Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (24)

Bauk recesije u Evropskoj uniji

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

4) „Rezultati" grčke krize

Katastrofalni su dakle rezultati grčke krize u poslednjim godinama: pad industrijske proizvodnje za 40%, pad penzija i plata 25-30%, 500.000 prodavnica je zatvoreno, 439.000 dece živi u siromaštvu, dok je nezaposlenost povećana sa 12% na 27%. Strukturne reforme uništavaju prava radnika. Narasta sukob interesa rada i finansijskog kapitala. Gotovo 50% potrošača izjavljuje da ostaje bez novca čim pokrije osnovne potrebe. Masovno je bekstvo siromašnih u gradove, a iz Grčke u inostranstvo nastalo je masovno iseljavanje. Uz sve navedeno Grčka je u razvoju slabija za 25-30 posto u odnosu na nivo kada je kriza počela.

Grčkoj je u 2017. dospevalo za otplatu dugova 11,3 milijarde evra, a prirasta BDP nema. Odakle da to plati? Takva ucena se morala prihvatiti, jer su posledice ekonomsko-finansijske blokade zaista teško sagledive, a "evro je Grcima sada potrebniji nego ikada" i narod po anketama i ne želi da ga se odrekne.

Povećanim porezima se dodatno izvlačio dohodak kojim se otplaćivao dug. On je služio i kao osnova za novo zaduživanje. Poreski teret privrede u krizi i zastoju se povećavao do neizdrživosti (što je dovelo do masovne evazije poreza). Takva politika je nezamisliva i u udžbenicima za studente finansija, a ne u realnoj ekonomiji.

Novi krediti i "pomoći" preko dugova nisu služili za pokretanje privrednog rasta, industriju, infrastrnkturu. izgradnju i druga realna ulaganja i programe, već za vraćanje ranije datih kredita Grčkoj. Krug je time zatvoren - novi kredit za stari, a kamatni teret se stalno povećava, jer u recesiji i pravoj depresiji prirasta bruto proizvoda nema. Kreditom i dugom se plaća i kamata. Izvlači se i supstanca privrede, jer se kreće u masovnu rasprodaju nacionalnih resursa. Put u potpunu zavisnost o stranom kapitalu i njegovoj volji je otvoren, a to je put u kolonijalno porobljavanje fiktivnim (a ne stvarnim) kapitalom. To su ti finansijski izmišljeni derivati ("bankarski proizvodi") i enormna emisija novca bez pokrića kao oružje za masovno uništenje i neviđenu pljačku resursa "nacionalnih" država.

Da li je kraj grčke krize na vidiku?

Mnoga sredstva informisanja sada objavljuju velike naslove, kao: "Kriza u Grčkoj prošla, štednja i dugovi ostaju", ili "Kraj grčke krize , "Kraj grčke dužničke odiseje na Itaci", ili i nešto realniji "Grčka izlazi iz programa za finansijsku pomoć". Da li je stvarno Grčka izlaskom iz programa za finansijsku pomoć izašla iz krize i da li je dug postao podnošljiv? Šta je to novo kada predsednik Evrogrupe Mario Senteno kaže "moramo da priznamo da je Grčka zaista završila posao - oni su ispunili svoje obaveze" i da Grčka staje na svoje noge, može voditi svoju samostalnu ekonomsku politiku i da se od 20. avgusta 2018. posle trećeg završnog programa finansijske pomoći, ponovo može da se normalno pojavljuje na finansijskim tržištima". Uz injekciju od 15-20 milijardi evra i odlaganje otplata dospelog duga od nekoliko milijardi evra na deset godina, da li je prestalo gušenje ekonomije i društva u Grčkoj?

Grčka je, da se podsetimo, u periodu od osam godina krize dobila „finansijsku pomoć" od oko 280 milijardi evra, kada se dva puta našla na ivici da je pod pritiskom Nemačke i nekoliko razvijenijih država "severa" isključe iz evrozone, a dva puta pred bankrotom (koji EU nije želela, mada bi Grčkoj dobro došao).

Koliko cinizma i zluradosti ima u izjavi komesara EU za ekonomska pitanja Pjera Moskovisija i tada nemačkog ministra finansija Olafa Šolca da je "u Grčkoj ostvaren veoma dobar napredak i da su Vlada i narod Grčke uradili sjajan posao".

Kakvu je visoku centi platila Grčka i kakav su socijalni sunovrat i ogromna odricanja narod Grčke i privreda i doživeli oni i ne spominju. To su tipični stavovi komesara i činovnika u EU. Na šta nas podseća izraz komesar?

Evropska unija je konstantno ucenjivala Grčku i gotovo ultimativne stavljala u položaj "uzmi ili ostavi". Evrogrupa kao operativna "batina" naterala je Grčku i na stalni proces štednje i posle 2018. godine. Bez tog prihvatanja i ucene nema daljih pregovora, ocena, restrukturisanja duga, nema više novih kredita (a stari se obavezno moraju vraćati). Poznati "treći paket" pomoći bez svega iz ucena ne dolazi u obzir. Uz to sledio je i dodatni paket mera novo smanjenje penzija, snižavanje granice oprezivanja prihoda na svega 5.000 evra, povećanje PDV, prihvatanje promena u radnom zakonodavstvu ili famoznog zakona o radu, privatizacija u energosistemu i dugim velikim sistemima u privredi.

Privreda u krizi, BDP pada, a Grčka mora da stvori 4,5 milijarde evra kroz štednju i ostvari primarni suficit budžeta od 3,5 odsto. Nije to koncept uravnotežavanja budžeta, već osiguranje sredstava za otplate dospelih kredita. To je već poznati proces "ubijanja štednjom".

Da li se nešto krupno promenilo posle izlaska Grčke iz programa finansijske pomoći, kako se to preterano optimistički naglašava od strane predstavnika EU?

Da li Grci sada mogu da zaborave na tutorstvo EU i posebne finansijske programe „pomoći", čak i dužničku krizu koja im je stezala kaiš oko vrata. Dug Grčke i dalje iznosi milijardi evra ili oko 194 odsto bruto proizvoda. I dalje se u odnosima insistira na bržoj i sveopštoj privatizaciji i modernizaciji državnog aparata, smanjenju fiskalnih rashoda, dodatnim porezima i efikasnijoj naplati, ali ! budžetskom suficitu.

5) Bomba socijalnog nezadovoljstva i dugovi ostaju

Dakle, zvanično, Grčka od avgusta 2018. nije u programu pomoći, a to znači da neće biti više ni novih uslova poverilaca, nema „trojke", izaslanika i tutora iz MMF i ECB. Grčka se oslobađa takvog tutorstva i sama će ubuduće definisati i provoditi(?) svoju makroekonomsku politiku. Međutim, u stvari se u sledeće dve godine ništa ne menja. Ostaje i dalje stroga šestomesečna kontrola i sve dok se ne ispuni sve dogovoreno i ne vrate dve trećine duga oko 290 milijardi evra. Sve je to vezano do

2060. godine, dok se ne isplati i poslednji korisćeni kredit. Tu se nalazi i ona"pomoć" od 20-24 milijarde evra koje su, kako se smatra, dovoljne da se pokriju 22 meseca finansijske potrebe i nešto ublažili uslovi otplate kredita. Grci su posle svega preživljenog potpuno nepoverljivi i razočarani u Vladu Ciprasa, mada, kada se sve analizira Cipras je morao da poklekne i prihrvati sve ucene i uslovljavanja. No, bomba socijalnog nezadovoljstva je i dalje ostala sa upaljenim fitiljom, a socrjalni bunt i eksplozija su mogući. Plate i penzije su bile ranije (pre izbijanja krize) za 50 odsto veće nego danas, a inflacija i siromašenje na drugim delovima aktivnosti dodatno su ih oborile.

"Da li se nešto krupno promenilo posle izlaska Grčke iz programa ansijske pomoći, kako se to preterano optimistički naglašava od strane dstavnilca EU?

Privreda Grčke se vrlo sporo oporavlja. Grčka je u razvoju slabija za 25 posto u odnosu kada je kriza počela. "Mere štednje mogu biti ukinute tek onda kada politika rasta dođe na nivo koji će omogućiti procvat investiranja i kada su u pitanju direktne investicije i posao uopšte, a to se još uvek nije dogodilo u dovoljnoj meri". (Kostas Megir).

Dakle, štednja i odricanja i dalje ostaju, a Grčkoj je omogućeno samo preživljavanje i sprečavanja bankrota - koji poverioci ne žele, jer bi im on odneo najveći deo plasiranog kapitala u Grčku.

Ponuđeni i pokušani program Sirize je vrlo kompleksan i dubinski zahvat u promemi privredno-finansijskog sistema i odnosa sa svetskim kapitalom, bilo bi dobro da je uspešno proveden. Od njega su bila i velika očekivanja velikog broja država - dužnika u otporu ovom neoliberalnom pljačkaškom i destruktivnom kapitalizmu.

Iskustvo Grčke je dobro za sve države koje se lako zadužuju, čiji dugovi rastu i koje se neefikasno koriste. Dobra je to i pouka za Srbiju koja je krenula u olako i veliko zaduživanje u inostranstvu, uz navlačenje dužničke omče (kako je to neodgovorno učinila i Grčka). Nesprovođenje obećanog (dobrog) programa Sirize skupo je koštalo tu stranku i Ciprasa na poslednjim izborima velikim gubitkom poverenja građana (2023.godine).

13.Dominacija SAD i kolonijalni status Evropske unije

Evropska unija je pod potpunom dominacijom SAD

Ni jedno strateška odluka se ne može doneti bez otvorenog ili prikrivenog prestanka SAD. NATO kao paralelna mreža razrađenih interesa osigurava „pokornost" i saradnju (poslušnost) upravljačkih (najčešće dovedenih i instaliranih) struktura u državama EU. Korumpirana i lažljiva administracija EU uključena je u narastajuću imperijalnu politiku SAD. EU je izgubila svoj identitet, a poništavanje ljudskih i moralnih (tradicionalnih) vrednosti ugrožava same osnove zapadnog društva. Mnogi autori su to nazvali „predinfarktno stanje EU". Ništa nije ostalo od obećane slobode i blagostanja. „Država blagostanja" po kojoj je bila poznata Evropska unija, potpuno se raspala u naletu individualizma, proteta po svaku cenu, otuđenosti i sebičluka. Zajedništvo je nestalo, kao i opšti interes. Da li se može održati takvo zajedništvo „na višem nivou" (država) kada je nestala unutar država. „Američki kult pojedinca ne negira samo zajednicu, već i ideju društva. Zapadni poredak razvijan na tradicionalnim vrednostima već je postao stvar prošlosti. To je kraj nametnutog liberalizma". Nema više dogmi, nema dolarske imperije (videti radove o dedolarizaciji), nema FED-ove diktature, ali ni bespogovornog (nekritičkog) robovanja svetskoj medijskoj eliti. Raširena duhovna konfuzija vodi naglom širenju straha, očaju ifrustracije najvećeg dela stanovništva. Raslojavanje društava na Zapadu je do sada nezabeleženo u istoriji. Kapital (posebno finansijski spekulativni) je zadominirao. Interesno povezan teži da stvori novu imperiju koja će upravljati svetom. Razvio se „treći talas kobnizacije" sve pod maskom demokratizacije. Istovremeno društva na „kolektivnom zapadu" iznutra trunu. I dalje se koristi politika prezaduženosti i kriza dugova kao oružje neokolonijalnog osvajanja i pokoravanja, ali i brutalne eksploatacije političke (dovedene ili postavljene) garniture na vlasti se ponašaju str M 68A radi opstanka na vlasti. EU uz navedeno sadrži i „države dirigente" - „glavne faktore" i poslušne države u njoj. Odnosi su „nabijeni" velikim suprotnostima. Da li je takvo vođstvo EU sposobno da nađe izlaz iz istorijskog bespuća i duboke krize? Upavljači „elite" su onarođene i i nemoralne, a svojim sebičnim ponašanjem vode sistem ka slomu. Namaetnuti model liberalnog kapitalizma zasniva se na tri stuba.

Nametnuti model liberalnog kapitalizma zasniva se na tri stuba:

Dolar kao svetska rezervna valuta,

Ideologija kolonijalnog liberalizma,

Dosadašnja vojna moć i intervencije SAD u svetu, uz pokoravanje neposlušnih.

Istovremeno i međunarodne finansijske institucije (pod kontrolom SAD) neometano i dalje diktiraju pravila i str 68a državama koje nisu više suverene i koje ih bespomoćno prihvataju.

Dosadašnja „dolarska imperija" nastoji da potpunom dominacijom u svetu, a držeći pod kontrolom visoko razvijene zemlje (sa slabo i nedovoljno razvijenim će lako na kraj obojenim revolucijama).

Krupni spekulativni kapital stvoren bez bilo kakve veze sa realnom osnovom ili realnim robnim pokrićem i zvršene emisije novca, kupuje po svetu realna dobra, velike sisteme, podređuje proizvodnju u državama, a postavlja u tim državama poslušničke, kompradorske, otuđene upravljačke strukture - sretne da su se domogle vlasti (uz stranu pomoć) i spremne da služe interesima stranog kapitala i novih imperijalnih struktura, širi se i politika beščašća, laž i obmana, koje se prodaju kao globalna demokratija, sloboda,samostalnost, čuvanje morala, pravde i intrese.

Uz ekonomsko - finansijsku i poltičku krizu raširila se i kriza autoriteta, državnih, naučnih, kulturnih i političkih institucija.

Posrednička (nametnuta) „demokratija" stvara otuđeni upravljački sloj potpuno pod uticajem stranih interesa i odluka, dovodi do masovne pasivizacije stanovništva kojom se lako upravlja. Poslušnički, „neutralizovani" sloj stanovništva se širi, nezainteresovan za političke procese i odluke - sveden na nivo preživljavanja i gole egzistencije - oslobađa prostor za političke manipulante kojima su državni i nacionalni ciljevi razvoja od manjeg značaja. Stoga se danas u EU mogu naći političari takvog kvaliteta kao Mario Dragi, Mario Monteu, Makron Žozef Borelj, Berbokiva, Šolc, Melonijeva i niz političara postavljenih od strane svetskog krupnog kapitala i institucija. Država (SAD) sa razvijenom tradicijom pljačkaške civilizacije u takvim odnosima i međunarodnim suprotnostima (konfliktima) vodi uspostavljanju kolonijalne diktature. Nmaetnute NATO - vlade vode hroničarskoj depresiji i dugoročnom padu životnog standarda stanovništva.

Dakle, klijentelistička oligarhija u državama EU sledi i provodi interese zapadne finansijske oligarhije, podvodeći države u bespogovorne, gotovo kolonizovane i eksploatisane privrede. „Evropa se ne porobljava, ona je već porobljena". Često isticano formalno jedinstvo je samo odraz i pokrivanje nemoći. Prihvaćena je u državama EU nametnuta „istina" zapadne kvazi demokratije - njen sistem vrednosti, norme, pravila, parlamentizam, liberalne demokratije, ideologija individualizma, hedonizma, otuđenost, pokoravanje jačim, bezuslovno prihvatanje „naloga" krupne finansijske (pljačkaške) oligarhije, koja je uspela da potpuno podredi i učini poslušnim upravljačke strukture u državama.

„Evropa se okreće sebi i smanjuje zavisnost od SAD"

Dosadašnja hegemonija SAD nad državama stavljenim pod punu kontrolu i u službi turbokapitalizma (neokolonijalizma) onemogućuju im vođenje samostalne razvojne politike. U istovreme narasle ogromne protivrečnosti i kriza u SAD traže izlaz u stvaranju sukoba i haosa na celom svetu. Razorni su tokovi na kojima leži evropska budućnost. Mračna su predviđanja budućnosti. Da li će EU uspeti da zbaci stari i stalno reprodukovani američki jaram, gotovo prljavi imperijalizam, zavisi od brzine dedolarizacije i vraćanja dolara dominantno u funkciju nacionalne valute, a zatim od slamanja hegemonističkog imperijalnog kapitalizma SAD. Isto tako, zavisi i od toga kada će doći do interesnog sukoba osnovne politike EU, a to je odnos Francuske i Nemačke.

Stvorena je pokorna, nekritička grupacija koje u osnovi (da bi se održala) rade protiv budućnosti i razvojnih interesa građana EU . To je bezuslovna poslušnost hegemonu. Nije bez osnova i tvrdnja da je „EU glavni instrument rata u Ukrajini koji vodi SAD, a plaćaju i snose posledice države EU". Surova je okupacija EU od SAD , uz veliko ponižavanje i političku skrajnutost (periferiju).

SAD i V.Britanija zajedno vode strategiju i politiku slabljenja EU i Evrozone, sve u naporu da se održi hegemonija ne samo u Evropi, već i u svetu kao do sada. Ne mogu da se pomire sa činjenicom da je ta imperija u opadanju, što je već nezaustavljiv, ali neminovan proces. Makron pokušava da se izvuče iz „čeličnog zagrljaja" SAD približavanjem BRIKS-u (sa željom da učestvuje u ovoj grupaciji), ali je odmah dobio „odgovor" preko organizovanja masovnih rušilačkih demonstracija širom Francuske. Nemačka i ne pokušava tako nešto, jer je pokrivena bazama NATO-a (SAD) i u potpuno okupiranom statusu.

Postoje u poslednje vreme i tvrdnje da se „Evropa okreće sebi", da jače ističe svoje interese i da se oslobađa stvarne okupacije i dominacije SAD. U ponašanju vodećih garnitura u državama EU ne može se primetiti ovakav zaokret (mada je potreban i od globalnog je značaja). Teško će SAD tako nešto dozvoliti i tolerisati „neposlušnost". Pre će izazvati širi sukob u Evropi, zakomplikovati odnose u sukobu u Ukrajini, uz težnju da se uvuku i druge države u direktan sukob sa Rusijom. Konačno, šta ih to košta.

EU je prosto rečeno prostor hegemonije SAD, a u sastavu „kolektivnog zapada" po celom svetu seju haos, održavajući pri tome sistem eksploatacije i porobljavanja. Sve navedene unutrašnje suprotnosti ostaju i dalje, a održavanje ove grupe ili mreže država služe zajedničkim interesima prema drugim državama - namećući im svoja „rešenja" i interese. Upravo je ekonomski suverenitet država osnova tradicionalne državnosti. Ukrajinski konflikt je potpuno ogolio činjenicu da je EU u gotovo porobljenom i kontrolisanom statusu od strane SAD (i da provodi njene interese). S u čiju ok+AD su stvorile (već od 1945 godine) Evropu u vazalnom statusu. One su stvorile poslušničku, dogovorenu administraciju.

14. Sukob u Ukrajini i bauk recesije u Evropskoj uniji

Sukob u Ukrajini koji je prerastao u otvoreni sukob NATO-a i Rusije, uz ratna razaranja, vodi se vrlo rašireno i na ekonomskom i finansijskom području. Uvođenje „paketa sankcija" Rusiji, koji se već popeo na jedanaest, a teško je satelita SAD.„kolektivnom zapadu" da izmisli i nove sankcije, vratile su se državama EU kao bumerang - urušavajući ekonomije i razvoj ovih država - satelita SAD. EU je „umorna", bezidejna, na putu degradacije civilizacijskih vrednosti, posebno duhovnosti i čovečnosti. Države EU dajući pomoć u naoružanju i finansijama ostale su bez zaliha. Sada ih popunjavaju narudžbama u SAD. Skupo sve to plaćajući. Sve češće je negodovanje i otvorene pobune protiv neodogovorne vlasti, a sve su češća i pitanja kako se to vode države - u čiju korist? Ko to sve plaća? Industrija naoružanja i vojno - industrijski kompleks SAD su „procvetali i doživeli pravi bum".

S druge strane u EU poslovi staju, preduzeća smanjuju poslovanje i korišćenje kapaciteta, nezaposlenost se povećava, širi se osećanje nesigurnosti i straha (videti: O.Platonov: Kraj Amerike - izvori Svetske krize), bankrotirali su hiljade i hiljade firmi i posebno se to odnosi na male i srednje, koje ne mogu da izdrže rast troškova energenata, poreski teret i pad kupovne snage građana. Porast cena ograničava tražnju. Bankroti su se povećali u 2022. godini za preko 38-40%. Stotine preduzeća se zatvara svake nedelje. U Nemačkoj se u 2023. očekuje porast stečajeva 30%. Njoj je potrebna pomoć Rusije (gas, nafta, sirovine). Ona ne može da se izvuče iz mreže SAD i njenog pritiska. Cene energenata će ponovo rasti, što će i dovesti do pogoršanja poslovanja i života. Sankcije ubijaju nemačku industriju.

Zbog vrlo visokog učešća (i zavisnosti) država EU od energenata, ruda, sirovina, poljoprivrede i tržišta Rusije, poznato je da je astronomski skok cena nafte, gasa i sirovina, doveo do nezapamćene inflacije u Evropskoj uniji, pada proizvodnje i korišćenja kapaciteta, visoke nezaposlenosti i pada životnog standarda i potrošnje u ovim državama. Begstvo kapitala prema SAD i evroaziji, uz potrese i preteću krizu bankarskog sektora, dovode do obaranja investicija, odliva stručnjaka prema SAD., gubljenje perspektive i ulazak u recesiju. Nastala recesija, uz dosadašnje višegodina ostvaren vrlo slab prividni rast od 1,5-2%, dovodi do odricanja, pada izvoza (uz pad investicija i potrošnje) okreće vlade ovih država u dva pravca: 1) Ponovo propagiranje štednje (ne samo energenata), i 2) Stalna dodatna emisija novca (evro) da bi se spasavale banke, berze, finansijska tržišta, uz očekivanu „pomoć" privrede da nadoknadi manjak štednje.

Šta se može očekivati u ovakvom scenariju i „izboru puta izlaska iz krize"? Uvođenje sankcija i odbacivanje ruskog gasa, dovodi do masovnog siromaštva i visoke nezaposlenosti u Nemačkoj (ali i u EU). „Ekonomija zemlje koja 55% zavisi od isporuka ruskog prirodnog gasa, za 52% od uglja i 34% od naftnih proizvoda, jednostavno ne može izdržati nagli prekid trgovinsko - ekonomskih veza sa Moskvom" (R.Habek, ministar ekonomije i energetike Nemačke). Rusija može da igra vodeću ulogu u transformaciji svetskog finansijskog i ekonomskog sistema. Uz to će dosadašnje blagostanje Europljana drastično opasti. Videti priloge o dedolarizaciji u poslednjim izdanjima Tabloida. Posledica krize je da je Alternativa za nemačku (AFD) postala najpopularnija stranka sa svojim stavom prema brojnim problemima sistema Nemačke. Čak se zagovara povratak na marku, protiv sankcija Rusiji, promena sistema, protiv LGBT i vraćanje tradicionalnim vrednostima.

Recesija izazvana nestašicama i vrlo skupim imputima samo će se produžiti trajanje, preliti se mehanizmu međusobne povezanosti država EU (bez carinskih i zaštitnig ograničenja), čime će postati opšti poremećaj. Kriza koja će uslediti izbacuje na površinu sve suprotnosti i sukobe interesa država članica. Ni jedna ne želi da se na njoj „slome kola". Zaštitni mehanizmi rastu, odbrambeni nacionalni interesi se proširuju i usavršavaju. Provođenje jedinstvene monetarne, kursne, kamatne, i posebno fiskalne politike, teško je očekivati. Mehanizmi zajedništva slabe, državni suverenitet i nacionalni interesi dominiraju. Celi sistem održavanja Unije slabi. Narasta problem različitog nivoa razvoja i antikrizne i antiinflatorne moći država, zbog čega se i nacionalni ciljevi i prioriteti razvoja sve više razilaze.

Pogledajmo bruto proizvod per capita u najrazvijenim državama Evropske unije (2020).

Uz nivo ekonomskog razvoja i bogatstva bitna je i dosadašnja dinamika i faktori rasta pojedinih država EU. Kako je „lokomotiva razvoja" (Nemačka) ušla u recesiju, uz to je potresaju veliki problemi zastoja industrije, pad proizvodnje, manjak energenata, ova lokomotiva usporava. Francuska, isto tako, ulazi u recesiju (uz sve političke potrese), tako da ova osovina Evropske unije slabi. Moguće je i „pucanje" kada im se interesi sukobe. Makron već traži „izlazni" put, smanjuje od dominacije SAD (i pokoravanja njihovoj politici) sa težnjom da se približe BRIKS-u (uz nameru da prisustvuje njegovom sastanku u Johanksburgu - što su ove države odbile). Isto se odnosi na vrlo različitu dinamiku privrednog rasta. U zoni evra u 2023. godini očekuje se „rast" od samo 01%-0,5%, dok će Poljska oslabiti očekivanih 3,8%, Luksemburg 2%, Portugalija 1,6%, a mnoge države izmeđju 1% i 1,5%. Pad BDP doživeće Irska 4,6%, Litvanija 2,1%, Holandija 0,7% itd. Očekivani rast SAD u 2023. je oko 0,3%.

Deficitg budžeta je vrlo različit po državama (kao i svi instrumenti fiskalne politike9. Tako je u 2021. godini deficit iznosio : Španija 11%, Malta 10,7%, Grčka 9,7%, Rumunija 9,2%, Poljska 7%,. Postoje države sa deficitom budžeta 1,8%, 3,8% itd. Dakle, vitalni delovi privrednog i finansijskog sistema su veoma različiti.

Kada već govorimo o razvojnim performansama država u okviru EU, treba se osvrnuti i na teret javnog duga. U 2023. javni dug u EU će dostići 86,4% bruto proizvoda, u evrozoni 94,2% dok će države u njihovom sastavu imati različitu visinu duga u bruto proizvodu. „Titanik evrozone plovi svom podvodnom ledenom bregu". Sve su jače nacionalne državne tendencije u samom srcu evrozone.

EU preti da se „pretvori u muzej neostvarenih želja i propuštenih prilika". Kako se suprostaviti politici da države moraju da predaju svoj suverenitet finansijskim oligarhijama, kao i svoje resurse. EU je dovedena i gotovo bezizlanu situaciju i visoko zavisna od SAD i pod njenom kontrolom. Nema tu više slobode za velike odluke ove grupe država. EU je od samog osnivanja sopstvenu sudbinu predala u ruke SAD, a ova imperija zna to dobro da iskoristi. SAD koriste ukrajinski rat u ostvarenju visokih profita, dok vojno - industrijski kompleks dobija veliki podsticaj razvoja, oslobađanje od starih zaliha, a vojna pomoć u Ukrajini se vraća u SAD, dok dugovi Ukrajine odlaze u nebo, a EU u duboku krizu, ogromne deficite i gotovo bezizlaz.Vojni rashodi u Uniji se naglo povećavaju, depresija preti, ogromni rashodi za energente tek će narasti. Političari EU zagovaraju „svoju armiju", jer im kišobran NATO-a mnogo „propušta" i nesiguran je, dok SAD, V.Britanija, Australija i Japan stvaraju vojni savez na istoku.

Uz to vojna industrija i vojno - industrijski kompleks su prosto eksplodirali u narudžbama i proizvodnji, a gasne isporuke Evropskoj uniji po izuzetno visokim cenama (koje traže stotine milijarde rashoda), čine ih (države i privrede EU) nekonkurentnim i inflatornim. U nekoliko većih država već se javljaju dileme da li im je u interesu da i dalje podržavaju zbog „saveznika" (SAD) u ratu u Ukrajini, koji strahovito košta. Takvo angažovanje i „solidarnost" će ostaviti trajne posledice na privredu i društvo. Navedena solidarnost i „jedinstvo" se skupo plaćaju. Taj dvostruki udar „partnera" i vođe dovodi i do pogoršavanja trgovinskih odnosa u uslovima sve razvijenijeg protekcionizma SAD. To u osnovi mnoge skreće protiv transatlatornog vojnog saveza i ratnih dejstava u Ukrajini. „Evropa mora da shvati da se ovdašnje javno mnjenje ubrzano menja" (briselski diplomata).

15. Suprotnosti, konflikti i neizvesna budućnost Evropske unije

Evropska unija se vec niz godina, posebno od nastanka svetske finansijske krize, nalazi u pravoj egzistencionoj krizi. Povratak ekonomske depresije je realnost.

Sve se češće postavljaju pitanja: da li će se raspasti EU, da li evrozona nestaje? Šta će biti sa evrom kao zajedničkom valutom?

Pokušaj briselske administracije da savlada krizu primenom modela štednje i obaranja budžetskih (posebno socijalnih) rashoda dovodi do produbljavanja i produžavanja krize. Posebno dolaze do izražaja sukobi oko koncepta štednje po svaku cenu (Nemačka i Francuska). Duboka je i vrlo kompleksna kriza u evrozoni koja predstavlja „srce sistema" EU. Dužnička kriza se produbljuje, nezaposlenost naglo raste, javni dug je prosto eksplodirao, socijalni bunt masa je prisutan u nizu država. Ekonomski rast je trom, spor i predstavlja puzajuću krizu. Pokušaji

spašavanja niza prezaduženih država evrozone ubrizgavanjem ogromne mase novca preko FCB u cilju spasavanja banaka i berzi, odnosno intervencijama iz budžeta „zdravijih" država samo dovodi do narastanja deficita ovih država i dugova već prezaduženih članica evrozone, ali i rasta inflacije.

Automatizam rasta dugova i kamatnih opterećenja odvodi mnoge države evrozone (koje ne raspolažu nacionalnom valutom) u dužničko ropstvo. Slom ekonomija je sledeća faza, a socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijskog kapitala (bankstera). Radi se o dubokoj strukturnoj i institucionalnoj krizi samih osnova kapitalizma danas. MP Ovakav turboksepitalizam, čija je osnova finansijalizacija, uništava mase, koje učestvuju u raspodeli nacionalnog dohotka sve manje. Nekako se snalaze da prežive. Nikada do sada nije bila veća „socijalna distanca" u društvu, kao što je to danas. Preraspodele su ogromne, dokumentacija spekulativnog kapitala dostiže neslućene razmere.

Pokušaj i dalje centralizacije institucija i odlučivanja unutar EU, odnosno njene federalizacije, ne mogu biti rešenje zbog narastajućeg otpora nacionalnih država. Dalje prenošenje prerogativa i odluka sa državnih nivoa na nadnacionalne institucije nije ostvariv metod. Sve više jačaju dezintegracione tendencije i povratak na institucije i instrumente makroekonomske politike nacionalnih država-članica. Stvaranje fiskalne unije i bankarske unije kao projekat nema nikakve realne osnove da se ostvari. U cilju očuvanja monetarne unije i evrozone doći će do dekonstrukcije sadašnjeg sastava na samo nekoliko posebno zainteresovanih država da ostanu u ovoj zoni. Ovo posebno iz razloga što dolazi do faze valutnog ratovanja (dolar - evro, ali i stvaranja niza drugih „alternativnih" valuta tipa evra u novim integracionim celinama koje se ubrzano stvaraju). Multipolarni svet ide na stvaranje nekoliko povezanih ekonomskih celina (unija), koje će stvarati nove zajedničke valute, a zatim preko njih dolazak do svetske valute (umesto dosadašnje dominacije dolara). U svemu tome susreću se tvrdnje da će „EU u novoj krizi postati fatamorgana. Dublje posrtanje u recesiju kao da to potvrđuje.

U pogledu odgovora na pitanje: da li Srbija treba po svaku cenu da nastoji da se pridruži EU, detaljno smo naveli sve argumente za i protiv ovog priključenja u ovoj fazi (videti deo: Pozitivni i negativni efekti pridruživanja Evropskoj uniji). Ovo posebno iz razloga što se stvarno ne vidi budućnost EU i evrozone (u ekonomskoj istoriji sve unije su se raspadale). Pogubna je floskula naših političara „Evropska unija nema alternativu", posebno sada kada mnoge države teže da napuste EU, odnosno evrozonu. Mnoge države su razočarane. Mnoga očekivanja su izneverena. Srbija će i dalje imati normalne spoljnotrgovinske odnose sa državama u EU kao dominantnijim partnerima, posebno što se ti odnosi uspostavljaju na bilateralnim osnovama sa korporacijama, bankama i drugim institucijama na osnovu zajedničkih interesa.

Stoga je bez osnova strah koji se „upumpava" u javnost da će doći do blokade naših odnosa sa državama iz EU, da će izostati „finansijska pomoć", da će se produbiti kriza i uslediti slom i glad. Drugi koncept je moguć sa oslanjanjem na domaće faktore razvoja, domaći kredit, domaće bankarstvo i emisionu funkciju, uz brzo smanjenje dužničkog tereta Srbije i skidanje „omče dugova" koja nas guši i uništava privredu i socijalnu infrastrukturu. Sve navedene promene treba posmatrati u opštem procesu rušenja postojećeg finansijskog sistema u svetu. Da li će dolar (i koliko) ostati kao svetska rezervna valuta, šta očekuje evro u tom procesu, jer menjaju se globalni finansijski tokovi, uz gotovo tektonske promene.