli Momir i Milo u paketu i ne bi bilo tako izraženog crnogorskog separatizma jer bi po prirodi stvari i tamo pobedile neke umerene snage koje bi bile otklon od komunizma. Takođe, proces privatizacije ne bi tekao po pljačkaškom principu i ne bi u bescenje bile prodavane fabrike koje su pre toga bile već dobro ruinirane usled sankcija ili direktnog bombardovanja. Bez Miloševića na vlasti ne bi bilo revizije Dejtonskog sporazuma i pravljenje Brčko distrikta kojim je Republika Srpska podeljena na dva dela. I konačno, ne bi Kosovo bilo vojnom agresijom izdvojeno iz sastava Srbije već bi se pravio drugačiji održiv model.

A zašto se onda Milošević nije povukao 1996. godine i to kao pobednik? Po mom mišljenju odgovor leži u tome što mu se porodica uvukla u kriminal. Sin je sa izvesnim Vladom Trefom počeo da radi ozbiljne poslove šverca, dok je ćerka ušla u emotivnu vezu sa izvesnim Dadiljom koji je nešto pre toga izašao sa robije na kojoj je bio zbog ubistva. Prilično sam siguran da je Sloba već tada bio u situaciji da prevasohodno brani prodoicu i da mu je u glavi bilo da samo opstanak na vlasti čuva njegovog sina Marka od osvete raznih koji su ostali kratkih rukava kada se on latio šverca. Logično, stranci su znali za ovakvu životnu dramu porodice Milošević i odlučili su da ih dublje gurnu u blato kako bi na kraju sproveli u naum ideju da rušenjem kriminalizovanog režima u dobroj meri unište i srpski nacionalni potencijal. I zaista, u svega tri godine nakon Dejtona (21. 11. 1995.) dobili smo rat na Kosovu, bombardovanje Srbije i faktičko odvajanje Crne Gore u kojoj je opet ucenjeni Milo dobio zadatak da sprovede antisrpski proces što je on marljivo radio do skoro. Dobili smo i nastavak jezive propagande koja je u čitavoj međunarodnoj zajednici (u dobroj meri i na istoku) stvorila crnu legendu o Srbima, pa tako i danas kada nekome kažete da ste iz Srbije oni često pitaju da li je rat još u toku. U čitavoj toj situaciji, a pogotovo u predvorje NATO agresije Miloševićem režim je odlučio da Srbiju i srpski interes stavi kao štit ispred sebe kako bi se na taj način zaštitili. Time je i konačno situacija postavljena onako kako je to tadašnjem političkom zapadu odgovaralo. „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već Miloševića zbog Srbije", bila je izjava koja je i konačno zaokružila katastrofalnu situaciju u kojoj se sudbina naroda i države vezuje za sudbinu bilo kog pojedinca. Na taj način Sloba je oboren tako što je gurnut na nacionalnu Srbiju i onda su nakon toga bile potrebne godine da se taj deo srpske javnosti izvuče ispod tog tereta.

A onda su došli Toma i Vučić. Na samom početku je delovalo kako će krenuti neka vrsta tihog marša kroz institucije kojim će se malo po malo zameniti instalaže koje su postavljene nekaon 5. oktobra. Međutim, umesto toga Vučić je napravio hibridni režim koji ja često slikovito opsiujem kao „legura Sonje Liht i Zvonka Veselinovića". Tako da su sa jedne strane po dubini svih važnih institucija zadržani soroševski kadrovi, dok je sa druge strane napravljen paralelni kriminalni sistem koji održava stanje unutrašnje okupacije zemlje. Naravno, stranci su videli sve ovo i nisu se bunili, naprotiv u potpunosti im je odgovaralo. Zapadnjaci su spreko svojih kadrova gurali svoj interes, istočnjaci svoj, dok je Vučić sve vreme u ulozi kelnera koji trčkara oko stolova, smeška se i služi svakoga za bakšiš.

Međutim, nevolje u raju pojavile su se kada su gosti sa susednih stolova počeli da se glože međusobom i da insistiraju da kelner bude sve vreme kod njihovog stola i da služi samo njih. Shvativši da je u neodrživoj poziciji Vučić je počeo da pravi izlaznu strategiju koja je stala u njegovu nedavnu izjavu: „Ne ruše neki spolja Srbiju zbog Vučića, već ruše nekog Vučića zbog Srbije". Opet, dakle, vezivanje srpskog nacionalnog interesa za sudbinu jednog čoveka. I opet dolazimo u izvanrednu poziciju po politički Zapad. Srbija vezana za sudbinu jednog čoveka, a oni tog jednog čoveka imaju snimljenog u hiljadu i jednoj kriminalnoj kombinaciji. Sutra mogu da osvanu skaj prepiske ili snimci nalik na sve ono što gledamo u Crnoj Gori u kojoj svaki dan javnost saznaje u kojoj meri je bila razgranata kriminalna hobotnica. Da se to ne bi desilo Vučić konstantno drži spuštene pantalone i predaje i izdaje sve, od Kosova, preko Republike Srpske pa do Elektroprivrede Srbije. Do koje mere je to postalo očigledno govori i podatak da norveški ambasador daje intervjue u našim medijima u kojima on priča o planovima za budućnost EPS-a i uvereva javnost da iz te inače državne kompanije neće biti masovnog otpuštanja radnika.

Da bi ova opšta propast bila koliko toliko prikrivena ide zaglušujuća buka tzv „ura patriotizma" gde svaki dan slušamo o neverovatnom uspehu Srbije, pa se tako Vučić hvali da je za nekoliko promila povećan broj novorođene dece u Srbiji, a taj uspeh naravno pripisuje sebi.

Kao što rekoh na početku, sem ako ne bude nekog čuda čitava ova saga će se završiti krahom i bolnim padom Vučićevog režima. Međutim, ne sme se dozvoliti da on padne okićen ordenjem Srpske pravoslavne crkve, Rusije i znamenjima Srbije. Jer ako bude tako onda će srpski narod i ta istočna komponenta našeg društvenog bića biti u potpunosti uprljani i u dobroj meri kompromitovani. Zbog toga nacionalno opredeljeni građani ne smeju da se pecaju na propagandu vlasti kako njih Zapad ruši jer su oni Srbi. Ne, njih Zapad ruši jer su isluženi i još mogu da im posluže samo da kao takvi padnu i da na njihovo mesto dođu neki novi servilni.

To što, primera radi, Vulin ode jednom godišnje na Manjaču i tamo pod šatorom peva pesme Baje Malog Knindže ne znači da je on srpski patriota. Ranije je nosio dugu kosu i majicu sa likom Če Gevare pa ni to nije značilo da je bio komunista sa idealom asketskog života i borbe za radnička prava. Naprotiv, i dok je glumio komunistu i sada dok glumi srpskog nacionalistu njegov intimni prijatelj Željko Mitrović se bogati, a onda iza scene dele ta bogatsva i jedan drugoga štite. Zato se ova vlast mora rušiti kao kriminalna i marionetska bez da se dozvole epiteti „srpska", „ruska", „zapadna". Kriminalci nemaju ni veru ni naciju.

Zato opoziciona javnost (jer ne postoji opoziciona politička scena) mora da nađe model organizovanja takav da se zadovolji optimum zaštite nacionalnog interesa. Iako za onaj deo građanske opcije verovatno deluje primamljivo da Vučić padne poput trupca na nas nacionalne, ali sem možda kratkoročne koristi po njih, to bi donelo veliku unutrašnju frustraciju koja bi se dosta brzo prelila u političku krizu. Tako da i neka hipotetička vlast u kojoj bi glavnu ulogu imali ljudi poput Marinike Tepić, Pavla Grbovića i sl. ne bi bila ni uspešna ni dugog daha, a došlo bi slično kao posle 5. oktobra do velikog razočarenja ljudi. Otuda je potrebno napraviti takvu situaciju u kojoj režim pada samo kao mafijaški.

Posle toga prva naredna vlada mora biti striktno sastavljena od stručnjaka koji će društvo izvesti iz stanja psihoze. Sve drugo nas vodi ili do čuda koje Vučić očekuje kako bi pretrajao ili do njegovog pada, ali uz veliko razočaranje naroda i potom kriznih perioda iz koga bi ponovo mogao da nam se rodi neki ludak.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta)