Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (19)

Nemogućnost povratka zlatnog standarda

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

7. Da li je moguć povratak na zlato kao svetski novac

1)Traganje za svetskim novcem umesto dolara

Kriza je svom snagom izbacila problem dolara "naduvavanja balona" finansijskih derivata, ali i pucanja balona i otvaranja vrata globalnoj finansijskoj krizi. Kriza se automatski širi preko krize dolara i zloupotrebe dolara u nacionalne svrhe. Postkrizni period traži novu podlogu globalne monetarne arhitekture. Osnova novog sistema ne može više biti valuta koja je istovremeno i nacionalna i svetska. To je davno prevaziđeni sistem, kao uostalom i celi bretonvudski sistem.

U traganju za novim svetskim novcem i sve većoj internacionalizaciji ekonomija, njihovoj povezanosti, tokovima robe, novca, rada i kapitala, ali i sistema plaćanja - sve više se spominje "povratak na zlato" (drevni novac).

Novi "zlatni standard" treba da uzme u obzir nove globalne finansijske i monetarne odnose u kojima osim dolara.funkcioniše evro, jen, funta, juan, rublja, rial i sl. koje sve više postaju svetske valute u širem opticaju. Zagovornici povratka na zlato koje treba da postane međunarodni standard i podloga za odmeravanie visine inflacije, deflacije, formiranja kurseva vodećih svetskih valuta. Promocija zlata dovela je do skoka njegove cene na svetskom tržištu zlata za jednu finu uncu (31,1 gram) sa 1.200 na 1.800 dolara, a trenutno oko 2.000 dolara.

Stvarna nemogućnost povratka na zlato i konačno spoznaja te istine od strane razvijenih privreda, nametnuli su potrebu za novim pokušajima reformisanja svetskog monetarnog sistema. Porast cene zlata najvećim delom je pogodovao spekulaciji i privatnoj tezauraciji. Najveći deo proizvedenog zlata ide u tezauraciji. Najveći deo proizvedenog zlata ide u tezauraciju, odnosno u formiranje deviznih rezervi u zlatu kao „sigurnoj luci" u uslovima visoke inflacije i turbulentnih kretanja u svetu finansija.

U poslednje vreme Kina i Rusija povećavaju svoje zlatne rezerve kupovinom i povećanom domaćom proizvodnjom zlata. Kineske zlatne rezerve povećane su za 120 tona, tako da ulaze u krug od pet država sa najvećim rezervama. Pri tome Kina prodaje obveznice javnog duga SAD tako da je ovaj plasman pao sa 3,2 biliona dolara na svega 850 miliona. Kina nastoji da smanji svoju zavisnost od SAD i američkog dolara.

Proizvodnja zlata gotovo stagnira, dok najveći deo odlazi u devizne rezerve (koje se čuvaju za svaki slučaj), privatnu tezauraciju i industrijsku potrošnju. Masa monetarnog zlata je sve manja. Ukinuta je i obaveza da zemlje članice Fonda drže 25% svojih rezervi kod Fonda u zlatu.

Na godišnjoj Skupštini MMF u Vašingtonu (1975) donesena je odluka o demonetizaciji zlata i njegovo postepeno istiskivanje iz svetskog monetarnog sistema. Ukinuta je dvojna cena zlata (zvanična i tržišna), što je ukinulo i zlatne paritete valuta. Zlato je lišeno svih monetarnih funkcija u međunarodnim plaćanjima. Taj događaj i odluka se uglavnom zaboravljaju. Brišu se sve zlatne klauzule, što je i najjači udarac zlatu.

Skupština MMF u Manili (1976) potpuno prihvata ove stavove.

Pri tome se priprema i postepeni globalni plan stabilizacije i reformi globalnog finansijskog sistema. Jedan od stavova je nužnost veće podrške razvoju nerazvijenih zemalja, na koje otpada više od polovine globalnog privrednog rasta. Svetska banka i druge regionalne razvojne banke treba da budu oslonac za izgradnju više centara privrednog razvoja u svetu. Istina, ne navodi se kako bi ovaj mehanizam zlata funkcionisao. Da li će sve svetske valute ponovo svoj paritet izražavati u zlatu, a preko zlata i međusobni paritet, a plaćanja i dalje ostaju u postojećim nacionalnim valutama, odnosno da li će konačno plaćanje da usledi u zlatu. Cena zlata doživljava pravu eksploziju, dostigavši gotovo nezamisliv nivo od blizu 2.000 dolara za jednu finu uncu zlata. Po najnovijim prognozama cena se kreće ka 2.200 dolara, ali ni to nije konačna cena. Tekuća dužnička kriza podiže cenu zlata. Samo u periodu od pet poslednjih godina cena zlata je povećana za 140%. Centralne banke u svetu su u 2018. i 2019. godini kupile zlata više nego u poslednjih 50 godina (dedolarizacija). Rezerve zlata su povećane na 34.000 tona, dok se unca zlata povećala na 2000 dolara. Jagma za zlatom neće prestati - to je najbolja sigurna luka u turbulentnim i neizvesnim svetskim kretanjima.

2) Nemogućnost povratka zlatnog standarda

Povratak na zlatni standard nije moguć iz nekoliko fundamentalnih razloga:

Ne postoji dovoljna količina proizvedenog zlata u svetu da bi uspešno obavljao sve novčane funkcije,

MMF je rasprodao sve svoje zlatne rezerve i popunio svoje rezerve u dolarima "konvertovanim" po određenom kursu u SPV,

Proizvodnja zlata traži sve veće troškove i njegova "monetizacija" ne može da prati dinamiku, svetske privrede i potrebnih plaćanja (likvidnost),

Raspored zlatnih rezervi u svetu je veoma neravnomeran, tako da na SAD, EU, Japan, Kinu i Rusiju otpada gotovo 85% zlata, što ga apriori isključuje kao monetarni metal, Rusija i Kina u poslednje vreme naglo povećavaju svoje zlatne rezerve. Rusija je prodala obveznice javnog duga SAD od nekoliko desetina milijardi dolara i sve pretvorila u zlatne rezerve. Njene zlatne rezerve su povećane na 2900 tona, što je svrstava u krug od pet država s najvećim rezervama. Zlatne rezerve su koncentrisane na 5-6 država. Tako SAD imaju 8.133 tone, Nemačka 3.362 tone, Italija 2.436 tona, Rusija 2.925 tona, Kina 1.948 tona, Švajcarska 1.040 tona.

Demonetizacija zlata izvršena 1976. godine čini anahronim ponovnu monetizaciju zlata,

Zlato je postalo metal kao i svaki drugi na tržištu, bez obzira što je i dalje zadržao sva svoja svojstva koja su ga činila monetarnim metalom, on postaje samo "barometar" za veće ili manje nestabilnosti na svetskom deviznom tržištu. Naime, veće oscilacije kurseva, veća nestabilnost privrede, očekivana inflacija, valutni rat, "kriza dolara" ili evra i sl. dovode do povećanog interesa za kupovinu zlata i čuvanja vrednosti u zlatu (ili dijamantima). To je "čuvar vrednosti", jer mu ne predstoje velike i neočekivne fluktuacije cena, a uvek se može "konvertovati" u bilo koju potrebnu valutu (prodajom zlata, izvozom zlata i konačnim plaćanjem u zlatu). Stvarna demonetizacija zlata, uz nedovoljno afirmisanje SPV doveli su do jačanja uloge dolara u formiranju međunarodnih monetarnih rezervi.

Povratak na zlatni novac ni u nacionalnoj, ni u svetskoj privredi nije moguć iz navedenih razloga. On samo daje određenu čvrstinu i sigurnost u plasmanu određenih realnih dobara ili nacionalnog novca u turbulentnim, kriznim i neizvesnim svetskim finansijskim tokovima. Velike oscilacije deviznih kurseva od 1981. i tada prve velike finansijske krize i "krize dugova", uz narastanje nepoverenja u međunarodni monetarni sistem, tražili su unošenje jačih elemenata stabilnosti u sistemu valutnih kurseva. Dolazi i do ekstremnih predloga za prelazak na zlatni standard kao osnovu međunarodnog monetarnog sistema. Tako je u SAD u junu 1981. godine formirana posebna komisija da ispita ulogu zlata u domaćem i međunarodnom sistemu i opravdanost ponovnog uvođenja zlatnog standarda. Ta "zlatna komisija" u izveštaju Kongresu (1982) zaključila je da „zlatni standard ne bi odgovarao sadašnjim problemima". Tako je idejno ponovnom uvođenju zlatnog standarda odbačena.

Međutim, uvođenje veće stabilnosti u monetarni sistem sveta je nužnost, ali ne na osnovu zlatnih pariteta i povratku "zlatnog pokrića" nacionalnim valutama. Taj sistem je „odradio svoje" i ne može se vratiti kao svetski novac. Multivalutni sistem je put za traganje za rešenjima tipa "specijalnih prava vučenja" (SPV), evro novca i sl. mada takav sistem ima ugrađenu tendenciju ka nestabilnosti. Predlozi idu i do toga da svet treba u uslovima globalizacije da ima globalizovani monetarni sistem, kao što je to globalizovano finansijsko tržište. Time bi se međunarodne transakcije obavljale u jedinstvenoj valuti. Da bi postojala takva valuta treba da postoji jedinstvena monetarna vlast i jedinstvena monetarna politika. "Odgovornost za vođenje ovakve politike bila bi prenesena na jedno nadnacionalno telo, koje bi odgovaralo vladavini još uvek nezavisnih država"-. To nije daleko od stava o procesu formiranja "svetske vlade" i ukidanja nacionalnih država. Taj put jeftinog monetarnog sistema je više u sferi utopije i monetarne iluzije.

8. Mogu li „specijalna prava vučenja" postati svetski novac

Formirana „standardna korpa valuta" ili „koktel jedinica"

„Specijalna prava vučenja" su kreirana u julu 1969.godine da bi se povećala svetska likvidnost i da bi se nadoknadilo stalno opadanje učešća i uloge zlata u monetarnim rezervama sveta. Ušla su u funkciju u 1970. godini. U početku (1969) u SPV ulazi 16 valuta država u svetu, već prema usvojenim kriterijima. Za SAD ponder je trebao biti 20% (koliko je iznosilo učešće SAD u svetskom izvozu i BDP).

Na izričit zahtev SAD, a uzimajući u obzir ulogu koju ima dolar u međunarodnim finansijama, korigovano je njihovo učešće na 33% (za koliko je smanjeno učešće drugih država).

Nakon formiranja evro zone izvršena je i promena sastava SPV. Sada umesto 16 valuta u jedinicu ulazi svega pet valuta. Evro je zamenio deset nacionalnih valuta država Evropske unije, tako da umesto dosadašnjih valuta (marka, kruna, šiling i dr.) u sastav ulazi evro.

Na razvijene zapadne države otpada oko 80% učešća u formiranju SPV. Ako se tome doda i japanski jen tada to iznosi oko 89%. Samo je redovno uključen i juan (Kina) sa 10,39%. Dakle, razvijene države zapada dominiraju u MMF, SPV, Svetskoj banci, Svetskoj trgovinskoj organizaciji, SWIFF -u, a to znači apsolutni monopol upravljanja svetskim institucijama i finansijama. Gde je u tome najveći deo sveta? Kolonijalizam i osvajanje sveta moglo se odvijati punim tempom, a to je klasični oblik imperijalizma.

Neuspeh i blokiranje „specijalnih prava vučenja" kao svetskog novca

Svetski monetarni sistem već četrdeset godina proživljava svoju krizu zbog zaoštravanja problema međunarodne likvidnosti, posebno zbog hroničnog nedostatka zlatno-deviznih rezervi za međunarodna plaćanja, a sada zbog krize dolarskog standarda i zloupotrebe dolara.

Kriza je potencirana sledećim faktorima:

1)Pogoršana struktura monetarnih rezervi, demonetizacija zlata uz dominaciju dolara i funte,

2)Neravnomema raspodela rezervi u svetu, kako ranije zlatnih (u SAD i do 85-90%), tako i deviznih. Koncentracija deviznih rezervi u samo nekoliko najrazvijenijih zemalja (SAD, Japan, V. Britanija Francuska, Nemačka) od 60-75%, dok je u zemljama u razvoju svega 18% do 21%. Likvidnost u svetskoj privredi i tokovi međunarodne trgovine i plaćanja dominacijom dolara zavise od deficita platnog bilansa SAD, ali i emisije dolara. Zbog toga je donesena odluka o uvođenju "specijalnih prava vučenja" kod MMF kao svetskog novca, koji bi dopunio dolar u sistemu plaćanja ("papirni novac", certifikat, "papirno zlato").

Prvi značajniji pokušaj reforme svetskog monetarnog sistema desio se uvođenjem SPV ("specijalnih prava vučenja") kod MMF. Ovaj "novac" je uveden u julu 1969. godine, a profunkcionisao je 1970. godine s ciljem da se popravi međunarodna likvidnost, odnosno da se zameni zlato koje je pokazalo stalni pad učešća u monetarnim rezervama u svetu. Zbog toga su ih mnogi nazvali "papirno zlato", mada nema nikakve veze sa papirnom novcem. Mehanizam formiranja SPV je poznat, kao i određivanje jedinice vrednosti SPV. Odlučujuću ulogu u formiranju jedinice SPV imali su dolar i marka (preko 46% vrednosti jedince). Svrha navedenog je bila stvaranje "standarda SPV" kao svetskog novca.

SPV nije efektivni novac, jer se i dalje plaćanja vrše nacionalnim novcem, a na osnovu njihovog pariteta prema SPV. Za jedinicu SPV kod MMF država je mogla dobiti u zamenu za svoja "prava" kod Fonda određenu količinu tražene devize (dolar, marka, funta i dr.) i njima vršiti plaćanja, odnosno otklanjati debalans u bilansu plaćanja. SPV predstavlja obračunski novac stvoren od strane jedne međunarodne finansijske institucije (MMF) čime imaju i prednost u zaštiti od valutnog rizika u odnosu na nacionalni novac.

Napuštanjem zlata kao monetarne podloge značaj SPV trebao je da stalno raste. Međutim, ni redovna ni dopunska (za finansiranje investicija) SPV nisu se razvila kao standard SPV pre svega zahvaljujući otporu razvijenih država na čelu sa SAD (koje su i inicirale stvaranje SPV). SPV su atrofirale, nisu se razvile kao sistem, osim što su sve statistike MMF prevedene na "specijalna prava vučenja". Propao je pokušaj dublje reforme sistema, čime je dolar ponovo dobio na značaju kao svetski medij, uz nemačku marku i znatno manje funtu.

Dolar je u odnosu na SPV gotovo permanentno devalvirao, posebno od 1990. godine. To je velikim delom i rezultat beskrupulozne monetarne politike SAD, zloupotrebe dolara za nacionalne ciljeve, ali i potpunog odvajanja dolara od zlatnog pokrića. Istovremeno to ukazuje i na veliki monopol američke ekonomije u svetu, uz dominantan položaj u odlukama MMF i Svetske banke (dominacija u formiranju kapitala i broju glasova).

Specijalna prava vučenja, kao dopunski izvor međunarodne likvidnosti, emitovana su prvi put 1970. godine, a trebala su da zadovolje dugoročne globalne potrebe sa međunarodnom likvidnošću, uz eliminisanje ekonomske stagnacije i opasnosti od deflacije, ugrožavanja međunarodne trgovine i svetskog razvoja. U početku SPV je odgovarala vrednosti 0,88671 grama čistog zlata, uz odnos 1:1 sa dolarom. Formirala se jedinica SPV od 16 valuta čije je učešće u svetskom izvozu veće od 1%. Od 1981. i prve velike finansijske krize (dužničke krize) vrednost SPV se određuje u odnosu na svega pet država (SAD, V. Britanija, Nemačka, Francuska i Japan).

Ovde posebno ističemo "košaru" valuta iz razloga niza novih predloga za reformu međunarodnog monetarnog sistema u koji bi danas ušle glavne zemlje u svetu. Da vidimo da li je to moguće, kako odrediti i kako bi funkcionisalo? Učešće svake valute u košari rezultat je značaja te valute međunarodnoj trgovini i plaćanjima meren izvozom robe i usluga, ali i ulogom i značajem svake valute u funkciji međunarodnih monetarnih rezervi. SPV se nisu mogla zamenjivati za zlato.

SPV kao svetski novac služio je samo posredno za finansiranje deficita platnog bilansa zemalja članica, jer se za svoja SPV kod MMF mogla dobiti potrebna druga konvertibilna valuta i njom vršiti plaćanje. Sve operacije SPV su vršene preko MMF. Transakcije i mehanizam korišćenja SPV kod MMF su poznati i nema potrebe da ih ovde šire izlažemo. To je ustvari obračunska jedinica. Pogodnost koja pruža SPV kao svetski novac je mogućnost kontrole nad njihovom emisijom, a time i međunarodne likvidnosti. Njihovo kreiranje ne ide na teret ni jedne države članice, što je slučaj kod deviznih rezervi nacionalnih valuta.

Najveće nesuglasice kod SPV javile su se kod zahteva da se ona mogu koristiti i za finansiranje privrednog razvoja, posebno nerazvijenih zemalja (link). Protivnici linka izneli su niz argumenata protiv te upotrebe, dok su zagovornici (uglavnom ZUR) isticali prednosti. Razvijene kapitalističke zemlje su imale dominantan uticaj u MMF i Svetskoj banci (kapital i broj glasova) tako da su sprečili ostvarenje linka.

Kretanje specijalnih prava vučenja i „link" omogućili bi i razvijenim zemljama i zemljama u razvoju bezbolniji "adjustment", a zemlje u razvoju bi bile manje zavisne od stanja platnog bilansa i volje razvijenih zemalja. Ovo se posebno odnosi na stvaranje „investicionih" SPV koje bi služile kao izvor finansiranja razvoja nerazvijenih privreda. Već ranije pogoršavanje platnog bilansa SAD koje je dovelo do velike "poplave dolara" odmah se postavilo pitanje opravdanosti dalje emisije (formiranja) SPV. To je bio udarac ovom sistemu već u samom početku njegovog funkcionisanja. Tada je otvorena sumnja u budućnost SPV. Svi napori da se poveća uloga SPV i smanji preterana zavisnost svetske privrede od dolara kao ključne valute svetskog valutnog sistema, nisu urodili plodom. Ona su trebala da zamene ulogu dolara i funte u svetskom monetarnom sistemu i u rezervama centralnih banaka, ali i kao „dopunska" SPV za dugoročno finansiranje nerazvijenih, umesto skupog međunarodnog kreditnog kapitala.

Reformisanje SPV i dopunska emisija

Reformisana SPV i formiranje "standarda specijalnih prava vučenja" (uz emisiju "dopunskih" SPV) ma koliko protivnici to želeli da ospore ostaju kao jedina alternativa zlatu i drugim nacionalnim valutama koje igraju ulogu rezervnih valuta (dolar, jen, funta, juan, rublja i dr). To ukazuje na činjenicu da problemi međunarodnog monetarnog (i valutnog, kursnog) sistema ostaju i dalje vrlo aktuelni, te je potrebna korenita izmena ovog sistem kao „dolarskog standarda". U postojećim odnosima stvaranja monetarnih rezervi u svetu, uloge MMF i Svetske banke, STO, ali i vojno-političkih odnosa dominacije (SAD) teško je očekivati brze promene položaja dolara kao osnovne rezervne valute u svetu (koja je istovremeno i nacionalna valuta).

Istovremeno „specijalna prava vučenja"kao da su "zaboravljena" i marginalizovana. Ona su uglavnom svedena na izmenu statistike MMF (umesto dolara). Kao sistem nisu se razvila. Blokada je izvršena od strane razvijenih država, posebno kada su nerazvijene zemlje nastojale da se izvrši emisija dopunskih SPV koja bi služila za finansiranie nerazvijenih privreda. Takav scenario nije ni pokušan. Stoga su u svetskim monetarnim rezervama SPV dobile gotovo simboličan iznos i kreću se od 2-3,5% rezervi. Nažalost, nije formiran standard SPV- a ova sredstva se nisu nametnula kao međunarodni novac i osnovno sredstvo međunarodne likvidnosti. Tako je već u 1980. godini učešće SPV u monetarnim rezervama palo na 5,7%, a u 1990. godini na 2,1%, što znači gotovo simboličan iznos. Isto tako postojeća SPV koju čine uglavnom valute razvijenih zapadnih zemalja (dolar, evro, jen, funta, uz redovno uključeni juan) su odraz dominacije i interesa zapadnog kapitala i država i ne može takav biti svetski novac.

9. SAD - država prošlosti i velika imperija u opadanju

1)Kraj dolarske epohe i neoliberalnog projekta

SAD - postaje sve više država prošlosti, a ne ugledanja. Često se čuje stav „Razjedinjene Amenčke Države". Do sada dominantna u svetu velika imperija je u opadanju. SAD kao najbogatija država sveta srlja bezglavo u dužničku provaliju. Nekontrolisano je nabujala spekulativna finansijska ekonomija koju prati enormna i nekontrolisana emisija novca bez pokrića. Finansijalizacija privrede dovela je do katastrofe. Ekonomski rast je zaustavljen ili je u velikom padu, siromaštvo i socijalno raslojavanje su dostigli neslućene razmere, jer je socijalna nejednakost postala prava socijalna bomba sa upaljenim fitiljem (1% bogatih i 99% siromašnih). Socijalna izdrživost je dostigla granice sukoba i urušavanja.

Finansijski sistem SAD prenapregnut i u visokoj neravnoteži. Deficiti se šire na sve strane, pri čemu je struktura visoke i nepokrivene (realne) potrošnje slab generator razvoja, ali je faktor produbljavanja krize. Visoka potrošnja se razvila pre svega zbog ratnih avantura, ogromnih vojnih rashoda i deficitnog trošenja na sve strane. Preti opasnost da u ponor uvuče celokupnu svetsku ekonomiju. To je poznata u istoriji imperijalistička prenapregnutost.

SAD su od osamdesetih godina (nastankom „regonomike") prešle na politiku neumerenog trošenja, iznad svojih mogućnosti. Javlja se „politika arogancije, lenjost i bahatost". Besplatna vožnja je sada pri kraju, cena neumerenosti se mora platiti. Ko će biti taj koji će platiti najviše cenu? I pored ,,upumpavanja" do sada (2021, godine) preko 28,5 biliona dolara u povećanje likidnosti banaka i očuvanju berzi, pri tome kriza banaka i finansija ostaje. Šta je do negomilanih problema rešeno?

Privredno opadanje je dublje i duže traje od krize 1929 - 1933. godine. Ova kriza (1929.) je trajala 38 rneseci, dok sadašnja kriza traje već 164 meseca i dalje traje. Padanje moći najveće svetske supersile već niz godina je evidentno. Stoga se ističe da će „opreznija spoljna politika SAD biti posledica ekonomskih teškoća i finansijskog sloma". Od takve proklamacije nema ništa. Bajden zaoštrava odnose s Rusijom do stvarnog konflikta, a sa Kinom do velikih blokada i ograničenja (suprotstavljanja)! SAD je do sada postala najzaduženija država i nacija u svetu.

Deficit budžeta koji je narastao sa 127 milijardi (2% bruto proizvoda) iz 1982. na 3.700 milijardi dolara ili oko 14% bruto domaćeg proizvoda, nije održiv, a ne zna se kako da se njegovo stalno povećanje zaustavi. To je otvoreni proces stalne kumulacije javnog duga i emisije dolara bez realnog pokrića u bruto proizvodu. Udeo privrede SAD u svetskoj opao je sa 40% posle II Svetskog rata na 20% u 2006. i 10 - 12% u 2018., dok proizvodni sektor formira svega 8 -10% BDP.

Dugovi su dostigli astronomske visine, deficit budžeta (sa uključenim autonomnim multiplikatorom rasta), deficit platnog bilansa, uz virtuelnu ekonomiju uslužnog karaktera - moguće je takvu piramidu razvoja tipa održavati. Međutim, dolazi do interesnog spajanja krupnog finansijskog spekulativnog kapitala i države, čime se, po nekim autorima, stvaraju bitni elementi fašizma (Celente). Desni ekstremizam narasta u gotovo svim državama. I pored svega toga (SAD ) ne odustaju od koncepta svetske dominacije i osvajanja svetskih resursa.

SAD shvataju Rusiju kao neprijatelja kog treba oslabiti, a zatim „neutralizovati" ili „jelcinizovati", tako da američke megakorporacije dobiju koncesije na ruski gas, naftu, rudna bogatstva, ogromne zemljišne komplekse.To je poznata teza da „tako mali broj stanovnika upravlja tako velikim bogatstvom i resursima" (Olbrajtova). One su postale glavni kumovi svetskih kriza i svetskih lomova i konflikata, a najčešće sa vrućom dingentskom palicom u rukama. I dalje se nastoji očuvati američki monopol sa izvozom apsolutnog, totalitarnog kapitalizma u sva područja sveta. Sve je to pod vidom izvoza demokratije, ljudskih prava i slobode, uklanjanja totalitarnih i apsolutističkih režima.

Rat SAD protiv svih država koje pružaju otpor njihovoj dominaciji i priključenju otvorenoj trci kapitalističke mondijalizacije. Agresija na svaku državu koja pruža otpor američkoj moći i uticaju, preko proglašavanja tog područja sferom od posebnog nacionalnog interesa SAD. Vodeća svetska „demokratija" SAD svaki nacionalni pokret u državi guši nasiljem, a masovno se koristi i pritisak i mučenje protivnika u nizu država (Avganistanu, Siriji, SRJ, Libiji, Iraku, Venecueli, Čileu, Argentini i dr.).

2)Dolar neće biti i ne treba funkcionisati kao svetska valuta

Dolar neće biti i ne treha da bude rezervna svetska valuta. U konkurenciji će se u prvoj fazi naći nacionalne valute (rublja, juan, jen, rupija), a zatim se razvijaju regionalni savezi i valute - do jedinstvene svetske valute. Tada SAD gube moc da kontrolišu svetsku privredu i finansije. To neće biti nikakva kriptovalua ili virtuelni novac, već određena „korpa" valuta. Žirinovski je predložio da se zabrani dolar i njegovo isključivanje iz plaćanja. Da li je to moguće?

Prelazak sa sistema dolarskog standarda na novi sistem i međunarodni medij prometa i plaćanja neće biti ni brz ni lak. Ako bi sada došlo do urušavanja „dolarskog standarda" i uklanjanje dolara kao svetskog novca sigurno bi se javile sledeće posledice:

1)Ogromna nelikvidnost u međunarodnim plaćanjima,

2)Zastoj u međunarodnoj trgovini i ulazak u novu valutnu i finansijsku krizu,

Pošto ne postoji jedinstven svetski novac vrlo brzo se uspostavljaju regionalizmi i regionalni sporazumi i ugovori u plaćanju drugim nacionalnim valutama. Regionalizmi i bilateralni ugovori i plaćanja naglo se šire, što dalje ograničava međunarodnu trgovinu.

4)Nastaje „valutni rat" preko deviznih kurseva, uz širenje procesa konkurentnih devalvacija, da bi se popravio položaj država na međunarodnom tržištu,

5)Kretanje kapitala bilo bi značajno ograničeno, uz brojne barijere (vidljivog i nevidljivog oblika),

6)Povratak na zlato je videli smo, definitino nemoguć, međutim, pojedinačna plaćanja bi se vršila „stabilnim" i „sigurnim" sredstvima trajne vrednosti (zlatom ili uz zlatnu klauzulu), ali i nacionalnim valutama,

7)„Specijalna prava vučenja" tada gube svoju osnovu za funkcionisanje, jer države članice „čuvaju" svoju valutu,

Inflatorni proces u svetskoj privredi se širi uz tendenciju „izvoza inflacije" u druge države. Nakon ogromne emisije dolara u poslednjim godinama može se samo očekivati veliki talas inflacije.

9)Carinske i druge barijere se ponovo uspostavljaju u cilju zaštite nacionalnih privreda, što vodi prestanku liberalizacije u svetskoj trgovini. Narasta i širi se protekcionizam,

10)Devizne rezerve, uz devizne kurseve, postaju predmet velikih manipulacija i „izmene strukture", što vodi gotovo haosu na monetarnom tržištu,

11)MMF i druge međunarodne finansijške institucije gube moć kontrole i intervencija na međunarodnom planu,

12) Svetsko tržište i tokovi robe, novca i kapitala se sužavaju na regionalizme, čime se javlja novi oblik bilateralizma ili užeg oblika multilateralnih odnosa,

13) Zatvaranje nacionalnih privreda i uvođenje valutnih i trgovinskih barijera - vodi ograničavanju svetske trgovine i razvoja. Svetska privreda (a time i nacionalne privrede) ulaze u novu razvojnu i finansijsku krizu. Iz krize u novu krizu, ali sa sve kraćim vremenom (fazom) kriznog nastanka.

Mnogo je elemenata koji sprečavaju da dođe do naglog rušenja „dolarskog standarda", ali u tome nastaje paralelan proces jačanja i širenja regionaInih valuta niza povezanih država (evro zona, zona funte, zona juana, zona riala, zona rublje, ali i nastanak i širenje nove američke unije s novom valutom-amerom, valute za glavne izvozničke nafte kao petro - novac itd.). Postoje tvrdnje određenih ekonomista i geopolitičara o nužnosti raspada SAD na više nezavisnih država.

Nije se desio kolaps dolara kako je predviđeno, ali je 20 saveznih država od 50 usvojilo deklaraciju o suverenitetu. Neke države u globalnoj krizi i krizi dolara uvode za plaćanje zlatni i srebrni novac (Juta). Smatra se da je to početak realnog procesa kolapsa dolara. Antivladini skupovi su održani u svih 50 država SAD. Kolaps dolara i države SAD, smatra se, bio bi veoma opasan za ceo svet. Gubitak kontrole od strane SAD i haos koji bi nastao u svetu doveo bi do velikih lomova. Svetu ne treba kolaps SAD. Veruje se da će glavni centar za globalne ekonomske i političke odluke biti BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), ali uz nekoliko drugih država kao Argentina, Meksiko, Iran, Kanada, Australija, Egipat, Kazahstan, Irak, Sirija i dr.

Do 2022. godine u svetu su stvorena tri moćna ekonomska i geopolitička centra: prvi SAD, Kanada, Meksiko, drugi Kina, Rusija (ujedinjena sa evroazijskim zemljama) i treći Evropska unija. Nove svetske valute će postati juan, rublja i evro, kojim će se vršiti najveći deo svetskih plaćanja i formiranja deviznih rezervi. U istom pravcu razmišlja i direktorka MMF Kristalina Georgijeva koja smatra da će se stvoriti multivaluta sa „ključnom ulogom u njoj dolara, evra, juana" (ali i ruske rublje). „Krah dolara je neminovan", ali je potrebno (iz napred navedenih razloga) da se ovaj prelaz na regionalne valute odvija postepeno i planski (po fazama i preuzimanjem funkcija dolara).

Godinama traje proces „konverzije" dolara u druge valute ili u zlato od strane niza država u svetu. Tako je Rusija smanjila svoj plasman u obveznice SAD sa 100 milijardi na svega 6 milijardi dolara, a povećala učešće zlata u svojim deviznim rezervama. Kina je smanjila učešće u javnom dugu SAD sa nekadašnjih 3,2 biliona na 849 milijardi dolara, ali i u deviznim rezervama. Povećano je učešće zlata i evra. Najveći kupci obveznica duga SAD bili su Kina, Japan, Rusija, V.Britanija i zemlje proizvođači nafte. Javni dug je u SAD narastao na 32 biliona najvećim delom kao unutrašnji dug.

U savremenim globalnim finansijama vodi se rat valutama i to juana, reala, randa, rupije i rublje protiv dominacije dolara kao svetske valute (gotovo celi vek). Američka dominacija svetom preko dolara može završiti „mekim, prizemljenjem" (sporazumom) ili „slobodnim padom"' preko izbijanja fatalne Svetske krize. Prema raspoloženju za promene kod SAD izgleda da je ostala samo druga opcija. SAD su prezadužene, a njen javni i unutrašnji dug je toliko narastao da neminovno vodi ka finansijskom slomu. Kupci dolara od vrednosti javnog duga SAD su masovno krenuli da povlače svoje plasmane iz dolara, čime dovode do slabljenja dolara i njegove depresijacije.

Ako bi pristupile radikalnoj devalvaciji dolara SAD bi se oslobodile većine dugova. Protiv toga inostrani posednici dolara ne bi mogli učiniti ništa. Ovakva odluka bi širom sveta imala vrlo teške posledice, pri čemu bi i same SAD u tome bile pogođene, Stoga se i ne odlučuju na takvu meru, čak ni u skrivenom obliku. Samo, sada se postavlja pitanje: kako će funkcionisftti MMF, Svetska banka, STO i druge međunarodne monetarne i finansijske institucije. Da li je u multilateralnom sistemu u svetu i njegovoj sve većoj povezanosti i uzajamnosti, realnije očekivati da se pripremi sistem „korpe"valuta, kao što je to ranije urađeno sa korpom „specijalnih prava vučenja- (SPV ili SDR) pri MMF, s tim da bi u ovu „košaru" ušle sledeće vodeće valute po svom značaju:

1)Dolar, 2) Evro, 3) Rublja, 4) Juan, 5) Rial, 6) Rand.

Danas u korpu valuta (SPV) ulaze: dolar, evro, juan, jen i funta. Slično kao i kod SPV trebalo bi uzeti za ponder nekoliko osnovnih indikatora, kao:

1)Značaj privrede države čija valuta ulazi u košaru,

2)Značaj valute svake zemlje u svetskoj privredi,

3)Učešće država u svetskom izvozu i uvozu,

4)Visine formiranih deviznih rezervi zemalja.

Takva korpa valuta bila bi dobra zamena za dolar, kao do sada apsolutnog gospodara u valutnom svetu, a postepeno bi se mogao razraditi celi sistem, proveriti ga pre proglašenja i primene. Time bi se izbegle sve one teške posledice koje smo ovde naveli u svetskoj privredi i finansijama, uz postepen prelazak na novi monetarni sistem u svetu.

SAD zahvaljujući visini svoje kvote i glasačkoj snazi u MMF imaju odlučujući uticaj na MMF. On je postao jedan od glavnih instrumenata spoljne politike SAD i pritiska na druge zemlje (prodor američkog uticaja, kapitala, roba i usluga). Razvijene privrede preko procesa liberalizacije (liberalnog modela) i otvaranja ovih privreda preko direktnih stranih ulaganja postaju većinski vlasnik najboljih korporacija (preduzeća) i imovine u drugim zemljama, uz sve jači politički i geostrateški uticaj. „Kristalno se jasno pokazuje tehnologija globalizaciie sa kojom moderni kolonizatori SAD i Evropska unija, preko MMF-a, Svetske banke i STO, u ime- : ljudskih prava i raznih sloboda, tržištnih, demografskih itd. vrše kolonijalna osvajanja. Putem bezbroj ucenjivanja i uslovaljavanja nameću se intrumenti i mehanizmi globalizacije. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi finansijskih odnosa sa inostranstvom. Liberalizacija izaziva krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije i masovne privatizacije.

Na sličan, ili bolje rečeno isti način, pored nedovoljno razvijenih zemalja, osvojene su mnoge zemlje u razvoju i bivše socijalističke zemlje koje se nalaze u tranziciji. Neviđeni istorijski cinizam je što kolonizatori svoja osvajanja prikazuju kao dobra dela, kao zaštitu ljudskih prava, kao demokratizaciju itd. Kolonizovane zemlje ubeđuju da ih osvajaju za njihovo dobro.